Do kancelarije episkopa arkanarskog Rumata je krenuo kroz dvorišta. Prolazio je prikradajući se kroz tesne avlije probijajući se kroz veš koji se sušio, provlačio se kroz rupe u tarabama, ostavljajući na zarđalim ekserima raskošne trake i komade dragocenih soanskih čipki, četvoronoške je prelazio preko krompirišta. Ipak mu nije uspelo da umakne budnom oku crne vojske. Kada je promakao u krivu uličicu, koja je vodila ka gradskom đubrištu, sudario se sa dva mračna, podnapita monaha.
Rumata je pokušao da ih zaobiđe — monasi su izvukli mačeve i preprečili mu put. Rumata se prihvatio drški mačeva — monasi su zazviždali u prste, pozivajući pomoć. Rumata je počeo da se povlači prema prolazu, iz koga se maločas izvukao, ali mu je u susret najednom iskočio maleni, hitar čovečuljak neupadljivog lica. Zadevši Rumatu ramenom, pritrčao je monasima i nešto im rekao, posle čega su monasi, podvivši mantije nad debelim nogama u ljubičastim čarapama počeli da beže i nestali su iza kuća. Mali čovečuljak je, ne osvrćući se, krenuo za njima.
Jasno, pomislio je Rumata. Agent telohranitelj. Čak se i ne krije. Episkop arkanarski misli na sve. Interesantno, čega se on više boji — mene, ili se više boji za mene? Isprativši pogledom agenta krenuo je prema đubrištu. Đubrište je izlazilo na dvorište kancelarije bivšeg ministarstva odbrane krune, i kako se on nadao, tu kontrole nije bilo:
Uličica je bila pusta. Ali, već su tiho škriputali kapci, lupkala vrata, čuo se plač bebe, neko se došaptavao. Iza naherene tarabe oprezno se pomolilo izmučeno, mršavo, pocrnelo od gari lice. Rumatu su posmatrale preplašene, upale u duplje oči.
„Oprostite blagorodni done, i izvinite što vas uznemiravam. Da li bi blagorodni don mogao da mi kaže šta se dešava u gradu? Ja sam kovač Kiku, po nadimku Hromi, trebalo bi da odem u kovačnicu, ali se bojim…”
„Ne idi”, posavetovao ga je Rumata. „Monasi se ne šale. Kralja više nema, vlada don Reba, episkop Svetog Ordena. Tako da će ti biti bolje da sediš sa mirom.”
Posle svake njegove reči kovač je brzo klimao glavom, oči su mu se punile tugom i očajanjem.
„Orden, znači…” mrmljao je. „Ah, đavo ga odneo… Izvinite, blagorodni done. Orden, znači… Jesu li to sivi, šta li?”
„Ne”, rekao je Rumata, posmatrajući ga sa interesovanjem. „Sivi su potučeni. To su monasi.”
„Gle, molim te!” rekao je kovač. „Sive su, znači takođe… Alal vera neka je Ordenu! Sive su pobili — to je već samo po sebi dobro. Ali, eto, što se tiče nas, blagorodni done, šta će sa nama biti, šta mislite? Hoćemo li se snaći? Pod Ordenom?”
„A zašto da ne?” rekao je Rumata. „Orden takođe mora da jede i pije. Snaći ćete se već nekako.”
Kovač je živnuo.
„I ja smatram da ćemo se snaći. Sada je najvažnije — barem ja tako mislim — ne diraj, pa niko neće ni tebe dira ti, zar ne?”
Rumata je odmahnuo glavom.
„Ne”, rekao je. „One koji su mirni, njih najpre i kolju.”
„I to je takođe tačno”, uzdahnuo je kovač. „Ali, gde čovek da se dene… Sam sam kao prst, i osam balavaca mi se za čakšire drži. Eh, majko moja mila, kada bi barem mog majstora preklali! On je sivi, bio je njihov oficir. Šta mislite, blagorodni done, da li su mogli da ga prekolju? Dužan sam mu pet zlatnika.”
„Ne znam”, rekao je don Rumata. „Lako je moguće da su ga i preklali. Bolje će biti, kovaču, da razmisliš o nečem drugom. Sam si kao prst, a takvih usamljenih prstiju kao što si ti u gradu ima jedno desetak hiljada.”
„Pa?” upitao je kovač.
„No, razmišljaj”, ljutito je rekao Rumata i krenuo dalje.
Đavola će on bilo šta smisliti. Rano je za njega još da misli. A na prvi pogled bi se čoveku učinilo da nema ničeg jednostavnijeg od toga: deset hiljada takvih kovača, a uz to još i razjarenih, mogli bi koga hoćeš da smlave. Ali, stvar je upravo u tome što nisu razjareni. Samo su prestrašeni. Svako je za sebe, samo je bog za sve.
Žbunje na ivici poljane je najednom počelo da se pomera, u uličici se stvorio don Tameo. Ugledavši Rumatu, radosno je povikao, poskočio i zanoseći se krenuo mu u susret, pružajući ruke izmazane blatom.
„Moj blagorodni done!” povikao je. „Kako se samo radujem! Vidim, i vi ste takođe krenuli u kancelariju?”
„Razume se, moj blagorodni done”, odgovorio je Rumata vešto izbegavši zagrljaj.
„Smem li da vam se pridružim, blagorodni done?”
„Smatraću za posebnu čast, blagorodni done.”
Poklonili su se jedan drugome. Bilo je više nego očigledno da don Tameo nije bio u stanju da se zaustavi, kako je počeo da pije od jučerašnjeg dana. Izvukao je iz širokih žutih čakšira predivnu staklenu čuturicu.
„Hoćete li, blagorodni done?” ljubazno je ponudio.
„Zahvaljujem vam se”, rekao je Rumata.
„Rum!” izjavio je don Tameo. „Pravi rum iz metropole. Dao sam za njega čitav zlatnik.”
Spustili su se do đubrišta, i stegavši prstima noseve, počeli da zaobilaze gomile đubreta, leševe pasa i smrdljive bare, po kojima su gamizali ogromni beli crvi. U jutarnjem vazduhu jasno se čulo neprekidno brujanje milijardi smaragdnih zunzara.
„Čudnovato”, rekao je don Tameo, zatvarajući čuturicu. „Nikada ranije nisam bio ovde.”
Rumata je oćutao.
