Istog časa kada je kapetan Bej ušao u kancelariju predsednika Faradina, shvatio je da nešto nije u redu.
Pod normalnim okolnostima Edgar Faradin oslovio bi ga prilikom pozdravljanja po imenu i odmah bi izvadio bocu sa vinom. Ovoga puta izostalo je „Sirdare”, baš kao i vino, ali mu je bar ponuđena stolica.
„Upravo su mi saopštene neke uznemirujuće novosti, kapetane Bej. Ako nemate ništa protiv, voleo bih da nam se pridruži premijer.”
Ovo je bilo prvi put da je predsednik u razgovoru da kapetanom odmah prešao na stvar — ma šta ona bila — baš kao što je bilo prvi put da se kapetan i premijer sretnu u Faradinovoj kancelariji.
„U tom slučaju, gospodine predsedniče, dopustite mi da u istom duhu pozovem ambasadora Kaldora.”
Predsednik je oklevao samo trenutak, a onda uzvrati: „Svakako.” Kapetan sa zadovoljstvom zapazi nagoveštaj jednog smeška, kao da je time odato priznanje ovoj diplomatskoj finesi. Posetioci su možda mogli biti nadmašeni u pogledu titula, ali ne i u pogledu brojnosti.
Premijer Bergmen predstavljao je, kao što je kapetan Bej savršeno dobro znao, pravu sivu eminenciju. Iza premijera stajao je kabinet, a iza kabineta Džefersonov ustav Broj tri. Ovakvo ustrojstvo dejstvovalo je sasvim valjano poslednjih nekoliko stoleća; kapetanu Beju javi se predosećaj da bi sada moglo da postane podložno manjim poremećajima.
Kaldor je bio brzo izbavljen iz ruku gospođe Faradin, koja ga je koristila kao zamorče na kome je oprobavala svoje zamisli o preuređenju predsedničke palate. Premijer je stigao nekoliko trenutaka kasnije; izraz njegovog lica bio je uobičajeno neodgonetljiv.
Pošto su svi seli, predsednik prekrsti ruke, zavali se u ukrašenu stolicu na okretanje i uputi optužujući pogled posetiocima.
„Kapetane Bej — doktore Kaldor — dobili smo krajnje uznemirujuće informacije. Voleli bismo da znamo ima li bilo kakve istine u izveštaju da nameravate da okončate svoju misiju ovde — a ne na Seganu Dva.”
Kapetanu Beju pade veliki kamen sa srca — ali ga istovremeno obuze i silna ljutnja. Bezbednost je potpuno zakazala; nadao se da Lasanci nikada neće doznati o peticiji i Brodskom Veću — premda je tako nešto možda bilo neosnovano očekivati.
„Gospodine predsedniče — gospodine premijeru — ako ste i čuli takve glasine, mogu da vas uverim da u njima nema ni najmanje istine. Šta mislite, zašto bismo inače podizali dnevno šest stotina tona leda na orbitu, kojim gradimo štitnik? Zar bismo se petljali oko takvog nečeg da planiramo da ostanemo ovde?”
„Možda. Ako ste se iz nekog razloga predomislili, teško da biste nam to stavili do znanja time što biste obustavili dalji rad na tome.”
Ova hitra replika ostavila je kapetana za trenutak bez reči; potcenio je ove prijateljski nastrojene ljude. A onda mu postade jasno da oni — baš kao i njihovi kompjuteri — mora da su već izvršili analizu svih očiglednih mogućnosti.
„Sasvim tačno. Ali, drago mi je što mogu da vas izvestim — stvar je još poverljive prirode i nije obnarodovana — da nameravamo da udvostručimo obim podizanja na orbitu kako bismo ranije završili štitnik. Ne samo, dakle, da ne nameravamo da ostanemo, nego želimo da što pre odemo. Hteo sam da vas izvestim o tome pod prijatnijim okolnostima.”
Čak ni premijer nije uspeo da potpuno prikrije iznenađenje; predsednik to čak nije ni pokušao. Pre no što su stigli da se povrate, kapetan Bej krenu u novi napad:
„Mislim da bi sada bilo više nego pošteno, gospodine predsedniče, da nas upoznate sa dokazima na kojima se temljila vaša optužba. U protivnom, kako bih mogao da je opovrgnem?”
Predsednik uputi pogled premijeru. Premijer pogleda posetioce.
„Bojim se da je to nemoguće. Time bismo otkrili naše izvore informacija.”
„Onda smo u patu. Nećemo moći da vas uverimo sve dok stvarno ne odemo — što će se dogoditi, prema novom rasporedu, kroz sto trideset dana.”
Usledila je prilično sumorna tišina; a onda Kaldor reče tiho: „Smem li malo nasamo da popričam sa kapetanom?”
„Razume se.”
Kad su oni izišli, predsednik upita premijera: „Da li govore istinu?”
„Kaldor ne bi lagao; siguran sam u to. Ali, možda on ne zna sve činjenice.”
Nije bilo vremena da se nastavi razgovor, jer se u kancelariju vratiše predstavnici druge strane i ponovo suočiše sa onima koji su ih optužili.
„Gospodine predsedniče”, reče kapetan, „doktor Kaldor i ja se slažemo oko toga da postoji nešto što treba da vam kažemo. Želeli smo da to zadržimo za sebe — stvar je neprijatne prirode, a i mislili smo da je već sređena. Nije, međutim, isključeno da se varamo; u tom slučaju, bila bi nam potrebna vaša pomoć.”
On ukratko prepriča sednicu Veća, kao i događaje koji su do nje doveli, a onda zaključi: „Ako želite, spreman sam da vam stavim na uvid snimke. Mi nemamo ništa da krijemo.”
„To neće biti potrebno, Sirdare”, reče predsednik, kome je očigledno silno laknulo. Premijer je, međutim, i dalje izgledao zabrinut.
„Ovaj… samo trenutak, gospodine predsedniče. Time se ne obesnažuju izveštaji koje smo dobili. Oni su, sećate se, izgledali veoma ubedljivo.”
„Siguran sam da kapetan ima spremno objašnjenje za njih.”
„Samo ako doznam kako ti izveštaji glase.”
Usledila je nova pauza. A onda predsednik krenu prema boci sa vinom.
„Da najpre ispijemo po jednu”, reče on vedrim glasom. „Potom ću vam reći kako smo otkrili celu stvar.”