U 'Pijanom Brlogu' bilo je relativno čisto, pod je bio pažljivo pometen, sto do žutila izriban, u uglovima su, da bi lepše mirisalo, ležali svežnjevi šumskih trava i paprati. Otac Kaba je samosvesno sedeo u uglu na klupi, trezan i miran, složivši oribane ruke na kolenima. Čekajući da Budah zaspi, razgovarali su o nevažnim stvarima. Budah, koji je sedeo za stolom pored Rumate, blagonaklono je slušao lakomisleno brbljanje blagorodnih donova i povremeno se trzao, padajući u dremež. Njegovi upali obrazi goreli su od konjske doze tetraluminala, koji su mu neprimetno ubacili u piće. Starac je bio jako uzbuđen i teško je padao u san. Nestrpljivi don Hugo savijao je i ispravljao pod stolom kamilju potkovicu, sačuvavši pri tome na licu izraz veselosti. Rumata je mrvio hleb i sa zamorom na licu posmatrao kako don Kondor lagano počinje da besni. Čuvar velikih pečata bio je nervozan, pošto je kasnio na vanredno noćno zasedanje Konferencije dvanaest negocijanata, koja je bila posvećena prevratu u Arkanaru, a toj konferenciji je on trebalo da predsedava.
„Blagorodni moji prijatelji!” zvučno je rekao konačno doktor Budah, ustao i sručio se na Rumatu.
Rumata ga je pažljivo zagrlio.
„Je li gotov?” upitao je don Kondor.
„Do jutra se neće probuditi”, rekao je Rumata, digao Budaha i odneo ga na ležaj oca Kabanija.
Otac Kabani je sa zavišću govorio:
„Doktor, znači, sme da pije, a otac Kabani, ispada da ne sme, šteti mu. Nije to na svom mestu.”
„Imam četvrt časa”, rekao je don Kondor na ruskom.
„Dosta mi je i pet minuta”, odgovorio je Rumata, jedva se uzdržavajući da ne plane. „Ionako sam vam mnogo govorio o svemu tome ranije, tako da je sada dovoljna i jedna jedina minuta. U potpunoj saglasnosti sa baznom teorijom feudalizma”, besno je pogledao pravo u oči don Kondoru, „to je najobičniji ustanak građana protiv barona”, preneo je pogled na don Huga, „koji se pretvorio u provokacionu intrigu Svetog Ordena i doveo do pretvaranja Arkanara u bazu feudalno-fašističke agresije. Mi ovde lupamo glave, uzaludno pokušavajući da ubacimo složenu, protivurečnu, zagonetnu figuru orla našeg, don Rebe u isti niz sa Rišeljeom, Nekerom, Tokugavom Iejasu, Monkom, a on je — običan bandit i budala! Prodao je i izdao sve što je mogao, zapetljao se u sopstvenim idejama, preplašio i pohitao da traži spas u Svetom Ordenu. Kroz pola godine će ga preklati, a Orden će ostati. Kakve će posledice svega toga biti za ovu oblast oko Moreuza, a isto tako i za celu Imperiju — bojim se čak i da zamislim. U svakom slučaju, ceo dvadesetogodišnji rad u granicama Imperije bio je uzaludan. Pod Svetim Ordenom nemoguće je proširiti delatnost. Verovatno je Budah poslednji čovek, koga spasavam. Više nećemo imati koga da spasavamo. Završio sam.”
Don Hugo je konačno slomio potkovicu i bacio obe polovine u ugao.
„Da, nismo bili dovoljno budni”, rekao je. „A možda to, Antone, i nije ipak baš tako strašno?”
Rumata ga je samo pogledao.
„Trebalo je da makneš don Rebu”, rekao je najednom don Kondor.
„To jest, kako to da ga maknem?”
Na licu don Kondora pojavile su se crvene mrlje.
„Fizički!” resko je rekao.
Rumata je seo.
„Drugim rečima — da ga ubijem?”
„Da, Da! Da! Ubiti! Oteti! Smeniti! Zatvoriti! Trebalo je delati. Ne savetovati se sa dve budale, koje pojma o pojmu nisu imale o onome šta se dešavalo.”
„Ni ja takođe ništa nisam shvatao.”
„Ti si barem osećao.”
Svi su ućutali.
„Nešto kao Barkanski pokolj?” poluglasno je upitao don Kondor, gledajući negde u stranu.