„Don Reba me je uvek oduševljavao”, rekao je don Tameo. „Bio sam ubeđen da će na kraju uspeti da svrgne bednog monarha, pokazati nam nove puteve i otvoriti pred nama blistave perspektive.” Sa tim rečima je, isprskavši se jako, uleteo nogom u žuto-zelenu baru i uhvatio se za Rumatu da ne bi pao. „Da!” nastavio je, kada su obojica stigli na čvrsto tlo. „Mi, mlada aristokratija, uvek ćemo biti sa don Rebom! Došlo je, konačno, do popuštanja. Razmislite i sami, don Rumata, već čitav jedan sat hodam po uličicama i vrtovima, a da nisam sreo još ni jednog jedinog sivog. Zbrisali smo sivo đubre sa lica zemlje, kako se samo sada slatko i slobodno diše, u preporođenom Arakanaru! Umesto grubih trgovaca, tih odvratnih gadova i seljačina, ulice su ispunjene slugama gospodnjim. Video sam: neki plemići se već otvoreno šetaju pred svojim kućama. Sada ne moraju da se boje, da će ih nekakva tamo protuva u kecelji isprljati đubretom koje prenosi svojim taljigama. I više nećemo morati da pravimo sebi put između jučerašnjih mesara i bakalina. Ozareni blagoslovom velikog Svetog Ordena, prema kome sam uvek gajio najveće poštovanje, i to neću da krijem, koji me je oduvek oduševljavao, postići ćemo neviđeni napredak, kada se nijedan seljak neće usuditi da digne pogled na plemića bez dozvole koju će mu potpisati okružni inspektor Ordena. Upravo zbog toga nosim službenu belešku.”
„Odvratni zadah”, rekao je Rumata.
„Da, užasan”, složio se don Tameo, zatvarajući čuturicu. „Ali zato, kako se sada slobodno diše u preporođenom Arkanaru! I cene vina su pale…”
Na kraju je don Tameo osušio čuturicu do dna, bacio je, i postao jako uzbuđen. Dva puta je pao, a drugi put je odbio da se čisti, izjavivši da je grešan, prljav od prirode i da želi da se upravo takav pojavi u kancelariji. Svaki čas je otpočinjao da na sav glas citira svoju službenu belešku. „Jako rečeno!” uzvikivao je. „Uzmite, na primer, ovo mesto, blagorodni donovi: da smrdljive seljačine… Kako je, a? Kakva misao!” Kada su stigli do stražnjeg dvorišta kancelarije, bacio se na prvog monaha i, obliven suzama, počeo da ga moli da mu oprosti grehe. Poluzadavljeni monah se besno branio, pokušavao da zove u pomoć, ali ga je don Tameo uhvatio za mantiju, i obojica su se sručili u gomilu otpadaka. Rumata ih je ostavio i udaljavajući se, još je dugo čuo isprekidano zviždanje i povike: „Da smrdljive seljačine… Blagoslov!… Svim srcem!… Nežnost sam osećao, shvataš li ti to, seljačka njuško?”
Na trgu pred ulazom, u senci kvadratne Vesele Kule, nalazio se odred monaha— pešaka, naoružanih zastrašujućim čvornovatim močugama. Leševi su bili uklonjeni. Jutarnji vetar na trgu je dizao žute stubove prašine. Pod širokim kupastim krovom kule, graktale su i svađale se kao i uvek vrane — tamo su sa balvana visili leševi glavama okrenutim nadole. Kulu je pre dve stotine godina sagradio predak pokojnog kralja isključivo u vojne svrhe. Kula je bila sagrađena na čvrstom trospratnom temelju, gde su se za slučaj opsade čuvale zalihe hrane. Kasnije je kula bila pretvorena u tamnicu. Ali, zemljotres je porušio sve unutrašnje prolaze, i tamnica je morala da bude premeštena u podzemlje. Svojevremeno se jedna arkanarska kraljica potužila svom gospodaru, da ne može da se veseli zbog kuknjave zatvorenika koji su tamo mučeni. Njen suprug je tada naredio da u kuli od jutra do večeri svira vojni orkestar. Tako je kula i dobila svoje ime. Odavno je već ličila na pust i prazan kameni skelet, odavno su već ćelije za saslušanje bile preseljene u nanovo otvorene, najdonje spratove temelja, odavno već nije svirao nikakav orkestar, a građani su je još zvali Veselom kulom.
Obično je oko Vesele Kule bilo pusto. Ali, danas je ovde sve živnulo. U kulu su vodili, vukli po zemlji jurišnike u iscepanim sivim uniformama, vašljive skitnice u ritama, poluobučene, prestrašene građane, devojčure koje su jezivo pištale, u grupama su terali u kulu natmurene protuve iz noćne armije, koji su se stalno osvrtali oko sebe. I istovremeno su iz nekih skrivenih otvora izvlačili leševe, trpali ih na taljige i odvozili negde van grada. Red plemića i bogatih građana, koji je otpočinjao kraj vrata kancelarije, posmatrao je sa strahom i zebnjom tu jezivu gungulu.
U kancelariju su puštani svi, a neki su čak i stražarno privođeni. Rumata je uspeo da se ugura unutra. Zaudaralo je kao na smetlištu. Za širokim stolom, opkoljen raznim spiskovima, sedeo je činovnik žuto-belog lica, sa velikim guščijim perom zadenutim za klempavo uvo. Sledeći po redu, blagorodni don Keu, naduveno se šepureći brkovima, rekao je svoje ime.
„Skinite kapu”, bezbojnim glasom je rekao Činovnik, ne dižući pogled sa papira.
„Rod Keu ima privilegiju da nosi šešir čak i u prisustvu samoga kralja”, naduveno je izjavio don Keu.
„Pred Ordenom niko nema nikakve privilegije”, istim bezbojnim glasom rekao je činovnik.
Lice don Kea se nalilo krvlju, ali je kapu ipak skinuo. Činovnik je prevlačio po spisku dugačkim žutim noktom.
„Don Keu… don Keu…”, mrmljao je. „Don Keu… Kraljevska ulica, zgrada dvanaest?”
„Da”, dubokim i ljutim glasom rekao je don Keu. „Broj četiri stotine osamdeset i pet, brate Tibak.”
Brat Tibak, koji je sedeo za susednim stolom debeo, sav modar u licu, potražio je nešto u papirima, obrisao sa čela znoj i monotonim glasom pročitao, pridigavši se malo:
„Broj četiri stotine osamdeset i pet, don Keu, Kraljevska ulica, zgrada dvanaest, jer se podsmevao imenu njegovog preosveštenstva, episkopa arkanarskog don Rebe, na dvorskom balu pretprošle godine, treba da dobije tri tuceta batina po golim stražnjim delovima tela sa ljubljenjem cipele njegovog preosveštenstva.”
