Pustivši Budaha da se odmori pred daleki put, Rumata je otišao u svoj kabinet. Delovanje sporamina se završavalo, ponovo je počeo da oseća umor, pretučenost, ponovo su počele da ga bole modrice i počeli su da mu otiču unakaženi konopcima zglobovi. Treba se ispavati, pomislio je, treba se obavezno ispavati, i treba se povezati sa don Kondorom. Treba se povezati sa don Kondorom. Treba se povezati sa patrolnim dirižablom, neka izveste o svemu Bazu. I treba smisliti šta sada da radimo, i možemo li uopšte nešto da uradimo, i šta da radimo, ako više ništa ne možemo da uradimo.
U kabinetu je za njegovim stolom sedeo, zgrbivši se u fotelji, stavivši ruke na visoke naslone za ruke, crni monah kapuljačom navučenom na oči. Vešto, pomislio je Rumata.
„Ko si ti?” umorno ga je upitao. „Ko te je pustio?”
„Dobar dan, blagorodni don Rumata”, progovorio je monah smičući kapuljaču.
Rumata je odmahnuo glavom.
„Vešto, odista!” rekao je. „Dobar dan, slavni Arata. Zašto ste došli? Šta se desilo?”
„Sve je kao i obično”, rekao je Arata. „Armija se raštrkala, svi dele zemlju, niko neće da ide na jug. Vojvoda skuplja nedotučene i uskoro će obesiti moje ljude nogama uvis duž estorskog druma. Sve je kao i obično”, ponovio je.
„Jasno”, rekao je Rumata.
Sručio se na otoman, stavio ruke iznad glave i počeo da posmatra Aratu. Pre dvadeset godina, kada je Anton pravio modele i igrao se Viljema Tela, tog čoveka su zvali Arata Lepi, i on je, najverovatnije, bio drugačiji nego sada.
Nije tada Arata Lepi imao na svom divnom čelu ovaj nakazni ljubičasti žig — on se pojavio na njegovom čelu posle pobune soanskih mornara, kada je tri hiljade golih robova-zanatlija, silom doteranih u soanska brodogradilišta iz svih krajeva imperije i izmučenih do te mere, da su izgubili čak i instinkt samoodržanja, jedne burne noći izletelo iz luke, kao talas prešlo preko Soana, ostavljajući za sobom leševe i požare, i kada ih je na granici dočekala okovana u oklope carska pešadija…
I tada je, razume se, Arata Lepi imao čitava oba oka. Desno oko izletelo je iz svoje duplje posle udarca topuza jednoga barona, kada je seljačka armija od dvadeset hiljada, proganjajući po metropoli baronske družine, sukobivši se na otvorenom polju sa pet hiljada carskih gardista, bila momentalno rascepkana, opkoljena i izgažena šiljastim potkovicama borbenih kamila…
I bio je, sigurno, Arata Lepi prav kao topola. Grbu i novi nadimak dobio je posle vilanskog rata u vojvodstvu Ubanskom koje se nalazi na dva mora odavde, kada je posle sedam godina pomora i suša četiri stotine hiljada živih skeleta vilama i batinama pobilo dvorane i opkolilo vojvodu Ubanskog u njegovoj rezidenciji, i kada je vojvoda, čije se slaboumlje najednom izoštrilo od užasa, proglasio da podanicima daje oproštaj, snizivši cene piću i obećavši razne slobode; i Arata je, videći da je sve gotovo, molio, zahtevao, preklinjao svoje ljude da se ne varaju — tada su ga uhvatili atamani, koji su smatrali da se preko hleba pogača ne traži, pretukli ga metalnim šipkama i bacili u jamu da tamo izdahne…
A ovaj masivan metalni prsten na desnom zglavku je, prema svemu, imao još onda, kada se zvao Lepi. Prsten je bio prikovan lancem za veslo piratske galije, i Arata je prekinuo lanac, udario tim prstenom u čelo kapetana Egu Ljubaznog, zaposeo brod a posle i čitavu piratsku armadu i pokušao da stvori slobodnu republiku na vodi… A završilo se sve to pijanim svinjarijama, jer je Arata tada još bio mlad, nije umeo da mrzi i smatrao je da je sloboda dovoljna, da bi se rob izjednačio sa bogom…
To je bio profesionalni pobunjenik, osvetnik božijom milošću, u srednjem veku figura više nego retka. Takve štuke ponekad rađa istorijska evolucija i pušta ih u socijalne virove, da ne bi dremali debeli karaši, što proždiru plankton na dnu… Arata je ovde bio jedini čovek, koga Rumata nije ni mrzeo niti sažaljevao, i u svojim snovima Zemljanina, koji je proživeo pet godina u krvi i smradu, često je video sebe kao Aratu, koji je prošao kroz sve krugove pakla vasione i koji je za to dobio visoko pravo da ubija ubice, muči dželate i izdaje izdajnike…
„Ponekad mi se čini”, rekao je Arata, „da smo nemoćni. Večiti sam poglavar svih pobunjenih, i znam da se moja snaga nalazi u izuzetnoj mojoj žilavosti. Ali, ta snaga ne pomaže mojoj nemoći. Moje pobede se kao nekom čarolijom pretvaraju u poraze. Borbeni drugovi mi postaju neprijatelji, najhrabriji beže, najverniji izdaju ili umiru. I nemam ništa, osim golih ruku, a golim rukama ne možeš da dohvatiš pozlaćene idole, koji su se sakrili iza bedema tvrđava…”
„Kako ste došli u Arkanar?” upitao je Rumata.
