Sada posednji put razgovaram sa tobom, Evelin, pre no što utonem u svoj najduži san. Još sam na Talasi, ali šatl će poleteti put Magelana za nekoliko minuta; nemam više šta da radim — sve do spuštanja na novu planetu kroz tri stotine godina…
Osećam silnu tugu, jer upravo sam se oprostio sa svojim najdražim prijateljem ovde, Mirisom Leonidas. Kako bi se samo radovala da si je upoznala! Ona je možda najinteligentnija osoba koju sam upoznao na Talasi i mi smo vodili mnoge duge razgovore — premda se bojim da su neki od njih bili, zapravo, monolozi, zbog kojih si me ti često prekorevala…
Pitala me je za Boga, razume se; ali možda je najpametnije pitanje bilo ono na koje nisam umeo da odgovorim.
Ubrzo pošto je poginuo njen mlađi brat, koga je veoma volela, ona me je upitala: „Kakva je svrha tuge? Ima li ona neku biološku funkciju?”
Baš je čudno što o tome nikada nisam ozbiljno razmišljao! Mogla bi se zamisliti inteligentna vrsta koja bi savršeno dobro funkcionisala ako bi sećanje na mrtve bilo lišeno osećanja — ukoliko bi, zapravo, to sećanje uopšte postojalo. Bilo bi to sasvim neljudsko društvo, ali bi moglo biti u najmanju ruku podjednako uspešno kao što su to bili termiti i mravi na Zemlji.
Da li je moguće da bol predstavlja slučajan — čak patološki — nuzproizvod ljubavi, koji ima, razume se, suštinsku biološku funkciju? U pitanju je neobična i uznemirujuća pomisao. No, ono što nas čini ljudima jesu naša osećanja; ko bi ih se, međutim, odrekao, sve i da pouzdano zna da je svaka nova ljubav samo novi talac terorističkog tandema Vremena i Sudbine?
Često smo razgovarali o tebi, Evelin. Izgledalo joj je čudnovato da muškarac može da voli samo jednu ženu čitavog života, pa čak i da ne potraži drugu pošto nju izgubi. Jednom sam je malo zadirkivao, rekavši da je vernost gotovo podjednako strana Lasancima kao i ljubomora; ona je uzvratila da su samo dobili time što su im oba ova svojstva postala strana.
Zovu me; šatl čeka. Sada moram zauvek reći zbogom Talasi. A i tvoja slika počinje da bledi. Iako umem drugima da dajem savete, možda sam se predugo držao vlastite tuge, a ona više ne služi sećanju na tebe.
Talasa mi je pomogla da se izlečim. Sada mogu da se veselim tome što sam te poznavao, a ne više da tugujem što sam te izgubio.
Ispunjava me neobičan spokoj. Prvi put mi se čini da uistinu razumem zamisao mog starog prijatelja budiste o Ravnodušnosti — čak i o Nirvani…
A ako se ne budem probudio na Seganu Dva, šta se može. Moj posao ovde je obavljen i sasvim sam time zadovoljan.