Nijedan od dva meseca nije još izišao kada su kola krenula najznamenitijim putem Tarne; u njima su se nalazili Brant, gradonačelnica Voldron, većnik Simons i dva viđenija meštanina. Iako je Brant vozio uobičajeno vešto i bez napora, i dalje ga je malo boleo gradonačelničin prekor. Okolnost da je njena punačka ruka bila slučajno prebačena preko njegovog obnaženog ramena gotovo da nimalo nije ublažavala stvar.
Ali normalno dobro raspoloženje ubrzo su mu povratili spokojna lepota noći i hipnotički ritam palmi koje su postojano promicale kroz pokretne snopove automobilskih farova. A i kako se tako tričavim ličnim osećanjima moglo dopustiti da uzmu maha u jednom ovako istorijskom trenutku?
Kroz deset minuta stići će na mesto Prvog Spuštanja i početak svoje istorije. Šta ih je tamo čekalo? Samo je jedna stvar bila izvesna: posetilac se upravljao prema faru drevnog sejačkog broda, koji je i dalje radio. Znao je gde mu valja tražiti, tako da je morao poticati sa neke druge ljudske kolonije u ovom sektoru svemira.
Sa druge strane — Brantu iznenada sinu jedna uznemirujuća pomisao. Bilo ko — bilo šta — mogao je da otkrije taj far, koji je celoj vaseljeni obznanjivao da je Inteligencija jednom prošla ovim putem. Prisetio se da je pre nekoliko godina postojao pokret da se isključi ovo emitovanje, s obrazloženjem da ne služi nikakvoj korisnoj svrsi, a moglo je samo da šteti. Predlog je odbačen sasvim malom većinom glasova, iz razloga koji su pre bili sentimentalni i emocionalni nego logični. Talasa je uskoro mogla da zažali zbog te odluke, ali svakako je bilo prekasno da se bilo šta oko toga preduzme.
Nagnuvši se sa zadnjeg sedišta, većnik Simons se prigušenim glasom obrati gradonačelnici.
„Helga”, reče on — bilo je to prvi put da Brant čuje kako gradonačelnicu oslovljava po imenu — „misliš li da ćemo i dalje moći da komuniciramo? Robotski jezici razvijaju se veoma brzo, znaš.”
Gradonačelnica Voldron to nije znala, ali bila je veoma umešna u prikrivanju svojog neznanja.
„To nam je ponajmanji problem; sečakajmo da se prvo pojavi. Brante, da li bi mogao da voziš malo sporije? Volela bih da tamo stignem živa.”
Njihova trenutna brzina bila je sasvim bezbedna na ovom poznatom drumu, ali Brant je ipak poslušno smanjio na četrdeset klikova. Zapitao se da li to gradonačelnica pokušava da odgodi sučeljavanje; na njoj je ležala zastrašujuća odgovornost: trebalo je da se suoči sa drugom stranom letelicom u istoriji planete. Cela Talasa netremice će je posmatrati.
„Krakan!” ote se jednom od putnika na stražnjem sedištu. „Da li je neko poneo fotoaparat?”
„Prekasno je da bismo se sada vraćali po to”, uzvrati većnik Simons. „U svakom slučaju, biće obilje vremena za fotografisanje. Sumnjam da će uzleteti odmah pošto se pozdrave sa nama!”
U glasu mu se pojavio izvestan prizvuk histeričnosti, ali Brant mu nije mogao zameriti na tome. Ko je mogao da zna šta ih čeka s one strane prevoja narednog brda?
„Javiću vam se čim budem imala nešto da izvestim, gospodine predsedniče.” Gradonačelnica Voldron koristila je radio u kolima. Brant uopšte nije primetio poziv, budući da se sasvim zadubio u sanjarenje. Prvi put u životu zažalio je što nije malo više učio istoriju.