„Brodom, sa monasima.”
„Poludeli ste. Mogli su lako da vas prepoznaju…”
„Ali ne i u gomili monaha. Polovina oficira Ordena su jurodivi i nakaze, kao i ja. Nakaze su ugodne bogu.” Osmehnuo se, gledajući Rumatu pravo u oči.
„I kakve su vam sada namere?” upitao je Rumata spuštajući pogled.
„Iste kakve i do sada. Znam šta je Sveti Orden: neće proći ni godinu dana, a arkanarski narod će krenuti iz svojih jazbina sa sekirama — da se tuče na ulicama. I povešću ih, da tuku one koje treba tući, da se ne tuku međusobno ili da tuku koga stignu.”
„Da li vam je potreban novac?” upitao je Rumata.
„Da, kao i obično. I oružje…” Zaćutao je, a onda je dodao u poverenju: „Don Rumata, da li se sećate kako sam bio ogorčen, kada sam saznao ko ste? Mrzim popove, i teško mi pada što su njihove lažljive bajke bile istina. Ali, bedni pobunjenik mora da izvlači korist iz svega. Popovi govore da bogovi vladaju munjama… Don Rumata, potrebne su mi, jako su mi potrebne munje, da uništavam bedeme tvrđava.”
Rumata je duboko uzdahnuo. Posle čudesnog spasenja helikopterom — Arata je tražio objašnjenje. Rumata je pokušao da mu ispriča nešto o sebi, čak mu je pokazao u noćnom nebu Sunce — sićušnu, jedva vidljivu zvezdicu. Ali, pobunjenik je shvatio samo jedno: prokleti popovi govorili su istinu, iza nebeske čvrste ploče odista žive bogovi, svemogući i svemoćni. I od tada se svaki razgovor sa Rumatom svodio na jedno: bože, ako već postojiš, daj mi onda svoju snagu, jer je to najbolje što bi mogao da uradiš.
I svaki put je Rumata prelazio ćutke preko toga ili skretao razgovor na nešto drugo.
„Don Rumata”, rekao je pobunjenik, „zašto ne želite da nam pomognete?”
„Samo trenutak”, rekao je Rumata. „Izvinite, ali hteo bih da znam, kako ste ušli u kuću?”
„To nije važno. Niko, osim mene, ne zna taj put. Ne skrećite razgovor, don Rumata. Zašto ne želite da nam date vašu moć?”
„Nećemo da govorimo o tome.”
„Ne, govorićemo o tome. Ja vas nisam zvao. Nikada se nikome nisam molio. Sami ste došli. Ili ste možda hteli da se malo zabavite?”
Teško je biti bog, pomislio je Rumata. Rekao je strpljivo:
„Ne shvatate me. Dvadeset puta sam pokušavao da vam objasnim da nisam bog a vi nikako da mi verujete. I vi nećete shvatiti zašto ne mogu da vam pomognem oružjem…”
„Imate li munje?”
„Ne mogu da vam dam munje.”
„Čuo sam to dvadesetak puta”, rekao je Arata. „Sada hoću da znam; a zašto?”
„Ponavljam vam, niste u stanju da to shvatite.”
„A vi pokušajte.”
„Šta ćete da radite sa munjama?”
„Zapaliću pozlaćene bitange kao stenice, sve do poslednjeg, ceo njihov prokleti rod do dvanaestog kolena unazad. Zbrisaću sa lica zemlje njihove tvrđave. Spaliću njihove armije i sve one koji ih budu štitili i pomagali. Budite bez brige — vaše munje će služiti samo dobru, i kada na zemlji ostanu samo oslobođeni robovi i kada zavlada mir, vratiću vam vaše munje i nikada ih više neću zatražiti od vas.”
Arata je zaćutao, ubrzano dišući. Lice mu je potamnelo od krvi koja je navrla u njega. Sigurno je već video obuhvaćena plamenom vojvodstva i kraljevine, i gomilu spaljenih leševa među ruševinama i ogromne armije pobedilaca, koje oduševljeno urlaju: „Sloboda! Sloboda!”
