Rumata se trgao i otvorio oči. Bio je već dan. Pod prozorima na ulici čula se larma. Neko je, prema svemu vojnik, urlao: „Sto-ko! Olizaćeš to blato jezikom!” ('Dobro jutro!', pomislio je Rumata.) „Ću-ta-ti!… Kunem se leđima svetog Mike, izvešćeš me iz kože!” Drugi glas, grub i promukao bubnjao je, da na toj ulici treba gledati sebi pod noge. „Pred jutro je pala kišica, a znate i sami kada je ulica popločavana”… „On će mi još naređivati gde da gledam!”… „Bolje me pustite, blagorodni done, ne držite me za košulju.”… „On će mi još naređivati!” Začuo se zvonki tresak. Prema svemu, to je bio već drugi šamar — prvi je probudio Rumatu. „Bolje me ne tucite, blagorodni done…” bubnjalo je odozdo.
Poznati glas ali ko bi to ipak mogao da bude? Čini se da je to don Tameo. Moraću danas da mu na kartama na svaki način vratim njegovo hamaharsko kljuse. Odista interesantno, da li ću ikada početi da se razumem u konje? Istini za volju treba priznati da se mi, Rumate Estorske, nikada nismo razumevali u konje. Mi odlično poznajemo borbene kamile. Dobro je što u Arkanaru gotovo uopšte nema kamila. Rumata se protegao tako da je sve počelo da pucketa, napipao kraj uzglavlja upleteni svileni šnur i cimnuo ga nekoliko puta. U unutrašnjosti kuće začulo se zvono. Dečak sigurno posmatra svađu, pomislio je Rumata. Mogao bi da ustane i obuče se i sam, ali to bi izazvalo potpuno nepotrebne glasine. Počeo je da osluškuje psovke pod prozorima. Kako je to samo jak jezik! Entropija je neverovatna. Da ga samo don Tameo ne ubije… U poslednje vreme u gradu su se pojavile junačine, koje su proglasile da za blagorodnu borbu imaju samo jedan mač, dok drugi upotrebljavaju specijalno za uličnu pogan — a te pogani se, zahvaljujući brigama dona Rebe, namnožilo nešto mnogo u slavnom Arkanaru. Uostalom, don Tameo nije od takvih. Kukavica je naš don Tameo, a i političar je uz sve to poznat…
Odvratno je kada dan počinje od don Tamea… Rumata je seo, obuhvativši kolena rukama pod raskošnim, pohabanim ćebetom. Pojavljuje se nekakvo osećanje olovne neprobojnosti, čovek prosto želi da se skupi i razmišlja o tome, kako smo slabi i ništavni pred okolnostima oko nas…. Na Zemlji nam to takoreći i na pamet ne pada. Tamo smo svi mi zdravi, samouvereni momci, koji su prošli kroz psihološki trening i koji su spremni na sve. Imamo odlične nerve: umemo da ne okrećemo glave kada tuku i ubijaju. Fantastično smo izdržljivi: u stanju smo da podnesemo logoreje odista nečuvenih kretena. Zaboravili smo šta je to gadljivost, odgovara nam čak i posuđe, koje se obično daje psima da ga ližu i posle toga ga tek, da bi bilo lepše, brišu prljavom keceljom. Mi smo veliki impersonatori, čak i u snu ne govorimo jezicima Zemlje. Imamo oružje koje nikada ne može da zataji — baznu teoriju feudalizma, koja je razrađena u tišini kabineta i laboratorija, na prašnjavim iskopinama, u solidnim diskusijama…
Šteta samo, što don Reba pojma nema o toj teoriji. Šteta je samo što psihološka priprema spada sa nas kao mastilo, mi se bacamo u krajnosti, prinuđeni smo da se bavimo neprekidivim vežbama: „Stegni zube i imaj na umu da si zamaskirani bog, da oni ne znaju šta rade i da gotovo niko od njih nije ni za šta kriv i zato ti moraš da budeš strpljiv i sve podnosiš…” Ispostavlja se da se bunari humanizma u našim dušama, za koje nam se na Zemlji činilo kao da su bez dna, prazne odista zastrašujućom brzinom. Sveti Mika, pa mi smo pravi humanisti tamo, na Zemlji, humanizam je bio skelet naše prirode, u klanjanju čoveku, u našoj ljubavi prema čoveku mi smo stizali do antropocentrizma, a ovde najednom hvatamo sami sebe kako mislimo, da smo voleli ne Čoveka, već samo komunara, Zemljanina jednakog nama… Sve češće i češće lovimo sami sebe da mislimo: „Pa da li su to uopšte ljudi? Zar su oni u stanju da vremenom postanu ljudi?” I tada se prisećamo takvih kao što su Kira, Budah, Arata Grbavi, sećamo se izuzetnog barona Pampe i najednom se stidimo, a to je neuobičajeno i neprijatno, i što je najvažnije, ne pomaže…
Ne treba misliti na to, pomislio je Rumata. Samo ne izjutra. Da bog da nestao, taj don Tameo! U duši se nakupilo dosta besa, a čovek nema gde da ga izlije u takvoj usamljenosti. Da, upravo u usamljenosti! Mi, zdravi, samouvereni, da li smo ikada mislili da ćemo se ovde naći u potpunoj usamljenosti? Pa u to jednostavno niko ne bi ni poverovao! Antone, drugarčino, šta ti je sad najednom? Zapadno od tebe, na tri sata leta odatle živi Aleksandar Vasiljevič, dobričina, pametan čovek, a istočno — Paška, sedam godina ste proveli u istoj klupi, veran, veseli prijatelj. Šta ti je, šta si se raskiselio, Toška? Šteta je, razume se, mislili smo da si čvršći, ali kome se to ne dešava? Posao je vraški, shvatamo to. Vrati se ti na Zemlju, odmori se, pozabavi se malo teorijom, a posle ćemo već videti…