Brat Tibar je seo.
„Idite onim hodnikom”, rekao je činovnik bezbojnim glasom, „batine su desno, cipela levo. Sledeći…”
Na najveće Rumatino čuđenje, don Keu nije protestvovao. Prema svemu, on se već nagledao svega dok je čekao u redu. Samo je podrignuo, dostojanstveno ufitiljio brkove i otišao u hodnik. Sledeći, gigantski don Pifa, koji se tresao od sala, već je stajao bez kape na glavi.
„Don Pifa…” počeo je da ponavlja činovnik, prevlačeći prstom po spisku. „Mlečna ulica, zgrada dva?” Don Pifa je ispustio iz sebe nekakav grleni zvuk.
„Broj pet stotina i četiri, brate Tibak.”
Brat Tibak je ponovo obrisao znoj i ponovo se pridigao.
„Broj pet stotina i četiri, don Pifa, Mlečna, dva ništa nije skrivio pred njegovim preosveštenstvom — a to znači da je čist.”
„Don Pifa”, rekao je činovnik, „primite znak čišćenja.” Sagao se, izvukao iz sanduka koji se nalazio kraj njegove fotelje gvozdenu brazletu i pružio je blagorodnom Pifi. „Nositi na levoj ruci, pokazati na prvi zahtev vojnika Ordena. Sledeći…”
Don Pifa je ispustio grleni zvuk i udaljio se, razgledajući brazletu. Činovnik je već ponavljao sledeće ime. Rumata je bacio pogled na red. Tu je bilo mnogo poznatih lica. Neki su bili odeveni uobičajeno kicoški, drugi su se namerno obukli što su mogli skromnije, ali su svi do jednoga bili izmazani blatom. Negde u sredini reda je glasno, tako da ga svi čuju, don Sera već treći put za poslednjih pet minuta proglašavao: „Ne vidim, zašto čak i blagorodni don ne bi primio par batina od njegovog preosveštenstva!”
Rumata je sačekao da sledećeg upute u hodnik (to je bio poznati trgovac ribom, on je dobio pet batina bez ljubljenja cipele zbog ravnodušnosti), a onda se probio do stola i bezobzirno stavio dlan na papire pred činovnika.
„Izvinite, molim vas”, rekao je. „Potrebno mi je naređenje za oslobođenje doktora Budaha. Ja sam don Rumata.”
„Don Rumata… don Rumata…” počeo je da mrmlja ovaj i, odgurnuvši Rumatinu šaku, počeo je da prevlači noktom po spisku.
„Šta to radiš, stara mastiljaro!” podviknuo je don Rumata. „Potrebno mi je naređenje za oslobođenje!”
„Don Rumata… don Rumata…” Izgledalo je da je bilo nemoguće zaustaviti taj automat. „Ulica Kotlova, zgrada osam. Broj šesnaest, brate Tibak.”
Rumata je osetio da su za njegovim leđima svi pritajili disanje. Pa i on se sam, iskreno rečeno, nije osećao baš najlagodnije. Oznojen i ljubičastog lica, brat Tibak je ustao.
„Broj šesnaest, don Rumata, ulica Kotlova osam za specijalne zasluge pred Ordenom dobija posebnu blagodarnost njegovog preosveštenstva i izvoljeva dobiti naređenje o oslobađanju doktora Budaha, sa kojim Budahom može da radi šta hoće — veza akt šest — sedamnaest — jedanaest.”
Činovnik je odmah izvukao taj list ispred spiskova i pružio ga Rumati.
„Kroz žuta vrata, drugi sprat, soba šest, pravo hodnikom desno pa levo”, rekao je. „Sledeći…”
Rumata je bacio pogled na list. To nije bilo naređenje za oslobađanje doktora Budaha. To je bila dozvola za dobijanje propusnice za peto specijalno odeljenje kancelarije, gde je trebalo da podigne naređenje za sekretarijat tajnih poslova.
„Šta si mi to dao, bukvo jedna?” upitao je Rumata. „Gde je naređenje?”
„Kroz žuta vrata, drugi sprat, soba šest, pravo hodnikom, desno pa onda levo”, ponovio je činovnik.
„Pitam, gde je naredenje?” zaurlao je Rumata.
„Ne znam… ne znam… Sledeći!”
Nad samim uvetom Rumata je začuo nekakvo soptanje, i nešto meko i vrelo mu se navalilo na leđa. Sklonio se malo u stranu. Ka stolu se ponovo probijao don Pifa.
„Ne ide”, rekao je plačljivim glasom.
Činovnik ga je pogledao mutnim pogledom.
„Ime? Zvanje?” upitao je.
„Ne ide”, ponovio je don Pifa, cimajući brazletu, koja jedva da je mogla da mu stane na tri debela prsta.
„Ne ide… ne ide…” promrmljao je činovnik i najednom je privukao debelu knjigu, koja je ležala na desnom kraju stola. Knjiga je delovala zloslutno u crnom zamašćenom povezu. Nekoliko sekundi je don Pifa zapanjeno posmatrao knjigu, a posle se najednom trgao i, ne progovorivši ni jednu jedinu reč, pojurio ka izlazu. U redu su počeli da galame: „Ne zadržavajte se, brže!” Rumata se takođe udaljio od stola. Ovo je odista užas, pomislio je. No, ja ću vam… Činovnik je počeo da čita u prostranstvo: „Ako navedeni znak čišćenja ne može da stane na levi zglavak ruke očišćenog, ili ako očišćeni nema levi zglavak kao takav…” Rumata je obišao sto, spustio obe ruke u sanduk sa brazlatama, zagrabio koliko je mogao i krenuo napolje.
„Ehej, ehej”, bezizražajno mu se obratio činovnik. „A na osnovu čega?”
„U ime gospoda!” značajno je rekao Rumata, bacivši pogled preko ramena. Činovnik i brat Tibak su u isti mah ustali i u jedan glas odgovorili: „U ime njegovo.” Ljudi u redu gledali su za Rumatom sa zavišću i divljenjem.