Razume se, bio je upućen u osnovne činjenice; svako dete na Talasi doznavalo ih je od malih nogu. Znao je kako je, dok su stoleća tromo prolazila, dijagnoza astronoma postajala sve izvesnija, a predviđeni datum sve precizniji. Godine 3600, plus ili minus sedamdeset pet godina, Sunce će postati nova. Ne naročito spektakularna, doduše — ali dovoljno velika…
Jedan stari filozof primetio je jednom da saznanje da će biti obešen ujutro čudesno ospokojava čovekov um. Nešto slično zbilo se sa celom ljudskom rasom tokom završnih godina Četvrtog Milenijuma. Ako je postojao jedan trenutak kada se čovečanstvo konačno suočilo sa istinom, istovremeno uz pomirenost sa sudbinom i odlučnost, bilo je to u onu decembarsku ponoć kada se godina 2999. pretvorila u 3000. Niko ko je video kako se prvi put pojavljuje trojka nije mogao smetnuti s uma da nikada neće biti četvorke.
No, preostalo je još više od pola milenijuma; mnogo je još moglo da postigne trideset pokolenja koja će još živeti i umreti na Zemlji kao i njegovi preci pre njih. U najmanju ruku, mogli su da sačuvaju znanje rase i najveća ostvarenja ljudske umetnosti.
Još u osvit svemirskog doba prve robotske sonde koje su se otiskivale iz Sunčevog sistema nosile su snimke muzike, poruka i slika za slučaj da na njih naiđu drugi istraživači kosmosa. Iako, doduše, nikada nije bio otkriven nikakav trag tuđih civilizacija u matičnoj Galaksiji, čak i najveći pesimisti bili su uvereni da se inteligencija mora nalaziti negde u milijardama drugih vaseljenskih ostrva koja su se pružala dokle god su domašali najmoćniji teleskopi.
Vekovima su terabajti i terabajti ljudskih znanja i kulture odašiljani ka Maglini Andromeda i njenim udaljenijim susedima. Niko, razume se, neće nikada doznati da li su signali primljeni — odnosno, ako i jesu, da li ih je bilo moguće protumačiti. Ali pobuda je bila ono što je većina ljudi delila, poriv da se ostavi neka poslednja poruka, nekakav signal kojim bi se reklo: „Evo — i ja sam jednom bio živ!”
Negde oko 3000. godine astronomi su konačno postali uvereni da su njihovi džinovski teleskopi otkrili sve planetne sisteme u krugu poluprečnika pet stotina svetlosnih godina oko Sunca. Tu je otkriveno na desetine svetova čija je veličina približno odgovarala Zemljinoj, a neki od bližih bili su grubo kartografisani. Nekoliko ih je imalo atmosfere koje su sadržale nepogrešivo znamenje života: abnormalno visok postotak kiseonika. Postojali su razložni izgledi da bi ljudi na tim svetovima mogli opstati — samo kada bi uspeli da stignu do njih.
Ljudi to nisu mogli — ali je zato Čovek mogao.
Prvi sejački brodovi bili su primitivni, ali je čak i takvo njihovo sazdavanje nalagalo krajnje domete tehnologije. Uz pogonske sisteme koji su bili dostupni oko 2500. godine mogli su da stignu do najbližih planetnih sistema za dve stotine godina, noseći svoje dragocene tovare smrznutih embriona.
Ali to im je još bio najlakši zadatak. Takođe su morali da ponesu i automatsku opremu koja će oživeti i odgajiti te potencijalne ljude i naučiti ih kako da opstanu na jednom nepoznatom i verovatno negostoljubivom svetu. Bilo bi beskorisno — štaviše, okrutno — iskrcati golu neupućenu decu na svetove koji su podjednako neprijateljski kao Sahara ili Antarktik. Valjalo ih je poučiti, dati im oruđa, pokazati im kako da pronađu i koriste lokalne izvore sirovine. Pošto se sejačka letelica spustila i postala Matični Brod, možda je još pokolenjima morala da se stara o svom potomstvu.
