Ležište Ankinog samostrela bilo je načinjeno od crne plastike, a tetiva je bila od hromiranog čelika i zatezala se jednim, jedinim pokretom ručice koja se nečujno pokretala. Anton, novotarije nije priznavao: on je imao dobro staro borbeno oružje u stilu maršala Toca, kralja Pica Prvog, okovano potamnelim bakrom sa točkićem, na koji se namotavala tetiva od volujskih žila. Što se tiče Paške, on je poneo pneumatski karabin. On je smatrao da su samostreli detinjstvo čovečanstva, pošto je bio lenj i nesposoban da bilo šta sam načini.
Pristali su uz severnu obalu, gde je iz žute peščane strmine štrčalo izukrštano korenje kao strela pravih jela. Anka je bacila veslo i osvrnula se. Sunce se već bilo diglo nad šumom, i sve je bilo plavo, zeleno i žuto plavičasta izmaglica nad jezerom, tamnozelene jele i žuta obala na drugoj strani. I nebo je nad svim tim bilo prozračno, beličasto plavo.
„Ničega tamo nema”, rekao je Paška.
Sedeli su, nagavši se preko ivice čamca i gledali u vodu.
„Ogromna štuka”, sigurnim glasom rekao je Anton.
„Sa ovolikim perajima?” upitao je Paška.
Anton je oćutao. Anka je takođe bacila pogled u vodu, ali je tamo ugledala samo sopstveni odraz.
„Eh, kada bi smo mogli sada da se okupamo”, rekao je Paška, spuštajući ruku do lakta u vodu. „Hladna je”, rekao je.
Anton je prešao na pramac i iskočio na obalu. Čamac je počeo da se njiše. Anton se uhvatio za ivicu čamca i upitno pogledao Pašku. Tada je Paška ustao, stavivši veslo na vrat kao obramicu, i izvijajući donji deo tela, počeo da peva:
Stari mornar Viclipucli!
Dragoviću, da nam nisi zaspao?
Čuvaj mi se, tebe jure
Jata prepečenih ajkula!
Anton je ćutke povukao čamac.
„Ehej!” povikao je Paška, hvatajući se za ivicu.
„Zašto to prepečenih?” upitala je Anka.
„Ne znam”, odgovorio je Paška. Izašli su iz čamca.
„A nije loše? Jata prepečenih ajkula!”
Odvukli su čamac na obalu. Noge su propadale u vlažan pesak, koji je bio prekriven sasušenim jelovim iglicama i šišarkama. Čamac je bio težak i klizav, ali su ipak uspeli da ga izvuku iz vode do same krme i tada su stali, teško dašćući.
„Nogu sam prignječio”, rekao je Paška i počeo da popravlja crveni povez na glavi. Pažljivo ga je nameštao, kako bi mu se čvor našao tačno nad desnim uvetom, kao u nosatih irukanskih pirata. „Život nam se ne mili, o-haj!” izjavio je.
Anka je usredsređeno sisala prst.
„Trn?” upitao je Anton.
„Ne, odrala sam ga. Neko od vas ima prave kandže…”
„No, no, pokaži?”
Pokazala je.
„Da”, rekao je Anton. „Prava ozleda. No, šta da radimo?”
„Na ra-me i pored obale”, predložio je Paška.
„Pa onda nije trebalo ni da izlazimo iz čamaca”, rekao je Anton.
„Čamcem i kokoška može”, objasnio je Paška. „A obalom: trska — to ti je broj jedan, strmine — dva, virovi — tri. Da. Puni mladi. Ima i somova.”
„Jata pečenih somova”, rekao je Anton.
„A ti, jesi li ikada gnjurao u vir?”
„No, jesam.”
„Nisam video. Nekako nisam imao prilike da to vidim.”
„Ima puno toga što još nisi video.”
Anka je okrenula leđa, digla samostrel i opalila u bor udaljen od njih jedno dvadesetak koračaji. Kora je počela da se osipa.
