Kada je Rumata prošao grob svetog Mike — sedmi po redu i poslednji na tom putu, već se bilo sasvim smračilo. Mnogo hvaljeni hamaharski ždrebac, koga je od don Tamea dobio na kartama, bio je obično đubre. Bio se oznojio, podbio noge i kretao se lošim, krivudavim kasom. Rumata mu je stezao bokove kolenima, šibao rukavicom između ušiju, ali je ovaj samo premoreno odmahivao glavom, ne ubrzavajući korak. Duž puta se nalazilo žbunje, koje je u predvečerje ličilo na oblake smrznutog dima. Nepodnošljivo su zujali komarci. Na mutnom nebu treperele su retke, nejasne zvezde. U naletima je duvao slab vetar, topao i hladan istovremeno, kao i uvek ujesen u ovoj primorskoj zemlji sa zagušljivim, prašnjavim danima i ledenim večerima.
Rumata se čvršće zamotao u plašt i pustio uzengije. Nije imalo smisla da bilo kuda žuri. Do ponoći je imao još jedan sat, a štucava šuma se već pojavila nad horizontom kao crn, izgubljen greben. Po strani su se pružala uzorana polja, pod zvezdama su svetlucale močvare, koje su zaudarale na mrtvu rđu, tamneli su se brežuljci i istruleli plotovi iz doba osvajanja. Daleko sa leve strane pojavljivao se i gasio tmuran odsjaj: prema svemu, gorelo je nekakvo selo, jedno od bezbrojnih jednolikih Mrtvožora. Obešenjaka, Pljačkaša, koja su nedavno, carskim ukazom promenila imena u Željena, Blagodarna i Anđeoska. Na stotine milja od obala Moreuza i do sajve Štucave šume — prostirala se ta zemlja, prekrivena oblacima komaraca, razdirana jarugama, puna močvara, poražena groznicama, pomorima i smrdljivom kijavicom.
Kraj same krivine puta od žbuna odvojila se tamna figura. Ždrebac se trgao, podigavši glavu uvis. Rumata je prihvatio uzengije, naviknutim pokretom povukao na desnoj ruci čipku i stavio dlan na dršku mača, zagledavši se ispred sebe. Čovek kraj puta je skinuo kapu.
„Dobro veče, blagorodni done”, tiho je rekao. „Izvinite, vas.”
„U čemu je stvar?” upitao je Rumata, osluškujući. Nečujne zasede ne postoje. Razbojnike izdaje škripa tetiva, sivi jurišnici nezadrživo štucaju i podriguju od lošeg piva, baronske družine nezasito dahću i zvekeću gvožđem, a monasi — lovci na robove — bučno se češu. Ovoga puta u žbunju je vladala tišina. Prema svemu, ovaj čovek nije bio njihov mamac. A on nije ni ličio na mamac — maleni, nabijeni građanin u bednoj kabanici.
„Da li mi dozvoljavate da trčim kraj vas?” upitao je klanjajući se.
„Izvoli”, rekao je Rumata, povukavši dizgine. „Možeš da se uhvatiš za stremen.”
Građanin je krenuo pored njega. Držao je kapu u ruci, i na njegovom temenu se svetlucala velika ćela. Nadzornik, pomislio je Rumata. Obilazi barone i sakupljače soli, skuplja lan ili kudelju. Hrabar nadzornik, mora se priznati… A možda i nije nadzornik. Možda je knjigočatac. Begunac. Izrod. Sada ih ima mnogo na noćnim putevima, više nego nadzornika… A možda je i špijun.
„Ko si, i odakle si?” upitao je Rumata.
„Zovem se Kiun”, tužno je rekao građanin. „Idem iz Arkanara.”
„Bežiš iz Arkanara”, rekao je Rumata, sagavši se.
„Bežim”, tužno se složio građanin.
Čudak nekakav, pomislio je Rumata. Ili je možda ipak špijun? Trebalo bi proveriti… A zašto bi u stvari trebalo? Kome je to potrebno? Ko sam ja, da bih ga proveravao? Pa i ne želim uopšte da ga proveravam! Zašto mu jednostavno ne bih poverovao! Eto, ide građanin, očigledno knjigočatac, beži spasavajući svoj život… Sam je, boji se, slab je, traži zaštitu… Naišao je na aristokratu. Aristrokrati se iz gluposti ili iz obesti u politiku ne razumeju, a mačevi su im dugi, i sive oni ne vole. Zašto građanin Kiun ne bi iskoristio nekoristoljubivu zaštitu glupog i ponosnog aristokrate? I to bi bilo sve. Neću ga ja proveravati. Nemam zašto. Porazgovaraćemo, prekratiti vreme, rastati se kao prijatelji…
„Kiun…” rekao je. „Poznavao sam jednoga Kiuna. Bio je prodavac hrane i alhemičar iz Metalne ulice. Jesi li ti njegov rođak?”
„Na žalost, jesam”, rekao je Kiun, „istina daleki rođak ali za njih je to svejedno… Do dvanaestog kolena unazad.”
„I gde sada bežiš, Kiune?”
„Bilo gde… Što dalje. Mnogi beže u Irukan. Pokušaću i ja u Irukan.”
„Tako, tako”, rekao je Rumata. „I misliš da će te blagorodni don prevesti preko granice?”
Kiun je oćutao.
„Ili možda misliš, da blagorodni don ne zna, ko je alhemičar Kiun iz Metalne ulice?”
Kiun je ćutao. Ne govorim ono što bi trebalo da govorim, pomislio je Rumata. Digao se na sedlu i povikao, imitirajući glasnika na Kraljevskom trgu:
„Optužuje se i kriv je za užasne, neoprostive zločine protiv boga, krune i mira!”
Kiun je ćutao.
„A šta ako blagorodni don bezumno obožava dona Rebu? Ako je on svim srcem svojim odan sivima i sivoj ideji? Ili možda smatraš da je to nemoguće?”
Kiun je ćutao. Iz pomrčine sa desne strane puta pojavila se izlomljena senka vešala. Pod prečkom se belelo nago telo, obešeno za noge. Ehe, svejedno od svega toga, pomislio je Rumata. Zategao je uzde, dograbio Kiuna za rame i okrenuo ga licem prema sebi.
