Kucnuo je čas odlaska, pozdravljanja — opraštanja dubokih poput smrti. Pa ipak, ma koliko da je suza proliveno — kako na Talasi, tako i na brodu — postojalo je i osećanje olakšanja. Iako stvari više nikada neće biti sasvim iste, život se sada mogao vratiti svojim normalnim tokovima. Posetioci su bili poput gostiju koji su ostali nešto duže od poslovična tri dana; bilo je vreme da odu.
Čak je i predsednik Faradin to sada prihvatio i više nije maštao o međuzvezdanoj olimpijadi. No, na raspolaganju mu je stajalo mnoštvo uteha; ledara iz zaliva Mangrov upravo je prebacivana na Severno Ostrvo i prvo klizalište na Talasi biće spremno za Igre. Da li će i takmičari biti spremni, to je bilo drugo pitanje, ali mnogi mladi Lasanci provodili su sate sa nevericom posmatrajući nekadašnje prvake.
U međuvremenu, svi su se saglasili oko toga da valja upriličiti nekakvu oproštajnu predstavu kako bi se obeležio odlazak Magelana. Na žalost, saglasnosti je bilo znatno manje oko toga kako bi ona trebalo da izgleda. Priređene su nebrojene privatne svečanosti — koje su sve sudionike izložile priličnim mentalnim i fizičkim naprezanjima — ali ne i jedna zvanična, javna.
Gradonačelnica Voldron, koja je držala da Tarna uživa prvenstvo, smatrala je da svečanost treba upriličiti na mestu Prvog Spuštanja. Edgar Faradin je, međutim, bio mišljenja da je predsednička palata, uprkos svojim skromnim razmerama, prikladnije mesto za ovu svrhu. Neki šaljivdžija predložio je Krakan kao kompromisnu varijantu, istakavši da bi tamošnji znameniti vinogradi predstavljali sasvim primereno mesto za držanje oproštajnih zdravica. Stvar je i dalje bila nerešena kada je Talasanska radio-televizija — jedna od najpreduzimljivijih birokratija na planeti — neopazice prigrabila ceo projekat.
Oproštajni koncert trebalo je da ostane upamćen kod potonjih naraštaja, koji bi ga često preslušavali. Nije bilo video senzacija koje bi odvraćale pažnju — već samo muzika i sasvim kratke govorne deonice. Prekopano je nasleđe od dve hiljade godina da bi se prizvala prošlost i pružila nada za budućnost. To je bio ne samo rekvijem, nego i uspavanka.
I dalje je izgledalo čudesno to što su kompozitori muzike još imali nešto novo da kažu i pošto je njihova umetnost dostigla tehnološko savršenstvo. Tokom dve hiljade godina elektronika im je pružala potpunu komandu nad svakim zvukom dostupnim ljudskom uhu i moglo se pomisliti da su sve mogućnosti medija davno iscrpene.
I odista, čitavo jedno stoleće proteklo je u znaku piskutanja, cijukanja i elektroriganja pre no što su kompozitori ovladali svojim sada beskrajnim moćima i ponovo uspeli da umešno spajaju tehnologiju i umetnost. Niko, doduše, nikada nije nadmašio Betovena i Baha; ali neki su im se približili.
Za legije slušalaca koncert je bio podsetnik na stvari koje nikada nisu upoznali — stvari koje su pripadale jedino Zemlji. Sporo brujanje moćnih zvona, koje se poput nevidljivog dima dizalo sa tornjeva starih katedrala; napev strpljivih čamdžija, na sada zauvek izgubljenim jezicima, koji veslaju ka luci spram plime pri poslednjoj svetlosti dana; koračnice vojski koje stupaju u boj što ga je Vreme lišilo svakog bola i zla; izmešano mrmljanje deset miliona glasova u trenucima kada su se najveći gradovi Čoveka budili u svitanje; hladni ples aurore preko beskrajnog mora leda; grmljavina moćnih motora koji su se uspinjali autoputem ka zvezdama. Sve su to slušaoci čuli u muzici koja je izranjala iz noći — te pesme daleke Zemlje što su prevalile svetlosne godine da bi stigle dovde…
Kao završnu tačku producenti su odabrali poslednje veliko delo simfonijske tradicije. Napisano u godinama pošto je Talasa izgubila kontakt sa Zemljom, ono je publici bilo potpuno novo. Pa ipak, njegova okeanska tema činila ga je naročito prikladnim u ovoj prilici — a utisak koji je ostavilo na slušaoce bilo je sve što je davno umrli kompozitor ikada mogao poželeti.