„Nije loše”, rekao je Paška i tog istog časa opalio iz karabina. Nišanio je u Ankinu strelu, ali je promašio. „Nisam zaustavio disanje”, objasnio je.
„A da si ga zaustavio?” upitao je Anton. Gledao je Anku.
Anka je jakim pokretom povukla polugu tetive. Mišiće je imala izuzetno razvijene. Anton je sa zadovoljstvom posmatrao kako se pod preplanulom kožom pomerila čvrsta kugla bicepsa.
Pažljivo je nanišanila i opalila još jednom. Druga strela se sa treskom zabila u deblo nešto malo ispod prve.
„Badava to radimo”, rekla je Anka, spuštajući svoj samostrel.
„Šta?” upitao je Anton.
„Drveće uništavamo, eto šta je. Jedan klinja je juče pucao u drvo iz luka, a, ja sam ga naterala da zubima iščupa strelu.”
„Paška”, rekao je Anton, „mogao bi da otrčiš, zubi su ti odlični.”
„A zubi su mi na razdeljak”, odgovorio je Paška.
„Neka bude”, rekla je Anka. „Hajde da nešto radimo.”
„Ne vere mi se nešto po tim urvinama”, rekao je Anton.
„Ni meni. Idemo pravo.”
„Gde to?” upitao je Paška.
„Gde nas oči vode.”
„No?” rekao je Anton.
„Znači, u sajvu”, rekao je Paška. „Toška, hajdemo na Zaboravljeni Bulevar. Sećaš li se?”
„Kako da ne!”
„Znaš, Anječka…” počeo je Paška.
„Ja ti nisam nikakva tamo Anječka”, resko mu je odgovorila Anka. Nije podnosila da joj se obraćaju drugačije nego sa Anka.
Anton je to dobro zapamtio. Brzo je rekao:
„Zaboravljeni Bulevar. Po njemu se niko više ne vozi. Nema ga ni na mapi. I gde vodi, to se uopšte ne zna.”
„A jeste li bili tamo?”
„Jesmo. Ali nismo uspeli da ga istražimo.”
„Put iz niotkuda i u nikuda”, izdeklamovao je Paška, došavši sebi.
„Odlično!” rekla je Anka. Oči su joj postale nalik na crne proreze. „Idemo. Hoćemo li stići do večeri?”
„Šta ti je! Do podneva ćemo biti tamo.”
Krenuli su nagore urvinom. Na rubu urvine Paška se osvrnuo. Dole se nalazilo plavo jezero sa žućkastim plićacima, čamac na pesku i veliki krugovi koji su se koncentrično širili na vodi mirnoj kao ulje kraj obale — to je verovatno izletela iz vode ona štuka. Paška je osetio uobičajeno neodređeno oduševljenje, kao i uvek, kada su Toška i on bežali iz internata i kada se pred njima nalazio dan potpune neizvesnosti na neistraženim mestima sa jagodama, vrelim livadama bez ijednog čoveka, sivim gušterima, ledenom vodom i iznenadnim izvorima. I, kao i uvek, zaželeo je da zaurla i visoko poskoči, i to je tog istog časa i učinio, i Anton ga je, smejući se pogledao, i on je ugledao u Antonovim očima potpuno razumevanje. Anka je stavila dva prsta u usta i vešto zazviždala, i ušli su u šumu.
Šuma je bila četinarska i retka, noge su klizile po opalim iglicama. Kosi sunčevi zraci padali su između pravih stabala, i zemlja je bila sva pokrivena zlatnim mrljama. Mirisalo je na smolu, jezero i jagode; negde u nebu cvrkutale su nevidljive ptice.
