Operativnost Tarnine lokalne komunikacione mreže nikada nije premašala devedeset pet procenata — ali, sa druge strane, nije se ni spuštala ispod osamdeset pet postotaka u bilo kom trenutku. Poput najvećeg dela tehnološke opreme na Talasi, ovu mrežu takođe su projektovali davno umrli geniji, tako da je neki katastrofalan krah bio doslovce nemoguć. Čak i kada bi mnogo sastavnih delova zakazalo, sistem bi nastavio da funkcioniše srazmerno valjano, sve dok kvarovi ne bi nekoga dovoljno razljutili da ga nagnaju da se lati posla i otkloni ih.
Inženjeri su to nazivali „ljupka degradacija”. Bio je to izraz koji je, kako je primetio neki cinik, prilično tačno opisivao lasanski način života.
Prema središnjem kompjuteru, operativnost mreže sada se kretala negde oko normalnih devedeset odsto, a gradonačelnica Voldron rado bi bila pristala i na manje. Najveći broj meštana pozvao ju je tokom proteklih pola časa, dok se bar pedesetoro odraslih i dece vrzmalo po sali veća; toliko ljudi, međutim, nikako nije moglo da se udobno smesti unutra, a kamoli još i da sedne. Kvorum za kakav običan sastanak iznosio je dvanaest prisutnih, ali ponekad su bile potrebne drakonske mere da se sakupi čak i taj broj živih duša na jednom mestu. Ostalih pet stotina šezdeset žitelja Tarne više je volelo da posmatra — i glasa, ukoliko bi im neka stvar izgledala dovoljno zanimljiva — u udobnosti vlastitih domova.
Bila su takođe dva poziva od oblasnog guvernera, jedan iz predsednikove kancelarije i jedan od informativnog servisa Severnog Ostrva; svi su se oni oglasili istim, potpuno suvišnim zahtevom i svako je dobio isti, kratak odgovor: „Razume se, javićemo vam ako se išta dogodi… i hvala na interesovanju.”
Gradonačelnica Voldron nije bila ljubitelj uzbuđenja i njena srazmerno uspešna karijera lokalnog upravnika temeljila se na veštini da ih izbegava. Ponekad je to, razume se, bilo nemoguće; njen veto, naime, teško da bi odvratio uragan iz 09. godine, koji je — sve do sada — predstavljao najistaknutiji događaj stoleća.
„Tišina, molim!” uzviknu ona. „Rina — ostavi te školjke — neko se dobro pomučio da ih namesti! Uostalom, već je vreme da budeš u postelji! Bili — dole sa stola! Smesta!”
Iznenađujuća brzina kojom su ova naređenja izvršena pokazivala je da su, bar jednom, meštani nestrpljivo očekivali šta gradonačelnica ima da im kaže. Ona prekide uporno piskutanje telefona koji je nosila oko ručnog zgloba i upravi poziv na centar za poruke.
„Iskreno govoreći, ne znam mnogo više od vas — a i sva je prilika da neće biti novih informacija još nekoliko časova. Ali sigurno je da je posredi bila nekakva svemirska letelica i da se već nalazila u atmosferi kada je prošla iznad nas. Budući da ne postoji nijedno drugo mesto na Talasi gde bi mogla poći, nema druge do da se ranije ili kasnije vrati do Tri Ostrva. A do tada bi, ukoliko bude obišla planetu, moglo proteći više časova.”
„Da li se pokušalo sa uspostavljanjem radio-veze?” upita neko. „Jeste, ali bez uspeha.”
Ceo skup utonu za trenutak u tišinu; a onda većnik Simons, glavni oponent gradonačelnice Voldron, prezrivo šmrknu.
„To je smešno. Ma šta mi pokušali, oni nas mogu pronaći za desetak minuta. Uostalom, oni verovatno tačno znaju gde se nalazimo.”
„Potpuno se slažem sa većnikom”, uzvrati gradonačelnica, rešena da iskoristi ovu neuobičajenu priliku. „Svaki kolonijski brod sigurno će imati karte Talase. One su možda stare i hiljadu godina — ali na njima će se nalaziti obeleženo mesto Prvog Spuštanja.”
„Pretpostavimo — samo pretpostavimo — da su posredi neki tuđinci.”
Gradonačelnica uzdahnu; mislila je da se ta teza ugasila sama od sebe pre mnogo stoleća.
„Nema nikakvih tuđinaca”, uzvrati ona odlučno. „Bar ne takvih koji bi bili dovoljno inteligentni da preduzmu međuzvezdana putovanja. Razume se, ne možemo biti sto odsto sigurni — ali Zemlja je vršila traganja tokom hiljadu godina svim zamislivim instrumentima.”
„Postoji još jedna mogućnost”, umeša se Mirisa, koja je stajala sa Brantom i Kumarom u dnu sale. Sve glave se okrenuše prema njoj, što Branta nagna da se oseti malo nelagodno. Iako je voleo Mirisu, postojali su trenuci kada bi požalio što je ona tako dobro obaveštena i što joj se porodica stara o Arhivi tokom poslednjih pet pokolenja.
„Koja to, draga?”
Sada je došao red na Mirisu da se oseti nelagodno, iako je uspela da prikrije ozlojeđenost. Nije joj se dopadalo da prema njoj ima pokriveteljsko držanje neko ko, zapravo, nije bio odveć inteligentan, premda nesumnjivo lukav — ili je, možda, „prepreden” bila bolja reč. Okolnost da je gradonačelnica Voldron bacila oko na Branta nije nimalo zabrinjavala Mirisu; to ju je samo zabavljalo, pa je čak osećala i izvesnu simpatiju prema starijoj ženi.