No, trebalo je poneti ne samo ljude nego i celokupnu biotu. Takođe je trebalo da budu uključene i biljke (iako niko nije mogao da zna da li će za njih biti pogodnog tla), domaće životinje i iznenađujuće raznovrsje važnih insekata i mikroorganizama za slučaj da dođe do kraha normalnih sistema za proizvodnju hrane, te se pokaže neophodno potražiti spas u osnovnim poljoprivrednim tehnikama.
Postojalo je jedno preimućstvo u ovakvim novim počecima. Sve boleštine i paraziti koji su kužili čovečanstvo od praiskona ostaće na Zemlji, gde će zauvek nestati u sterilišućem plamenu Nove Solis.
Banke podataka, „sistemi eksperata” kadri da se uhvate u koštac sa svakom zamislivom situacijom, roboti, mehanizmi za opravke i održavanje — sve je to trebalo da bude projektovano i izrađeno. Te naprave morale su da ostanu funkcionalne tokom razdoblja koje bi bilo dugo najmanje koliko i ono između Deklaracije nezavisnosti i prvog spuštanja na Mesec.
Iako je zadatak izgledao teško izvodljiv, delovao je tako nadahnjujuće da se gotovo celo čovečanstvo ujedinilo u njegovom sprovođenju u delo. Bio je to dugoročan cilj — poslednji dugoročan cilj — koji je sada mogao da pruži nekakav smisao životu, čak i pošto Zemlja bude uništena.
Prvi sejački brod napustio je Sunčev sistem 2553. godine, uputivši se ka Sunčevom najbližem parnjaku, Alfi Kentaura A. Iako je klima na Pasadeni, planeti Zemljinih razmera, pod dejstvom obližnjeg Kentaura B bila podložna silovitim krajnostima, naredno izgledno odredište nalazilo se na više nego dvostruko većoj udaljenosti. Vreme putovanja do Sirijusa X iznosilo bi preko četiri stotine godina; kada sejač tamo stigne, Zemlja možda više ne bi postojala.
Ali, ukoliko bi Pasadena mogla biti uspešno kolonizovana postojalo bi obilje vremena da se na Zemlju pošalju dobre vesti. Dve stotine godina za putovanje, pedeset godina da se obezbedi uporište i izgradi mali odašiljač i puke četiri godine da signal stigne natrag na Zemlju — pa, uz malo sreće, na ulicama bi trebalo da bude klicanja negde oko 2800. godine…
Dogodilo se to, zapravo, 2786; Pasadena se pokazala boljom nego što se to predviđalo. Vesti su bile silno poletne i pružile su obnovljeni podsticaj programu zasejavanja. U međuvremenu lansirano je još nekoliko brodova, od kojih je svaki bio tehnološki savršeniji od svog prethodnika. Poslednji modeli mogli su da dostignu dvadeseti dio brzine svetlosti, tako da se u njihovom domašaju našlo preko pedeset izglednih odredišta.
Čak i kada je far na Pasadeni zamukao odmah pošto je uputio vest o prvobitnom spuštanju obeshrabrenje je bilo samo trenutno. Ono što je jednom učinjeno moglo se ponoviti — višekratno — uz sve veću izvesnost uspeha.
Oko 2700. godina bila je napuštena gruba tehnika smrznutih embriona. Genetska poruka koju je priroda enkodirala u zavojitom ustrojstvu molekula DNK mogla se sada lakše, bezbednije, pa čak i kompaktnije uskladištiti u memorije poslednje generacije kompjutera, tako da je jedan sejački brod, ne veći od običnog aviona za prevoz hiljadu putnika, mogao poneti čak milion genotipova. Cela jedna nerođena nacija, uz svu opremu za repliciranje neophodnu za vaspostavljanje nove civilizacije, mogla se smestiti u nekoliko stotina kubnih metara i prevesti do zvezda.