Izašavši iz kancelarije, Rumata je lagano krenuo prema Veseloj Kuli, stavljajući usput brazlete na levu ruku. Imao ih je ukupno devet, a na levu ruku je mogao da ih stavi samo pet. Ostale četiri Rumata je stavio na desnu ruku. Na prepad je hteo da me uhvati episkop arkanarski, mislio je. Neće od svega toga ništa ispasti. Brazlete su zveckale na svakom koraku, Rumata je u ruci držao na prvi pogled veoma važan papir — akt šest-sedamnaest-jedanaest, ukrašen raznobojnim pečatima. Monasi, na koje je usput nailazio, bilo da su išli pešice ili jahali — brzo su mu ustupali put. U gomili se na pristojnoj razdaljini čas pojavljivao, čas opet nestajao neprimetni agent — telohranitelj. Rumata je nemilosrdno mlatarajući kanijama mačeva, uspeo da se na kraju probije do vrata, besno se izdrao na stražara koji je krenuo na njega, i, prošavši kroz dvorište, počeo da se spušta niz stepemce, izlizane i okrunjene, u tminu ozarenu bakljama koje su se dimile. Ovde su se nalazile najčuvenije tajne bivšeg ministarstva odbrane krune — kraljevska tamnica i istražne ćelije.
U zasvođenim hodnicima, na svakih deset koračaja, iz zarđalog metalnog prstena u zidu virila je smrdljiva baklja. Pod svakom bakljom su se u niši, nalik na pećinu, crnela vrata, sa rešetkama na prozorčetu. To su bili ulazi u tamničke prostorije, koji su spolja bili zatvoreni teškim metalnim rezama. Hodnici su bili puni. Gurali su se, trčali, vikali, naređivali… Zveketale su reze, lupala vrata, nekoga su tukli i taj neko je urlao, nekoga su vukli i taj se otimao, nekoga su gurali u ćeliju koja je i bez toga bila prepunjena, nekoga su opet pokušavali da izvuku iz ćelije i nisu mogli, a on je uralo: „Nisam ja, nisam ja!” i hvatao se za susede. Lica monaha na koje je nailazio bila su do krajnosti poslovna. Svi su nekuda hitali, svako je obavljao posao od izuzetnog značaja. Rumata je, pokušavajući da se snađe gde se šta nalazi, lagano prolazio hodnik za hodnikom, spuštajući se sve niže i niže; na donjim spratovima bilo je već mirnije. Ovde su, sudeći po razgovorima, polagali ispite apsolventi. Patriotske škole. Polugoli momci u kožnim pregačama u gomilama su stajali pred vratima ćelija za mučenje, prelistavali umašćena uputstva i povremeno odlazili da piju vodu iz velike bačve sa lončetom na lancu. Iz ćelija su dopirali užasni jauci, zvuci udaraca, zaudaralo je na palež. I razgovori, razgovori!…
„Kostolom ima jedan veliki šraf gore, i on se eto slomio. A zar sam ja kriv? Pretukao me je. 'Bukovo drvo', kaže mi, 'evo ti', kaže, 'pet po stražnjici i dođi ponovo!'…”
„A ne bi bilo loše saznati ko tuče, možda naš brat student i tuče. I dogovoriti se unapred, skupiti pet groša po glavi i strpati mu u džep…”
„Kada je masti mnogo, zubac ne vredi usijavati, on će se svejedno u salu ohladiti. Ti mašice uzmi i salo malo ukloni…”
„Pa čizme gospoda boga su za noge, one su široke i na klinovima su, a rukavice velikomučenici su — na šrafovima, to je specijalno za ruke, da li si me shvatio?”
„Da precrkneš od smeha, braćo! Ulazim, gledam — i šta mislite, ko je u lancima? Fika Ridi, mesar iz naše ulice, za uši me je stalno, kada je bio pijan, vukao. No, drži se, mislim, sada ću se ja malo zabaviti…”
„A Pekora Guba, kako su ga monasi jutros odvukli, još se nije vratio. Nije čak ni na ispit došao.”
„Eh, trebalo je vodenicu za meso da primenim, a ja, blesan, udario ga šipkom po boku i rebro mu slomio. Tada me je otac Kin dograbio za slepoočnicu, čizmom me dokačio pod rebra, i to tako tačno, braćo, da vam moram reći — svetlost više nisam video, i sada me još boli. 'Šta mi', kaže, 'materijal kvariš?'„
Pazite, pazite, prijatelji moji, mislio je Rumata, lagano okrećući glavu na sve strane. To nije teorija. To još niko od ljudi nije video. Pazite, slušajte, snimajte… i cenite, i volite, đavo vas sve odneo, svoje doba i klanjajte se senima onih, koji su prošli kroz sve to! Gledajte pažljivo te njuške, mlade tupe, ravnodušne, koje su se navikle na sva moguća sredstva, i ne okrećite nos, vaši sopstveni preci nisu bili ništa bolji…
Zapazili su ga. Desetak pari očiju koje su odista svašta videle, počele su da zure u njega.
„Eno ga, don stoji. U licu je ubledeo.”
„He… Pa zna se, blagorodni nisu na to navikli…”
„Vodu, kažu, treba u takvom slučaju dati, ali je lanac kratak, ne može da stigne…”
„Ništa, ništa, doći će već k sebi…”
„Meni bi takvoga… Takvog ma šta da pitaš, odmah sve odgovara…”
„Vi braćo tiše, jer ako nas grune… Koliko samo brazleta ima… I papir uz to još.”
„Kako nas samo posmatra… Da se udaljimo braćo, što dalje od greha…”
U grupi su krenuli sa mesta, otišli u senku i odatle počeli da blešte opreznim očima pauka. No, dosta je od mene, pomislio je Rumata. Već je hteo da uhvati za mantiju monaha koji je tada prolazio, ali je odmah primetio trojicu, koji nisu nikuda jurili, koji su radili stojeći na mestu. Oni su palicama tukli dželata: prema svemu zato što je loše radio.
„U ime gospoda”, tiho je rekao, zveknuvši svojim brazletama.
Monasi su spustili palice, pogledali ga.
„U ime njegovo”, rekao je najviši.
„No, očevi”, rekao je Rumata, „odvedite me do nadzornika hodnika.”
Monasi su se zgledali. Dželat je brzo otpuzao i sakrio se iza bačve sa vodom.
„A šta će ti on?” upitao je najviši monah.
Rumata mu je ćutke prineo papir licu, podržao ga malo i spustio.
„Aha”, rekao je monah. „No, danas sam ja nadzornik hodnika.”
„Odlično”, rekao je Rumata i savio papir u trubu. „Ja sam don Rumata. Njegovo preosveštenstvo mi je poklonilo doktora Budaha. Idi i dovedi mi ga.”
Monah je strpao ruku pod kapuljaču i počeo da se češe.
„Budah?” rekao je razmišljajući. „Koji je taj Budah? Razvratnik, šta li?”
