Prvu zamisao o tome da se energije vakuuma mogu upotrebiti za pogonske sisteme izložio je, kako izgleda, Šinići Seike 1969. godine. („Kvantno električno svemirsko vozilo”; Osmi simpozijum o svemirskoj tehnologiji i nauci, Tokio.)
Deset godina kasnije H. D. Froning iz firme „McDonnell Douglas Astronautics” istupio je sa tom idejom na Konferenciji o međuzvezdanim studijama, koju je septembra 1979. priredilo u Londonu Britansko međuplanetno društvo, a zatim je o tome objavio i dva referata: „Pogonske potrebe za kvantni međuzvezdani sabirnik” (JBIS, tom 33, 1980) i „Istraživanje kvantnog sabirnika za međuzvezdani let” (AIAA Preprint 81-1534, 1981).
Ukoliko se zanemare nebrojeni izumitelji neodređenih „svemirskih pogona”, prvi autor koji je tu zamisao upotrebio u jednom proznom delu bio je dr Čarls Šefild, naučnik, upravnik Zemaljske sateliske korporacije; on je raspravljao o teorijskoj osnovi „kvantnog pogona” (ili, kako ga je on nazvao, „vakuumski energetski pogon”) u romanu Makendruovi letopisi (časopis Analog, 1981; Tor, 1983).
Prema neosporno naivnom proračunu Ričarda Fejnmena, svaki kubni centimetar vakuuma sadrži dovoljno energije da proključaju svi okeani Zemlje. Shodno proceni Džona Vilera, međutim, reč je o vrednosti koja je pukih sedamdeset devet redova veličine veća. Kada se dvojica vodećih svetskih fizičara razilaze za jednu takvu tričariju kao što je sedamdeset devet nula, nama ostalima može se oprostiti izvesna skeptičnost; ali, posredi je u svakom slučaju zanimljiva zamisao da vakuum u običnoj sijalici sadrži dovoljno energije da uništi Galaksiju… a možda, uz malo dodatnog napora, i Kosmos.
U referatu koji bi lako mogao postati istorijski („Dobijanje električne energije iz vakuuma kohezijom naelektrisanih lisnatih provodnika”, Physical Review, tom 30B, pp. 1700–1702, 15. avgusta 1984) dr Robert L. Forvord iz „Hughes Research Labs” pokazao je da bi se bar majušni deo te energije mogao ukrotiti. Ukoliko bi je ma ko osim pisaca naučne fantastike mogao upregnuti u neki pogonski sistem, istog časa bili bi rešeni čisto inženjerijski problemi međuzvezdanog — ili čak međugalaktičkog — leta.
Ali, možda i neće. Izuzetno sam zahvalan dr Alenu Bondu na njegovoj podrobnoj matematičkoj analizi zaštite neophodne za misiju opisanu u ovom romanu, kao i na ustanovljenju da je zatupasta kupa najpogodniji oblik za tu svrhu. Može se lako ispostaviti da će ograničavajući činilac veoma brzog međuzvezdanog leta biti ne energija, već ablacija zaštitne mase zrncima prašine i njeno isparavanje pod dejstvom protona.
Istorija i teorija „svemirskog lifta” može se naći u mom referatu na Trinaestom kongresu Međunarodne astronautičke federacije (Minhen, 1979): „Svemirski lift: „Misaoni eksperiment” ili ključ za svemir?” (Objavljeno u Razvoj zemaljskih vidova primene svemirske tehnologije, tom I, № 1, 1981, pp. 39–48 i Uspon na orbitu; Hohn Wiley, 1984). O istoj zamisli reč je takođe u romanu Rajski vodoskoci (Del Rey, Gollanz, 1978).
Prvi eksperiment u ovom smislu, koji se odnosio na spuštanje tereta kroz atmosferu na „užetu za sapinjanje” iz svemirskog šatla, trebalo bi da počne u vreme kada ovaj roman bude objavljen.
Dugujem izvinjenje Džimu Balardu i Dž. T. Frejzeru što sam pozajmio naslov njihova dva veoma različita dela za završno poglavlje mog romana.
Posebnu zahvalnost dugujem Dijavadane Nilameu i njegovim ljudima iz Hrama Zuba, u Kandiju, zato što su me ljubazno pozvali na sabor Relikvije u vreme nevolja.