Zvala se Karina i bilo joj je osamnaest godina; iako se sada prvi put našla noću u Kumarovom čamcu, ovo nipošto nije bio prvi put da se našla u njegovom zagrljaju. U stvari, ona je još ponajpre mogla istaći pravo na titulu Kumarove omiljene devojke, oko koje su se lomila mnoga koplja.
Iako je sunce zašlo još pre dva časa, unutrašnji mesec — znatno sjajniji i bliži od izgubljenog Zemljinog Meseca — bio je gotovo pun, tako da se obala, udaljena pola kilometra, kupala u hladnoj, plavoj svetlosti. Mala vatra gorela je neposredno ispred linije palmi, gde je zabava još bila u toku. Čak se s vremena na vreme mogla čuti i prigušena muzika, kada bi nadjačala blago brujanje motora koji je radio na najnižem nivou. Kumar je već postigao svoj glavni naum i više mu se nigde nije žurilo. Pa ipak, kao svaki dobar moreplovac, on bi se povremeno odvojio od devojke da bi izrekao nekoliko kratkih uputstava automatskom pilotu i brzo prešao pogledom po obzorju.
Kumar je govorio istinu, pomisli Karina ispunjena blaženstvom. Postojalo je nešto veoma erotično u ovom pravilnom, blagom ritmu čamca, naročito kada ga je pojačavao vazdušni dušek na kome su ležali. Posle ovoga, da li će ikada više biti zadovoljna vođenjem ljubavi na kopnu?
A i Kumar, za razliku od onih nekoliko drugih mladih Tarnanaca koje je mogla da pomene, bio je iznenađujuće nežan i uviđavan. On nije spadao u one muškarce zaokupljene isključivo vlastitim zadovoljstvom; uživanje mu nikada ne bi bilo potpuno ako ne bi bilo zajedničko. Dok je u meni, pomisli Karina, osećam se kao da sam jedina devojka u čitavom svemiru — čak i ako savršeno dobro znam da to nije tačno.
Karina je neodređeno bila svesna da se i dalje udaljuju od sela, ali joj to nije smetalo. Želela je da ovi trenuci potraju večito i teško da bi marila da je barka hitala punom brzinom i ka otvorenom okeanu, na kome nije bilo drugog kopna sve dok se potpuno ne bi obišao globus. Kumar je znao šta radi — i to u više pogleda. Deo njenog zadovoljstva poticao je od potpunog poverenja koje joj je on ulivao; u njegovom naručju prestajale su brige i problemi. Budućnost nije postojala, već samo bezvremena sadašnjost.
No, vreme je ipak prolazilo: unutrašnji mesec sada se nalazio znatno više na nebu. U zatonu strasti usne su im i dalje požudno istraživale područja ljubavi kada pulsiranje hidromlaznika prestade i barka se polako zaustavi.
„Stigli smo”, reče Kumar, a u glasu mu se pojavi prizvuk uzbuđenja.
Gde li smo to stigli — pomisli Karina tromo dok su se razdvajali. Izgledalo je kao da su protekli sati od kada je poslednji put bacila pogled prema obali… tako da je pitanje bilo da li je obala uopšte još na vidiku.
Ona se polako pridiže, pridržavajući se da je blago ljuljanje barke ne bi izbacilo iz ravnoteže — i razgoračenih očiju zagleda se u vilinsko carstvo koje je donedavna predstavljalo sumornu baruštinu punonadežno, ali i neprikladno nazvanu Zaliv Mangrov.
Ovo, razume se, nije bilo prvi put da se srela sa visokom tehnologijom; fuziona elektrana i glavni replikator sa Severnog Ostrva bili su znatno veći i delovali su upečatljivije. Ali prizor blistavo osvetljenog lavirinta cevi i skladišnih tankova, kranova i opslužnih mehanizama — taj uskomešani spoj brodogradilišta i hemijskog postrojenja, u kome je sve dejstvovalo bešumno i delotvorno pod zvezdama, bez ijednog ljudskog bića na vidiku — predstavljao je pravi vizuelni i psihološki šok.
Razlegao se iznenadni pljusak, pojačan muklom tišinom noći, kada je Kumar bacio sidro.
„Hajdemo”, pozva je on vragolasto. „Hoću da ti pokažem nešto.”
„Je l” nije opasno?”
„Nimalo — bio sam ovde mnogo puta.”
I to ne sam, sigurna sam, pomisli Karina. Ali on je već izišao iz barke, pre no što je stigla da mu uputi neku opasku.