Anka je išla ispred svih, držeći svoj samostrel pod miškom, i povremeno se naginjala da uzbere krvave, kao lakom prekrivene jagode. Anton je išao za njom sa dobrim starim oružjem maršala Toca o ramenu. Tobolac sa dobrim borbenim strelama lupkao ga je po stražnjici. Išao je i bacao pogled na Ankin vrat — preplanuo, gotovo crn, sa pršljenovima koji su se jasno isticali. Ponekad se osvrtao tražeći Pašku, ali se Paška nije video, samo se povremeno, čas desno, čas levo video na suncu njegov crveni povez. Anton je zamislio kako Paška nečujno klizi među jelama sa karabinom 'na gotovs'; ispruživši napred svoje grabljivo, mršavo lice sa nosem koji se Ijuštio. Paška se prikradao po sajvi, a sajva se ne šali. Sajva prijatelju može iznenada da ti postavi pitanje — i treba joj odmah odgovoriti, pomislio je Anton i povio se, ali se pred njim nalazila Anka i ona je mogla da se osvrne, ispalo bi glupo.
Anka se osvrnula i upitala:
„A vi ste tiho kidnuli?” Anton je slegao ramenima.
„A ko to kida bučno?”
„A ja sam, čini mi se, ipak digla buku”, zabrinuto je rekla Anka. „Ispustila sam lavor — i najednom u hodniku koraci. To je sigurno bila Deva Kaća — ona je danas dežurna. Morala sam da skočim u rundelu sa cvećem. Šta misliš, Toška, kakvo to cveće raste u toj rundeli?”
Anton je namrštio čelo.
„Pod tvojim prozorom? Ne znam. A zašto?”
„Uporno neko cveće. Ne savija ga vetar, ne obara bura. U njega svi skaču već nekoliko godina, a njemu — ništa.”
„Interesantno”, rekao je Anton dubokomisaono. Setio se da se pod njegovim prozorom takođe nalazi rundela sa cvećem koje 'vetar ne savija i ne obara bura'. Ali on na to nikada nije obraćao pažnju.
Anka se zaustavila, sačekala ga i pružila mu pregršt jagoda. Anton je pažljivo uzeo tri ploda.
„Uzmi još”, rekla je Anka.
„Hvala”, rekao je Anton, „volim da uzimam po jednu. A Deva Kaća nije loša, zar ne?”
„Zavisi”, rekla je Anka. „Kada čoveku svako veče izjavljuju da su mu noge čas blatnjave, a čas opet prašnjave…”
Ućutala je. Bilo je zadivljujuće divno šetati sa njom udvoje po šumi rame uz rame, dotičući je golim laktovima, i posmatrati je — kako je lepa, vešta i neobično dobra i kakve su joj divne sive oči sa crnim trepavicama.
„Da”, rekao je Anton, pružajući ruku da smakne paučinu koja je zablistala na suncu. „A njoj noge nisu ni prašnjave. Ako te kroz bare nose na rukama, onda se, razumeš li me, nećeš; zaprašiti…”
„Ko je to nosi?”
„Henrih iz meteorološke stanice. Znaš, onaj ogroman, sa gotovo belom kosom.”
„Odista?”
„A zašto da ne? Čak i svako dete zna da su zaljubljeni.”
Ponovo su ućutali. Anton je bacio pogled na Anku. Ankine oči su bile kao crni prorezi.
„A kada je to bilo?” upitala je.
„Jedne noći kada je bio pun mesec”, odgovorio je Anton preko volje. „Samo pazi, ne pričaj mnogo o tome.”
Anka se osmehnula.
„Niko te nije vukao za jezik, Toška”, rekla je. „Hoćeš li jagode?”
Anton je mahinalno smakao jagode sa prljavog dlana i strpao ih u usta. Ne volim torokala, pomislio je. Ne podnosim torokala. AIi, najednom je pronašao argument.
„Tebe će takođe jednom nositi na rukama. I, hoće li ti biti prijatno, ako o tome počnu da brbljaju?”
„Odakle ti samo ideja da ću izbrbljati?” rasejano ga je upitala Anka. „Ne podnosim torokala.”
„Slušaj, a šta si to smislila?”