A Aleksandar Vasiljevič je, uzgred budi rečeno, najobičniji dogmatičar. Ako bazna teorija ne predviđa postojanje sivih („Ja, dragoviću moj, za petnaest godina rada takva odstupanja od teorije nešto nisam zapazio…”), to znači da mi se sivi samo priviđaju. A ako mi se već priviđaju, onda su mi znači živci popustili i moram da odem na odmor. „No dobro, obećavam, pogledaću i sam, i izvestiću vas o svom mišljenju. Ali za sada, don Rumata, molim vas; nikakvih ispada…” A Pavel, prijatelj iz detinjstva, erudita, vidite li, znalac, pravi izvor informacija, počeo je da proučava paralelno istoriju dve planete i lako je dokazao da je sivi pokret u stvari samo običan nastup građana protiv barona. „Uostalom, ovih dana ću navratiti do tebe, pogledati. Na časnu reč, nekako mi je nezgodno zbog Budaha…” Hvala i na tome! I — dosta! Pozabaviću se Budahom, kada niko drugi za to nije sposoban.
Visokoučeni doktor Budah. Pravi Irukanac, veliki lekar, kome vojvoda Irukanski umalo nije podario plemstvo, ali se predomislio i odlučio da ga strpa u kazamat. Najveći u Carstvu stručnjak za lečenje otrovima. Autor čuvenog traktata 'o travama i drugim biljkama, tajanstveno sposobnim da služe kao uzročnik tuge, radosti i smirenja, a isto tako o balama i sokovima zmija, pauka i golo vepra 'Y', koji ista ta i mnoga druga svojstva poseduju'. Čovek, u to nema sumnje predivan i pravi intelektualac, ubeđeni humanista i srebromrzac: celokupna njegova imovina — to je vreća sa knjigama. Pa kome si onda mogao da budeš potreban, doktore Budah, u sumračnoj neprosvećenoj zemlji koja je ogrezla u krvavom tresetištu zavera i koristoljublja!
Smatrajmo da si živ i da se nalaziš u Arkanaru. Nije isključeno, razume se, da su te uhvatili i napadači — varvari, koji su se spustili sa padina Crvenog Severnog grebena. U tom slučaju don Kondor ima nameru da se poveže sa našim prijateljem Šuštuletidovodusom, specijalistom za istoriju prvobitnih kultura, koji sada radi kao vrač — epileptičar kod vode sa imenom koje se sastoji od četrdeset i pet slogova. Ali, ako si ipak u Arkanaru, onda su najpre mogli da te dograbe noćni banditi Vage Točka. I čak ne da te dograbe, već da te prihvate, jer bi za njih glavni dobitak bio tvoj pratilac, blagorodni don koji je sve proćerdao na kartama. Ali, bilo kako bilo, oni te neće ubiti. Vaga Točak je suviše velika cicija da bi uradio tako nešto.
Mogla je da te zarobi i nekakva budala baron. Bez ikakve zle namere, jednostavno da gozbuje sa blagorodnim sabesednikom, postavio je stražu na putu i dovukao u svoj zamak tvog pratioca. I ti ćeš sedeti u smrdljivoj odaji sa poslugom, sve dok se donovi ne napiju do besvesti i ne rastanu se. U tom slučaju ti takođe ništa ne preti.
Ali, postoje još negde u Trulojaruzi ostaci potučene nedavno seljačke armije dona Ksija i Perti Kičmenjaka, koje sada tajno potpomaže sam orao naš don Reba za slučaj da dođe do mogućih komplikacija sa baronima. E, oni za poštedu ne znaju, i bolje je na njih i ne misliti. Postoji još i don Satarina, carski nasledni aristokrata, sto dve godine star, koji je potpuno izlapeo. On je u plemenskom neprijateljstvu sa vojvodama Irukanskim i povremeno, postavši aktivan, počinje da hvata sve, koji prelaze irukansku granicu. On je jako opasan, jer kada dobije napade holecistitisa može da izdaje takva naređenja, da njegove sluge ne uspevaju ni da iznesu sve leševe iz njegovih tamnica.
I, na kraju, ono najvažnije. Ne najvažnije zbog toga, što je to najopasnije, već zbog toga, što je to istovremeno i najverovatnije. Sive patrole dona Rebe. Jurišnici na velikim putevima. Mogao si da dospeš u njihove šape slučajno, i tada treba računati na proračunatost i hladnokrvnost pratioca. Ali šta da se radi ako se don Reba zainteresuje za tebe? Don Reba ima odista neočekivane interese… Njegovi špijuni su mogli da ti pošalju patrolu pod komandom sivog oficira, plemićkog izroda — sitnog posednika, i ti sada čamiš u kamenoj vreći pod Veselom Kulom…
Rumata je ponovo nestrpljivo povukao šnur. Vrata spavaće sobe su se otvorila sa odvratnom škripom, ušao je dečak-sluga, mršav i natmuren. Zvao se Uno, i njegova sudbina bi mogla da posluži kao tema za baladu. Poklonio se kraj praga, vukući po podu poluraspadnute cipele, prišao postelji i stavio na stočić poslužavnik sa pismima, kafom i komadom aromatične kore za žvakanje, koja služi za jačanje zuba i njihovo čišćenje. Rumata ga je ljutito pogledao.
