„Sve vreme smo se pravili da ona ne postoji”, reče Mirisa. „Ali sada bih ipak volela da je vidim — samo jednom.”
Loren ništa ne uzvrati nekoliko trenutaka. A onda odgovori: „Znaš da kapetan Bej nije dopustio nijednom posetiocu da dođe na brod.”
Razume se da je to znala; takođe je razumela razloge koji su stajali iza takve odluke. Iako je ona u prvi mah izazvala izvesna negodovanja, svakome je na Talasi sada bilo jasno da je mala posada Magelana bila suviše zauzeta da bi imala vremena da se bavi poslom turističkog vodiča — ili bolničarke za onih nepredvidljivih petnaest odsto kojima bi pripala muka u bestežinskim odeljcima broda. Taktično je odbijen čak i predsednik Faradin.
„Razgovarala sam sa Mozesom — a on je popričao sa kapetanom. Sve je sređeno. Ali, stvar mora ostati u tajnosti dok brod ne ode.”
Loren je zadivljeno pogleda, a onda se osmehnu. Mirisa ga je oduvek iznenađivala; bio je to važan deo njene privlačnosti. Takođe je shvatio, uz prisenak tuge, da niko na Talasi nije imao više prava na tu povlasticu; njen brat bio je jedini drugi Lasanac koji je tamo stigao. Kapetan Bej bio je pošten čovek, spreman da promeni pravila kad god bi to bilo neophodno. A kada brod bude otišao, kroz samo tri dana, sve će ionako biti svejedno.
„Šta ako dobiješ svemirsku bolest?”
„Ja nikada nisam dobila ni morsku bolest…”
„…to ništa ne dokazuje…”
„…a i bila sam kod zapovednice Njutn. Procenila je da su mi izgledi da prođem bez poteškoća devedeset pet odsto. Predložila je da pođem ponoćnim šatlom — tada unaokolo neće biti nijednog meštanina.”
„Mislila si na sve, zar ne?” primeti Loren, iskreno zadivljen. „Čekaću te kod mesta za spuštanje broj dva petnaest minuta pre ponoći.”
Zastao je, a onda dodao ne bez ustezanja: „Neću se više spuštati. Molim te, pozdravi mi Branta.”
Bilo je to iskušenje sa kojim nije mogao da se suoči. Štaviše, nije više kročio u obitavalište Leonidasovih još od onog časa kada je Kumar pošao na svoje poslednje putovanje, a Brant se vratio da teši Mirisu. Već je gotovo izgledalo kao da Loren nikada nije ni ulazio u njihov život.
I odista, on kao da ih je već napustio, jer sada je mogao da pogleda Mirisu sa ljubavlju, ali i bez želje. Jedno dublje osećanje — jedan od najtežih bolova koji je ikada upoznao — sada mu je ispunjavalo um.
Žudeo je i nadao se da će videti svoje dete — ali to je onemogućilo novo vreme poletanja Magelana. Iako je čuo otkucaje srca svog sina izmešane sa majčinim, on ga ipak nikada neće držati u rukama.
Šatl je trebalo da se spoji sa dnevne strane planete, tako da je Magelan bio udaljen još gotovo stotinu kilometara kada ga je Mirisa prvi put ugledala. Iako je znala koje su mu prave razmere, ipak joj se učinio kao kakva igračka dok se svetlucao obasjan suncem.
Nije izgledao veći ni sa udaljenosti od deset kilometara. Njen mozak i oči i dalje su je ubeđivali da su oni tamni krugovi oko srednjeg dela samo brodski prozorčići. Tek kada se beskrajni, zakrivljeni trup broda nadneo neposredno nad njih, um joj konačno priznade da su to otvori za teret i ukrcavanja, a u jedan od njih šatl je upravo sada trebalo da uđe.