„Da, tako nešto. Ali, mnogo organizovanije.”
Don Kondor je počeo da gricka usnu.
„Sada je kasno da ga smaknemo?” upitao je.
„Besmisleno je”, rekao je Rumata. „Kao prvo, smaći će ga i bez nas, a kao drugo, to uopšte nije ni potrebno. On je u mojim rukama.”
„Na koji to način?”
„Boji me se. On nagađa da se iza mojih leđa nalazi sila. Čak mi je nudio i saradnju.”
„Odista?” progunđao je don Kondor. „Onda nema smisla.” Don Hugo je progovorio, jedva malo mucajući:
„Drugovi, šta je to, da li je sve to uopšte ozbiljno?”
„Šta to?” upitao je don Kondor.
„No, sve to?… Ubiti, fizički ukloniti… Šta vam je, jeste li poludeli, šta li?”
Don Kondor je lagano odgovorio:
„Kad su u pitanju izuzetne okolnosti, onda su adekvatne samo izuzetne mere.”
Don Hugo je, pomičući bezvučno usne, prenosio pogled sa jednoga na drugoga.
„V-vi… Znate li do čega ćete tako stići?” progovorio je. „D-da li sh-shvatate, dokle ćete tako stići?”
„Smiri se, molim te”, rekao je don Kondor. „Ništa se neće desiti. I sada dosta o tome. Šta ćemo da radimo sa Ordenom? Predlažem blokadu arkanarske oblasti. Kakvo je vaše mišljenje, drugovi? I požurite malo, žurim se.”
„Ja još nemam nikakvo određeno mišljenje”, usprotivio se Rumata. „A Paška tim pre. Treba se posavetovati sa Bazom. Treba porazmisliti. A kroz nedelju dana ćemo se sastati i odlučiti.”
„Slažem se”, rekao je don Kondor i ustao. „Hajdemo.” Rumata je prebacio Budaha preko ramena i izašao iz izbe. Don Kondor mu je osvetljavao put baterijskom lampom. Prišli su helikopteru i Rumata je strpao Budaha na zadnje sedište. Don Kondor se, zveckajući mačevima i zaplićući se o kabanicu, smestio na sedištu vozača.
„Hoćete li me prebaciti do kuće?” upitao je Rumata. „Želim da se konačno već jednom ispavam.”
„Prebaciću vas”, brecnuo se don Kondor. „Samo požurite, molim vas.”
„Odmah ću se vratiti”, rekao je Rumata i potrčao u kolibu.
Don Hugo je još sedeo za stolom i, zagledavši se negde ispred sebe, trljao bradu. Otac Kabani je stajao pored njega i govorio:
„Tako to uvek i ispada, drugarčino moja. Mučiš se da ispadne što bolje, a ispada sve gore i gore…”
Rumata je dograbio mačeve i opasače.
„Srećno, Paška”, rekao je. „Ne očajavaj, jednostavno smo svi premoreni i razdraženi.”
Don Hugo je odmahnuo glavom.
„Pazi, Antone”, progovorio je. „Oh, pazi samo!… O čika Saši i ne govorim, on je ovde već odavno, nećemo valjda mi da ga učimo. A ti, eto…”
„Hoću da spavam, eto u čemu je stvar”, rekao je Rumata. „Oče Kabani, budite tako dobri, uzmite moje konje i odvedite ih baronu Pampi. Navratiću do njega ovih dana.”
Napolju su meko počele da huče elise. Rumata je mahnuo rukom i istrčao iz kolibe. U jakoj svetlosti farova helikoptera, žbunje gigantske paprati i bela stabla drveča izgledala su sablasno i strašno. Rumata se uspentrao u kabinu i zalupio vrata za sobom.
U kabini je mirisalo na ozon, organski tapet i kolonjsku vodu. Don Kondor je digao helikopter uvis i samouvereno ga poveo nad arkanarskim putem. Ja sada ne bih mogao tako, sa lakom zavišću je pomislio Rumata. Iza njega je Budah u snu mirno coktao ustima.
„Antone”, rekao je don Kondor, „ja bih… e — he… ne bih hteo da budem netaktičan, i nemoj da misliš da ja… e-he… da se mešam u tvoje lične stvari.”
„Slušam vas”, rekao je Rumata. Odmah je shvatio o čemu će biti reči.
„Svi smo mi izviđači”, rekao je don Kondor. „I sve što nam je drago mora biti daleko odavde, na Zemlji, ili negde u nama duboko. Da ne može ništa da nam se oduzme i zarobi kao talac.”