„Reci mi, molim te, da li ćeš ikada podmazati ta vrata?”
Dečak je oćutao, gledajući u pod. Rumata je zbacio ćebe, spustio gole noge sa postelje i pružio ruku ka poslužavniku.
„Jesi li se danas umio?” upitao je.
Dečak se prebacio sa jedne noge na drugu i, ništa ne odgovorivši, krenuo po sobi, sakupljajući razbacanu odeću.
„Čini mi se da sam te upitao, da li si se danas umio ili nisi?” rekao je Rumata, otvarajući prvo pismo.
„Vodom grehe nećeš oprati”, progunđao je dečak.
„Jesam li možda blagorodan, da se umivam, šta li?”
„A šta sam ti ja govorio o mikrobima?” rekao je Rumata.
Dečak je stavio zelene pantalone na naslon fotelje i zamahnuo palcem, terajući nečastivog.
„Tri puta sam se noću molio”, rekao je. „Šta još treba da radim?”
„Budalo”, rekao je Rumata i počeo da čita pismo.
Pisala je dona Okana, dvorska dama, nova favoritkinja dona Rebe. Predlagala mu je da je te večeri poseti 'jer nežno tuguje'. U postskriptumu je običnim rečima bilo napisano, šta u stvari očekuje od tog susreta. Rumata nije izdržao — pocrveneo je. Bacivši kao lopov pogled na dečaka, promrmljao je: „No, odista…” O tome je trebalo razmisliti. Bilo mu je odvratno da ide, a ne ići je bilo glupo — dona Okana je znala mnoge stvari. Na dušak je ispio kafu i strpao u usta koru za žvakanje.
Sledeći koverat je bio od čvrstog papira, žig od pečatnog voska je bio izmrljan; videlo se da je pismo otvarano. Pisao je don Ripat, odlučni karijerista, poručnik sive čete galanterijaca. Raspitivao se za njegovo zdravlje, izražavao svoju uverenost u pobedu sive stvari i molio da mu odloži plaćanje duga, pozivajući se pri tome na nevažne okolnosti. „Dobro, dobro…” promrmljao je Rumata, odložio pismo, ponovo uzeo koverat i počeo da ga razgleda sa interesovanjem. Da, počeli su stvarno prefinjenije da rade. I to mnogo prefinjenije.
U trećem pismu mu je nuđen dvoboj mačevima zbog dona Pife, ali je autor pisma pristajao da se odrekne izazova, ako don Rumata bude tako dobar i pruži mu dokaze, da on; blagorodni Rumata sa donom Pifom nema nikakve veze niti ih je ikada imao. Pismo je bilo standardno: osnovni tekst je pisao kaligraf, a u ostavljenim prazninama bila su lošim rukopisom ispisana imena i rokovi.
Rumata je bacio pismo i počeo da češe izujedanu komarcima levu ruku.
„No, daj da se umijem!” naredio je
Dečak je nestao iz sobe i ubrzo se, ulazeći u sobu unatraške, vratio, vukući po podu drveni čabar sa vodom. Posle je nestao još jedared i dovukao prazan lavor i bokal.
Rumata je skočio na pod, smakao preko glave istrulelu, sa finim ručnim vezom spavaćicu i bučno izvukao iz kanija mačeve koji su mu visili kraj uzglavlja. Dečak je za svaki slučaj stao iza fotelje. Pošto je desetak minuta vežbao napad i odbranu, Rumata je bacio mačeve u zid, nagao se nad prazan lavor i naredio: „Sipaj!” Bez sapuna je išlo teško, ali se Rumata na to već bio navikao. Dečak mu je sipao bokal za bokalom na leđa, na glavu i gunđao pri tome: „Kod svih je kako treba, normalno, kao kod ostalih ljudi, samo se kod nas izvode razne kerefeke. Gde to može da se vidi da se čovek u dva suda umiva. U zabitom uglu nekakvu posudu smislili… Svaki dan treba im dati čisti peškir… A sami, vidite li, i ne pomolivši se, potpuno goli sa mačevima skaču…”
Brišući se peškirom, Rumata je rekao poučno:
„Ja sam pri dvoru, nisam ja tamo neki vašljivi baron. Dvoranin mora da bude čist i lepo miriše.”
„Njegovo veličanstvo nema druga posla do vas da miriše”, pobunio se dečak. „Svi znaju da se njegovo veličanstvo danonoćno moli za nas, grešne. A don Reba, on se uopšte nikada i ne umiva. Sam sam čuo, njegov lakej je pričao.”
„Dobro de, ne gundaj”, rekao je Rumata, navlačeći najlonsku majicu.