„Ako te blagorodni don ovoga istoga časa obesi pored ove škitnice?” rekao je, zagledavši se u belo iice sa tamnim jamama očiju. „Sam. Brzo i vešto. Na čvrstom arkanarskom konopcu. U ime ideala. Zašto ćutiš, pismeni Kiune?”
Kiun je ćutao. Zubi su mu cvokotali, i on se slabo grčio pod rukom Rumate, kao stegnuti gušter. Najednom je nešto sa pljeskom palo u jarak kraj puta, i tog istog časa, kao zbog toga da bi zaglušio taj pljesak, on je očajnički povikao:
„No, obesi me! Obesi, izdajniče.”
Rumata je došao do daha i pustio je Kiuna.
„Našalio sam se”, rekao je. „Ne boj se.”
„Laž, laž…” jecajući, mrmljao je Kiun. „Svuda samo laž!…”
„Dobro, de, ne ljuti se”, rekao je Rumata. „Bolje podigni ono što si tamo bacio — može da se navlaži…”
Kiun je postojao malo, zanoseći se i jecajući, bez ikakvog cilja se lupkajući dlanovima po kabanici i spustio se u jarak. Rumata je čekao, umorno se pogurivši u sedlu. Znači, tako i treba da bude, mislio je, znači da drugačije jednostavno i ne može… Kiun se izvukao iz jarka, stavljajući u košulju svežanj.
„Knjige, razume se”, rekao je Rumata.
Kiun je odmahnuo glavom.
„Ne”, rekao je promuklo. „Samo jedna knjiga. Moja knjiga.”
„O čemu to pišeš?”
„Bojim se da vas to neće interesovati, blagorodni done.”
Rumata je uzdahnuo.
„Uhvati se za stremen”, rekao je. „Našalio sam se. Ne boj me se.”
„Divan svet”, progovorio je Kiun. „Veseo svet. Svi se šale. I svi se šale na isti način. Pa čak i blagorodni Rumata.”
Rumata se zapanjio.
„Znaš kako se zovem!”
„Znam”, rekao je Kiun. „Prepoznao sam vas po obruču na čelu. Odista sam se obradovao, kada sam vas ugledao…”
No, razume se, eto na šta je on mislio, kada me je nazvao izdajnikom, pomislio je Rumata. I rekao je:
„Vidiš, a ja sam mislio da si špijun. Špijune uvek ubijam.”
„Špijune…” ponovio je Kiun. „Da, razume se. U naše doba je tako lako i dobro biti špijun. Običan cinkaroš u taverni 'Siva Radost'. Kako je to divno, kako to samo ljudi poštuju! U šest sati uveče ulazim u pivnicu i sedam za svoj stočić. Vlasnik hita ka meni, s mojom prvom kriglom piva. Mogu da pijem koliko hoću, pivo plaća don Reba — ili tačnije, niko ga i ne plaća. Sedim, pijuckam svoje pivo i slušam. Ponekad se pravim da beležim šta ko razgovara, i preplašeni ljudi hitaju ka meni nudeći mi prijateljstvo, svoje novčanike. U njihovim očima vidim samo ono što želim: pseću odanost, strahopoštovanje i stiskam žene naočigled njihovih muževa, ogromnih ljudeskara, a oni će se samo uslužno kikotati. Kakvo predivno rasuđivanje, blagorodni done, zar ne? Čuo sam to od petnaestogodišnjeg dečačića, studenta Patriotske škole…”
„I šta si mu rekao?” radoznalo ga je upitao Rumata.
„A šta sam pa mogao da mu kažem? On to ne bi shvatio. I ispričao sam mu, da ljudi Vage Točka, kada uhvate cinkaroša, otvaraju ovome želudac nožem i sipaju biber u njega… A pijani vojnici trpaju cinkaroša u vreću i bacaju ga u nužnik. I to je sušta istina, ali on u nju nije poverovao. Rekao mi je da to u školi nisu učili. Tada sam izvukao papir i zabeležio ceo naš razgovor. To mi je bilo potrebno za moju knjigu, a on je jadnik, zaključio da je to potrebno zbog prijave, i umokrio se od straha…”
Pred njima, su kroz žbunje promakle svetlosti krčme 'Skeleta Bako'. Kiun se spotakao i ućutao.
„Šta se desilo?” upitao je Rumata.
„Tamo je siva patrola”, promrmljao je Kiun.
„No, pa šta?” rekao je Rumata. „Slušaj bolje još jedno rasuđivanje, dragi moj Kiune. Mi volimo i cenimo te jednostavne, grube momke, našu sivu, borbenu stoku. Oni su nam potrebni. Od sada običan čovek mora da drži jezik za zubima, ako ne želi da ga okače na vešala!” zacerekao se, jer je to rekao odista odlično — u najboljim tradicijama sivih kasarni.
Kiun se skupio i uvukao glavu u ramena.
„Jezik običnog čoveka mora da zna gde mu je mesto. Bog je dao običnom čoveku jezik ne da bi brbljao, već da bi lizao čizme svog gospodara, a takav gospodar je određen običnom čoveku od vajkada…”
Kraj stuba za vezivanje konja ispred krčme trupkali su osedlani konji sive patrole. Kroz otvoreni prozor čule su se promukle psovke. Čula se lupa domina. U vratima, preprečavajući prolaz ogromnom stomačinom, stajao je lično Skelet Bako u iscepanoj kožnoj jakni, zasukanih rukava. U kosmatoj šapi je držao tesak — prema svemu, upravo je sekao pseto za čorbu, oznojio se i izašao da dođe malo do daha. Na stepenicama je sedeo, skupivši se, sivi jurišnik, stavivši borbenu sekiru među kolena. Drška sekire mu je iskrivila lice na stranu. Videlo se samo da mu je muka od pića. Primetivši konjanika, progutao je pljuvačku i promuklo zaurlao:
„S-toj! Kako se ono zva… Ti, blagorodni!…”
Rumata je, isturivši bradu, prošao pored njega ne udostojivši ga čak ni pogleda.
„…A ako jezik običnog čoveka liže pogrešnu čizmu”, glasno je govorio, „onda taj jezik treba udaljiti, jer je rečeno: 'Jezik tvoj — neprijatelj je moj'…”
Kiun se kretao iza konja širokim koracima. Rumata je ivicom oka video kako mu se od znoja presijava ćela.
„Stoj, kada ti se kaže!” zaurlao je jurišnik.
