Zvezdani brod Magelan bio je udaljen jedva nekoliko svetlosnih časova kada je rođen Kumar Lorenson, ali njegov otac već je spavao; čuo je ovu srećnu vest tek tri stotine godine kasnije.
Pošle bi mu suze pri pomisli da je za vreme tog sanjanja bez snova protekao čitav život njegovog prvog deteta. Kada bi skupio hrabrost da se suoči sa tom zatrašujućom izvesnošću, onda bi se prepustio snimcima koji su ga čekali u memorijskim bankama. Posmatrao bi tada sina kako raste i postaje zreo muškarac, dok mu je njegov glas upućivao preko stoleća pozdrave na koje on nikada nije mogao da uzvrati.
Tada bi takođe video (nije bilo načina da se to izbegne) sporo starenje davno umrle devojke koju je držao u naručju — pre samo neku nedelju. Njen poslednji pozdrav stigao mu je iz naboranih usana koje su se već odavno pretvorile u prah.
Tuga, iako nesnosna, polako bi minula. Svetlost jedinog novog sunca ispunjavala je nebo pred njim; a uskoro će uslediti novo rođenje na svetu koji je već privlačio zvezdani brod Magelan ka njegovoj završnoj orbiti.
Jednoga dana bol će sasvim nestati; ali ne i sećanje.