„Ne”, rekao je drugi monah. „Razvratnik je — Rudah. Njega su noćas oslobodili. Sam otac Kin ga je otkovao i napolje izveo. A ja…”
„Gluposti, gluposti!” nestrpljivo je rekao Rumata, lupkajući se papirom po kuku. „Budah. Kraljevski trovač…”
„A-a…” rekao je nadzornik. „Znam. On je već sigurno na kolcu… Brate Paka, otiđi-der do dvanaeste, po gledaj. A ti, hoćeš li da ga izvedeš?” obratio se on Rumati.
„Razume se”, rekao je Rumata. „Moj je.”
„Onda papir izvoli dati ovamo. Papir će u predmet da ide”, Rumata mu je dao papir.
Nadzornik je počeo da vrti papir u rukama, razgledajući pečate, a onda je rekao oduševljeno:
„No, i pišu ljudi! Ti, don, stani malo u stranu, pričekaj, sada smo zauzeti… Ehej, a gde li je onaj nestao?”
Monasi su počeli da se osvrću, tražeći dželata koji je pogrešio. Rumata se udaljio. Dželata su izvukli iza bačve, ponovo položili na pod i počeli poslovno, bez suviše surovosti da tuku. Kroz pet minuta se iza zaokreta pojavio monah, vukući za sobom na konopcu mršavog, potpuno sedog starca u tamnoj odeći.
„Evo ga, to je Budah!” radosno je povikao monah još iz daljine. „I uopšte nije na kolcu, živ je Budah, zdrav! Malo je, istina, onemoćao, odavno već, prema svemu, gladan sedi…”
Rumata im je krenuo u susret, oteo konopac iz ruku monaha i smakao omču sa starčevog vrata.
„Vi ste Budah Irukanski?” upitao je.
„Da”, rekao je starac, gledajući ga iskosa.
„Ja sam Rumata, pođite za mnom i ne zaostajte.” Rumata se okrenuo prema monasima. „U ime gospoda”, rekao je.
Nadzornik je ispravio leđa i, spustivši motku, odgovorio izgubivši dah: „U ime njegovo.”
Rumata je pogledao Budaha i konstatovao je da se starac drži za zid i da jedva stoji na nogama.
„Loše mi je”, rekao je, bolešljivo se smeškajući. „Izvinite, blagorodni done.”
Rumata ga je uzeo pod ruku i poveo. Kada su monasi nestali sa vidika, zaustavio se, izvukao iz fiole tabletu sporamina i pružio je Budahu. Budah ga je upitno pogledao.
„Progutajte ovo”, rekao mu je Rumata. „Odmah će vam biti lakše.”
Budah je, oslanjajući se i dalje o zid uzeo tabletu, pogledao je, pomirisao, digao kosmate veđe, posle je oprezno stavio na jezik, i počeo da cmokće usnama.
„Gutajte, gutajte”, sa osmejkom na licu rekao je Rumata.
Budah je progutao.
„Hm-m-m”, progovorio je. „Smatrao sam da znam sve o lekovima.” Zaćutao je, osluškujući samoga sebe. „Hm-m-m-m!” rekao je. „Interesantno! Sušena slezina vepra 'Y'? Iako nije, ukus nije na trulež.”
„Hajdemo”, rekao je Rumata.
Krenuli su hodnikom, popeli se stepenicama, prošli još jedan hodnik i popeli se uz jedno stepenište. I tada se Rumata zaustavio kao ukopan. Najednom je dobro mu poznat urlik odjeknuo pod tamničkim svodovima. Negde u nedrima ove tamnice urlao je svom snagom, prosipajući oko sebe najčudovišnije psovke i prokletstva, psujući boga, svece, pakao, Sveti Orden, don Rebu i još mnogo što-šta drugo, najbliži mu prijatelj, baron Pampa don Bau-no Suruga-no-Gata-no-Arkanarski. Ipak je uleteo baron, pomislio je Rumata, kajući se. Sasvim sam zaboravio na njega. A on na mene ne bi zaboravio… Rumata je brzo smakao sa ruke dve brazlete, nabacio ih na mršave ruke doktora Budaha i rekao:
„Penjite se gore, ali napolje ne izlazite. Čekajte me negde po strani. Ako počnu da vam dosađuju, pokažite brazlete i ponašajte se što drskije možete.”
Baron Pampa je urlao, kao atomski ledolomac u polarnoj magli. Eho je odjekivao pod svodovima. Ljudi u hodnicima su se smirili, prisluškujući otvorenih ustiju. Mnogi su odmahivali od sebe palcem, terajući od sebe nečastivog. Rumata se skotrljao niz dva stepeništa, obarajući sa nogu monahe na koje je nailazio, praveći sebi put kanijama mačeva kroz gomilu apsolvenata i jednim udarcem noge otvorio vrata ćelije, iz koje se čulo urlanje. U svetlosti baklje, ugledao je svog prijatelja Pampu: moćan baron bio je potpuno nag razapet na zidu glavom okrenutom nadole. Lice mu je bilo pocrnelo od krvi koja je navrla u njega. Za malenim stočićem je sedeo, začepivši prstima uši, pogureni činovnik, a sav oznojeni dželat, nalik na zubara, premetao je po metalnom lavoru nekakve instrumente koji su zveckali.
Rumata je pažljivo zatvorio vrata za sobom, prišao dželatu sa leđa i lupio ga drškom mača po potiljku. Dželat se trgao, uhvatio za glavu i seo u lavor. Rumata je izvukao iz kanije mač i presekao sto sa papirima, za kojim je sedeo činovnik. Sve je bilo u najboljem mogućem redu. Dželat je sedeo u lavoru, ječeći, a činovnik je brzo četvoronoške pobegao u ugao i tamo legao. Rumata je prišao baronu, koji ga je radoznalo-radosno posmatrao odozdo nagore, uhvatio lanac, koji je držao baronove noge, i sa dva poteza rukama ga iščupao iz zida. Posle je oprezno postavio barona na noge. Baron je ćutao, skamenivši se u čudnovatoj pozi, a onda se trgao i oslobodio ruke.
„Mogu li da poverujem”, ponovo je počeo da grmi, kolutajući svojim zakrvavljenim očima, „da ste to vi, moj blagorodni prijatelju? Konačno sam vas našao!”
„Da, to sam ja”, rekao je Rumata. „Hajdemo što pre odavde, dragi moj, ovde vam nije mesto.”
„Piva!” rekao je baron. „Ovde negde je bilo pivo.” Prošetao se po ćeliji, vukući za sobom ostatke lanca i ne prestajući da larma. „Pola noći sam jurcao po gradu! Đavo ga odneo, rekli su mi da ste uhapšeni, i pobio sam gomilu ljudi! Bio sam više nego siguran da ću vas naći u ovoj tamnici! A, evo ga!”