„Govorite o Kiri?” upitao je Rumata.
„Da, dečače moj. Ako je sve, što znam o don Reb istina, onda uopšte nije laka, niti bezopasna stvar držati ga u rukama. Shvataš šta hoću da kažem…”
„Da, shvatam”, rekao je Rumata. „Potrudiću se da nešto smislim.”
Ležali su u pomrčini, držeći se za ruke. U gradu je vladala tišina, i samo su ponekad negde u blizini zlobno njištali i ritali se konji. Rumata je povremeno padao u san i odmah se budio, jer je Kira prestajala da diše — u snu joj je jako stezao ruku.
„Ti sigurno hoćeš da spavaš”, rekla je Kira šapatom. „Spavaj.”
„Ne-ne, pričaj, slušam te.”
„Ti stalno padaš u san.”
„I ipak te slušam. Istina, jako sam umoran, ali sam te se jako uželeo. Žao mi je da spavam. Pričaj mi, to me interesuje.”
Zahvalno je protrljala nos o njegovo rame, poljubila ga u obraz, i ponovo počela da priča, kako je te večeri došao jedan susedov dečak, koga je poslao njen otac. Otac leži u postelji. Najurili su ga iz kancelarije a uz sve to još i pretukli motkama. U poslednje vreme ništa ne jede, samo pije — sav je pomodreo, drhti. Dečak je još rekao da joj je došao i brat — ranjen je, ali veseo i pijan, u novoj uniformi. Dao je ocu novac, popio malo sa njim i ponovo počeo da preti, da će oni sve izgaziti. On je sada poručnik u nekakvom posebnom odredu, zakleo se na vernost Ordenu i sprema se da se zamonaši. Otac je molio Kiru da za sada ni u kom slučaju ne dolazi kući. Brat je pretio da će se obračunati sa njom, jer se spetljala sa blagorodnim, riđa strvina…
Da, pomislio je Rumata, kući svakako ne. I ovde takođe ni u kom slučaju ne sme da je ostavi. Ako joj se nešto desi… Zamislio je da joj se desilo nešto loše, od te misli se skamenio.
„Spavaš?” upitala ga je Kira.
Osvestio se i opustio dlan.
„Ne-ne… A šta si još radila?”
„Još sam sredila tvoje odaje. Kod tebe je užasan nered. Našla sam jednu knjigu, delo oca Gura. O tome, kako je blagorodni princ zavoleo predivnu, ali divlju devojku iz planina. Bila je sasvim divlja i mislila je da je on bog, i ipak ga je jako zavolela. Posle su ih razdvojili, i ona je umrla od tuge.”
„To je divna knjiga”, rekao je Rumata.
„Čak sam i plakala. Stalno mi se činilo da je to o nama.”
„Da, to je o nama. I sve u svemu, o svim ljudima koji se vole. Samo, nas neće razdvojiti.”
Najbezbednije bi bilo na Zemlji, pomislio je. Ali, kako ćeš ti tamo bez mene? I kako ću ja ovde da budem sam? Mogao bih da zamolim Anku da se sprijatelji sa tobom. Ali, kako ću ja ovde bez tebe? Ne, na Zemlju ćemo ipak poleteti zajedno. Sam ću upravljati brodom, a ti ćeš sedeti pored mene, i ja ću ti sve objašnjavati. Da se ničega ne bojiš. Da odmah zavoliš Zemlju. Da nikada ne zažališ za svojom jezivom domovinom. Jer to i nije tvoja domovina. Jer, ta tvoja domovina te je odbacila. Zato što si se rodila hiljadu godina pre svog vremena. Dobra, verna, samopožrtvovana, nekoristoljubiva… Takve, kao što si ti, rađale su se u svim epohama krvave istorije naših planeta. Jasne, čiste duše, koje ne znaju šta je to mržnja, koje ne prihvataju surovost. Žrtve. Nepotrebne žrtve. Mnogo nepotrebnije od Gura Literate ili Galileja. Jer takve, kao što si ti, nisu čak ni borci. Da bi čovek bio borac, on mora da ume da mrzi, a vi upravo to ne umete. Isto kao ni mi sada…
…Rumata je ponovo zadremao i tada je ugledao Kiru, kako stoji na ivici pljosnatog krova Saveta sa degravitatorom na pojasu, i vesela, podsmešljiva Anka nestrpljivo je gurka ka provaliji dubokoj kilometar i po.