Dečak je posmatrao tu majicu ne odobravajući je. O njoj se već odavno govorkalo među arakanskom poslugom. Ali, tu Rumata ništa nije mogao da uradi iz potpuno prirodne ljudske gadljivosti. Kada je oblačio gaćice, dečak je okrenuo glavu na stranu i načinio pokret usnama kao da je pljuvao na nečastivog.
Dobro bi bilo ipak uneti u modu donji veš, pomislio je Rumata. Ali, na prirodan način to je moglo da se uradi samo preko žena, a Rumata se u tome odlikovao nedozvoljivom za izviđača razboritošću. Kavaljer i vrtirep, koji je znao kakvo ponašanje dolikuje u prestonici i koji je bio proteran u provinciju zbog dvoboja iz ljubavi, trebalo je da ima u najmanju ruku jedno dvadeset ljubavnica. Rumata je činio odista herojske napore da održi svoj renome. Polovina njegove agenture, umesto da se bavi pravim poslom, širila je o i njemu odvratne glasine, koje su pobuđivale zavisti i oduševljenje kod arkaranske gardijske omladine. Desetine razočaranih dama, kod kojih se Rumata specijalno zadržavao čitajući im stihove do duboko u noć (treća straža, bratski poljubac u obraz i skok sa balkona u zagrljaj komandira noćne patrole, poznatog oficira), prekidajući jedna drugu pričale su o pravom prestoničkom stilu kavaljera iz metropole. Rumata se držao samo zahvaljujući častoljubivosti tih glupavih i do odvratnosti razvratnih žena, ali problem donjeg veša je ostajao otvoren. Nešto malo jednostavnije je bilo sa maramicama! Na prvom balu Rumata je izvukao iz manžete raskošnu maramicu od čipke i njom obrisao usne. Na sledećem balu ponosni gardisti su već brisali oznojena lica velikim i malim raznobojnim komadima platna sa vezom i monogramima. A kroz mesec dana su se već pojavili kicoši, koji su na savijenim rukama nosili čitave čaršave, čiji su se krajevi elegantno vukli po podu.
Rumata je navukao zelene pantalone i belu košulju od batista sa ispranim okovratnikom.
„Čeka li me neko?” upitao je.
„Berberin čeka”, odgovorio je dečak. „I još dva dona u salonu sede, don Tameo sa donom Sera. Naredili su da im donesu vino i sada igraju domine. Čekaju vas na doručak.”
„Idi, pozovi brijača. Blagorodnim donovima reci da ću uskoro stići. I ne budi grub, razgovaraj uljudno…”
Doručak nije bio preobilan i posle njega je ostajalo dosta mesta za skori ručak. Posluženo je pečeno meso, pripremljeno sa raznim travama, i ukiseljene pseće uši. Pili su penušavo irukansko, gusto crno estorsko, belo soansko vino. Vešto tranžirajući sa dva noža ovčiju nogu, don Tameo se žalio na drskost najnižih klasa. „Imam nameru da podnesem zvaničnu belešku na najviše ime”, izjavio je. „Plemstvo zahteva da seljacima i bitangama zanatlijama bude zabranjeno da se pojavljuju na javnim mestima i ulicama. Neka prolaze kroz dvorišta i iza kuća. A u slučajevima, kada je pojava seljaka na ulici neizbežna, na primer kada donese hleb, meso i vino u blagorodne domove, neka za to dobiju specijalnu dozvolu ministarstva odbrane krune.”
„Blistava glava!” ushićeno je rekao don Sera, pljuckajući na sve strane sok od mesa. „A juče, na dvoru…” I ispričao je poslednju novost. Pasija dona Rebe, gospođica Okana, neoprezno je stala kralju na bolesnu nogu. Njegovo veličanstvo se ražestilo i, obrativši se donu Rebi, naredi mu da primerno kazni prestupnicu. Na to je don Reba, i ne trepnuvši, odgovorio: „Biće izvršeno, vaše veličanstvo. Još ove noći!” „Tako sam se kikotao”, rekao je don Sera, odmahujući glavom, „da su mi na prsluku odskočile dve kopče…”
Protoplazma, pomislio je Rumata. Obična proždrljiva protoplazma koja se množi.
„Da, blagorodni donovi”, rekao je. „Don Reba je — pametan čovek…”
„Oho-ho”, rekao je don Sera. „I te kako! Blistava odista glava!”
„Istaknuti političar”, rekao je don Tameo značajno, „i sa osećanjem u glavi.”
„Sada mi je čak čudno da se setim”, nastavio je Rumata, smeškajući se prijateljski, „šta se sve govorilo o njemu pre nepunih godinu dana. Sećate li se, don Tameo, kako ste se oštroumno podsmevali njegovim krivim nogama?”
Don Tameo se zagrcnuo i iskapio punu čašu irukanskog vina.
„Ne sećam se”, promrmljao je. „Pa i kakav od mene može da bude podsmešljivac…”
„Može, može”, rekao je don Sera, prekorno odmahujući glavom:
„I odista!” uzviknuo je Rumata. „Pa vi ste prisustvovali tom razgovoru, don Sera! Sećam se da ste se tako kikotali oštroumnim poređenjima don Tamea, da vam je u toaletu čak nešto i otpalo.”