Čulo se kako, lupkajući sekirom, trči niz stepenike, spominjući istovremeno boga, đavola i svu tu blagorodnu stoku istovremeno.
Jedno petorica, pomislio je Rumata, savijajući manžete. Pijani mesari. Gluposti.
Prošli su pored krčme i skrenuli ka šumi.
„Mogao sam da idem i brže, ako je potrebno”, rekao je Kiun neprirodno čvrstim glasom.
„Gluposti!” rekao je Rumata, zauzdavajući ždrebca. „Bilo bi dosadno proći toliko milja i nijednom se ne potući. Zar nikada ne želiš da se potučeš, Kiune? Stalno priče, priče…”
„Ne”, rekao je Kiun. „Nikada nisam poželeo da se tučem.”
„U tome i jeste nesreća”, promrmljao je Rumata, okrećući ždrebca i lagano navlačeći rukavice.
Iza zaokreta su se pojavila dva konjanika i, ugledavši ga, najednom su se zaustavili.
„Ehej, ti, blagorodni done!” povikao je jedan. „Isprave pokaži!”
„Fukaro”, progovorio je staklasto-zvonkim glasom Rumata. „Nepismeni ste, šta će vam isprave?”
Gurnuo je ždrepca kolenom i kasom krenuo u susret jurišnicima. Plaše se, pomislio je. Prave se… No, barem par šamara! Ne… Ništa od svega neće ispasti. Toliko želim da iskalim mržnju, koja se u meni nakupila za ovaj jedan dan, ali, čini se, ništa od svega toga neće ispasti. Ostaćemo humani, sve ćemo oprostiti i bićemo mirni, kao bogovi. Neka oni kolju i skrnave, mi ćemo ostati mirni, kao bogovi. Bogovi nikuda ne moraju da žure, pred njima je večnost…
Sasvim im se približio. Jurišnici su nesigurno digli sekire i povukli se unazad.
„No?” rekao je Rumata.
„Šta znači to 'no'?” zbunjeno je rekao prvi jurišnik. „Pa to je, znači, blagorodni don Rumata?”
Drugi jurišnik je odmah okrenuo konja i u galopu odjurio. Prvi se povukao, spustivši sekiru.
„Molimo za oproštaj, blagorodni done”, brzo je počeo da govori. „Nismo vas prepoznali. U pitanju je mala greška. Stvar je državna, greške su uvek moguće. Momci su malo popili, gore od želje…” Počeo je da ga zaobilazi postrance. „I sami shvatate, vremena su teška… Lovimo pobegle učene ljude. Ne želimo da se žalite, blagorodni done…”
Rumata mu je okrenuo leđa.
„Blagorodnom donu želimo srećan put!” sa olakšanjem u glasu povikao je za njim jurišnik.
Kada se on udaljio, Rumata je tiho pozvao:
„Kiune!”
Niko mu se nije odazvao.
„Ehej, Kiune!”
I ponovo se niko nije odazvao. Oslušnuvši malo, Rumata je kroz zujanje komaraca začuo šuštanje žbunja. Kiun se brzo probijao preko polja na zapad, tamo gde se, udaljena dvadeset milja nalazila irukanska granica. To je sve, pomislio je Rumata. Eto ti celog razgovora. Uvek jedno te isto. Provera, oprezna razmena dvosmislenih bajki… Čitave nedelje trošiš dušu na nevažne razgovore sa raznim ološem, a kada konačno susretneš pravog čoveka, onda nemaš vremena da sa njim porazgovaraš kako treba; treba ga prikriti, spasti, poslati, na sigurno i bezbedno mesto, i on odlazi, tako i ne shvativši da li je imao posla sa prijateljem ili kapricioznim izrodom. Pa i sam ništa nećeš saznati o njemu. Šta on hoće, šta može, zašto živi…
Setio se jučerašnjeg Arkanara. Čvrste kamene kuće na glavnim ulicama, gostoprimljivi fenjer nad ulazom u tavernu, dobroćudni, siti trgovci pijuckaju pivo za čistim stolovima i diskutuju o tome da svet uopšte nije loš, da cene žitu padaju, da cene odeći rastu, da se zavere otkrivaju na vreme, da vračeve i sumnjive knjigočatce nabijaju na kolac, da je kralj, po običaju, veličanstven i svetao, a don Reba bezgranično pametan i uvek na oprezi. „Izmisliće kako da ne!.. Svet je okrugao!…” „Od pismenosti, od pismenosti sve dolazi braćo! Nije u novcu sreća, seljak je navodno takođe čovek, a što dalje — to više, uvredljivi stihovi, a onda i pobuna…” „Sve ih treba na kolac, braćo!.. A šta bih ja radio? Ja bih jednostavno pitao: pismen si? Na kolac! Stihove pišeš? Na kolac! Tablice znaš? Na kolac, suviše mnogo znaš!” Bina, srce, još tri krigle piva i porciju dimljene zečetine. A po ulici popločanoj kamenjem — grum, grum, grum — lupaju potkovanim čizmama nabijeni, rumenog lica momci u sivim košuljama, sa teškim sekirama o desnom ramenu. „Braćo! Evo ih, to su zaštitnici! Zar će oni dozvoliti? Ni u kom slučaju! A moj, moj… Na desnom krilu! Još koliko juče sam ga makljao! Da, braćo, to vam više nije ono nemirno doba! Stabilnost prestola, sreća, nepokolebljivi mir i pravičnost! Ura, sive čete! Ura, don Reba! Neka je slava našem kralju! Eh, braćo, kako je divan sada život!”
A po tamnoj ravnici kraljevine Arkanarske, osvetljenoj vatrama požara i iskrama baklji, po putevima i stazama, izujedani komarcima, sa podbijenim do krvi nogama, pokriveni znojem i prašinom, izmučeni, preplašeni, utučeni očajem, ali čvrsti kao čelik u svom ubeđenju, beže, idu, lutaju, zaobilazeći mrtve straže stotine nesrećnika, stavljenih van zakona samo zbog toga, što umeju i žele da leče i uče svoj iznuren boleštinama i ogrezao u neznanju narod; zbog toga što, kao bogovi, stvaraju od gline i kamena drugu prirodu za ukrašavanje života naroda koji ne zna šta je to lepota; zbog toga što prodiru u tajne prirode, nadajući se da će uspeti da stave te tajne u službu svom neveštom, preplašenom starim vradžbinama narodu… Nezaštićeni, dobri nepraktični, koji su daleko prevazišli svoje doba…
Rumata je smakao rukavicu i zamahnuvši njom, tresnuo ždrepca medu uši:
„No, mrcino!” rekao je ruski.
