„Šta je Bog?” upita Mirisa.
Kaldor uzdahnu i podiže pogled sa displeja starog već stolećima.
„Oh, draga. Zašto pitaš?”
„Zato što je Loren juče kazao: „Mozes misli da škorpovi možda tragaju za Bogom.”„
„To je rekao? Moraću da popričam malo sa njim kasnije. A ti, draga damo, tražiš od mene da ti objasnim nešto što je predstavljalo opsesiju miliona ljudi hiljadama godina i na šta je utrošeno više reči nego na bilo koju drugu pojedinačnu temu u svekolikoj istoriji. Koliko vremena možeš da odvojiš ovog prepodneva?”
Mirisa se nasmeja.”Oh, bar jedan sat. Zar mi nisi sam jednom rekao da se sve što je stvarno važno može iskazati jednom jedinom rečenicom?”
„Hmm. Pa, sad, u životu sam nailazio i na neke stvarno duge rečenice. Dobro, odakle da počnem…”
Pogled mu zabludi ka čistini sa druge strane prozora bibilioteke i utihlom — a tako rečitom — trupu Matičnog Broda koji se uzdizao povrh njih. Ljudski život na ovoj planeti počeo je tu; nije čudo što me ovo mesto često podseća na raj. A jesam li ja zmija koja će uništiti njegovu bezazlenost? Ali jednoj devojci pametnoj poput Mirise ja svakako neću reći nešto što ona još ne zna — ili ne naslućuje.
„Nevolja sa rečju Bog”, poče on polako, „proishodi iz okolnosti da ona nikada nije značila istu stvar ma kojoj dvojici ljudi — naročito ako su oni bili filozofi. To je i bio razlog što je polako izišla iz upotrebe tokom trećeg milenijuma, osim kao psovka — postavši tako, u nekim kulturama, previše prosta da bi se mogla koristiti u učtivom razgovoru.
Na njeno mesto došlo je čitavo sazvežđe specijalizovanih reči. Ako ništa drugo, to je bar nagnalo ljude da prestanu da vode razgovor gluvih, iz čega je nicalo devedeset odsto svih nevolja u prošlosti.
Lični Bog, ponekad nazivan Bog Jedan, postao je Alfa. Bio je to hipotetički entitet za koga se smatralo da bdi nad svakodnevnim poslovima svake jedinke, svake životinje! — nagrađujući dobro i kažnjavajući zlo, obično u neodređeno opisanom postojanju posle smrti. Obožavala si Alfu, molila mu se, upražnjavala složene religijske obrede i podizala ogromne crkve njemu u čast…
Tu je potom bio Bog koji je sazdao vaseljenu i koji je posle toga mogao, ali i nije morao, da ima veze sa njom. Bio je to Omega. U času kada su završili sa raščlanjivanjem Boga filozofi su upotrebili i svih ostalih dvadesetak slova drevnog grčkog alfabeta, ali mi ćemo se ovog jutra zadovoljiti samo Alfom i Omegom. Držim da na raspravu o njima nije do sada utrošeno više od deset milijardi ljudi-godina.
Alfa je nerazlučivo bio povezan sa religijom — što mu je i donelo propast. On je još mogao postojati sve do trenutka uništenja Zemlje, da je samo mnoštvo sučeljenih religija bilo spremno da se međusobno ostavi na miru. Ali one za to nisu bile kadre, zato što je svaka tvrdila da jedino ona zastupa Jednu i Jedinu Istinu. Stoga je valjalo uništiti sve takmace — što je, zapravo, značilo ne samo svaku drugu religiju, nego i otpadnike unutar vlastite vere.
Razume se, sasvim pojednostavljujem stvari; dobri muškarci i žene često prevazilaze vlastita verovanja, a sasvim je moguće da je religija bila od bitne važnosti za rana ljudska društva. Bez natprirodnih pretnji koje bi ih obuzdavale ljudi možda nikada ne bi bili kadri da sarađuju u bilo kojoj zajednici većoj od plemenske jedinice. Tek kada su je iskvarili moć i povlastice, religija je postala u osnovi antidruštvena sila, a veliko dobro koje je učinila postalo je pomračeno još većim zlom.