„Ništa naročito”, Anka je slegla ramenima. Nešto kasnije je rekla u poverenju: „Znaš, dojadilo mi je da svako božje veče dva puta perem noge.”
Jadna Deva Kaća, pomislio je Anton. To ti nije sajva.
Izašli su na stazu. Staza se spuštala nizbrdo, i šuma je postajala sve mračnija i mračnija. Ovde su bujno rasli paprat i visoka, vlažna trava. Borova stabla bila su prekrivena mahovinom i belom penom lišaja.
Ali, sajva se ne šali. Promukao glas, u kome nije bilo ničeg Ijudskog, najednom je zaurlao:
„Stoj! Bacaj oružje — ti, blagorodni done, i ti, dona!”
Kada sajva nešto zahteva, treba umeti odgovoriti. Preciznim pokretom Anton je oborio Anku u paprat nalevo, a sam je skočio u paprat udesno, pritajio se i sakrio iza trulog panja. Promukli eho je još odzvanjao među borovim stablima, a staza je već bila pusta. Zavladala je tišina.
Anton, je, preturivši se na stranu, vrteo točkić zatežući tetivu. Odjeknuo je pucanj, na Antona je počelo da pada nekakvo trunje. Promukao, neljudski glas je izvestio:
„Don je pogođen u petu!”
Anton je počeo da stenje i trgao je nogu.
„Ma ne u tu, već u desnu”, ispravio ga je glas. Čulo se kako Paška pućka od smeha. Anton je oprezno promolio glavu iza panja, ali se u sumračnoj zelenoj kaši ništa nije videlo.
U tom momentu se začuo prodoran fijuk i šum, kao da je palo drvo.
„Joj!..” prigušeno je kukao Paška. „Poštedite me, molim vas! Poštedite! Ne ubijajte me!”
Anton je odmah skočio. U susret mu je iz paprati, povlačeći se unazad, izašao Paška. Ruke su mu bile dignute nad glavom. Ankin glas je upitao:
„Toška, vidiš li ga?”
„Kao na dlanu”, sa odobravanjem je odgovorio Anton. „Ne okreći se!” podviknuo je Paški. „Ruke na glavu!”
Paška je pokorno stavio ruke na glavu i izjavio:
„Ništa neću reći.”
„Toška — šta da se uradi sa njim?” upitala je Anka.
„Sada ćeš videti”, rekao je Anton i smestio se što je udobnije mogao na panj, stavivši samostrel na kolena. „Ime!” Dreknuo je glasom Hekse Irukanskog.
Paška je leđima pokazao svoj prezir i nepokornost. Anton je opalio. Teška strela se bučno zabila u granu nad Paškinom glavom.
„Oho!” progovorio je Ankin glas.
„Ja sam Bon Skakavac”, preko volje je priznao Paška. „I ovde će on, prema svemu izdahnuti — jedan od onih što bejahu sa njim.”
„Čuveni siledžija i ubica”, objasnio je Anton. „Ali, on nikada ništa ne radi tek onako. Ko te je poslao?”
„Poslao me je don Satarina Nepoštedni”, slagao je Paška.
Anton je prezrivo rekao:
„Ova ruka ovde je prekinula nit smrdljivog života dona Satarine pre dve godine u Kanjonu Teških Mačeva.”
„Da opalim strelu u njega?” upitala je Anka.
„Potpuno sam zaboravio”, brzo je rekao Paška, „U stvari, poslao me je Arata Lepi. Obećao mi je sto zlatnika za vaše glave.” Anton se lupio po kolenima.
„Kakav lažljivac!” povikao je. „Pa zar će Arata da se povezuje sa takvim ništavilom kao što si ti!”
„Kako bi bilo da ipak opalim strelu u njega?” krvožedno je upitala Anka.
Anton je počeo demonski da se smeje.
„Uzgred budi rečeno”, rekao je Paška”, pogodio sam te u desnu petu. Vreme bi bilo da ti isteče krv.”