Don Sera je pocrveneo i počeo dugo i zamuckujući da se opravdava, pri čemu je stalno lagao. Natušteni don Tameo je navalio na jako estorsko vino, i pošto on, po njegovim sopstvenim rečima 'kako je počeo od prekjuče izjutra, tako do dana današnjeg ne može da se zaustavi', njega su, kada su izašli iz kuće, morali da pridržavaju sa obe strane.
Dan je bio sunčan, jasan. Običan narod se muvao među kućama, tražeći šta bi mogao da posmatra, pištala su i larmala deca, bacala blato, kroz prozore su gledale lepuškaste građanke u noćnim kapicama, brze služavke su snebivljivo treptale vlažnim očicama i raspoloženje je lagano počelo da se popravlja. Don Sera je vešto oborio sa nogu nekog seljaka i samo što nije umro od smeha, posmatrajući kako se seljak batrga u bari. Don Tameo je najednom konstatovao da je naopako stavio mačeve, povikao je: „Stanite!” i počeo je da se vrti na mestu, pokušavajući da se okrene unutar kaiševa. Don Seri je ponovo nešto otpalo sa prsluka. Rumata je uhvatio za ružičasto uvo neku služavku koja je tuda trčala i zamolio je da pomogne don Tameu da se barem malo sredi. Oko blagorodnih donova se odmah okupila masa badavadžija, koji su služavci počeli da daju savete, od kojih je ova pocrvenela kao bulka, a sa prsluka don Sere počele su da otpadaju kopče, dugmad i pređice. Kada su na kraju krenuli dalje, don Tameo je počeo na sav glas da sastavlja dopunu svojoj belešci, u kojoj je ukazivao na neophodnost 'nesvrstavanja lepuškastih osoba ženskog pola u seljake i običan narod'. Don Sera je obnažio oba mača i izjavio da blagorodnim donovima ne priliči da obilaze razne ćupove, i da će on sebi probiti put kroz ove kočije. Ali, dok je on nišanio, pokušavajući da shvati gde se završava zid kuće i počinju ćupovi i lonci, Rumata je uhvatio točkove i okrenuo kočije, oslobodivši na taj način put. Badavadžije, koje su oduševljeno posmatrale šta se dešava, povikali su Rumati trostruko 'ura'. Blagorodni donovi su već krenuli dalje, ali se tada na prozoru trećeg sprata pojavio debeli sivi trgovac i počeo da toroče nešto o nemoralu dvorana, sa kojima će se 'orao naš don Reba uskoro obračunati'. Morali su da se zaustave i upute u taj prozor ceo teret noćnih posuda iz taljiga. U poslednji nokšir Rumata je ubacio dva zlatnika sa profilom Pica Šestog i uručio ga zapanjenom vlasniku taljiga.
„Koliko ste mu dali?” upitao ga je don Tameo, kada su krenuli dalje.
„Sitnicu”, nemarno je odgovorio Rumata. „Dva zlatnika.”
„Tako mi leda svetog Mike!” uzviknuo je don Tameo. „Bogati ste! Hoćete li da vam prodam svog hamaharskog ždrepca?”
„Dobiću ga od vas na kocki”, rekao je Rumata.
„Pa dabome!” povikao je don Sera i zaustavio se. „Zašto ne bismo odigrali partiju barbuta?”
„Sada, ovde?” upitao je Rumata.
„A zašto da ne?” upitao je don Sera. „Ne vidim zašto blagorodni donovi ne bi mogli da se kockaju tamo gde im to padne na pamet!”
Tada je don Tameo najednom pao. Don Sera se spopleo o njegove noge i takođe pao.
„Sasvim sam zaboravio”, rekao je. „Vreme je da pođemo na stražu.”
Rumata ih je digao i poveo, držeći ih za laktove. Zaustavio se pred ogromnom, mračnom zgradom dona Satarine.
„A kako bi bilo da navratimo kod starog dona?” upitao je.
„Ne vidim razloga zašto tri blagorodna dona ne bi navratila kod starog don Satarine”, rekao je don Sera.
Don Tameo je otvorio oči.
„Pošto smo u službi kralja”, izjavio je, „mi smo dužni da stalno gledamo u budućnost. Don Satarina — to je već pređena etapa. Napred, blagorodni donovi. Moram da stignem na svoje stražarsko mesto…”
„Napred”, složio se Rumata.
Don Tameo je ponovo spustio glavu na grudi i više se nije budio. Don Sera je, savijajući prste, pričao o svojim ljubavnim pobedama. Tako su stigli i do dvora. U stražari je Rumata sa olakšanjem položio don Tamea na klupu, a don Sera je seo za sto, nemarno odmakao od sebe gomilu naloga, koje je potpisao kralj i izjavio da je konačno došlo vreme da popiju malo hladnog irukanskog vina. Neka domaćin dokotrlja bure, naredio je, a devojke (pri tome je pokazao na gardiste-stražare, koji su se kartali za drugim stolom), neka dođu ovamo. Došao je komandant straže, poručnik čete gardista. Dugo je razgledao don Tamea i bacao pogled na don Seru; kada je don Sera upitao: „Zašto su uvenuti svi cvetovi u tajanstvenom vrtu ljubavi?” zaključio je da nema svrhe da ih šalje na stražu. Neka za sada ostanu tu gde su.