Nadam se da nikada nisi čula za inkviziciju, lov na veštice ili džihad. Da li bi poverovala da su, čak i pošto smo dobrano zašli u svemirsku eru, postojale nacije kod kojih su deca zvanično mogla da budu pogubljena zato što su njihovi roditelji pripadali nekoj jeretičkoj sekti što se malo razlikovala od državne varijante štovanja Alfe? Izgledaš zapanjena, ali te stvari — kao i mnogo gore — događale su se u vreme kada su naši preci otpočinjali istraživanje Sunčevog sistema.
Srećom po čovečanstvo Alfa je polako iščileo sa poprišta zbivanja, manje ili više bezbolno, početkom trećeg milenijuma. Uništio ga je fantastičan napredak nečega što se nazivalo statistička teologija. Koliko mi je još vremena preostalo? Hoće li Bobi postati nestrpljiv?”
Mirisa pogleda kroz veliki panoramski prozor. Konjić je vedro pasao travu oko osnove Matičnog Broda, očigledno savršeno zadovoljan.
„Neće odlutati — bar dok ovde bude nečeg za jelo. Šta je to statistička teologija?”
„Bio je to poslednji napad na problem Zla. Ono što ju je izbacilo na vrh bio je uspon jednog veoma ekscentričnog kulta — nazivali su sebe neomaničima, ali nemoj tražiti da ti objasnim zašto — oko 2050. godine. Uzgred, bila je to prva „orbitalna religija”; iako su sve ostale vere koristile telekomunikacione satelite za širenje svojih učenja, neomaničiji su se isključivo oslanjali na njih. Nisu imali nikakva druga sastajališta osim televizijskih ekrana.
Iako su se uzdali u tehnologiju pripadali su, zapravo, jednoj veoma staroj tradiciji. Oni su verovali da Alfa postoji, ali da je potpuno zao — i da je krajnja sudbina čovečanstva da mu se suprotstavi i da ga uništi.
„Potkrepljujući svoja uverenja navodili su beskrajne spiskove užasnih činova iz istorije i zoologije. Mislim da su oni morali biti bolesni ljudi, jer, kako izgleda, na morbidan način su uživali u sakupljanju tog materijala.
Na primer — jedan omiljen dokaz o postojanju Alfe bio im je takozvani Argument po Ustrojstvu. Mi danas znamo da je on potpuno pogrešan, ali neomaniči su ga izlagali na takav način da je izgledao potpuno uverljiv i neopoziv.
Ako nađeš neki predivno ustrojen sistem — njihov omiljeni primer bio je digitalni časovnik — onda je iza njega morao stajati neki planer, tvorac. Treba samo malo zaviriti u svet Prirode…
I oni su to stali zdušno da čine. Naročito su se usredsredili na parazitologiju — ti i ne slutiš koliko ste vi srećni ovde na Talasi, uzgred budi rečeno! Neću u tebi izazvati odvratnost opisivanjem domišljatih metoda i prilagođavanja kojima su pribegavala razna stvorenja da bi zaposedala druge organizme — ljudske naročito — iskorišćavajući ih sve dok ne bi bili uništeni. Pomenuću ti samo jednog mezimca neomaničija — bubu nametnika.
Ovo predivno stvorenjce polaže svoja jajašca u druge insekte, pošto ih prethodno parališe, tako da kada mu se larve izlegu, na raspolaganju im stoji obilje svežeg — živog — mesa.
Neomaniči su mogli satima da nabrajaju u istom duhu, pozivajući se na slična čuda prirode da bi dokazali da je Alfa, ako ne krajnje zao, onda potpuno ravnodušan prema ljudskim merilima moralnosti i dobrote. Ne boj se — nisam u stanju da ih oponašam, niti to želim.
Ali moram da pomenem još jedan od njihovih omiljenih dokaza — Argument po Katastrofi. Evo jednog tipičnog primera koji se u nedogled mogao umnožavati: poklonici Alfe okupili su se, suočeni sa nekom nesrećom, da se mole za izbavljenje — ali su svi stradali kada se na njih srušilo svetilište u kome su se nalazili; da su, međutim, ostali u svojim kućama, većina bi ih se spasla.