„Šipak”, usprotivio se Anton. „Kao prvo, sve vreme žvaćem koru belog drveta, a kao drugo, dve predivne varvarke su već previle moje rane.”
Paprat je počela da se pomiče, i Anka je izašla na stazu. Na obrazu joj se videla ogrebotina, kolena su joj bila izmazana zemljom i lišćem.
„Vreme je da ga bacimo u blato”, rekla je. „Kada se neprijatelj ne predaje, njega treba uništiti.”
Paška je spustio ruke.
„Sve u svemu, ne pridržavaš se pravila igre”, rekao je Antonu. „Kod tebe stalno ispada da je Heksa dobar čovek.”
„A mnogo mi pa ti znaš”, rekao je Anton i takođe izašao na stazu. „Sajva se ne šali, prljavi najamniče.”
Anka je vratila Paški karabin.
„A šta, jer vi uvek tako pucate jedan u drugoga?” upitala je sa zavišću.
„Nego šta!” začudio se Paška. „A šta je, je l' bi možda trebalo da vičemo: 'Pu! — pu!' — šta li? U igri je neophodan elemenat rizika.”
Anton je nemarno rekao:
„Mi se na primer često igramo Viljema Tela.”
„Naizmenično”, prihvatio je Paška. „Danas ja stojim sa jabukom na glavi, a sutradan on.”
Anka ih je pogledala.
„Tako znači?” rekla je lagano. „Bilo bi interesantno videti to.”
„Sa zadovoljstvom bismo ti pokazali” sarkastično je rekao Anton, „ali nemamo jabuku.”
Paška se smejuljio. Tada mu je Anka smakla sa glave povez i brzo smotavši ga napravila od njega loptu.
„Jabuka — to je uslovnost”, rekla je. „Evo odlične mete da se igramo Viljema Tela.”
Anton je uzeo crveni smotuljak i pažljivo ga pregledao. Pogledao je Anku — oči su joj bile kao uski prorezi, a Paška se zabavljao — bilo mu je veselo. Anton mu je pružio smotuljak.
„Na trideset koračaji neću promašiti kartu”, rekao je mirnim glasom, „razume se, iz dobro mi poznatog pištolja.”
„Odista?” rekla je Anka i obratila se Paški: „A ti, dragi moj, da li ćeš ti pogoditi kartu na trideset koračaji?” Paška je nameštao smotuljak na glavi.
„Jednom ćemo pokušati”, rekao je, kezeći zube. „Svojevremeno nisam loše pucao.”
Anton se okrenuo i krenuo stazom, glasno odbrojavajući korake:
„Petnaest… šesnaest… sedamnaest…”
Paška je nešto rekao — Anton ga nije čuo, i Anka se glasno nasmejala. Nekako čak previše glasno.
„Trideset”, rekao je i okrenuo se.
Sa trideset koračaji razdaljine Paška je izgledao sasvim mali. Crveni trougao smotuljka na glavi izgledao je kao kapa dvorske lude. Paška se smejuljio. On se još igrao. Anton se sagao i počeo lagano da zateže tetivu.
„Neka si blagosloven, oče moj Viljeme!” povikao je Paška. „I zahvaljujem ti se za sve, ma šta da se desilo.”