Rumata je izgubio jedan zlatnik kartajući se sa poručnikom, i porazgovarao sa njim malo o novim povezima i o načinima oštrenja mačeva. Primetio je, kao uzgred, da ima nameru da ode kod don Satarine, koji ima oružje stare proizvodnje, i bio je jako ogorčen, kada je saznao da je poštovanja dostojan velmoža konačno sasvim poludeo: još pre mesec dana je pustio na slobodu svoje zarobljenike, raspustio svoju družinu, a bogatu zbirku sredstava za mučenje poklonio je državnoj blagajni. Starac od sto i dve godine izjavio je da ima nameru da ostatak života posveti dobrim delima, i sada sigurno više neće dugo živeti.
Oprostivši se od poručnika, Rumata je izašao iz dvora i krenuo u luku. Išao je, zaobilazeći bare i preskačući rupčage, pune prljave vode, bezobzirno gurajući obične ljude koji su buljili u njega, namigujući devojkama, na koje je njegova spoljašnost prema svemu ostavljala jak utisak, klanjao se damama, koje su promicale u nosiljkama, prijateljski se zdravio sa poznatim dvoranima i namerno nije zapažao sive jurišnike.
Usput je navratio u Patriotsku školu. Ta škola je bila osnovana na insistiranje dona Rebe pre dve godine, a za pripremanje vojnih i administrativnih kadrova od sinova sitnih posednika i trgovaca. Kuća je bila od kamena, savremeno građena, bez stubova i bareljefa, debelih zidova, sa uskim, nalik na puškarnice prozorima, i poluovalnim kulama po strani od glavnog ulaza. U slučaju potrebe, u kući je mogla da se organizuje odbrana.
Uskim stepenicama Rumata se popeo na drugi sprat i, zveckajući mamuzama po kamenom podu, krenuo pored učionica u kabinet prokuratora škole. Iz učionica se čulo brundanje glasova, povici u horu. „Ko je kralj? Svetlo veličanstvo. Ko su ministri? Verni ljudi, koji ne izazivaju nikakve sumnje…” „I bog naš tvorac, rekao je: 'Prokleću!' I prokleo je…” „A ako se truba tri puta začuje, rasuti se po dvoje u lanac, spustivši pri tome koplja…” „…Kada optuženi padne u nesvest, saslušanje treba odmah, ne padajući u vatru, prekinuti…”
Škola, pomislio je Rumata. Gnezdo mudrosti. Oslonac kulture…
On je, pokucavši, gurnuo niska, zasvođena vrata i ušao u kabinet, mračan i leden kao podrum. U susret mu je iza ogromnog stola, pretrpanog papirima i prutevima za kažnjavanje, skočio dugajlija, sav nekako uglast, ćelav, sa očima koje su upale duboko u duplje, utegnut u uzan sivi mundir sa našivcima ministarstva odbrane krune. To je i bio prokuror Patriotske škole, visokoučeni otac Kin — sadista — ubica, koji je otišao u monahe, autor 'Traktata o dostavama', koji je privukao pažnju don Rebe.
Nemarno klimnuvši glavom u odgovor na uvijeni pozdrav, Rumata je seo u fotelju i prebacio nogu preko noge. Otac Kin je ostao da stoji, povijen u stavu učitive pažnje.
„No, kako stoje stvari!” upitao je Rumata blagonaklono.
„Jedne učene uništavamo, a druge obučavamo?” Otac Kin se iskezio.
„Učeni nisu neprijatelji kralja”, rekao je. „Neprijatelj kralja je učeni maštalac, učeni čovek koji je počeo da sumnja, učeni čovek koji ne veruje! A mi ovde…”
„Dobro, dobro”, rekao je Rumata. „Verujem ti. Šta to pišeš? Čitao sam tvoj traktat — korisna je to knjiga, ali glupa. Kako si to mogao? Nije to dobro. Prokurator!…”
„Nisam se trudio da zapanjim umom”, dostojanstveno je odgovorio otac Kin. „Jedino, što sam hteo da postignem, to je da budem državi koristan. Pametni nam nisu potrebni. Potrebni su nam verni. I mi…”
„Dobro, dobro”, rekao je Rumata. „Verujem ti. No pišeš li nešto novo ili ne?”
„Spremam se da podnesem na razmatranje ministru traktat o novoj državi, primer za koju treba da bude Oblast Svetog Ordena.”
„Šta ti je?” začudi se Rumata. „Sve hoćeš u kaluđere da nas strpaš?…”
Otac Kin je stegao ruke i nagao se napred.
„Dozvolite da vam objasnim, blagorodni done”, vatreno je počeo, olizavši usne. „Suština je u nečem sasvim drugom. Suština se sastoji u osnovnim postavkama nove države. Te postavke su jednostavne, i ima ih samo tri: slepo verovanje u nepogrešivost zakona, bezuslovno povinovanje tim zakonima a takođe stalna prismotra nad svima.”
„Hm”, rekao je Rumata. „A zašto?”
„Šta to 'zašto'?”
„Ipak si glup”, rekao je Rumata. „No dobro, neka bude, verujem ti. Šta sam ono hteo?.. Ah, da! Sutra ćeš primiti dva nova nastavnika. Zovu se: otac Tara, poštovanja dostojan starac, bavi se onom… kosmografijom, i brat Nanin, takođe veran čovek, jak je u istoriji. To su moji ljudi, i primi ih sa dostojnim poštovanjem. Evo ti predujam.” Bacio je na sto vrećicu koja je zazvečala. „Tvoj deo je — pet zlatnika… Jesi li shvatio?”