Bila je ponoć, kada je ušao u šumu.
Sada niko ne može tačno da kaže odakle je došao taj čudnovati naziv — Štucava šuma. Postojalo je zvanično predanje o tome, da su pre tri stotine godina gvozdene čete carskog maršala Toca koji je kasnije postao prvi arkanarski kralj, probijajući se kroz sajvu, proganjajući horde varvara bakarne boje kože koje su se povlačile, ovde, na odmorištu kuvale od kore belog drveća napitak, koji je izazivao nezadrživo štucanje. Prema predanju, maršal Toc je, obilazeći jednog jutra logor, izgovorio, mršteći svoj aristokratski nos: „Odista, to je nepodnošljivo! Cela šuma štuca i smrdi na piće”, Odatle je navodno i potekao čudnovati naziv.
Bilo kako bilo, to ni u kom slučaju nije bila obična šuma. U njoj je raslo ogromno drveće sa tvrdim belim stablima, kakva se nisu očuvala ni na jednom drugom mestu u Imperiji — ni u vojvodstvu Irukanskom; a još manje u trgovačkoj republici Soan, koja je odavno posekla sve svoje šume i upotrebila ih za izgradnju brodova. Pričalo se da takvih šuma ima mnogo iza Crvenog Severnog grebena u zemlji varvara, ali zar se malo toga priča o zemlji varvara…
Kroz šumu je prolazio put, koji je bio prosečen pre dva stoleća. Taj put je vodio u rudnike srebra, i po naslednom pravu je pripadao baronima Pampa; potomcima jednog od saboraca maršala Toca. Nasledno pravo barona Pampa stajalo je arkanarske kraljeve dvanaest pudova čistog srebra godišnje, jer je svaki kralj, stupivši na presto, kretao sa armijom da osvoji zamak Bau, u kome su živeli baroni. Zidovi zamka su bili čvrsti, baroni hrabri, svaki pohod je kraljeve stajao trideset pudova srebra, a posle povratka potučene armije arkanarski kraljevi su iznova potvrđivali nasledno pravo barona Pampa zajedno sa drugim privilegijama, kao na primer: da čačkaju nos za kraljevskom trpezom, da love zapadno od Arkanara i obraćaju se prinčevima direktno po imenu, bez titula i zvanja.
Štucava šuma bila je puna najmračnijih tajni. Danju su se putem na jug kretale kočije sa obogaćenom rudačom, a noću je put bio pust, jer bi se retko našao hrabar čovek koji bi se usudio da krene njime pri svetlosti zvezda. Govorilo se da noću sa Oca-drveta viče ptica Siu, koju niko nikada nije video i koju je nemoguće i videti, jer to nije obična ptica. Govorilo se da ogromni, kosmati pauci skaču sa grana na vratove konja i u jednom trenu presecaju konjima žile, daveći se u krvi. Govorilo se da po šumi luta ogromna, drevna životinja Peh, prekrivena krljuštima, koja rađa potomstvo jedared u dvanaest godina i vuče za sobom dvanaest repova, koji se znoje otrovnim znojem. A neko je video kako je usred belog dana preko puta prelazio, mrmljajući svoje žalbe, goli vepar 'Y', koga je prokleo sveti Mika — svirepa životinja, kojoj gvožđe nije moglo ništa, ali koju je zato kao mogla da proburazi kost.
Tu je mogao da se susretne i odbegao rob sa žigom od smole među lopaticama — ćutljiv i nepoštedan, kao dlakavi pauk-krvopija. I zgrbljeni čarobnjak, koji je sakupljao tajne pečurke za svoje čarobne napitke, pomoću kojih čovek može da postane nevidljiv, može da se pretvara u razne životinje ili dobije drugu senku. Pokraj puta su se šetkale i noćne junačine groznog Vage Točka, i begunci iz srebrnih rudnika sa crnim dlanovima i belim, prozračnim licima. Vračevi su se ovde skupljali na svoja noćna bdenja, a razulareni lovočuvari barona Pampe pekli su na retkim poljanama ukradene bikove na ražnju.
Takoreći u najgušćoj šumi, na jednu milju od puta, pod ogromnim drvetom, sasušenim od starosti, u zemlju je bila urasla naherena koliba od ogromnih brvana, opkoljena pocrnelom tarabom. Na tom mestu se ona nalazila od vajkada, vrata su joj uvek bila zatvorena, a kraj poluistrulelog doksata videli su se iskošeni idoli, istesani od jednog komada drveta. Ta izba je bila najopasnije mesto u Štucavoj šumi. Govorilo se da upravo ovamo dolazi jedared u dvanaest godina drevni Pah, da bi tu okotio potomka i da tu, zavukavši se ispod izbe, umire, tako da je ceo pod u izbi prekriven crnim otrovom, a kada otrov poteče napolje — tada će svemu doći kraj. Govorilo se da u noći nepogoda idoli sami počinju da se izvlače iz zemlje, primiču se putu i daju znakove. I govorilo se još, da se ponekad u mrtvim prozorima pali neljudska svetlost, da se čuju razni zvuci i da se dim iz dimnjaka vije u stubu sve do samoga neba.
Ne tako davno je seoska budala što nikada ne pije, Irma Šipak iz sela Blagorastvorenije (a po narodski — Smrdljivci), iz gluposti svoje jedne večeri navratio do izbe i zavirio kroz prozor. Kući se vratio sasvim poblesaveo, a došavši malo k sebi, ispričao je da je u izbi gorela jarka svetlost, i da je za običnim stolom sedeo na klupi čovek i pio nešto iz bačve, koju je držao jednom rukom. Lice čoveka bilo je opušteno gotovo do pojasa, i bilo je sve u nekakvim mrljama. Bio je to, očigledno, sam sveti Mika još pre nego što je prišao veri, mnogoženac, pijanica i razvratnik. Čovek je mogao da ga posmatra, savladavši samo prethodno strah. Iz prozora je mirisalo na nešto sladunjavo-opojno, i po drvetima oko izbe kretale su se senke. Iz cele okoline dolazili su ljudi da slušaju priču budaline. A stvar se završila time, što su stigli jurišnici i, zavivši mu laktove na lopatice, oterali ga u grad Arkanar. O kolibi ni sada ipak ne prestaju da pričaju, i ne nazivaju je drugačije, do Pijani Brlog…
Probivši se kroz žbunje gigantske paprati, Rumata je sišao sa konja pred doksatom Pijanog Brloga i obmotao povodac oko jednog idola. U izbi je gorela svetlost, vrata su bila otvorena i visila na jednoj šarki. U sobi je jako zaudaralo na alkohol, a na stolu, među oglodanim kostima i komadima kuvane repe, uzdizala se ogromna glinena krigla.