Upravo se to, Brant je znao, dogodilo u slučaju Talase pre sedam stotina godina. Kako se put uspinjao u brda, oni su već prošli pokraj prvih ožiljaka što su ih ostavili robotski kopači u potrazi za sirovinama iz kojih su sazdani njihovi preci. Još koji trenutak i ugledaće davno napušteno postrojenje za obradu tih sirovina i…
„Šta je ono?” žurno prošapta većnik Simons.
„Stani!” naredi gradonačelnica. „Isključi motor, Brante.” Ona se istovremeno maši mikrofona u kolima.
„Gradonačelnica Voldron. Nalazimo se kod oznake za sedmi kilometar. Pred nama je neko svetlo — možemo da ga vidimo kroz drveće — koliko mogu da procenim, nalazi se tačno na mestu Prvog Spuštanja. Ništa ne čujemo. Krećemo sada dalje.”
Brant nije čekao da mu se naredi, već lagano potisnu napred kontrolu brzine. Ovo je bila druga po uzbudljivosti stvar koja mu se dogodila u celom životu: prva se odnosila na uragan iz 09. godine, u kome se iznenada našao.
A to je bilo više nego uzbudljivo; imao je puno sreće što je sačuvao živu glavu. Možda je i ovde postojala neka opasnost, ali on zapravo nije verovao u to. Mogu li roboti da budu neprijateljski nastrojeni? Sasvim je izvesno da nikakav stranac nije mogao da želi od Talase ništa drugo do znanje i prijateljstvo…
„Znaš”, reče većnik Simosn, „dobro sam osmotrio tu stvar pre no što je zašla za drveće i uveren sam da je posredi nekakav vazduhoplov. Sejački brodovi nikada nisu imali krila, niti su bili aerodinamični, razume se. A i bilo je veoma malo.”
„Ma šta da je posredi”, reče Brant, „doznaćemo to kroz pet minuta. Pogledajte tu svetlost — spustila se u Parku Zemlje — na sasvim očigledno mesto. Kako bi bilo da ostavimo kola ovde i ostatak puta prevalimo pešice?”
Park Zemlje bio je brižljivo negovan oval trave na istočnoj strani mesta Prvog Spuštanja i sada ga je zaklanjao crni, uzneseni stub Matičnog Broda, najstarijeg i najštovanijeg spomenika na celoj planeti. Sa rubova tog cilindra, čija je boja još bila očuvana, slivala se plima svetlosti, naizgled iz samo jednog jarkog izvora.
„Zaustavi kola neposredno pre no što stignemo do broda”, naredi gradonačelnica. „Tu ćemo izići i malo zaviriti pozadi. Isključi svetla, kako nas ne bi videli sve dok to nama ne bude odgovaralo.”
„Oni — ili Ono?” upita jedan od putnika, sa blagim prizvukom histeričnosti. Svi kao da ovo prečuše.
Kola se zaustaviše u ogromnoj senci broda i Brant ih okrenu za sto osamdeset stepeni.
„Da obezbedimo brzu odstupnicu”, objasni on, napola ozbiljno a napola zbijajući šalu; i dalje nije mogao da veruje da se nalaze u bilo kakvoj stvarnoj opasnosti. U stvari, postojali su trenuci kada se pitao da li se ovo stvarno događa. Možda je i dalje spavao, dok je ovo bio samo živi san.
Tiho su izišli iz kola i pešice se zaputili prema brodu, a zatim stali da ga obilaze sve dok nisu stigli do oštro ocrtanog zida svetlosti. Brant zakloni šakom oči i proviri preko ivice, začkiljivši zbog snažnog sjaja.
Većnik Simons bio je savršeno u pravu. Posredi je uistinu bio nekakav vazduhoplov — ili vazduhosvemiroplov — i to vrlo malih razmera. Da li je moguće da su posredi Severci? Ne, to je bilo besmisleno. Nije postojala nikakva razložna potreba za jednim takvim prevoznim sredstvom na ograničenom području Tri ostrva, a i njegova izgradnja nikako nije mogla da prođe neprimećeno.
