Slika je bila zrnasta, a ponekad ju je bilo teško protumačiti, uprkos kodiranju u lažnim bojama koje je ukazivalo na pojedinosti što ih oko inače ne bi moglo razabrati. Bila je to spljoštena panorama morskog dna, koja je obuhvatala pun krug od 360 stepeni; u daljini, sa leve strane, video se morski korov, u središtu je stajalo nekoliko kamenih izbočina, a desno se ponovo pružala morska trava. Iako je prizor delovao kao da je na fotografiji, promena brojeva u donjem levom uglu ukazivala je na promenu vremena; a ponekad bi se prizor promenio uz iznenadni trzaj kada bi neki pokret promenio ustrojstvo emitovanih informacija.
„Kao što vidite”, obrati se zapovednik Verli odabranoj publici u auditorijumu Tere Nove, „nije bilo škorpova kada smo stigli, ali oni su čuli — ili osetili — udarac kada se naš paket spustio na dno. Evo i prvog istraživača, posle jednog minuta i dvadeset sekundi.”
Sada se slika menjala posle svakih deset sekundi i u svakom kadru pojavljivalo se sve više škorpova.
„Zaustaviću ovaj kadar”, nastavi oficir za nauku, „kako biste mogli da proučite pojedinosti. Vidite ovog škorpa zdesna? pogledajte mu leva klešta — ima najmanje pet onih metalnih traka! A i deluje kao neko ko je na vlasti — na narednim snimcima ostali škorpovi su mu se sklanjali s puta — a sada istražuje tajanstven komad otpada koji je upravo pao sa neba — ovo je naročito dobar snimak — vidite kako skladno koristi klešta i usne pipke — prve kao oruđe snage, a druge preciznosti — sada vuče žicu, ali naš mali poklon pretežak je da bi se lako povukao — pogledajte samo to držanje — zakleo bih se da izdaje naređenja, premda nismo registrovali nikakve signale — možda su subsonični — a evo još jednog badže…”
Prizor naglo poskoči, iskrivivši se pod nemogućim uglom.
„Počinje vožnja; sada nas vuku — bili ste u pravu, dr Kaldor — uputili su se kao onoj pećini u stenovitoj piramidi — no, paket je preveliki, tako da ne može unutra — baš kao što smo i predvideli, razume se — a ovo je stvarno zanimljiv deo…”
Poklon upućen škorpovima bio je veoma pomno pripremljen. Iako se poglavito sastojao od otpadaka, oni su bili brižljivo odabrani. Bilo je tu čeličnih, bakarnih, aluminijumskih i olovnih šipki; komada debelih dasaka; plastičnih cevi i ploča; delova gvozdenih lanaca; jedno metalno ogledalo — i više kalemova bakarne žice raznih debljina. Čitava masa težila je preko stotinu kilograma i bila je pažljivo povezana, tako da se mogla pokretati samo kao jedna celina. Špijunka je neupadljivo bila smeštena u jednom uglu, pričvršćena sa četiri zasebna kratka kabla.
Dva velika škorpa sada su krenula u napad na gomilu otpada; činili su to odlučno i, kako je izgledalo, sa nekim određenim planom. Moćnim kleštima ubrzo su uklonili žicu koja je gomilu držala ujedno, a onda su odmah odbacili drvene i plastične delove; bilo je očigledno da ih zanima jedino metal.
Kod ogledala su zastali. Uspravili su ga i zagledali se u svoje odraze — nevidljive, razume se, u akustičkoj slici špijunke.
„Očekivali smo da će jurnuti u napad — možete izazvati žestok okršaj ako stavite ogledalo u tank sa ribama. Ali ovi su se možda prepoznali. To kao da ukazuje na prilično visok nivo inteligencije.”
Škorpovi napustiše ogledalo i počeše da vuku ostatak hrpe preko morskog dna. Na nekoliko narednih snimaka prizor je bio beznadežno pometen. Kada se slika ponovo stabilisala, pojavila se jedna potpuno drugačija scena.
„Imali smo sreće — stvari su tekle upravo onako kako smo se i nadali. Odvukli su špijunku u čuvanu pećinu. Ali to nije prostorija u kojoj se nalazi presto kraljice škorpova — ako takva kraljica uopšte postoji, u šta veoma sumnjam… Ima li neko neku pretpostavku?”
Usledila je duga tišina dok su prisutni proučavali neobičan prizor. A onda neko primeti: „To je otpad!”
„Mora imati neku svrhu…”
„Pogledajte — ono je vanbrodski motor od deset kilovata — nekome mora da je ispao!”
„Sada znamo ko nam je krao lance kojima su bila vezana sidra!”
„Ali zašto — stvar nema nikakvog smisla.”
„Očigledno ima — za njih.”
Mozes Kaldor se nakašlja na osoben način; ovakvo prizivanje pažnje retko je zakazivalo.
„Ovo je i dalje samo pretpostavka”, poče on, „ali, kako izgleda, sve više činjenica ide joj u prilog. Primetićete da je ovde sve od metala, brižljivo sakupljenog iz mnoštva različitih izvora…
Jednom inteligentnom morskom stvorenju metal bi delovao veoma tajanstveno, nešto što je veoma različito od svih ostalih prirodnih proizvoda okeana. Kako izgleda, škorpovi se još nalaze u kamenom dobu — i oni nikako ne mogu izići iz njega na isti način kao što smo to učinili mi, kopnene životinje sa Zemlje. Bez vatre, oni su upali u zamku tehnološkog ćorsokaka.
Mislim da nam je sada pred očima nešto što se zbivalo veoma davno i na našem svetu. Znate li odakle preistorijskom čoveku prvo gvožđe? Iz svemira!
Ne zameram vam što izgledate iznenađeno. Ali čisto gvožđe nikada se ne javlja u prirodi — ono suviše lako rđa. Jedini izvor primitivnog čoveka bili su meteoriti. Nikakvo čudo što su bili obožavani; i nikakvo čudo što su naši preci verovali u natprirodna bića sa neba…
Da li se ista stvar zbiva i ovde? Molim vas da ovu mogućnost ozbiljno shvatite. I dalje nam nije poznat nivo inteligencije škorpova. Možda sakupljaju metal iz čiste radoznalosti i očaranosti njegovim — smem li da kažem: magičnim? — svojstvima. Ali da li će otkriti da ga koriste i za nešto drugo, a ne samo za ukras? Gde su granice njihovog napredovanja — dok ostaju pod vodom. Samo, da li će zauvek ostati tamo?
Prijatelji, smatram da treba da doznate što možete više o škorpovima. Nije isključeno da delite planetu sa još jednom inteligentnom rasom. Hoćete li sarađivati ili biti u sukobu? Čak i ako oni nisu uistinu inteligentni, škorpovi bi ipak mogli predstavljati pogubnu pretnju — ili korisno oruđe. Možda bi trebalo da ih uzgajate. Uzgred budi rečeno, zavirite malo pod odrednicu Kult Tovara u vašim istorijskim bankama… ovo je K-U-L-T T-O-V-A-R-A.
Rado bih da doznam naredno poglavlje u ovoj priči. Jesu li ovi škorpovi filozofi, koji se okupljaju u šumama morskog rastinja da bi razmotrili šta da rade sa nama?
Molim vas, stoga, da opravite svemirsku antenu kako bismo ostali u vezi, Kompjuteri na Magelanu čekaće na vaš izveštaj — dok budu bdeli nad nama na putu prema Seganu Dva.”