Loren zabrinuto pogleda Mirisu dok je otkopčavala pojaseve na sedištu; ovo je bio opasan trenutak kada je, oslobođen stega prvi put, prekomerno samopouzdan putnik iznenada shvatao da bestežinsko stanje nipošto nije tako prijatno kao što je izgledalo. Ali Mirisa se, kako izgleda, osećala potpuno lagodno dok je lebdela kroz vazdušnu komoru, gonjena blagim Lorenovim potiscima.
„Srećom, nema potrebe da odlazimo u odeljak sa jednom gravitacijom, tako da ćeš izbeći poteškoće vezane za dvostruko prilagođavanje. Sila teže više ne treba da te brine sve do povratka dole.”
Bilo bi zanimljivo, pomisli Mirisa, posetiti odeljke u kojima se nalazila posada u rotirajućem delu broda — ali to bi nalagalo beskrajne učtive razgovore i lične veze, za šta više nikako nije imala vremena. Bilo joj je, zapravo, milo što je kapetan Bej još dole, na Talasi; to ju je lišavalo obaveze čak i da ga kurtoazno poseti kako bi mu se zahvalila.
Pošto su izišli iz vazdušne komore obreli su se u jednom cevastom hodniku koji kao da se pružao celom dužinom broda. Sa jedne njegove strane nalazile su se merdevine; sa druge, dva niza gipkih omči, pogodnih za šake ili stopala, klizila su u oba smera niz uporedne proreze.
„Ovde nije baš najprijatnije biti kada ubrzavamo”, reče Loren. „Hodnik tada postaje okomito okno — duboko dva kilometra. Tada se i javlja potreba za merdevinama i držačima za ruke i noge. Samo se uhvatiš za jednu od ovih omči i pustiš je da ona obavi ceo posao.”
Bili su vučeni bez otpora nekoliko stotina metara, a onda su skrenuli u jedan bočni hodnik koji se pružao pod pravim uglom u odnosu na glavni. „Skinimo se sa vođice”, reče Loren pošto su prevalili nekoliko desetina metara. „Hoću nešto da ti pokažem.”
Mirisa pusti omču koja ju je vukla i oni se polako zaustaviše pokraj jednog dugačkog, uskog prozora postavljenog u bočnom zidu tunela. Ona baci pogled kroz debelo staklo u ogromnu, jarko osvetljenu, metalnu prostoriju. Iako je sasvim izgubila osećaj za razmere, bila je uverena da se ta velika cilindrična komora proteže gotovo celom širinom broda — što bi značilo da se ovaj središnji hodnik pruža duž njene ose.
„Kvantni pogon”, potvrdi Loren ponosno.
Nije čak ni pokušao da joj navede nazive prekrivenih metalnih i plastičnih obličja, neobičnih potpornih polulukova koji su nicali iz zidova komore, pulsirajućeg sazvežđa svetala, jedne tako crne kugle da je, iako na njoj nije bilo nikakvih obeležja, ipak izgledalo da se okreće… Ali posle izvesnog vremena on reče:
„Najveće dostignuće ljudskog genija — Zemljin posednji dar svojoj deci. Jednoga dana, zahvaljujući ovome, postaćemo gospodari Galaksije.”
Dok je to izgovarao u glasu mu se pojavi prizvuk nadmenosti zbog koga se Mirisa blago trže. Bio je to ponovo onaj stari Loren, iz razdoblja pre no što ga je smeškala Talasa. Neka bude tako, pomisli ona; ali deo njega ipak je zauvek promenjen.
„Misliš li”, upita ga ona, „da će Galaksija to uopšte primetiti?”
No, prizor je na nju i te kako delovao i ona je dugo netremice posmatrala ogromna, tajanstvena obličja koja su joj dovela Lorena preko bezdana što se meri svetlosnim godinama. Nije znala treba li da ih blagosilja zbog onoga što su joj donela ili da ih proklinje zato što će joj to uskoro uzeti.
Loren nastavi da je vodi kroz lavirint, sve dublje u unutrašnjost Magelana. Uz put nisu nikoga sreli; ova okolnost najbolje je predočavala veličinu broda — odnosno malobrojnost njegove posade.