„Dobro veče, oče Kabani”, rekao je Rumata, prekoračivši prag.
„Pozdravljam vas”, odazvao se otac Kabani promuklim, kao borbena truba glasom.
Rumata je, zveckajući mamuzama, prišao stolu, bacio na klupu rukavice i ponovo pogledao oca Kabanija. Otac Kabani je sedeo nepokretno, naslonivši opušteno lice na dlanove. Čupave, polusede veđe su mu visile na obrazima, kao vatrava nad provalijom. Iz nozdrva njegovog ogromnog nosa, sa svakim izdahom sa zviždukom je izletao vazduh; zasićen alkoholom.
„Sam sam ga izmislio!” progovorio je najednom, sa naporom podigavši desnu obrvu, i bacivši na Rumatu pogled zamučenog oka. „Sam! A zašto?..” Oslobodio je ispod obraza desnu ruku i počeo da maše maljavim prstom. „A ipak, ja sa svim tim nemam nikakve veze!.. Ja sam ga izmislio… a ja sa svim tim nemam nikakve veze, a? Tačno — nikak-ve… I sve u svemu, mi ne izmišljamo, već radimo đavo će ga znati šta!”
Rumata je skinuo opasač i prebacio preko glave kaiševe sa mačevima.
„No, no”, rekao je.
„Sanduk!” dreknuo je otac Kabani i za duže vreme zaćutao praveći čudnovate pokrete obrazima.
Rumata je, ne spuštajući pogleda sa njega, prebacio preko klupe noge u prekrivenim prašinom, visokim čizmama i seo, stavivši mačeve pokraj sebe.
„Sanduk…” ponovio je otac Kabani potištenim glasom. „To mi govorimo, kao da izmišljamo. U stvari, sve je već odavno izmišljeno. Neko je odavno-odavno sve izmislio, strpao sve u sanduk, provrteo na poklopcu rupu i otišao… Otišao da spava… A šta se tada desilo? Došao je otac Kabani, zatvorio oči, zavukao ruku u rupu.” Otac Kabani je pogledao svoju ruku. „Dograbio, izmislio! Ja sam, kaže, upravo ovo i izmislio!.. A ko ne veruje, taj je budala… Trpam ruku unutra — jedan! Šta? žica sa bodljama: Zašto? Staja od vukova da se zaštiti. Junačina! Trpam ruku — dva! Šta? Pametna stvar — vodenica za meso. Zašto? Nežno, mleveno meso… Junačina! Trpam ruku — tri! Šta? Voda koja gori… Kako i zašto? Da se vlažna drva zapale… A?!”
Otac Kabani je ućutao i počeo da se naginje napred, kao da ga je neko savijao, stegavši ga za vrat. Rumata je uzeo kriglu, zavirio u nju, posle izlio nekoliko kapi na spoljnu stranu dlana. Kaplje su bile plavkaste i mirisale na alkohol. Rumata je čipkastom maramicom pažljivo obrisao ruku. Na maramici su ostale masne mrlje. Neočešljana glava oca Kabanija dodirnula je sto i istog časa se trgla.
„Ko je stavio sve to u sanduk — on je znao za šta je sve to izmišljeno… Bodlje protiv vukova? To sam ja, budala, od vukova… Rudnike, rudnike ograđivati tim žicama… Da ne beže iz rudnika državni zločinci. A ja ne želim! I ja sam državni zločinac! A da li su me pitali? Pitali su me! Bodljikava žica, kažu? Bodljikava žica. Protiv vukova, kažeš? Protiv vukova… Odlično, kažu junačina! Oplešćemo rudnike… Lično ih je don Reba i opojasao. I vodenicu moju za meso je uzeo. Junačina, kaže! Imaš glavu, kaže!.. I sada, znači, u Veseloj Kuli nežno mleveno meso pravi… Jako, kažu, pomaže…”
Znam, mislio je Rumata. Sve znam. I kako si ti vikao kod don Rebe u kabinetu, kako si mu puzao pred nogama, molio: „Daj, ne treba!” Bilo je prekasno. Počela je da se vrti tvoja vodenica za meso…
Otac Kabani je dograbio kriglu i prineo je maljavim ustima. Gutajući otrovnu smesu; urlao je kao vepar 'Y', posle je bacio kriglu na sto i počeo da žvaće komad rotkve. Po obrazima su mu tekle suze.
„Voda koja gori!” rekao je konačno, stegnutim glasom. „Za paljenje vatri i izvođenja veselih šala. A kakva je to voda koja gori, ako ona može da se pije? Ako se u pivo sipa — pivo je onda odista dobro! Ne dam! Sam ću to popiti… I pijem. Danju pijem. Noću. Sav sam otekao. Padam stalno. Danas sam, don Rumata, da mi ne veruješ ogledalu prišao — preplašio sam se… Gledam — pomogao mi gospod! — gde je to otac Kabani?! Morska zver oktopod — sav sam u raznobojnim flekama. Čas sam crven. Čas opet modar. Izmislio sam, kako se to kaže, vodu za razne čarolije…”
Otac Kabani je pljunuo na sto i počeo da trlja nogom pod ispod klupe, brišući ga, a onda je najednom upitao:
„Koji je danas dan?”
„Dan uoči Kate Pravednog”, rekao je Rumata.
„A zašto nema sunca?”
„Zato što je noć.”
„Ponovo noć…”# tužno je rekao otac Kabani i sručio se licem u ogriske.