Prišao je dželatu i odgurnuo ga, kao prašinu, zajedno sa lavorom. Pod lavorom se nalazilo burence. Baron je pesnicom izbio dance, digao bure i prevrnuvši ga nad sobom, digao glavu. Struja piva je počela da mu se sliva u usta. Kakva je ovo lepota, razmišljao je Rumata, nežno posmatrajući barona. Čovek bi još mogao da pomisli da je to bik, glupavi bik bez mozga, ali on me je tražio, hteo je da me spase, i došao je, sigurno ovamo, u tamnicu sam po mene… Ne, ima ljudi i u ovom svetu, neka je proklet… Kako je sve dobro ispalo!
Baron je ispraznio bure i bacio ga u ugao, gde je od straha drhtao činovnik. U uglu je nešto zapištalo.
„No, eto”, rekao je baron, brišući bradu nadlanicom. „Sada mogu da krenem sa vama. Čini mi se da nije važno što sam go?”
Rumata se osvrnuo, prišao dželatu i smakao sa njega pregaču.
„Za sada uzmite ovo”, rekao je.
„U pravu ste”, rekao je baron, vezujući pregaču oko pasa. „Bilo bi odista nezgodno da dođem kod baronese potpuno go…”
Izašli su iz ćelije. Niko se nije usuđivao da ih zaustavi, hodnik je postajao pust na dvadeset koračaja ispred njih.
„Sve ću ih razneti u komade”, urlao je baron. „Zaposeli su moj zamak! I posadili tamo nekakvog oca Arimu! Ne znam kakav je on otac, ali njegova deca će, kunem se gospodom, uskoro postati siročići. Đavo ga odneo, dragi moj, zar ne nalazite da je ovde tavanica začuđujuće niska? Svu sam glavu izubijao…”
Izašli su iz kule. Promakao im je ispred očiju i nestao u gomili agent— telohranitelj. Rumata je dao znak Budahu da krene za njim. Gomila kraj vrata se razmakla, kao da ju je neko presekao mačem. Čulo se kako jedni viču da je pobegao važan državni zločinac, a drugi, da: „Eto ide Goli Đavo, čuveni estorski dželat-ubica.”
Baron je izašao na sred trga i tamo se zaustavio, mršteći se od jake sunčeve svetlosti. Trebalo je požuriti. Rumata se brzo osvrnuo.
„Negde ovde je bio moj konj”, rekao je baron. „Ehej, konja ovamo!”
Kraj stuba za vezivanje konja, gde su trupkali konji Ordena, svi su se uzmuvali.
„Ne toga!” dreknuo je baron. „Eno onoga tamo — Šarca!”
„U ime gospoda!” sa zakašnjenjem je povikao Rumata i povukao preko glave opasač sa desnim mačem.
Preplašeni monah u izmašćenoj rizi priveo je baronu konja.
„Dajte mu nešto, don Rumata”, rekao je baron, teško uskačući u sedlo.
„Stoj, stoj!” povikali su kod kule.
Preko trga, zamahujući močugama, trčali su monasi. Rumata je gurnuo baronu u ruke mač.
„Pohitajte, barone”, rekao je.
„Da”, rekao je Pampa. „Treba pohitati. Onaj Arima će mi isprazniti podrum. Čekam vas kod sebe sutra ili prekosutra, dragi moj. Šta da prenesem baronesi?”
„Poljubite joj ruku”, rekao je Rumata. Monasi su bili već sasvim blizu. „Brže, brže, barone!…”
„Ali, da li ste vi barem bezbedni?” uznemireno ga je upitao baron.
„Jesam, đavo ga odneo, jesam! Napred!”
Baron je poterao konja galopom, pravo na gomilu monaha. Neko je pao na zemlju, neko je počeo da urla, digla se prašina, počela su da topću kopita po kamenim pločama i — baron je nestao. Rumata je gledao u uličicu, gde su sedeli, ništa ne shvatajući, monasi oboreni sa nogu, kada mu je jedan ulagivački glas prošaptao nad samim uvetom:
„Dragi, moj blagorodni done, zar vam se ne čini, da ste sebi dozvolili malo previše?”
Rumata se osvrnuo. U lice mu je sa napetim osmejkom u očima gledao don Reba.
„Previše?” ponovio je Rumata. „Ja ne znam tu reč — 'previše'.” Najednom se setio don Sere. „I sve u svemu ne vidim zašto jedan blagorodni don ne bi pomogao drugome, koji se našao u nezgodi.”
Pored njih su, podigavši koplja, teško prokaskali konjanici — krenuli su u poteru. Lice don Rebe se najednom nekako promenilo.
„No, dobro”, rekao je. „Nećemo više o tom… Oh, vidim ovde visokoučenog doktora Budaha… Odlično izgledate, doktore. Moraću da napravim reviziju u svojoj tamnici. Državni zločinci, čak i kada su pušteni na slobodu, ne smeju da izlaze iz tamnice — njih moraju da iznose iz nje.”
Doktor Budah je, kao slep, krenuo pravo na njega. Rumata je brzo stao između njih.
„Uzgred budi rečeno, don Reba”, rekao je, „kakav je vaš odnos prema ocu Arimi?”
„Prema ocu Arimi?” Don Reba je visoko digao veđe. „Odlični oficir. Zauzima istaknuti položaj u mojoj episkopiji. A u čemu je stvar?”
„Kao verni sluga vešeg preosveštenstva”, klanjajući se zlurado je rekao Rumata, „hitam da vas obavestim da možete smatrati da je taj istaknuti položaj sada upražnjen.”
„Ali, zašto?”
Rumata je bacio pogled prema uličici, gde se još nije smirila žućkasta prašina. Don Reba je takođe bacio pogled u tom pravcu. Lice mu je postalo zabrinuto.
