Nisu još bili inteligentni, ali odlikovali su se radoznalošću — a to je bio prvi korak na beskrajnom putu.
Kao i većina krustaceana koji su nekada živeli u morima Zemlje, mogli su da opstanu na kopnu neodređeno dugo. Tokom poslednjih nekoliko stoleća, međutim, bilo je malo podsticaja za to; velike šume morskog korova pružale su im sve što im je bilo potrebno. Dugački, vitki listovi obezbeđivali su hranu; čvrste stabljike predstavljale su sirovinu za primitivne tvorevine.
Imali su samo dva prirodna neprijatelja. Prvi je bila ogromna, ali veoma retka dubinska riba — tek nešto više od dve zastrašujuće čeljusti povezane sa nezasitim stomakom. Drugu je predstavljala otrovna, pulsirajuća želatinozna neman — pokretni vid džinovskog polipa — koja je ponekad prekrivala smrću morsko dno, ostavljajući za sobom belu pustoš.
Izuzmu li se povremeni izleti kroz razdeobnicu vazduha i vode, škorpovi su sasvim mogli da provedu ceo svoj život u moru, savršeno prilagođeni toj sredini. Ali — za razliku od mrava ili termita — oni još nisu ušli u neki od ćorsokaka evolucije. I dalje su mogli da reaguju na promenu.
I promena se, mada još u sasvim malim razmerama, pojavila u ovom okeanu-svetu. Čudesne stvari stale su da padaju sa neba. Tamo odakle su one poticale, mora da ih je bilo još. Kada budu spremni, škorpovi će poći u potragu za njima.
Nije bilo neke posebne hitnje u bezvremenom svetu talasanskog mora; proteći će mnoge godine pre no što krenu u svoj prvi pohod u jedan strani element iz koga su njihove izvidnice slale tako neobične izveštaje.
Nikada nisu mogli da pretpostave da istovremeno druge izvidnice šalju izveštaje o njima. A kada su konačno odlučili da krenu, teško da su za to mogli odabrati neprikladniji trenutak.
Zbilja su imali peh da se pojave na kopnu tokom sasvim neustavnog, ali veoma delotvornog drugog mandata predsednika Ovena Flečera.