Jedno vreme ga je Rumata, zviždučući kroz zube, posmatrao. Posle se izvukao iza stola i otišao u ostavu. U ostavi se među gomilama repe i brdom opiljaka presijavao staklenim cevima nezgrapan agregat oca Kabanija za proizvodnju alkohola — začuđujuće delo urođenog inženjera, instinktivnog hemičara i majstora— staklara. Rumata je dva puta obišao paklenu mašinu, posle je u pomrčini napipao gvozdenu šipku i nekoliko puta nasumice udario, nikuda specijalno ne nišaneći. U ostavi je počelo da odzvanja, klokoće. Odvratan zadah prokisle komine udario mu je u nos.
Dok mu je staklo krckalo pod potpeticama, Rumata se zavukao u udaljeni ugao i uključio električnu lampicu. Tamo se pod gomilom raznoraznog đubreta, u jakom silikatnom sefu nalazio mali poljski sintezator 'Midas'. Rumata je razbacao đubre, okrenuo na točku kombinaciju cifara i podigao poklopac sefa. Čak je i obasjan belom električnom svetlošću sintezator izgledao čudnovato među razbacanim đubretom. Rumata je ubacio u otvor nekoliko lopata opiljaka, i sintezator je tiho počeo da pevuši, automatski uključivši indikator svetlosti. Rumata je vrhom svoje visoke čizme primakao izlaznom otvoru zarđalu kofu. I tog istog časa — zvek, zvek, zvek! — na ulubljeno metalno dno počeli su da padaju zlatni kružići sa aristokratskim profilom Pica Šestog, kralja Arkanarskog.
Rumata je preneo oca Kabanija na škriputave palače, smakao mu cipele, okrenuo ga na desni bok i prekrio kožom neke odavno izumrle životinje. Pri tome se otac Kabani za tren probudio. On nije mogao da se pokreće, a isto tako ni da razmišlja. Ograničio se na to, što je otpevao nekoliko stihova iz zabranjene svetovne romanse 'Ja sam kao cvetić crveni na dlanu tvom malenom', posle čega je odmah počeo gromko da hrče. Rumata je rasklonio sve sa stola, pomeo pod i obrisao staklo jednog prozora, koje je bilo pocrnelo od prljavštine i hemijskih eksperimenata, što je otac Kabani izvodio na ragastovu. Iza ruinirane peći našao je bure sa alkoholom i sadržinu izlio u pacovsku rupu. Posle je napojio hamaharskog ždrepca, sipao mu ovsa iz mreže ispod sedla, umio se i seo da čeka, posmatrajući plamičak žiška. Već punih šest godina je živeo tim čudnovatim, dvostrukim životom i, činilo se da se već sasvim navikao na njega; ali mu je povremeno, kao na primer sada, najednom padalo na pamet da u stvari nema nikakvog organizovanog zverstva i sivila koje nadire, već da se odigrava čudnovata pozorišna predstava sa njim, Rumatom, u glavnoj ulozi. Da će eto sada, posle posebno uspešne replike, odjeknuti aplauzi i da će poštovaoci iz Instituta eksperimentalne istorije ushićeno povikati iz loža: „Odlično, Antone! Odlično! Junačina, si, Toška!” Čak se i osvrnuo, ali nije bilo prepunjene sale, postojali su samo pocrneli, mahovinom prekriveni zidovi od golih brvana, prekrivenih slojevima čađi.
U dvorištu je tiho zarzao i počeo da lupka kopitama hamaharski ždrebac. Začulo se nisko, ujednačeno brundanje, do suza poznato i potpuno neverovatno ovde. Rumata je osluškivao, otvorivši usta. Brundanje se smirilo, jezičak plamena nad žiškom je počeo da se njiše i zasjao je još jače. Rumata je počeo da ustaje i tog istog časa iz ponoćne tmine u sobu je ušao don Kondor, generalni sudija i čuvar velikih državnih pečata trgovačke republike Soan, potpredsednik Konferencije dvanaest negocijanata i kavaljer carskog Ordena Desnice Milosrdne.
Rumata je skočio, umalo ne preturivši klupu. Bio je spreman da se baci, da ga poljubi u oba obraza, ali noge su mu se, pridržavajuči se etikecije same od sebe podvile u kolenima, mamuze su svečano zveknule, desna ruka mu je opisala široki polukrug od srca u stranu, a glava se povila tako, da je brada nestala u penasto— čipkastim okovratnicima. Don Kondor je smakao somotsku beretku sa običnim, putnim perom, brzo je njom, kao da tera komarce mahnuo u stranu Rumate, a posle je, bacivši je na sto, obema rukama raskopčao kraj vrata kopče svoje kabanice. Kabanica je još lagano padala za njegovim leđima, a on je već sedeo na klupi, raširivši noge, oslonivši levu ruku na kuk, a desnom se oslanjajući na dršku pozlaćenog mača, zabijenog u trule daske poda. Bio je mali, mršav, sa ogromnim, malo iskolačenim očima na uzanom, bledom licu. Njegova crna kosa je bila obuhvaćena istim kao i u Rumate, masivnim zlatnim obručem sa ogromnim zelenim kamenom nad prekonosnicom.
„Jeste li sami, don Rumata?” odsečno je upitao.
„Jesam, blagorodni done”, tužno je odgovorio Rumata.
Otac Kabani je najednom glasno i potpuno trezno rekao:
„Blagorodni don Reba!.. Vi ste obična hulja i ništa više.”
Don Kondor se nije ni pokrenuo.
„Doleteo sam”, rekao je.
„Nadajmo se”, rekao je Rumata, „da vas nisu videli.”
„Legenda više ili manje”, ljutito je rekao don Kondor. „Nemam vremena za jahanje. Šta se desilo sa Budahom? Gde je nestao? Pa sedite, don Rumata, molim vas! Boli me vrat.”
Rumata se poslušno spustio na klupu.
„Budah je nestao”, rekao je. „Čekao sam ga u Prašumi Teških Mačeva. Ali, došao je samo jednooki odrpanac, izgovorio lozinku i predao mi vreću sa knjigama. Čekao sam ga još dva dana, a posle sam se povezao sa donom Hugom, i don Hugo me je obavestio da je ispratio Budaha do same granice i da Budaha prati neki blagorodni don, kome se može verovati jer je ovaj prokockao sve na kartama i prodao se don Hugu i telom i dušom. A to znači, da je Budah nestao negde ovde, u Arkanaru. To je sve što sam uspeo da saznam.”
„Nije baš mnogo”, rekao je don Kondor.