Voda im je sezala jedva nešto iznad pojasa; toliko se bila nakupila dnevne toplote da je bila gotovo neprijatno mlaka. Kada su Karina i Kumar izišli na obalu, držeći se za ruke, svež noćni lahor koji im je pomilovao tela ispuni ih prijatnošću. Izronili su iz blago ustalasanog mora poput novih Adama i Eve kojima su dati ključevi mehaničkog Raja.
„Ne brini!” šapnu joj Kumar. „Poznajem ovo mesto. Dr Lorenson mi je sve objasnio. Ali, pronašao sam nešto za šta sam siguran da ni on ne zna.”
Koračali su duž debelo izolovanog cevovoda, postavljenog na nosače metar iznad tla, i Karina je sada prvi put uspela da razabere jedan upadljiv zvuk — dobovanje pumpi koje su gonile tečnost za hlađenje kroz lavirint cevi i konvertora toplote koji su ih okruživali.
Uskoro su stigli do znamenitog tanka u kome je pronađen škorp. Sada se moglo videti sasvim malo vode; površina je gotovo potpuno bila prekrivena prepletenom masom morskog korova. Na Talasi, doduše, nije bilo reptila, ali ta debela, gipka debla podsetiše Karinu na klupko zmija.
Prošli su zatim duž niza propusta, pa pokraj malih zapornica, koje su sve sada bile spuštene; konačno su izbili na jednu prostranu čistinu, podalje od glavnog postrojenja. Kada su napustili središnji kompleks, Kumar vedro mahnu prema jednoj kameri koja je bila upravljena u njih. Niko kasnije nije uspeo da ustanovi zašto je ona bila isključena u tom ključnom trenutku.
„Tankovi za zamrzavanje”, objasni Kumar. „Šest stotina tona svaki. Devedeset pet odsto voda, pet odsto morsko rastinje. Šta ti je tako smešno?”
„Nije smešno — već veoma neobično”, uzvrati Karina, i dalje se osmehujući. „Pomisli samo — mali deo naših okeanskih šuma otići će sve do zvezda. Ko bi ikada pomislio na tako nešto! Ali, nisi me ti zbog toga doveo ovamo.”
„Nisam”, odvrati Kumar tiho. „Gledaj…”
U prvi mah nije mogla da razabere na šta on to pokazuje. A onda joj um uspe da protumači sliku koja je treperila na samom rubu vidljivosti — i u magnovenju joj postade jasno.
Bilo je to staro čudo, razume se. Ljudi su to radili na mnogim svetovima, preko hiljadu godina. Ali videti to vlastitim očima bilo je ne samo uzbudljivo nego i zastrašujuće.
Kada su se približili poslednjem tanku, već je mogla jasnije da vidi. Tanušno predivo svetlosti — u prečniku je moglo imati najviše dva centimetra! — uspinjalo se ka zvezdama, pravo poput kakvog laserskog snopa. Stala je da ga prati pogledom sve dok se pređa nije pretočila u nevidljivost, izazivajući je da odredi tačno mesto nestajanja. Ali pogled joj je nastavio naviše, ispunjavajući je vrtoglavicom, sve dok nije gledala u sam zenit i u jednu zvezdu koja je nepomično počivala tamo, dok su svi njeni prigušeniji, prirodni parnjaci postojano napredovali mimo nje ka zapadu. Poput kakvog kosmičkog pauka, Magelan je spustio nit paučine da bi uskoro stao da podiže uvis plen koji je očekivao od sveta pod sobom.
Kada su se zaustavili na samom rubu ledenog bloka koji je čekao, Karina dožive novo iznenađenje. Površina mu je bila potpuno prekrivena blistavim slojem zlatne folije, koja je podseti na darove koje su kao deca dobijali za rođendan ili za godišnji praznik Spuštanja.
„Izolacija”, objasni joj Kumar. „Posredi je stvarno zlato — debelo oko dva atoma. Bez toga pola leda bi se otopilo pre no što bi stiglo do štitnika.”
Izolacija ili ne, Karina je osećala ugriz studeni na bosim stopalima kada je Kumar povede preko smrznute ploče. Stigli su do središta u desetak koraka — a tamo, svetlucajući neobičnim nemetalnim sjajem, stajala je zategnuta vrpca koja je sezala, ako ne do zvezda, ono bar trideset šest hiljada kilometara uvis do stacionarne orbite na kojoj se nalazio Magelan.