„Gotovo smo stigli”, reče Loren glasom koji je postao prigušen i svečan. „A ovo je Čuvar.”
Potpuno zatečena, Mirisa otpluta do zlatnog lica koje ju je posmatralo iz jedne niše i zaustavi se tik pred njim. Ispruživši šaku, ona dodirnu hladni metal. Bio je, dakle, stvaran — a ne, kao što je u prvi mah pomislila, samo holodisplej.
„Šta je… ko je… ovo?” prošapta ona.
„Poneli smo mnogo remek-dela Zemljine umetnosti”, objasni joj Loren, istovremeno i setno i ponosno. „Ovo je bilo jedno od najznamenitijih. On je bio kralj koji je umro veoma mlad — još kao dečak…”
Lorenov glas zamre dok im se u glavi vrzmala ista misao. Mirisa je morala da zažmirka nekoliko puta kako bi otrla suze pre no što je uspela da pročita zapis ispod maske.
TUTANKAMON
1361–1353. p.n.e.
(Dolina kraljeva, Egipat, 1922. n.e.)
Da, bio je gotovo istog uzrasta kao Kumar. Zlatno lice posmatralo ih je preko milenijuma i svetlosnih godina — lice mladog boga iščezlog u cvetu mladosti. Na njemu su se nazirali moć i samopouzdanje, ali još ne i nadmenost i okrutnost koje bi mu podarile izgubljene godine.
„Zašto je ovde?” upita Mirisa, napola naslućujući odgovor.
„Izgledalo je kao sasvim prikladan simbol. Egipćani su verovali da će, ukoliko izvrše prave obrede, mrtvi ponovo živeti na svojevrsnom drugom svetu. Čisto sujeverje, razume se — ali ovde je postalo stvarnost.”
Ne, međutim, onako kako bih ja to poželela, pomisli Mirisa tužno. Netremice posmatrajući kao ugljen crne oči dečaka-kralja, koji ju je gledao iz svoje maske od žeženog zlata, bilo je teško poverovati da je posredi samo čudesno umetničko delo, a ne i živa osoba.
Nikako nije mogla da se otrgne tom spokojnom, ali i hipnotičkom pogledu koji je sezao do nje preko stoleća. Ona još jednom ispruži šaku i pomilova zlatni obraz. Dragoceni metal iznenada je podseti na jednu pesmu koju je pronašla u arhivama Prvog Spuštanja, kada je naložila kompjuteru da prebira po literaturi prošlosti u traganju za rečima utehe. Najveći deo od više stotina stihova nije bio ovde prikladan, ali je ovaj („Autor nepoznat —?1800–2100”) savršeno odgovarao:
Loren je strpljivo sačekao da Mirisine misli završe svoj put. A onda ubaci jednu karticu u gotovo nevidljiv prorez ispod samrtne maske i jedna kružna vrata se bešumno otvoriše.
Izgledalo je potpuno neprilično zateći u svemirskom brodu garderobu punu teških bundi, ali Mirisi odmah postade jasno otkuda potreba za njima. Temperatura je začas pala mnogo stepeni i ona je već počela da drhti od studeni na koju nije bila navikla.
Loren joj pomože da navuče termokombinezon — što nije bilo sasvim jednostavno u bestežinskom stanju — i oni stadoše da lebde ka krugu smrznutih stakala, smeštenih na naspramnom zidu male komore. Kristalna zaklopna vrata otvoriše se ka njima poput staklenog poklopca na džepnom satu i iznutra ih zapahnu talas smrznutog vazduha. Mirisa ne samo da nije iskusila nešto tako ledeno, nego nije ni zamišljala da je moguće. Pramenovi pare kondenzovaše se u smrznutom vazduhu, poigravajući okolo poput duhova. Ona pogleda Lorena kao da mu kaže: „Ne očekuješ valjda da uđem tamo!”
On je umirujuće uze za ruku: „Ne brini — kombinezon će te štititi, a za nekoliko minuta uopšte nećeš primećivati hladnoću na licu.”
