„A posle?” upitala je Anka.
Paška je skrenuo pogled, nekoliko puta se lupio dlanom po kolenu, nagao i ispružio ruku da dohvati jagodu pod nogama. Anka je čekala.
„Posle…” promrmljao je. „I, sve u svemu niko ne zna šta je bilo posle, Anka. Predajnik je ostavio kod kuće, i kada se kuća zapalila, na patrolnom dirižablu su shvatili da stvari stoje loše, i odmah su krenuli u Arkanar. Za svaki slučaj su na grad bacili bombe sa gasom za uspavljivanje. Kuća je već dogorevala. Prvo su se zbunili, jer nisu znali gde da ga traže, ali su ga posle ugledali…” Zbunio se. „Jednom rečju, videlo se gde je išao.”
Paška ućuta i poče da ubacuje jagode jednu po jednu u usta.
„No?” tiho je rekla Anka.
„Došli su u dvor… Tamo su ga i pronašli.”
„Kako?”
„No, spavao je. I svi oko njega… takođe… ležali su. Neki su spavali, a neki… tako… Don Rebu su takođe tamo pronašli…” Paška je bacio brzi pogled na Anku i ponovo skrenuo pogled. „Uhvatili su ga, to jest Antona i prebacili na Bazu… Shvataš li Anka, on ništa ne priča. I, sve u svemu, on sada jako malo govori.”
Anka je sedela bleda i uspravljena i gledala preko Paškine glave prema livadi ispred kućice. Šuštale su, lagano se naginjući jele, po plavom nebu su lagano plovili punački oblaci.
„A šta je bilo sa devojkom?” upitala je.
„Ne znam”, surovo je odgovorio Paška.
„Slušaj, Paša”, rekla je Anka. „Možda nije trebalo da dolazim ovamo?”
„Ne, šta ti je! Mislim da će ti se obradovati…”
„A meni se čini da se on krije negde u žbunju i čeka da ja odem.”
Paška se osmehnuo.
„Ne”, rekao je. „Anton neće sedeti u žbunju. Jednostavno on i ne zna da si ti ovde. Peca negde, kao i obično, ribu.”
„A kako se ponaša prema tebi?”
„Nikako. Podnosi me. Ali, ti si ipak nešto drugo…” Zaćutali su.
„Anka”, rekao je Paška. „Da li se sećaš anizotropnog druma?”
Anka je namrštila čelo.
„Kakvog to druma?”
„Anizotropnog. Tamo je visila 'cigla'. Sećaš li se kako smo utroje bili tamo?…”
„Sećam se. To je Anton rekao da je taj put anizotropan.”
„Anton se tada podvukao ispod cigle; a kada se vratio, rekao je da je tamo navodno pronašao most dignut u vazduh i skelet fašiste, prikovan za mitraljez.”
„Ne sećam se”, rekla je Anka. „I šta onda?”
„Sada se često sećam tog puta”, rekao je Paška. „Kao da postoji nekakva veza… Put je bio anizotropan, kao i istorija. Nazad se ne može ići. A on je krenuo. I naleteo je na prikovani skelet.”
„Ne shvatam te. Kakve veze sa svim ovim ima prikovani skelet?”
„Ne znam”, priznao je Paška. „Samo mi se čini.”
Anka je rekla:
„Ne dopuštaj mu da mnogo razmišlja. Pričaj sa njim stalno o nečemu. Gluposti nekakve. Da ne može da diskutuje.”
Paška je uzdahnuo.
„To znam i ja. Samo, šta će mu moje gluposti?… Sluša me, sluša, osmehne se i kaže: Ti, Paša, posedi ovde malo, a ja odoh da se malo prošetam. I ode. A ja sedim… U prvo vreme sam, kao budala, neprimetno išao za njim, a sada jednostavno sedim i čekam. Eh, kad bi…”
Anka je najednom ustala. Paška se osvrnuo i takođe ustao. Anka je, prestavši da diše posmatrala, kako preko poljane prema njima korača Anton — ogroman, širokih ramena, svetlog, nepreplanulog lica. Ništa se u njemu nije promenilo, uvek je bio malo natmuren.
Krenula mu je u susret.
„Anka”, rekao je nežno. „Anka, stari druže…”
Pružio je prema njoj ogromne ruke. Oklevajući se pružila ka njemu i odmah odskočila. Na njegovim prstima… Ali, to nije bila krv — to je jednostavno, bio samo sok od jagoda.