„Možda je u pitanju novi robotski sejački brod, poput onoga koji je doneo ustrojstvo gena naših predaka na Talasu.”
„Ali tek sada — tako kasno?”
„Zašto da ne? Prvi sejači mogli su da dostignu svega nekoliko postotaka brzine svetlosti. Zemlja ih je stalno usavršavala — sve do časa kada je bila uništena. Kako su potonji modeli bili gotovo desetostruko brži, uspeli su da preteknu one sporije za otprilike jedno stoleće; većina njih mora da se još nalazi na putu. Šta ti misliš, Brante?”
Mirisa je uvek vodila računa o tome da ga uključi u razgovore, kao i da ga, ukoliko je to moguće, navede da pomisli kako ih je on zapodenuo. Bila je potpuno svesna njegovog osećanja podređenosti i nije želela da ga još više pojačava.
Ponekad je bilo veoma samotno predstavljati najbistriju osobu na Tarni; iako je održavala vezu sa pet-šest sebi ravnih ljudi na Tri Ostrva, retko se neposredno sretala sa njima, a ni posle svih minulih milenijuma nikakva komunikaciona tehnologija nije mogla da zameni susret oči u oči.
„Zanimljiva ideja”, primeti Brant. „Nije isključeno da si u pravu.” Iako mu istorija nije bila jača strana, Brant Falkoner raspolagao je tehničkim znanjem o složenom nizu događaja koji su doveli do kolonizovanja Talase. „Samo, šta ćemo”, upita on, „ako to odista jeste novi sejački brod koji pokušava da nas ponovo kolonizuje? Da mu kažemo: Hvala lepo, ali samo ne danas?”
Sa nekoliko mesta dopre kratak, nervozni smeh; a onda većnik Simons zamišljeno primeti. „Siguran sam da bismo izišli nakraj sa jednim sejačkim brodom, ukoliko ne bi bilo druge. Ali, zar roboti na njemu ne bi bili dovoljno inteligentni da obustave programe pošto vide da je posao već obavljen?”
„Možda. Mada im se može učiniti da bi mogli da ga bolje obave. U svakom slučaju, bez obzira na to da li je posredi neka relikvija sa Zemlje ili pozniji model sa jedne od kolonija, u pitanju će svakako biti neki robot.”
Nije bilo potrebe da se ovo obrazlaže; svima su bile poznate fantastične teškoće i troškovi skopčani sa međuzvedanim pohodima koji su uključivali ljudsku posadu. Iako tehnički mogući, ovakvi letovi bili su potpuno nesvrsishodni. Roboti su, naime, mogli da obave posao hiljadu puta jeftinije.
„Robot ili relikvija — šta nam u oba slučaja valja preduzeti?” upita jedan meštanin.
„To možda neće biti naš problem”, uzvrati gradonačelnica. „Kako izgleda, svi su prihvatili zdravo za gotovo da su se uputili ka mestu Prvog Spuštanja, ali zašto bi to bio slučaj? Uostalom, Severno Ostrvo znatno je izglednija…”
Često se događalo da gradonačelnica ne bude u pravu, ali to se još nikada nije ispostavilo tako brzo. Ovoga puta, zvuk koji je stao da raste na nebu povrh Tarne nije predstavljao prigušenu grmljavinu iz jonosfere, već prodoran pisak nekog mlaznjaka u niskom, brišućem letu. Svi pojuriše iz sale veća u nepriličnoj žurbi, jer samo je prvih nekoliko stiglo na vreme da vidi kako letelica zatupastog nosa i deltoidnih krila pomračuje zvezde, svrhovito hitajući ka tački koja je i dalje bila sveta kao poslednja veza sa Zemljom.
Gradonačelnica Voldrom kratko zastade da izvesti centralu, a zatim se pridruži ostalima koji su pohrlili napolje.
„Brante, ti tamo možeš stići prvi. Uzmi zmaja.”
Glavni mehanički inženjer Tarne zažmirka; bilo je to prvi put da je primio jedno neposredno naređenje od gradonačelnice. A onda mu se na licu pojavi izraz blage nelagodnosti.
„Jedan kokosov orah pao mu je kroz krilo pre neki dan. Nisam imao vremena da ga opravim zbog problema sa zamkama za ribe. U svakom slučaju, nije ni bio opremljen za noćni let.”
Gradonačelnica mu uputi dug, netremičan pogled.
„Nadam se da je sve u redu sa mojim kolima”, primeti ona sarkastično.
„Razume se”, uzvrati Brant glasom u kome se osećalo da je pogođen. „Rezervoar je pun i sve je spremno za polazak.”
Bilo je sasvim neuobičajeno da gradonačelničina kola bilo gde idu; cela Tarna se mogla prepešačiti za dvadeset minuta, a sav lokalni prevoz hrane i opreme obavljao se malim peščanim valjcima. Tokom sedamdeset godina zvanične upotrebe kola su prevalila manje od sto hiljada kilometara i, ukoliko ne dožive neki udes, trebalo bi da izdrže najmanje još jedno stoleće.
Lasanci su se vedro upuštali u opite sa mnogim porocima; ali planirano zastarevanje i razmetljivo trošenje nisu spadali među njih. Niko ne bi mogao da pogodi da je vozilo bilo starije od svih putnika u njemu u času kada je krenulo na svoje najistoriskije putovanje.