Kapetan Bej bio je zaokupljen prečim problemima, a i bilo mu je veoma milo što može nekom drugom da poveri taj zadatak. U svakom slučaju, nije postojao prikladniji izaslanik od Lorena Lorensona.
Nikada se ranije nije sreo sa Mirisinim i Kumarovim roditeljima i pribojavao se tog susreta. Iako se Mirisa ponudila da pođe sa njim, on je ipak više voleo da ide sam.
Lasanci su poštovali svoje starije žitelje i činili su sve da se oni osećaju udobno i srećno. Lal i Nikri Leonidas živeli su u jednoj maloj, samostalnoj penzionerskoj koloniji na južnoj obali ostrva. Imali su šestosobni letnjikovac, opremljen svim mogućim uređajima koji su ih pošteđivali fizičkog naprezanja, računajući tu i jedinog opštenamenskog kućnog robota koga je Loren ikada video na Južnom Ostrvu. Po zemaljskoj hronologiji, procenio je da su Leonidasovi u poznim šezdesetim godinama.
Pošto su se uzdržano pozdravili, seli su na verandu pred kućom, gledajući prema moru, dok je robot stao da se vrzma okolo, donoseći pića i zdele sa odabranim voćem. Loren nagna sebe da pojede nekoliko zalogaja, a potom prikupi hrabrost i lati se najtežeg zadatka u svom životu.
„Kumar…” Ime mu zastade u grlu, tako da je morao ponovo da počne. „Kumar je još na brodu. Dugujem mu život; rizikovao je svoj da bi me spasao. Možete razumeti kako se sada osećam… učinio bih bilo šta…”
Još jednom je morao da zastane kako bi povratio kontrolu. A onda, nastojeći da bude što sažetiji i naučniji — kao sanitetski zapovednik Njutn za vreme svojih brifinga — on ponovo poče.
„Telo mu je gotovo neoštećeno, zato što je dekompresija bila spora, a do smrzavanja je došlo trenutno. Ali, razume se, on je klinički mrtav — kao što sam i ja bio pre nekoliko nedelja…
Dva slučaja su, međutim, veoma različita. Moje… telo… je bilo spaseno pre no što je došlo do oštećenja mozga, tako da je oživljavanje predstavljalo prilično jednostavan proces.
Protekli su sati pre no što smo se domogli Kumara. U fizičkom pogledu njegov mozak je neoštećen — ali nema ni traga od nekih aktivnosti.
No, čak i tako, oživljavanje bi moglo biti moguće uz primenu najnovije tehnologije. Prema našoj dokumentaciji — koja pokriva celu istoriju zemaljske medicinske nauke — to je već činjeno u sličnim slučajevima, a stopa uspešnih oporavaka iznosila je šezdeset odsto.
Među stotinama stručnjaka za medicinu koji se nalaze hibernisani na brodu ima i desetak specijalista za mozak. Postoje i tehničari koji su u stanju da sklope bilo koji zamisliv tip hirurške opreme, kao i one za održavanje života, i da upravljaju njome. Sve čime je Zemlja ikada raspolagala biće naše ponovo — ubrzo pošto stignemo do Segana Dva…”
Zastao je da bi im dopustio da bolje sagledaju stvar. Robot uluči tu zgodnu priliku da ponudi svoje usluge; no, Loren mu samo odmahnu rukom.
„Bili bismo spremni — ne, bilo bi nam veoma drago, jer to je najmanje što možemo da učinimo — da povedemo Kumara sa sobom. Iako to ne možemo jemčiti, jednoga dana mogao bi ponovo da živi. Voleli bismo da razmislite o tome; imate vremena na pretek da donesete odluku.”
Dvoje starih ljudi izmenjaše dug, nemi pogled, dok je Loren netremice posmatrao more. Kako je tiho i spokojno ovde bilo! Voleo bi da i sam provede završne godine svog života na ovom mestu, dok bi ga s vremena na vreme posećivali unuci i praunuci…
Kao što je bio slučaj i sa najvećim delom Tarne, ovo je gotovo mogla biti Zemlja. Nigde na vidiku nije bilo lasanske vegetacije, što je verovatno predstavljalo ishod hotimičnog izbora; svekoliko rastinje delovalo je nelagodno poznato.
No, nedostajalo je nešto suštinsko; shvatio je da ga to kopka već duže — zapravo, još od onog časa kada je stupio nogom na ovu planetu. I najednom, kao da je ovaj trenutak bola podstakao njegovo pamćenje, on shvati šta je posredi.
Nije bilo galebova koji bi jezdili nebom, ispunjavajući vazduh najtužnijim i najprizivnijim od svih zemaljskih zvukova.
Lal Leonidas i nejgova supruga još ne behu izmenili nijednu reč, ali Loren je ipak shvatio da su doneli odluku.
„Cenimo vašu ponudu, zapovedniče Lorenson; molim vas, prenesite našu zahvalnost kapetanu Beju.
Nema, međutim, razloga za razmišljanje. Ma šta se dogodilo, Kumar će za nas biti zauvek izgubljen.
Čak i ako biste uspeli — a kao što sami kažete, to se ne može jemčiti — on će se probuditi u jednom stranom svetu, znajući da više nikada neće videti svoj dom, kao i da su svi oni koje je voleo već stolećima mrtvi. A to je teško podneti. Namere su vam bile čstite, ali on time ne bi ništa dobio.
Znamo šta bi on želeo i šta se mora učiniti. Vratite nam ga. Prepustićemo ga moru koje je toliko voleo.”
Ništa više nije imalo da se kaže. Loren je osećao istovremeno ogromnu tugu i silno olakšanje.
Izvršio je svoju dužnost. Bila je to odluka koju je očekivao.