Niko nije čuo prvo brujanje Zemljinih pogrebnih zvona — čak ni naučnici koji su došli do tog fatalnog otkrića, duboko pod zemljom, u jednom napuštenom rudniku zlata u Koloradu.
Bio je to odvažan opit, nezamisliv pre sredine dvadesetog stoleća. Pošto je jednom neutrino otkriven, ubrzo je postalo jasno da je čovečanstvo dobilo novi prozor u svemir. Nešto tako prodorno da prolazi kroz celu planetu podjednako lako kao i svetlost kroz staklo moglo se iskoristiti da se pogledom pronikne u jezgra sunaca.
Naročito našeg Sunca. Astronomi su bili uvereni da razumeju reakcije koje Sunčevu pećnicu napajaju energijom, od koje je, u krajnjoj liniji, zavisio svekoliki život na Zemlji. Pri ogromnim pritiscima i temperaturama u Sunčevom jezgru vodonik se fuzionisao u heliljum u nizu reakcija pri kojima su se oslobađale ogromne količine energije. A kao slučajni nuzproizvod — i neutrini.
Budući da za njih bilioni tona materije koja im se isprečila na putu nisu predstavljale ništa veću prepreku od kakvog pramena dima, ti solarni neutrini otiskivali su se sa mesta gde su nastajali brzinom svetlosti. Samo dve sekunde kasnije već bi se obreli u svemiru i stali da hitaju dalje. Uz put su mogli naići na mnoštvo zvezda i planeta, ali velika većina njih i dalje bi bila izvan zamke nesuštastvene utvare „čvrste” materije kada bi se samo Vreme najzad okončalo.
Osam minuta pošto bi se ta bujica otisnula sa Sunca, jedan njen majušan deo prostrujao bi kroz Zemlju — a još znatno majušniji uspeli bi da uhvate naučnici u Koloradu. Oni su postavili svoju opremu na dubini većoj od jednog kilometra, koja je predstavljala filter za sve manje prodorne vrste zračenja, tako da su tu mogli da budu uhvaćeni jedino oni retki, istinski glasnici iz srca Sunca. Prebrojavanjem uhvaćenih neutrina naučnici su se nadali da će moći podrobno da prouče uslove koji vladaju na jednom mestu što je, kako je to lako mogao da dokaže bilo koji filozof, zauvek ostajalo nedostupno čovekovom znanju i osmatranju.
Eksperiment je uspeo; solarni neutrini su registrovani. Ali — bilo ih je premalo. Moralo je da ih bude tri ili četiri puta više nego što su to masivni uređaji uspeli da uhvate.
Očigledno, nešto je bilo pogrešno i tokom sedamdesetih godina. „Slučaj nedostajućih neutrina” pretvorio se u krupan naučni skandal. Oprema je višestruko proveravana, teorije su temeljito pretresane, a i eksperiment je višestruko ponavljan — ali uvek sa istim, zbunjujućim ishodom.
Krajem dvadesetog stoleća astrofizičari su bili prinuđeni da prihvate jedan uznemirujući zaključak — iako u prvo vreme nikome nisu bile jasne sve njegove implikacije.
Sve je bilo u redu sa teorijom, baš kao i sa opremom. Nevolja je ležala unutar Sunca.
Prvi tajni susret u istoriji Međunarodne astronomske unije održan je 2008. godine u Aspenu, u saveznoj državi Kolorado — nedaleko od poprišta prvobitnog eksperimenta, koji je u međuvremenu ponovljen u još desetak zemlja. Nedelju dana kasnije u rukama svake vlade na Zemlji našao se Specijalni bilten MAU-a, broj 55/08, sa namerno neupadljivim naslovom: „Neke opaske o solarnim reakcijama”.
Moglo se pomisliti da će, kako je vest polako prodirala u javnost, objava Kraja Sveta izazvati izvesnu paniku. No, opšta reakcija bila je otupljenost i ćutanje — a potom sleganje ramenima i nastavljanje uobičajenih, svakodnevnih poslova.
Malo je koja vlada ikada gledala dalje od narednih izbora, a malo koji pojedinac dalje od životnog veka svojih unuka. Uostalom, možda su astronomi i pogrešili…
Iako je čovečanstvu izrečena smrtna presuda, datum pogubljenja još nije bio određen. Sunce se neće rasprsnuti još najmanje hiljadu godina; a ko je mogao sada da plače zbog četrnaestog narednog pokolenja?