Anton je stavio strelu i ispravio se. Paška i Anka su ga posmatrali. Stajali su blizu jedno drugoga. Staza je ličila na taman, vlažan hodnik među visokim, zelenim zidovima. Anton je digao svoj samostrel. Borbeno oružje maršala Toca postalo je nekako neobično teško. Ruke mi drhte, pomislio je Anton. To je već loše. I nepotrebno. Setio se kako su zimi Paška i on čitav jedan sat bacali grudve u metalnu šišarku na stubu ograde. Bacali su ih sa dvadeset koračaji razdaljine, sa petnaest i sa deset — nikako nisu mogli da je pogode. A posle, kada im je sve to već dojadilo i kada su se spremali da krenu, Paška je nemarno, ne gledajući, bacio poslednju grudvu i pogodio. Anton je svom snagom zabio kundak u zgib ramena. Anka stoji suviše blizu, pomislio je. Hteo je da joj poviče da se udalji, ali je shvatio da bi to bilo glupo. Više. Još malo… Još… Najednom je postao uveren da će se strela, teška jednu funtu, čak ako im okrene i leđa, zabiti tačno u Paškinu prekonosicu, između veselih, zelenih očiju. Otvorio je oči i pogledao Pašku. Paška se više nije smejuljio. Anka je lagano-lagano dizala ruke sa raširenim prstima i lice joj je postalo napeto i nekako previše odraslo. Tada je Anton digao samostrel još više i povukao oroz. Nije video gde je strela otišla.
„Promašio sam”, rekao je glasno. Krenuo je stazom nogama koje se nisu savijale. Paška je obrisao crvenim smotuljkom lice, zatresao ga, raširio i počeo da povezuje glavu. Anka se sagla i digla svoj samostrel. Ako me tom stvarčicom lupne po glavi, pomislio je Anton, reći ću joj hvala. Ali, Anka ga nije čak ni pogledala.
Okrenula se Paški i upitala ga:
„Idemo?”
„Odmah”, rekao je Paška.
Pogledao je Antona i ćutke lupio samoga sebe savijenim prstom po čelu.
„A ti si se već preplašio”, rekao je Anton.
Paška se još jednom lupio prstom po čelu i krenuo za Ankom. Anton je išao za njima i trudio se da potisne sumnje u sebi.
A šta sam ja to u stvari i uradio, potišteno je mislio. Zašto su se samo naduli! No, Pašku razumem, preplašio se. Samo se još ne zna ko se više preplašio — Viljem— tata ili Tel-sin. Ah, šta je onda sa Ankom? Prema svemu, preplašila se za Pašku. A šta je pa trebalo da radim? Eto, vučem se za njima, kao nepotrebni rođak. Najbolje će biti da odem. Sada ću skrenuti ulevo, tamo je jedna močvara. Možda ću još i sovu uspeti da ulovim. Ali, on nije usporio čak ni korak. To je znači zauvek, pomislio je. Čitao je da se to često dešava.
Na zabačeni put stigli su čak i ranije nego što su mislili. Sunce je već stajalo visoko, bilo je užasno vruće. Za okovratnikom su bockale jelove iglice. Put je bio od betona sastavljen od dva niza sivo-zarđalih, ispucanih betonskih ploča. Kroz pukotine među spojevima probijala se gusta, suva trava. Po ivici puta rastao je gust, prašnjav korov. Nad putem su brundali bumbari, i jedan je bezobrazno lupio Antona pravo u čelo. Bilo je tiho i sparno.
„Pogledajte”, rekao je Paška.
Nad sredinom puta, na zarđaloj žici, zategnutoj popreko, visila je okrugla metalna ploča, prekrivena ispucalom bojom. Sudeći po svemu, na disku je bio prikazan žuti pravougaonik na crvenoj pozadini.
„Šta je to?” upitala je bez nekog-posebnog interesovanja Anka.
„Automobilski znak”, rekao je Paška. „Ulaz zabranjen.”
„Cigla”, objasnio je Anton.
„A šta ona znači?” upitala je Anka.
„Znači da tamo ne sme da se ide”, rekao je Paška.
„A šta će onda ovde put?”
Paška je slegao ramenima.
„To je jako stari put”, rekao je.
„Anizotropan put”, izjavio je Anton. Anka mu je bila okrenuta Ieđima. „Kretanje samo u jednom pravcu.”
„Mudri su bili naši preci”, zamišljeno je rekao Paška. „Voziš se tako jedno dve stotine kilometara, i najednom — eto ti na! — 'cigla'. Niti možeš dalje da ideš, niti imaš koga da priupitaš.”
