Članovi Severnoostrvske pomorske laboratorije nipošto nisu bili oduševljeni.
„Potrebno nam je još nedelju dana da opravimo Kalipso”, reče direktor, „a i poslužila nas je prava sreća što smo našli sanke. To su jedine koje postoje na Talasi i ne želimo da ih ponovo izložimo riziku.”
Poznati su mi ovi simptomi, pomisli oficir za nauku Verli; čak i tokom poslednjih dana na Zemlji i dalje je bilo direktora raznih laboratorija koji nipošto nisu želeli da im prelepu opremu oskrnavi praktična upotreba.
„Izuzev ako se Mlađi — ili Stariji — Krakan ponovo ne uzjoguni, ne vidim da postoji bilo kakav rizik. A nisu li geolozi obećali da se od dva vulkana neće čuti ni glasa najmanje pedeset godina?”
„Rado bih prihvatio opkladu sa njima oko toga. Ali iskreno govoreći — zašto mislite da je ovo toliko važno?”
Kakva uskogrudost! pomisli Verli. Čak i ako je Nelo fizički okeanograf, ipak bi se očekivalo da ga bar u izvesoj meri zanima morski život. Ali možda sam ga pogrešno procenio; nije isključeno da me samo proverava…
„U izvesnom smislu smo postali emocionalno zainteresovani za ovu stvar od kada je dr Lorenson poginuo — srećom, samo privremeno. Ali sasvim nezavisno od toga, držimo da su škorpovi u svakom pogledu izuzetni. Ma šta što bismo otkrili u vezi sa stranom inteligencijom moglo bi jednom da bude od životnog značaja. Vama čak i više nego nama, budući da su oni na vašem pragu.”
„To mi je potpuno jasno. No, verovatno je srećna okolnost to što zauzimamo tako različite ekološke niše.”
Koliko će još dugo biti tako? upita se oficir za nauku. Ako je Moze Kaldor u pravu…
„Recite mi tačno, šta radi špijunka. Naziv sigurno pobuđuje znatiželju.”
„Načinjene su pre nekoliko hiljada godina iz razloga bezbednosti i špijunaže, ali imale su i mnoštvo drugih primena. Neke nisu bile mnogo veće od glave čiode — a ona koju bismo mi upotrebili velika je kao fudbal.”
Verli rasprostre planove po direktorovom stolu.
„Ova je posebno projektovana za podvodno korišćenje — čudi me da ne znate za nju — načinjena je još 2045. godine. Našli smo potpunu specifikaciju u tehničkoj memoriji, a zatim smo to preneli u replikator. Prvi primerak nije radio — i dalje ne znamo zbog čega ali već drugi je dobro prošao sve testove.
Ovo su dva akustička generatora — od deset megaherca — tako da dobijamo milimetarsku rezoluciju. Teško da je to video kvalitet, razume se, ali je ipak dobro.
Procesor signala prilično je inteligentan. Kada je špijunka uključena, ona šalje jedan impuls koji tvori akustički hologram svega što se nalazi na udaljenoti do dvadeset ili trideset metara. Ova informacija se potom prenosi uskim snopom od dvesta kiloherca do plutače koja se nalazi na površini, a ona je radio-vezom prosleđuje bazi. Potrebno je desetak sekundi da bi se obrazovala prva slika; potom špijunka upućuje novi impuls.
Ukoliko između dve slike nema razlike, onda ona šalje nulti signal. Ali ako se nešto dogodi, emituje se nova informacija kako bi se obrazovala ažurirana slika.
Ono što praktično dobijamo jeste po jedan snimak svakih deset sekundi, a taj snimak dobar je za mnoge svrhe. Razume se, ako se događaji budu brzo odigravali imaćemo zamrljanu sliku. Ali ne može se sve imati; sistem može da funkcioniše svuda, u potpunoj tami — nije ga lako uočiti — a i ekonomičan je.”
Direktor se očigledno zainteresovao, ali se silno trudio da se to ne primeti.
„Zgodna igračkica — mogla bi da bude korisna za naš posao. Možete li nam dati specifikacije — kao i još nekoliko modela?”
„Specifikacije — svakako, a postaraćemo se i oko toga da budu saglasne sa vašim replikatorom, kako biste mogli da načinite onoliko primeraka koliko vam bude potrebno. Prvi radni model — a možda i naredna dva ili tri — želimo, međutim, da uputimo u Škorpvil. A onda ćemo naprosto sačekati i videti šta će se dogoditi.”