„…Kada sam napisao Tugovanku za Atlantidom, pre skoro trideset godina, nisam imao na umu nikakve posebne slike; zanimale su me jedino emocionalne reakcije, a ne određeni prizori; želeo sam da muzika dočara osećanja tajanstvenosti, tuge — neizmernog gubitka. Nisam pokušavao da oslikam zvučni portret srušenih gradova punih riba. No, sada se događa nešto čudno kad god čujem Lento lugubre — kao što se upravo sada događa u mom umu…
Stvar počinje u sto trideset šestom taktu kada se akordi koji se spuštaju do najnižeg registra harmonijuma prvi put sreću sa sopranovom arijom bez reči, počevši tu da se uspinju i uspinju iz dubine… Poznato vam je, razume se, da sam temu zasnovao na pesmama velikih kitova, tih moćnih minstrela mora sa kojima smo prekasno, prekasno sklopilli mir… Komponovao sam to za Olgu Kondrašin, jer niko drugi nikada neće moći da otpeva te pasaže bez pomoći elektronike…
Kada počinje vokalna deonica, onda kao da vidim nešto što stvarno postoji. Stojim na nekom velikom gradskom trgu, prostranom gotovo kao Sveti Marko ili Sveti Petar. Svuda unaokolo stoje polusrušena zdanja, slična grčkim hramovima, kao i preokrenute statue optočene morskom travom, sa kojih se blago lelujaju zeleni listovi paprati. Sve je delimično prekriveno debelim slojem gliba.
Trg u prvi mah izgleda prazan; a onda primećujem nešto — uznemirujuće. Ne pitajte me zašto je to za mene uvek iznenađenje, zašto to stalno viđam po prvi put…
U središtu trga stoji mala humka iz koje se zračno širi niz linija. Pitam se da li su to srušeni zidovi koje je delimično prekrio mulj. Ali sklop je lišen svakog smisla; a onda vidim da humka — pulsira.
Trenutak kasnije preda mnom se pomaljaju dva ogromna oka koja ne trepću i koja me netremice posmatraju.
To je sve; ništa se ne događa. Ništa se tu nije dogodilo već šest hiljada godina, još od one noći kada je popustila zemljana brana i more pokuljalo unutra kroz Herkulove Stubove.
Lento je moj omiljeni stav, ali ne mogu da završim simfoniju u raspoloženju tragedije i očaja. Otuda i finale — Izranjanje.
Znam, razume se, da Platonova Atlantida nikada nije stvarno postojala. I upravo iz tog razloga ona nikada ne može umreti. Uvek će predstavljati ideal — san o savršenstvu — cilj koji će nadahnjivati ljude u svim potonjim razdobljima. Upravo zbog toga se simfonija okončava trijumfalnim maršem u budućnost.
Znam da prema popularnom tumačenju tog marša Nova Atlantida izranja iz talasa. No, to je previše doslovno; za mene, finale dočarava osvajanje kosmosa. Pošto sam je jednom pronašao i zapisao, bili su mi potrebni meseci da se oslobodim te završne teme. Tih prokletih petnaest nota odzvanjale su mi u mozgu i danju i noću…
Tugovanka sada postoji sasvim izvan mene; počela je da živi vlastitim životom. Čak i kada Zemlje bude nestalo, ona će hrliti ka galaksiji Andromeda, potisnuta snagom od pedset hiljada megavata iz svemirskog odašiljača u krateru Ciolkovski.
Jednom, kroz više stoleća ili hjiljadugodišta, neko će je uhvatiti — i razumeti.”
Tonski memoari — Sergej di Pjetro (3411–3509)