Bilo je već prošlo podne, kada je Kira pozvala blagorodnog gospodina i njegovog visokoučenog prijatelja za sto. Doktor Budah je, umivši se, presvukavši se u čisto, pedantno izbrijan, ostavljao odista izvanredan utisak. Pokreti su mu bili spori i dostojanstveni, umne sive oči gledale su oko sebe blagonaklono, pa čak i nekako snishodljivo. On se pre svega izvinuo Rumati za svoju naglost na trgu. „Ali, morate me shvatiti”, rekao je. „To je strašan čovek. To je pravi vukodlak, koji je došao na svet samo zahvaljujući božijoj grešci. Lekar sam, ali me nije stid da priznam da bih ga, kada bi mi se za to pružila prilika, sa zadovoljstvom ubio. Čuo sam da je kralj otrovan. I sada mi je jasno čime je otrovan (Rumata se trgao). Taj Reba je došao kod mene u ćeliju i zatražio da mu načinim otrov, koji bi delovao kroz nekoliko časova. Razume se, odbio sam da to učinim. On mi je onda pripretio mučenjima — a ja sam mu se nasmejao u lice. Tada je to ništavilo pozvalo dželate, i oni su mu doveli sa ulice desetak dečaka i devojčica starih oko deset godina. Postavio ih je ispred mene, otvorio moju torbu sa travama i objavio da će na toj deci isprobati jedan po jedan moje lekove, sve dok ne pronađe ono što mu je potrebno. Eto, tako je bio otrovan kralj, don Rumata…” Budahove usne počele su da se tresu, ali je uspeo da se smiri. Rumata je, delikatno se okrenuvši na drugu stranu, klimnuo glavom. Jasno, razmišljao je. Sve je jasno. Iz ruku svog ministra kralj ne bi uzeo čak ni krastavac. I ništavilo je podmetnulo kralju nekakvog šarlatana, kome je obećana titula glavnog lekara ako izleči kralja. I jasno je, zašto je don Reba počeo da likuje, kada sam ga raskrinkao u kraljevskoj spavaonici: teško je odista bilo smisliti zgodniji način da se kralju podmetne lažni Budah. Sva odgovornost padala je na Rumatu Estorskog, irukanskog špijuna i zaverenika. Mi smo obična štenad, pomislio je. U Institutu treba uvesti specijalan kurs feudalnog spletkarenja. I uspeh treba meriti u rebama. Čak možda najbolje u decirebama. Uostalom, to i nije važno…
Prema svemu, doktor Budah je bio jako gladan. Ali, on je odlučno odbio hranu životinjskog porekla i svoju pažnju je usredsredio na salate i piroške sa slatkim. Ispio je čašu estorskog vina, oči su mu se zacaklile, na obrazima mu se javilo zdravo rumenilo. Rumata nije mogao da jede. Pred očima su mu pucketale i čađile se purpurne baklje, odasvud je zaudaralo na spaljeno meso, a u grlu mu je stajala knedla veličine pesnice. I zato, čekajući da se gost najede, on je stajao kraj prozora, vodeći učtivi razgovor, lagan i miran, da ne smeta gostu dok jede.
Grad je lagano počinjao da dolazi k sebi. Na ulici su se pojavili ljudi, glasovi su postajali sve glasniji, čulo se lupkanje čekića i zvuk drveta koje se cepa — sa krovova i zidova smicane su mnogobožačke figure. Debeli, ćelavi trgovac prošao je sa buretom piva — da ga prodaje po dva groša za kriglu na trgu. Građani su se snalazili. U kapiji preko puta, čeprkajući prstom po nosu, brbljao je sa debelom gazdaricom mali agent — telohranitelj. Pod prozorom su nešto kasnije prošle taljige, natovarene čak do prvog sprata. Rumata u prvi mah nije shvatio kakve su to taljige, a posle je ugledao sive i crne ruke i noge koje su virile ispod asura, i brzo je prišao stolu.
„Suština čoveka”, lagano žvaćući govorio je Budah, „sastoji se u njegovoj zadivljujućoj sposobnosti da se privikne na sve. Nema u prirodi ničega, na šta čovek ne bi mogao da se privikne. Ni konj, ni pas, ni miš ne poseduju tu osobinu. Verovatno je bog, stvarajući čoveka, bio svestan toga na kakve ga muke osuđuje i upravo mu je zato dao tako ogromnu snagu i strpljenje. Teško je reći da li je to dobro ili loše. Ali, kada čovek ne bi posedovao takvo strpljenje i izdržljivost, svi dobri ljudi bi već odavno poginuli i na svetu bi ostali samo zli i bezdušni. Sa druge strane, navika da trpi i da se snalazi pretvara ljude u beslovesne životinje, koje se ničim, osim anatomijom, ne razlikuju od životinja, pa ih čak i prevazilaze u svojoj nezaštićenosti. I svaki novi dan rađa novi užas zla i nasilja…”
Rumata je bacio pogled na Kiru. Sedela je preko puta Budaha i slušala ga netremice, poduprevši obraz pesnicom. Oči su joj bile tužne: prema svemu, sažaljevala je ljude.
„Verovatno ste u pravu, poštovani Budahu”, rekao je Rumata. „Ali uzmite na primer mene. Evo, ja sam — običan blagorodni don (Budahu je visoko čelo počelo da se mršti, oči su mu zapanjeno i veselo počele da postaju okrugle), i jako volim učene ljude, to je plemstvo duha. I nikako ne mogu da shvatim zašto vi, čuvari i jedini posednici najvišeg znanja, zašto ste vi tako beznadežno pasivni? Zašto bez ikakvog roptanja dozvoljavate da vas preziru, bacaju u tamnice, spaljuju na lomačama? Zašto odvajate smisao svog života — sticanje znanja — od praktičnih potreba života — borbe protiv zla?”
Budah je odmakao od sebe prazan tanjir od pirošaka. „Postavljate mi čudnovata pitanja, don Rumata”, rekao je. „Interesantno je da mi je ta ista pitanja postavljao i blagorodni don Hugo, čuvar kreveta našeg vojvode. Poznajete li ga? Tako sam i mislio… Borba protiv zla! No, šta je to zlo? Svako može da ga poima na svoj način. Za nas, učene ljude, zlo se sastoji u neznanju, ali crkva uči da je neznanje bogatstvo, a da sve zlo dolazi od znanja. Za seljaka je zlo — porez i suša, za trgovca hlebom je suša odlična stvar. Za robove je zlo — pijan i surovi gazda, za zanatliju — zelenaš. Pa šta je onda zlo, protiv koga se treba boriti, don Rumata?” tužno je bacio pogled na slušaoce. „Zlo je nemoguće uništiti. Nijedan čovek nije u stanju da smanji njegovu količinu u svetu. On može malo da poboljša svoju sopstvenu sudbinu, ali uvek na račun pogoršanja sudbine drugih. I uvek će postojati kraljevi, manje ili više surovi, baroni, manje ili više divlji, i uvek će postojati neprosvećeni narod, koji se divi svojim ugnjetačima i mrzi svoje oslobodioce. I sve to samo zbog toga, što rob mnogo bolje shvata svog gospodara, pa makar on bio i najsuroviji, nego svog oslobodioca, jer svaki rob može odlično da zamisli samoga sebe na mestu svog gospodara, ali malo ko može da zamisli samoga sebe na mestu nekoristoljubivog oslobodioca. Takvi su ljudi, don Rumata, i takav je naš svet.”