„Da, blagorodni done”, rekao je otac Kin. Rumata je zevnuo i osvrnuo se oko sebe.
„I odlično je što si shvatio”, rekao je. „Moj otac je zbog nečega jako voleo te ljude i zaveštao mi je da sredim njihov život. No, objasni mi, učeni čoveče, odakle u blagorodnom donu može da postoji takva privrženost učenim ljudima?”
„Možda su u pitanju nekakve posebne zasluge?” počeo je da pretpostavlja otac Kin.
„O čemu ti to?” sumnjičavo je upitao Rumata. „Uostalom zašto da ne? Da… Ćerka tamo neka zgodna ili sestra… Vina kod tebe, razume se, nema?”
Otac Kin je sa izrazom krivca raširio ruke. Rumata je uzeo sa stola jedan od listića papira i jedno vreme ga držao pred očima.
„'Prounapređivanje'…” pročitao je. „Mudraci!” Ispustio je list na pod i ustao. „Pazi, da ih ovde neka tvoja učena banda ne vređa. Ja ću ih jedared posetiti, i ako slučajno saznam…” Prineo je pod nos ocu Kinu pesnicu. „No, dobro, dobro, ne boj se, neću…”
Otac Kin se zakikotao sa poštovanjem, Rumata mu je klimnuo glavom i krenuo prema vratima, parajući pod mamuzama.
Na ulici Premnogoblagodarnosti navratio je u radnju sa oružjem, kupio nove obruče za kanije, isprobao par noževa (bacao ih je u zid, odmerio na dlanu — nisu mu se dopali) a onda je sevši na tezgu, porazgovarao malo sa vlasnikom, ocem Gaukom. Otac Gauk je imao tužne dobre oči i male, blede ruke prekrivene neopranim crnim mrljama. Rumata je malo porazgovarao sa njim o vrednostima stihova Gurena, saslušao interesantan komentar uz stihove 'Kako list uvenu i pada na dušu…' zamolio ga da mu pročita nešto novo i, požalivši malo zajedno sa autorom zbog izrazito tužnih strofa, izdeklamovao pred odlazak 'Biti ili ne biti?' — u svom prevodu na irukanski jezik.
„Sveti Kika!” povikao je zapanjeni otac Gauk, „čiji su to stihovi?”
„Moji”, rekao je Rumata i izašao.
Navratio je u 'Sivu radost', popio čašu arkanarske kiselice, potapšao vlasnicu po obrazu, prevrnuo vešto mačem stočić državnog doušnika, koji je buljio u njega, posle toga otišao u udaljeni ugao i pronašao tamo bradatog čoveka sa mastionicom oko vrata i u ritama.
„Zdravo brate Nanine”, rekao je. „Koliko si molbi danas napisao?”
Brat Nanin se zbunjeno osmehnuo, pokazavši pri tome sitne, pokvarene zube.
„Sada se molbe malo pišu, blagorodni done”, rekao je. „Jedni smatraju da nema svrhe moliti, a drugi smatraju da će u najbliže vreme moći da uzmu i sami bez ikakve molbe.”
Rumata se nagao uz njegovo uvo i ispričao da je stvar sa Patriotskom školom sređena: „Evo ti dva zlatnika”, rekao je na kraju. „Obuci se, upristoji se. I budi oprezniji… barem prvih dana. Otac Kin je opasan čovek.”
„Pročitaću mu svoj 'Traktat o glasinama'„, veselo je rekao brat Nanin. „Hvala, blagorodni done.”
„Šta sve čovek neće uraditi u znak sećanja na svog oca!” rekao je Rumata. „A sada mi kaži, gde bih mogao da pronađem oca Tara?”
Brat Nanin je prestao da se smeška i zbunjeno je počeo da trepće.
„Juče je ovde došlo do tučnjave”, rekao je. „A otac Tara je malo više popio. I, uz sve to, on je riđ… Slomili su mu rebro.”
Rumata je podrignuo od besa.
„To je nesreća!” rekao je. „I zašto tako mnogo pijete?”
„Ponekad je teško uzdržati se”, tužno je rekao brat Nanin.
„To je tačno”, rekao je Rumata. „No pa šta, evo ti još dva zlatnika, čuvaj ga.”
Brat Nanin se sagao, loveći mu ruku. Rumata se povukao za jedan korak.
„No, no”, rekao je. „To nije najbolja od tvojih šala, brate Nanine. Da si mi zdravo.”