„Rumata”, progovorila je Kira. „Bojim se.”
„Čega to, mala moja?”
„Stalno ćutiš i samo ćutiš. Bojim se…”
Rumata ju je privukao sebi.
„Dobro”, rekao je. „Sada ću da govorim, a ti me pažljivo slušaj. Daleko — daleko iza sajve nalazi se jeziv, nepristupačan zamak. U njemu živi veseli, dobar i smešan baron Pampa, najbolji baron u Arkanaru. On ima ženu, lepu, nežnu ženu, koja ga mnogo voli kada je trezan, i ne može da ga vidi očima, kada je pijan…”
Zaćutao je, osluškujući. Začuo je toptanje kopita, mnoštva kopita na ulici i šumno disanje mnogih ljudi i konja. „Ovde, šta li?” upitao je grubi glas pod prozorom. „Kao da je ovde…” „Sto-oj!” Po stepeništu su se začuli koraci, i tog istog časa se nekoliko pesnica sručilo na vrata. Kira se, ustreptavši, priljubila uz Rumatu.
„Pričekaj, mala” rekao je, smičući ćebe.
„To su došli po mene”, rekla je Kira šapatom. „Znala sam!”
Rumata se jedva oslobodio iz Kirinih ruku i pritrčao prozoru. „U ime gospoda!” urlali su dole. „Otvaraj! Ako provalimo — biće mnogo gore!” Rumata je digao zavesu, i u sobu se probila poznata, drhtava svetlost baklji. Dole se muvalo mnoštvo konjanika — mračnih, crnih ljudi u šiljastim kapuljačama. Rumata je nekoliko sekundi gledao dole, a onda je pogledao prozorski ram. Po običaju, ram je bio čvrsto zaglavljen u zid. U vrata su udarali nečim teškim. Rumata je napipao u pomrčini mač i udario drškom po staklu. Sa zveketom su poleteli komadi stakla.
„Ehej, vi!” dreknuo je. „Šta je, ne živi vam se, šta li?”
Udarci o vrata su se smirili.
„I uvek nešto zabrljaju”, tiho je rekao neko dole. „Domaćin je kod kuće…”
„A šta nas se to tiče?”
„A stvar je u tome, što je on prvi mačevalac sveta.”
„A još su govorili da je otišao, i da se neće vratiti do jutra.” „Preplašili ste se?”
„Nismo se mi preplašili, samo nam ništa nije naređeno što se njega tiče. Da se ne desi da moramo da ga ubijemo…”
„Svezaćemo ga! Unakazićemo ga i svezati! Ehej, ko je to tamo sa samostrelima?”
„Samo da ne unakazi on nas…”
„Ništa, neće. Svi znaju: dao je takav zavet — da neće ubijati.”
„Pobiću vas kao pse”, rekao je Rumata strašnim glasom.
Kira mu se priljubila uz leđa. Osećao je kako joj jako lupa srce. Dole su izdali naređenje škriputavim glasom: „Provaljuj, braćo! U ime gospoda!” Rumata se okrenuo i pogledao Kiru u lice. Posmatrala ga je kao maločas, sa užasom i nadom. U njenim suvim očima video se odblesak baklji.
„No, šta ti je, mala moja”, rekao je nežno. „Jesi li se preplašila? Idi, obuci se. Ovde nemamo šta više da radimo…” Brzo je navukao svoju metalnoplastičnu oklopnu košulju. „Sada ću ih oterati i otići ćemo. Idemo kod Pampe.”
Stajala je kraj prozora, gledajući nadole. Crveni odsjaj joj se video na licu. Dole je sve pucketalo i treštalo. Rumatino srce se steglo od sažaljenja i nežnosti. Poteraću ih kao pse, pomislio je. Nagao se, tražeći drugi mač, a kada se ponovo ispravio Kira više nije stajala kraj prozora. Lagano je padala na pod, hvatajući se za zavesu.
„Kira!” povikao je.
Jedna strela joj je probila grlo, druga joj je virila iz grudi. Uzeo ju je na ruke i preneo na postelju. „Kira…” pozvao ju je. Zaječala je i ispravila se „Kira…” rekao je. Nije mu odgovorila. Postajao je malo nad njom, a onda dograbio mačeve, lagano se spustio niz stepenice u hol i počeo da čeka da padnu vrata…