„Svet se stalno menja, doktore Budah”, rekao je Rumata. „Mi znamo za doba, kada kraljevi nisu ni postojali…”
„Svet ne može večito da se menja”, usprotivio se Budah, „jer ništa nije večito, pa čak ni promene… Mi ne znamo zakone savršenstva, ali se savršenstvo ranije ili kasnije ipak postiže. Pogledajte, na primer, kako je uređeno naše društvo. Kako raduje oko taj jasan, geometrijski pravilan sistem! Dole se nalaze seljaci i zanatlije, nad njima je plemstvo, posle sveštenstvo, i — na kraju dolazi kralj. Kako je sve to samo smišljeno, kakva je to stabilnost kakav harmonijski poredak! Šta treba još da se menja u tom šlifovanom kristalu, koji je izašao iz ruku nebeskog juvelira? Ne postoje zgrade stabilnije i jače od piramidalnih, to će vam reći svaki arhitekta.” Digao je poučno prst. „Žito, koje se prosipa iz vreće, ne pada na zemlju u ravnom sloju, već stvara takozvanu konusnu piramidu. Svako zrno se hvata za drugo, trudeći se da se ne otkotrlja dole. Isto tako i čovečanstvo. Ako ono hoće da bude celina, ljudi moraju da se hvataju jedni za druge, neizbežno stvarajući pri tome piramidu.”
„Zar vi odista smatrate da je ovaj svet savršen?” začudio se Rumata. „Posle susreta sa don Rebom, posle tamnice…”
„Razume se moj mladi prijatelju. Mnoge stvari mi se ne dopadaju u ovom svetu, mnoge stvari bih hteo da vidim promenjene… Ali, šta da radim? U očima viših sila savršenstvo izgleda sasvim drugačije nego u mojim. Kakvog smisla ima da se drvo žali što ne može da se kreće, pa makar ono i želelo da pobegne od sekire drvoseče?”
„A šta ako bismo mogli da promenimo najviše zamisli?”
„Za to su sposobne samo najviše sile…”
„Ali ipak, zamislite da ste bog…”
Budah se nasmejao.
„Kada bih mogao da zamislim da sam bog, onda bih to i bio!”
„No, a kada bi ste imali mogućnost da posavetujete boga?”
„Imate bogatu maštu”, sa zadovoljstvom je rekao Budah. „To je dobro. Pismeni ste? Odlično! Sa zadovoljstvom bih vas obučavao…”
„Laskate mi… No, šta biste mi odista posavetovali? Šta bi, prema vama, trebalo da uradi svemogući, da biste vi rekli: sada je svet dobar i ništa ne treba menjati?”
Budah se sa odobravanjem smeškajući, zavalio na naslon fotelje i skrstio ruke na stomaku. Kira ga je posmatrala sa nestrpljenjem.
„Pa šta”, rekao je, „izvolite. Rekao bih svemogućem: 'Stvaraoče, ne znam tvoje planove, ali ti možda i ne želiš da ljudi budu dobri i srećni. Zaželi to onda! To je tako jednostavno postići. Daj ljudima dovoljno hleba, mesa i vina, daj im krovove nad glavom i odeću. Neka nestanu glad i nemaština, a istovremeno i sve što razjedinjuje ljude.”
„I to bi bilo sve?” upitao je Rumata.
„Čini vam se da je to malo?”
Rumata je odmahnuo glavom.
„Bog bi vam odgovorio: 'Neće to biti u korist ljudi. Jer, najjači iz sveta vašeg oteli bi slabima ono što sam im ja dao, i slabi bi i nadalje ostali siromasi.'„
„Zamolio bih boga da zaštiti slabe: 'Urazumi surove vladare', rekao bih.”
„Surovost je sila. Izgubivši surovost, vladari bi jednostavno izgubili silu, i tako bi ih zamenili drugi surovi ljudi.”
Budah je prestao da se smeška.
„Kazni surove”, rekao je čvrstim glasom, „da jaki ne mogu da budu surovi prema slabima.”
„Čovek se rađa slab. Jak postaje onda, kada oko njega nema nikog ko bi bio jači od njega. Kada budu kažnjeni svi surovi među jakima, njihovo mesto će zauzeti najjači među slabima. Takođe surovi. Tako će morati da se kažnjavaju svi, a ja to ne želim.”
„Ti bolje znaš od mene, svemogući. Učini onda, da ljudi dobiju sve i ne otimaju jedan drugome ono što si im ti dao.”
„Ni to neće biti dobro za ljude”, uzdahnuo je Rumata, „kada dobiju sve zabadava, bez napora, iz ruku mojih, onda će zaboraviti rad, prestaće da shvataju život i pretvoriće se u moje domaće životinje, koje ću morati da hranim i večito odevam.”
„Ne daj im sve najednom”, žustro je rekao Budah. „Daj im pomalo, postepeno!”
„Postepeno će ljudi i sami uzeti sve što im je potrebno.”
Budah se nasmejao.
„Da, vidim da to nije baš tako jednostavno”, rekao je. „Nikako nisam ranije mislio na sve to…” Nagao se napred. „Uostalom, postoji još jedna mogućnost. 'Učini da ljudi najviše od svega vole rad i znanje, da rad i znanje postanu jedini smisao njihovog života!'„
Da, i to smo imali nameru da pokušamo, pomislio je Rumata. Masovna hipnoindukcija, pozitivna remoralizacija. Hipnoaparati na tri ekvatorijalna sputnjika…
„Mogao bih da uradim i to”, rekao je. „Ali, zar treba lišavati čovečanstvo njegove istorije? Zar treba jedno čovečanstvo zamenjivati drugim? Neće li to biti isto, što i uništiti čovečanstvo, zbrisati ga sa lica zemlje i stvoriti na njegovom mestu novo?”
Budah je, namrštivši čelo, razmišljajući ćutao. Rumata je čekao. Ispred prozora su ponovo počele da škripe taljige. Budah je tiho progovorio;
„Onda nas, gospode, zbriši sa lica zemlje i stvori nanovo, savršenije… ili još bolje, ostavi nas, i pusti nas da idemo svojim putem.”
„Moje srce je puno sažaljenja”, lagano je rekao Rumata. „To ne mogu da učinim.”
Tada je ugledao Kirine oči. Kira ga je posmatrala sa užasom i nadom u očima.