Teško joj je bilo da u to poveruje; ali, on je bio u pravu. Kada je krenula za njim kroz zaklopna vrata, obazrivo dišući u prvi mah, sa iznenađenjem ustanovi da to iskustvo uopšte nije neprijatno. Naprotiv, delovalo je prilično podsticajno; prvi put joj je postalo jasno zašto su ljudi dobrovoljno odlazili u polarna područja Zemlje.
Lako je mogla zamisliti da se i sama tamo nalazi, jer činilo joj se da lebdi u nekoj studenoj, snežnobeloj vaseljeni. Svuda oko nje nalazilo se blistavo saće koje je moglo biti načinjeno od leda, obrazujući na hiljade heksagonalnih ćelija. Stvar je gotovo ličila na manju verziju Magelanovog štitnika — s tom razlikom što su jedinice ovde imale u prečniku samo oko jedan metar i bile povezane spletovima cevi i svežnjevima žica.
Tu su se, znači, oni nalazili, spavajući posvuda oko nje — na stotine hiljada kolonista za koje je Zemlja još predstavljala, u doslovnom smislu, sećanje na jučerašnji dan. O čemu li su sanjali, zapita se ona, negde na polovini svog sna dugog pet stotina godina? Da li je mozak uopšte sanjao na toj mračnoj ničijoj zemlji između života i smrti? Nije, prema Lorenu; ali ko je mogao biti siguran?
Mirisa je već videla video snimke pčela koje zuje za svojim tajanstvenim poslovima u košnici; sada se osećala kao ljudska pčela dok je išla za Lorenom, hvatajući se za mrežu tračnica koja se pružala preko velikih saća. Osećala se sada sasvim lagodno u bestežinskom stanju i više nije primećivala ni veliku studen. U stvari, jedva da je bila svesna i vlastitog tela i povremeno je morala da uverava samu sebe da sve ovo nije samo san iz koga će se svakog časa probuditi.
Na ćelijama nisu stajala ispisana imena, već su nosile alfanumeričke šifre; Loren se nepogrešivo uputi ka jednoj sa oznakom H-354. Na dodir jednog dugmeta, heksagonalni metalni i stakleni kontejner skliznu napolje na teleskopskim tračnicama i u njemu se ukaza jedna usnula žena.
Nije bila lepa — premda nije bilo pošteno donositi sudove o bilo kojoj ženi koja bi bila lišena krunastog sjaja svoje kose. Njena koža bila je boje koju Mirisa nikada ranije ne beše videla i za koju je znala da je postala veoma retka na Zemlji — tako duboko crna da je gotovo sadržala primesu plavog. A izgledala je tako savršena da Mirisa i nehotice oseti grč zavisti; u umu joj se načas javi slika prepletenih tela, ebonosovine i slonovače — slika koja će je, znala je to, progoniti u potonjim godinama.
Ona ponovo podiže pogled prema ženinom licu. Čak i pri ovom počinku dugom stolećima na njemu su se videli odlučnost i inteligencija. Da li bismo bile prijateljice? zapita se Mirisa. Sumnjam; suviše smo slične.
Ti si, znači, Kitani i ti nosiš Lorenovo prvo dete ka zvezdama. Ali hoće li ono stvarno biti prvo, budući da će se roditi stolećima posle moga? Prvo ili drugo, želim mu svako dobro…
I dalje je bila utrnula, ali ne samo od hladnoće, kada se kristalna vrata zatvoriše za njima. Loren je blago pogurnu niz hodnik nad kojim je bdeo Čuvar.
Još jednom je prevukla prstima po obrazu besmrtnog zlatnog dečaka. Načas je iskusila šok kada je pod dodirom osetila toplotu; a onda je shvatila da joj se telo još prilagođava normalnoj temperaturi.
To prilagođavanje potrajaće još samo nekoliko minuta; ali koliko će proći, zapita se ona, pre no što se otopi led oko njenog srca?