Neomaniči su sakupili tomove takvih užasa — izgorele bolnice i domovi staraca, škole stradale u zemljotresima, čitavi gradovi nestali pri erupcijama vulkana ili udarima plimskih talasa — spisak nema kraja.
Razume se, takmački poklonici Alfe nisu sedeli skrštenih ruku. Oni su sakupili podjednak broj protivprimera — one slučajeve kada su iskrene vernike izbavljali od katastrofe razni srećni obrti.
U raznim oblicima ova čegrst trajala je hiljadama godina. Početkom dvadeset prvog stoleća do njenog razrešenja dovele su nove informacione tehnologije, metodi statističke analize i šire razumevanje teorije verovatnoće.
„Bilo je potrebno nekoliko decenija da se dobiju odgovori, kao i još nekoliko pre no što su ih prihvatili doslovce svi inteligentni ljudi. Rđave stvari događaju se podjednako često kao i dobre; kao što se odavno podozrevalo, vaseljena se naprosto pokorava zakonima matematičke verovatnoće. Svakako, nije bilo ni traga od nekakve natprirodne intervencije, bilo u korist dobrog ili zlog.
Problem Zla, dakle, nikada nije stvarno postojao. Očekivati od vaseljene da bude blagonaklona bilo je isto što i pretpostaviti da se uvek može dobijati u nekoj od igara na sreću.
Neki kultisti pokušali su da spasu stvar tako što su osnovali religiju Potpuno Ravnodušnog Alfe, koristeći pri tom zvonoliku krivu normalne distribucije kao simbol svoje vere. Suvišno je i reći da je jedno tako apstraktno božanstvo nadahnulo tek veoma malo poklonika.
Kad smo već kod matematike, ona je Alfi zadala još jedan razoran udarac u dvadeset prvom veku (ili je to, možda, bio dvadeset drugi?). Jedan blistavi Teranac po imenu Kurt Gedel dokazao je da postoje izvesne apsolutno temeljne granice znanja, te je u tom smislu logički besmislena ideja o potpuno sveznajućem biću — kako se na jedan način definisao Alfa. Otkriće je stiglo do nas posredstvom jedne od onih nezaboravnih, loših igri rečima: „Gedel je obrisao Boga.” Studenti su običavali da pišu grafite po zidovima, koristeći slova G i O, kao i grčku deltu; razume se, bilo je obrnutih verzija: „Bog je obrisao Gedela.” Neprevodiva igra reči: „Godel Deleted God” — prim. prev.
No, vratimo se Alfi. Sredinom milenijuma on je manje ili više nestao iz čovekovog vidokruga. Doslovce svi pametni ljudi na kraju su se saglasili sa oštrom osudom velikog filozofa Lukrecija: sve religije su u osnovi amoralne, zato što je sujeverje koje su zagovarale donelo više zla nego dobra.
Pa ipak, nekoliko drevnih vera uspelo je da opstane, premda u drastično izmenjenim oblicima, sve do samog kraja Zemlje. Pozni mormoni i Prorokove kćeri čak su uspeli da izgrade vlastite sejačke brodove. Često se pitam kako stvari stoje sa njima.
Pošto je Alfa bio diskreditovan preostao je Omega, tvorac svega. Nije, međutim, tako lako odbaciti Omegu; vaseljena pretpostavlja izvesno objašnjavanje. Ili, možda, ne? Postoji jedna stara filozofska šala, znatno tananija nego što izgleda na prvi pogled. Pitanje: Zašto je vaseljena ovde? Odgovor: Gde bi drugde bila? A sad mislim da je ovo stvarno dovoljno za jedno prepodne.”
„Hvala ti, Mozese”, odvrati Mirisa, izgledajući pomalo ošamućena. „Sve si to već izgovorio i ranije, zar ne?”
„Razume se da jesam — i to više puta. Ali, obećaj mi nešto…”
„Šta to?”
„Ne veruj ni reči od onoga što sam ti rekao — naprosto zato što sam ja to rekao. Nijedan ozbijan filozofski problem nikada se ne može do kraja rešiti. Omega je još tu — a ponekad me sumnje muče i oko Alfe…”