Okončavala se valjkastim bubnjem, punim instrumenata i kontrolnih mlaznika koji su očigledno služili kao pokretan, inteligentan kran, koji je prihvatao tovar posle dugog spuštanja kroz atmosferu. Ustrojstvo je izgledalo iznenađujuće jednostavno, pa čak i prosto — ali bio je to varljiv utisak koji se često sticao kada su posredi bili proizvodi zrele, razvijene tehnologije.
Karina iznenada zadrhta, ali ne od studeni pod stopalima, koju je gotovo prestala da primećuje.
„Jesi li siguran da je ovde bezbedno?” upita ona zabrinuto.
„Razume se. Drugi blok uvek dižu u ponoć — a do tada ima još nekoliko sati. Posredi je predivan prizor, ali ne verujem da ćemo tako kasno ostati.”
Kumar se spusti na kolena i prisloni uho uz neverovatnu traku koja je povezivala brod sa planetom. Ako bi pukla, pomisli ona brižno, da li bi se razleteli…
„Slušaj”, prošapta on…
Nije znala šta da očekuje. Ponekad, u potonjim godinama, kada bi to mogla da podnese, pokušala bi da oživi čaroliju tog časa. No, nikada nije bila sigurna da li je u tome uspela.
U prvi mah joj se učinilo da čuje najdublju notu neke džinovske harfe čije su strune bile zategnute između svetova. Žmarci joj stadoše da gamižu niz kičmu i ona oseti kako joj se dlačice na vratu kostreše; bila je to pradavna reakcija straha, nastala negde u praiskonskim džunglama Zemlje.
A onda, kako se polako privikavala, postala je svesna čitavog spektra pomičnih alikvotnih tonova koji su pokrivali raspon čujnosti do same donje granice — a nesumnjivo i daleko ispod nje. Zamućivali su se i pretapali jedan u drugi, podjednako nestalni, ali se i neprekidno ponavljali poput zvukova mora.
Što je duže slušala to ju je ovo više podsećalo na beskrajno zapljuskivanje talasa o pustu obalu. Imala je utisak da čuje more svemira kako udara o hridi svih svojih svetova; bio je to zastrašujući zvuk u svojoj besmislenoj uzaludnosti, dok je odzvanjao kroz bolne praznine vaseljene.
A onda je postala svesna i drugih elemenata u toj neizmerno složenoj simfoniji. Razleglo bi se iznenadno, resko brujanje, kao da su kakvi džinovski prsti stali da prebiru po traci negde duž mnogo hiljada zategnutih kilometara. Meteoriti? Svakako ne. Možda neka električna pražnjenja u uskomešanoj jonosferi Talase? Je li to bila puka uobrazilja, plod njenih nesvesnih strahova — tek, s vremena na vreme bi začula slabašne jadikovke demonskih glasova ili utvarne krike sve bolesne i gladne dece koja su skončala na Zemlji tokom Stoleća Noćnih Mora.
A onda, najednom, više nije mogla da izdrži.
„Bojim se, Kumare”, prošapta ona, povukavši ga za rame. „Hajdemo.”
Ali Kumar je još bio izgubljen među zvezdama, sa poluotvorenim ustima i glave priljubljene uz rezonantnu traku, opčinjen njenom sirenskom pesmom. Uopšte nije primetio kada je Karina, ljuta koliko i zaplašena, sišla sa ledenog bloka umotanog u foliju i stala da ga čeka na poznatoj toploti kopna.
Jer upravo je zapazio nešto novo — niz rastućih nota koje kao da su mu prizivale pažnju. To kao da su bile Fanfare za Gudače, ako se nešto tako može zamisliti, koje su zvučale neizrecivo tužno i daleko.
Ali zvuk je postajao sve bliži, dobijajući istovremeno na jačini. Bio je to najjeziviji ton koji je Kumar ikada čuo; zapanjenost i strahopoštovanje kojima ga je ispunio potpuno su ga paralisali. Gotovo je mogao da zamisli da mu nešto hita u susret niz tu čudesnu traku…
A onda, nekoliko sekundi prekasno, shvatio je istinu kada ga je prvi udar talasa-prethodnika, oborio na zlatnu podlogu, a ledeni blok zatreperio pod njim. I tada, poslednji put, Kumar Leonidas osmotri krhku lepotu svog usnulog sveta i užasnuto, podignuto lice devojke koja će ovaj trenutak nositi čvrsto urezan u sećanju do samog dana smrti.
Već je bilo prekasno da skoči. I tako je Mali Lav krenuo na svoje uspenje ka bešumnim zvezdama — nag i sam.