Po obliku je nalikovao na zatupljeni vrh strele i zacelo se okomito spustio, budući da na okolnoj travi nije bilo nikakvih tragova. Svetlost je dopirala iz jednog izvora u aerodinamičnom leđnom kućištu, a mali crveni far palio se i gasio tik iznad njega. Sve u svemu, bila je to ospokojavajuće — štaviše, razočaravajuće obična mašina. Ona nikako nije mogla prevaliti dvanaest svetlosnih godina, koliko ih je delilo od najbliže poznate kolonije.
Najednom, glavno svetlo se isključi, ostavivši malu skupinu posmatrača za trenutak zaslepljenu. Kada je Brant uspeo da povrati sposobnost gledanja u mraku, uspeo je da razabere prozore na prednjoj strani mašine, koji su se slabašno sjajili unutrašnjom osvetljenošću. Pa — stvar je gotovo izgledala kao letelica sa ljudskom posadom, a ne kao robotska sonda, kako su oni držali zdravo za gotovo!
Gradonačelnica Voldron došla je do istog neverovatnog zaključka.
„To nije robot — unutra ima ljudi! Ne traćimo više vreme. Osvetli me svojom svetiljkom, Brante, kako bi mogli da nas vide.”
„Helga!” usprotivi se većnik Simons.
„Ne budi prparoš, Čarli. Hajde, Brante.”
Šta je ono rekao prvi čovek na Mesecu pre skoro dva milenijuma? „Jedan mali korak…” Prevalili su gotovo dvadeset koraka kada vrata na letelici skliznuše u stranu, nadole se hitro spusti rampa sa dva pregiba i dva humanoida zakoračiše napolje, pošavši im u susret.
Bila je to prva Brantova reakcija. A onda shvati da ga je zavela boja njihove kože — ili bar ono što je mogao da vidi od nje kroz gipku, providnu opnu koja ih je prekrivala od glave do pete.
Posredi su bili ne humanoidi — već ljudi. Kada on sam više nikada ne bi izišao na sunce, zacelo bi postao podjednako bledolik kao i oni.
Gradonačelnica je već ispružila šake u tradionalnom gestu, drevnom koliko i istorija, koji je značio: „Vidi — nemam oružje!”
„Ne verujem da ćete me razumeti”, reče ona, „ali želim vam dobrodošlicu na Talasu.”
Posetioci se osmehnuše, a stariji od njih — lep, sedokos muškarac u poznim šezdesetim godinama — takođe ispruži šake u znak odgovora.
„Naprotiv”, uzvrati on jednim od najdubljih i najlepše modulisanih glasova koje je Brant ikada čuo, „savršeno vas razumemo. Veoma nam je drago što smo se sreli.”
Za trenutak odbor za doček ostade bez reči, potpuno pometen. Ali ta iznenađenost uopšte nije bila na mestu, pomisli Brant. Uostalom, oni su bez i najmanje poteškoća uspevali da shvate govor ljudi koji su živeli pre dve hiljade godina. Kada je izumljeno snimanje zvuka, to je ovekovečilo osnovna ustrojstva fonema na svim jezicima. Rečnici su se proširivali, sintaksa i gramatika mogle su da se menjaju — ali izgovor je ostao nepromenjen milenijumima.
Gradonačelnica Voldron prva se povratila.
„Pa, to nas sigurno pošteđuje mnogih nevolja”, uzvrati ona prilično neubedljivo. „Ali, odakle dolazite? Bojim se da smo izgubili vezu sa — našim susedima — budući da nam je antena za svemir uništena.”
Stariji muškarac uputi pogled svom znatno višem sadrugu i među njima prostruja neka bešumna poruka. A onda se ponovo okrenu prema gradonačelnici.
Nije bilo sumnje u pogledu tuge u tom divnom glasu dok je izricao neverovatnu tvrdnju.
„Možda će vam biti teško da u ovo poverujete”, reče on. „Ali mi ne potičemo ni sa jedne kolonije. Dolazimo pravo sa Zemlje.”