„Šta li može da bude iza tog znaka!” rekla je Anka. Osvrnula se. Unaokolo, na mnogo kilometara nalazila se potpuno pusta bez i jednog jedinog čoveka šuma, i nisu imali uopšte koga da upitaju šta bi moglo da bude iza tog znak. „A možda to uopšte i nije 'cigla'?” rekla je. „Boja je sva otpala…”
Tada je Anton pažljivo nanišanio i opalio. Bilo bi odista fantastično, da je strela prekinula žicu, i da je znak pao pred same Ankine noge. Ali, strela je pogodila gornji deo znaka, probila zarđali pleh, i na zemlju je počela da otpada samo sasušena boja.
„Budalo”, rekla je Anka, ne okrenuvši se.
To je bila prva reč, sa kojom se obratila Antonu posle igre Viljema Tela. Anton je počeo da se nekako natmureno smeška.
„And enterprises of great pitch and moment”, izgovorio je, „With this regard their current turn way and loase the name of action.” Tako poduhvati veliki, što uspeh obećavaju, propadaju od odlaganja stalnih. Šekspir, ('Hamlet').
Verni Paška je najednom povikao.
„Momci, ovuda su prošla kola! I to posle nepogode! Evo, ovde je trava izgažena! I ovde…”
Ima sreće Paška, pomislio je Anton. Počeo je da razgleda tragove na putu i ugledao izgaženu travu i crni trag guma na mestu, gde je automobil prikočio pred rupom u betonu.
„Aha!” rekao je Paška. „Proleteo je ispod znaka!”
To je bilo jasno svakome, ali se Anton pobunio:
„Ni pomena, išao je sa one strane.” Paška ga je zapanjeno pogledao.
„Zar si oslepeo, šta li?”
„Išao je sa one strane”, bio je uporan Anton. „Idemo po tragu.”
„Lupetaš budalaštine! Lupetaš!” pobunio se Paška. „Kao prvo, ni jedan iole vaspitan vozač ne bi krenuo ispod 'cigle'. Kao drugo, pogledaj: evo rupčage, evo traga koćenja… No, odakle je onda išao?”
„Šta me se tiču ti tvoji 'vaspitani'! Vaspitan sam i idem ispod znaka.”
Paška je pozeleneo od besa.
„Idi gde hoćeš!” rekao je, lako mucajući. „Nezreli stvore. Sasvim si poludeo od spatine!”
Anton se okrenuo i, gledajući pravo preda se, krenuo ispod znaka. Hteo je samo jedno: da se ispred njega nađe nekakav most dignut u vazduh i da mora da se probija u tom pravcu. Šta me se tiču tvoji vaspitani! — mislio je. — Neka idu, gde hoće… sa svojim Paškom. Setio se kako je Anka odrezala Pavlu, kada joj se ovaj obratio sa 'Anječka'; i osetio se nešto lakše. Osvrnuo se.
Pašku je odmah ugledao: Bon Skakavac, sagavši se nad samom zemljom, kretao se tragom tajanstvenih kola. Zarđali disk nad putem lagano se njihao i kroz rupu se naziralo modro nebo. A na ivici puta je sedela Anka, oslonivši laktove na gola kolena i staviviši bradu na stegnute pesnice.
…Vraćali su se tek predveče. Momci su veslali, a Anka je sedela na krmi. Nad crnom šumom dizao se purpurni mesec, nepodnošljivo su kreketale žabe.
„Kako je sve bilo divno smišljeno”, rekla je tužno Anka. „Eh, vi!…”
Dečaci su oćutali. Tada je Paška poluglasno upitao:
„Toška, šta je bilo tamo, pod znakom?”
„Most dignut u vazduh”, odgovorio je Anton. „I skelet fašiste, prikovan lancima za mitraljez.” Zamislio se još malo i dodao: „Mitraljez je bukvalno zarastao u zemlju…”
„Da…” rekao je Paška. „Dešava se. A ja sam tamo jednome pomogao da popravi kola.”