„Ne”, rekao je Rumata. „Neću vam dati munje. To bi bila užasna greška. Potrudite se da mi poverujete, jer ja vidim dalje od vas…” (Arata je slušao, spustivši glavu na grudi.) Rumata je stegao prste. „Navešću vam samo jedan jedini razlog. On je ništavan u poređenju sa glavnim, ali ćete me zato shvatiti. Žilavi ste dragi moj Arata, ali ste takođe smrtni: i ako vi poginete, ako munje dospeju u tuđe ruke, koje neće biti tako čiste kao vaše, tada se čak bojim i da pomislim, čime bi sve to moglo da se završi…”
Dugo su ćutali. Posle je Rumata izvukao iz ormana bokal estorskog vina i jelo i stavio to sve pred gosta. Arata je, ne dižući pogled, počeo da lomi hleb i zaliva ga vinom. Rumata je osetio čudnovato osećanje bolesne razdvojenosti. Znao je da je u pravu, i ipak, to ga je na čudnovati način ponižavalo pred Aratom. Arata ga je očigledno prevazilazio u nečemu, i ne samo njega već — i sve, koji su nezvani došli na ovu planetu, i pun tog nemoćnog sažaljenja, posmatrao je kako kipti život na toj planeti sa razređene visine nepristrasnih hipoteza potpuno stranog morala. I po prvi put je Rumata pomislio: ništa se ne može dobiti, niti postići, ako se nešto ne izgubi — jači smo od Arate u našem carstvu dobra, i beskonačno slabiji od Arate u njegovom carstvu zla…
„Nije trebalo da se spuštate sa neba”, rekao je najednom Arata. „Vratite se u svoje krajeve. Vi nam samo na nosite štetu.”
„To nije tako”, meko se usprotivio Rumata. „U svakom slučaju, mi barem nikome ne štetimo.”
„Ne, vi štetite. Vi pružate nerealne nade…”
„Kome?”
„Meni. Oslabili ste mi volju, don Rumata. Ranije sam se uzdao samo u sebe, a sada ste učinili da osećam snagu iza svojih leđa. Ranije sam se borio tako, kao da je to moja poslednja bitka. A sada sam primetio da čuvam samoga sebe za druge bitke, koje će biti odlučne, jer ćete vi učestvovati u njima… Odlazite odavde, don Rumata, vratite se na svoje nebo i ne vraćajte se više nikada. Ili nam dajte vaše munje, ili barem vašu metalnu pticu, ili ako ništa drugo, a ono obnažite svoje mačeve i stanite na naše čelo.”
Arata je zaćutao i pružio ruku da uzme hleb. Rumata je posmatrao njegove prste bez noktiju. Nokte mu je specijalnim alatom pre dve godine iščupao lično don Reba. Ti još i ne znaš sve, pomislio je Rumata. Ti tešiš sebe mišlju da si na poraz osuđen samo ti. Ti još i ne znaš kako je beznadežan sam tvoj poduhvat. Ti još ne znaš, da se neprijatelj nalazi ne toliko van tvojih boraca, koliko u njima. Ti ćeš možda i uspeti da potučeš Orden, i talas seljačkih nemira će te baciti na arkanarski presto, ti ćeš sravniti sa zemljom plemićke zamkove, podavićeš barone u Moreuzu, i narod koji se digao na ustanak pružiće ti sve počasti kao velikom osloboditelju, i ti ćeš biti dobar i mudar — jedini dobar i mudar čovek u tvojoj kraljevini. I po dobroti svojoj, ti ćeš početi da deliš zemlju svojim saborcima, a šta saborci da rade sa zemljom bez robova? I počeće da se okreće točak u suprotnom pravcu. I biće još dobro, ako uspeš da umreš mirnom smrću, i ne vidiš pojavu novih grofova i barona koji će nastati od tvojih dojučerašnjih najvernijih saboraca. To se već dešavalo, dragi moj Arata, i na Zemlji, i na ovoj tvojoj planeti.
„Ćutite?” rekao je Arata. Odmakao je od sebe tanjir i smakao rukavom mantije trunčice sa stola. „Nekada davno imao sam prijatelja”, rekao je. „Sigurno ste čuli za njega — Vaga Točak. Počeli smo zajedno. Posle je on postao bandit, kralj tmine. Nisam mu oprostio izdaju, i on je to znao. On mi je mnogo pomogao — iz straha i iz koristoljublja — ali tako nikada nije ni poželeo da mi se vrati. On je imao svoje ciljeve. Pre dve godine njegovi ljudi su me izdali don Rebi…” pogledao je svoje prste i stegao ih u pesnicu. „A jutros sam ga sustigao u Arkanarskoj luci… U našoj stvari ne mogu postojati polovični prijatelji. Polovični prijatelji — to su uvek i polovični neprijatelji.” Ustao je i namakao kapuljaču na glavu. „Zlato je na starom mestu don Rumata?”
„Da”, rekao je Rumata lagano, „na starom.”
„Onda idem. Zahvaljujem vam se, don Rumata.”
Nečujno je krenuo preko kabineta i nestao iza vrata. Dole, u holu slabo je zveknula reza.