„Stvar nije u Budahu”, pobunio se Rumata. „Ako je on živ, pronaći ću ga i izvući. To umem. Ali, nisam o tome hteo da govorim sa vama. Želeo bih još jednom da skrenem vašu pažnju na to, da situacija u Arkanaru prevazilazi granice bazne teorije…” Lice don Kondora je postalo kiselkasto. „Ne, saslušajte me pažljivo”, čvrstim glasom je rekao Rumata. „Osećam da se radio-vezom sa vama nikada neću objasniti. A u Arkanaru se sve izmešalo! Pojavio se nekakav novi faktor, koji sistematski deluje. I ispada, kao da don Reba potpuno svesno napujdava na naučnike svo sivilo u kraljevini. Sve, što se i najmanje uzdiže iznad prosečnosti sivila, u opasnosti je. Slušajte, don Kondore, to nisu emocije, to su činjenice! Ako si pametan, obrazovan, ako sumnjaš, govoriš neuobičajene stvari — ako jednostavno barem ne piješ vino! — u opasnosti si. Bilo koji trgovčić ima prava da te, ako to samo hoće, ubije. Stotine i hiljade ljudi stavljene su van zakona. Njih love jurišnici i vešaju duž puteva. Gole; za noge… Juče su u mojoj ulici čizmama ubili starca, saznavši da je pismen. Gazili su ga, pričaju, dva sata, tupoglavci, sa gotovo životinjskim njuškama…” Rumata se uzdržao i završio je mirno: „Jednom rečju, u Arkanaru takoreći da više nema ni jednog jedinog pismenog čoveka. Kao i u Oblasti Svetog Ordena posle Barkanskog pokolja.”
Don Kondor ga je pažljivo posmatrao, stegavši usne.
„Ne dopadaš mi se, Antone”, rekao je ruski.
„Meni se takođe mnogo što-šta ne dopada, Aleksandre Vasiljeviču”, rekao je Rumata. „Ne dopada mi se što smo vezali sami sebi i ruke i noge samom postavkom problema. Ne dopada mi se što se taj problem naziva Problem Beskrvnog Delovanja. Zato što u mojim uslovima ta naučno zasnovana neaktivnost… Znam šta ćete mi sve reći protiv toga! I ja znam teoriju. Ali, ovde nema nikakvih teorija, ovde je tipično fašistička praksa, ovde zveri svakog trena ubijaju ljude! Ovde je sve potpuno beskorisno. Znanja nema dovoljno, a zlato gubi vrednost, jer kasni.”
„Antone”, rekao je don Kondor. „Ne padaj u vatru. Verujem, da je situacija u Arkanaru odista izuzetna, ali sam isto tako ubeđen, da nemaš ni jedan jedini konstruktivan predlog.”
„Da”, složio se Rumata, „konstruktivnih predloga odista nemam. Ali mi je jako teško da se uzdržavam.”
„Antone”, rekao je don Kondor. „Na ovoj planeti nas ima dve stotine i pedeset. Svi se uzdržavaju, i svima je to jako teško. Najiskusniji žive ovde već pune dvadeset i dve godine. Oni su ovamo doleteli kao obični posmatrači. Njima je bilo zabranjeno da bilo šta uopšte preduzimaju. Zamisli to za tren: za-bra-nje-no u potpunosti. Oni ne bi imali prava čak ni da spasu Budaha. Čak ako bi Budaha gazili nogama pred njihovim očima.”
„Ne treba govoriti sa mnom kao sa detetom”, rekao je Rumata.
„Nestrpljivi ste kao dete”, rekao je don Kondor. „A potrebno je da budete jako strpljivi.”
Rumata se tužno osmehnuo.
„A dok budemo čekali”, rekao je, „odmeravali i oklevali, zveri će svakog trenutka uništavati ljude.”
„Antone”, rekao je don Kondor, „u vasioni ima hiljade planeta, na koje još nismo stigli i na kojima istorija teče svojim tokom.”
„Ali mi smo ipak ovamo stigli.”
„Da, stigli smo. Ali zato, da bismo pomogli ovom čovečanstvu, a ne zbog toga da bismo utolili svoj pravični gnjev. Ako si slab — idi. Vrati se kući. Na kraju krajeva, ti odista nisi dete i znao si na šta ovde dolaziš.”
Rumata je ćutao. Don Kondor, nekako opušten i najednom ostareo, vukući mač za dršku, kao štap, prošetao se pored stola, tužno klimajući nosem.
„Shvatam sve”, rekao je. „I sam sam sve to preživeo. Bilo je doba — to osećanje nemoći i sopstvene podlosti mi se činilo najstrašnijim. Neki, slabiji, ludeli su od toga, njih su poslali na Zemlju i sada ih leče. Petnaest godina mi je bilo potrebno, dragi moj, da bih shvatio šta je to najstrašnije. Strašno je izgubiti ljudski lik, Antone. Uprljati dušu, pobesneti. Mi smo ovde bogovi, Antone, i moramo biti pametniji od bogova iz legendi, koje ovdašnji narod stvara nekako po svom liku i podoblju. A krećemo se po ivici močvare. Ako pogrešimo — i padnemo u blato, čitavog života se nećemo oprati. Goran Irukanski je u 'Istoriji Dolaska' napisao: 'Kada je bog, spustivši se sa neba, došao narodu iz Pitanskih močvara, noge su mu bile blatnjave'.”
„A za to su Gorana i spalili”, mračno je rekao Rumata.
„Da, spalili su ga. A to je rečeno o nama. Ja sam ovde petnaest godina. Ja sam, golupčiću moj, prestao čak i da sanjam Zemlju. Nekako sam, preturajući nekakve papire, pronašao fotografiju jedne žene i dugo nisam mogao da se setim ko je ona. Ponekad sa strahom postajem svestan toga da već odavno nisam saradnik Instituta, da sam eksponat muzeja tog Instituta, generalni sudija trgovačke feudalne republike, i da u muzeju postoji sala, u koju me treba smestiti. Eto to je ono najstrašnije — udubiti se u ulogu. U svakom od nas se blagorodni nitkov bori sa komunarom. I sve unaokolo pomaže nitkovu, a komunar je sam samcat — Zemlja je udaljena hiljadu godina i hiljadu parseka.” Don Kondor je zaćutao, gladeći kolena. „Tako je to, Antone”, rekao je glasom, koji je postojao sve odlučniji. „Da ostanemo komunari.”
On to ne shvata. A kako bi i mogao da shvati? On je imao sreće, on ne zna šta je to sivi teror, šta je to don Reba. Sve, čemu je on bio svedok za petnaest godina rada na ovoj planeti, na ovaj ili onaj način uklapa se u okvire bazne teorije. I kada mu govorim o fašizmu, o sivim jurišnicima, o naciji malograđanštine, on to prihvata kao emocije. „Ne šalite se sa terminologijom, Antone! Terminološka zbrka može da ima opasne posledice.” On nikako ne može da shvati, da je normalni nivo srednjovekovnog zverstva — srećan jučerašnji dan Arkanara. Don Reba je za njega — nešto nalik na vojvodu Rišeljea, pametan i dalekovidi političar, koji brani apsolutizam od feudalizma. Jedino ja na celoj planeti vidim strašnu senku, koja se nadnosi nad zemljom, ali upravo ja i ne mogu da shvatim čija je to senka i zašto… I kako da ga ubedim, kada će me on, po očima mu se to vidi, poslati na Zemlju da se lečim.
„Kako živi poštovanja dostojni Sinda?” upitao je. Don Kondor je prestao da ga burgija pogledom i progunđao je: „Dobro, zahvaljujem vam se.” Posle toga je rekao:
„Potrebno je, na kraju, da shvatiš da ni ti, ni ja, i niko od nas neće videti opipljive plodove svoga rada. Mi nismo fizičari, mi smo istoričari. Naša jedinica vremena nije sekunda, već stoleće, a dela naša — to čak nije ni setva, mi tek pripremamo teren za setvu. A dolaze eto ponekad sa Zemlje… entuzijasti, đavo ih odneo… Sprinteri kratkoga daha…”
Rumata se sarkastično osmehnuo i bez neke posebne potrebe počeo da navlači čizme. Sprinteri. Da, sprinteri su odista postojali.
Pre deset godina je Stefan Orlovski, on je istovremeno i don Kapada, komandir čete samostrelaca njegovog imperatorskog veličanstva, za vreme javnog pogubljenja osamnaest estorskih veštica naredio svojim vojnicima da otvore paljbu po dželatima, ubio je carskog sudiju i dva sudska pristava i dvorska straža ga je digla na koplja. Grčeći se u samrtnim mukama, vikao je: „Pa vi ste ljudi! Udrite ih, udrite”, ali ga je malo ko čuo zbog urlanja mase: „Vatre! Još vatre!…”
Otprilike u to isto doba, na drugoj hemisferi je Karl Rozenblum, jedan od najistaknutijih znalaca seljačkih ratova u Nemačkoj i Francuskoj, a on je istovremeno bio i trgovac vunom Pani-Pa, digao ustanak murijskih seljaka, na juriš je zauzeo dva grada i bio ubijen strelom u potiljak, pokušavajući da onemogući pljačke. On je bio još živ, kada su po njega doleteli helikopterom, ali nije mogao da govori i samo je gledao oko sebe, sa izrazom krivca i ništa ne shvatajući, svojim ogromnim plavim očima, iz kojih su neprekidno tekle suze…
A kratko vreme pre dolaska Rumate je odlično zamaskiran prijatelj-konfident kajsanskog tiranina (Džeremi Tariat, stručnjak za istoriju zemljišnih reformi), najednom iz čista mira izvršio dvorski prevrat, uzurpirao vlast, tokom puna dva meseca pokušavao da nametne Zlatni Vek, uporno ne odgovarajući na besna pitanja suseda i Zemlje, stekavši na taj način slavu ludaka, srećno izbegao osam atentata, a na kraju ga je uhvatila hitna služba saradnika Instituta i podmornicom prebacila na ostrvsku bazu kraj samog Južnog pola…
„Pomisli samo!” progunđao je Rumata. „Zemlja još uobražava, da se najsloženijim problemima bavi nulta fizika…”
Don Kondor je digao glavu.
„Oh, konačno!” rekao je poluglasno.
Počela su da topću kopita, besno i prodorno je zanjištao humaharski ždrebac, začula se energična psovka sa jakim irukanskim akcentom. U vratima se pojavio don Hugo, stariji krevetnik njegove svetlosti vojvode Irukanskog, debeo, rumen, sa kicoški ufitiljenim uvis brkovima, osmejkom do ušiju, malim, veselim očicama pod kovrdžama kestenjaste perike. I ponovo je Rumata načinio pokret da pojuri, i zagrli ga, jer je to bio Paška; ali se don Hugo najednom uprepodobio, na njegovoj zadrigloj fizionomiji pojavio se sladunjav osmejak, lako se povio u pojasu, prineo kapu grudima i istegao usne napred. Rumata je bacio kratak pogled na Aleksandra Vasiljeviča. Ali, Aleksandra Vasiljeviča nije bilo. Na klupi je sedeo Generalni sudija i Čuvar velikih pečata — raširivši noge, oslonivši levu ruku o bok, a desnom se držeći za dršku svog pozlaćenog mača.
„Jako ste zakasnili, don Hugo”, rekao je neprijatnim glasom.
„Izvinjavam se hiljadu puta!” povikao je don Hugo elegantno se približavajući stolu. „Kunem se rahitisom moga vojvode, odista potpuno nepredviđene okolnosti! Četiri puta me je zaustavljala patrola njegovog veličanstva kralja arkanarskog, i dva puta sam morao da se tučem sa nekim probisvetima.” Kicoški je digao levu ruku, obavijenu okrvavljenom krpom. „Uzgred budi rečeno, blagorodni donovi, čiji se to helikopter nalazi iza kolibe?”
„To je moj helikopter”, svadljivo je rekao don Kondor. „Nemam vremena za tuče na putevima.”
Don Hugo se prijatno osmehnuo i, uzjahavši klupu kao konja, rekao:
„I tako, blagorodni donovi, prinuđeni smo da konstatujemo da je visokoučeni doktor Budah na tajanstveni način nestao negde između irukanske granice i Prašume Teških Mačeva…”
Otac Kabani je najednom počeo da se meškolji na svom ležaju.
„Don Reba”, rekao je prozuklim basom, ne budeći se.
„Ostavite Budaha meni”, očajnički je rekao Rumata, „i ipak pokušajte da me shvatite…”