U luci je zaudaralo kao nigde u Arkanaru. Zaudaralo je na slanu vodu, slatkiše, smolu, dim, užeglu slaninu, iz taverni je dopirao miris čađi, pečene ribe, kiselog vina. U zagušljivom vazduhu čule su se psovke. Na molu, u tesnim prolazima između magacina, oko taverni muvale su se hiljade ljudi najčudnovatijeg izgleda: nemarni mornari, naduveni trgovci, tužni ribar, trgovci robovima, trgovci ženama, nafrakane devojke, pijani vojnici, nekakve nejasne naoružane ličnosti, fantastični odrpanci sa zlatnim brazletama na prljavim šapama. Svi su bili uzbuđeni i ljutiti. Po naređenju don Rebe, već treći dan nijedan brod, nijedan čamac nije mogao da napusti luku. Kraj dokova su se poigravali zarđalim mesarskim satarama sivi jurišnici — pljuckali su, bezobrazno i zlurado posmatrajući gomilu ljudi. Na blokiranim brodovima, u grupama po pet-šest, čučali su razvijeni, bakarne boje kože ljudi u krznu i sa bakarnim kalpacima na glavi — to su bili najamnici-varvari, koji nisu umeli da se bore izbliza, ali koji su bili strašni ovako, posmatrani iz daljine, sa svojim dugačkim cevima, iz kojih su izduvavali otrovne trnove. A iza prave šume jarbola, na otvorenom moru, crnele su se zamrle borbene galere kraljevske flote. One su povremeno ispuštale ognjene struje dima, koje su ozarivale more — palili su naftu da bi preplašili najamnike.
Rumata je prošao pored carinske kancelarije, gde su se pred zatvorenim vratima okupili natušteni morski vukovi, koji su uzaludno očekivali dozvolu da krenu, probio se kroz gomilu koja je urlala, koja je trgovala čime god je stigla (od robinja i crnog bisera, pa sve do narkotika i dresiranih pauka), stigao do dokova, bacio pogled na poređane u nizu da bi ih svi videli, natekle na suncu leševe u mornarskim jaknama, i napravivši dobar krug po đubretom prekrivenoj ledini, ušao u smrdljive ulice lučke periferije. Tu je već bilo mnogo tiše. U vratima siromašnih udžerica dremale su polunage devojke, na raskrsnici je ležao razbijene njuške pijani vojnik sa izvrnutim džepovima, pored zidova su promicale sumnjive figure bledih, noćnih fizionomija.
Danju je ovde Rumata bio po prvi put i u prvi mah se začudio što ne privlači ničiju pažnju: prolaznici su pijanim očima gledali ili negde pored njega, ili kao kroz njega, iako su se pomerali u stranu, praveći mu put. Ali, kada je skretao iza ugla, sasvim se slučajno okrenuo i uspeo da primeti kako se petnaestak raznokalibarskih glava, muških i ženskih, kudravih i ćelavih, momentalno uvuklo u vrata, prozore, prolaze. Tada je osetio čudnovatu atmosferu ovog odvratnog mesta, atmosferu možda ne baš neprijateljstva ili opasnosti, već nekakvog lošeg, koristoljubivog interesovanja.
Gurnuvši ramenom vrata, ušao je u jednu jazbinu, u kojoj je u polumračnoj sali dremao za šankom dugonosi starac sa licem mumije. Stolovi su bili pusti. Rumata je nečujno prišao šanku i već hteo da starcu opali čvrgu, u ogroman nos, kada je najednom zapazio da zaspali starac uopšte ne spava, već da ga kroz poluotvorene kapke pažljivo posmatra. Rumata je bacio na šank srebrni novčić, i oči starca su se tog istog časa širom otvorile.
„Šta želi blagorodni don?” poslovno je počeo da se raspituje. „Travu? Prašak za šmrkanje? Devojku?”
„Ne pretvaraj se”, rekao je Rumata. „Dobro znaš zašto sam došao ovamo.”
„Ehe, pa to je, prema svemu, don Rumata”, sa neobičnim čuđenjem povikao je starac. „A ja gledam, nešto mi je poznato…”
Rekavši to, ponovo je spustio kapke. Sve je bilo jasno. Rumata je obišao šank i provukao se kroz uska vrata u susednu sobicu. Tamo je bilo tesno, mračno i zaudaralo je na nešto zagušljivo i kiselkasto. Na sredini, za visokim pultom stajao je, sagavši se nad papirima, zbrčkani stariji čovek sa pljosnatom crnom kapicom na glavi. Na pultu je čađio žižak, i u polumraku su se videla samo lica ljudi, koji su nepokretno stajali kraj zidova. Rumata je, pridržavajući mačeve, napipao stoličicu kraj zida i seo. Ovde su vladali posebni zakoni i posebna etikecija. Na pridošlicu niko nije obratio ni najmanju pažnju: kada je došao čovek, znači da tako treba da bude, a ako ne treba, onda će biti dovoljan jedan mig i čovek će nestati. Traži ga posle uzalud po celom svetu… Zbrčkani starac je prilježno škriputao perom; ljudi kraj zidova su bili nepomični. Povremeno je čas jedan, čas drugi od njih otegnuto uzdisao. Po zidovima, su, lupkajući nevidljivo jurcali gušteri — muholovci.
Nepokretni ljudi kraj zidova bile su vođe bandi — neke od njih je Rumata već odavno lično poznavao. Same po sebi, te tupe životinje nisu mnogo vredele. Njihova psihologija nije bila ništa složenija od psihologije srednjeg trgovca. To su bile neznalice, nepošteni ljudi koji su dobro vladali noževima i kratkim maljevima. A čovek za pultom…
Zvao se Vaga Točak, i on je bio svemoguć, poglavar koji nije znao za konkurenciju među svim zločinačkim snagama Moreuza — od Pitanskih blatišta na zapadu Irukana, do pomorskih granica trgovačke republike Soan. Njega su proklele sve tri zvanične crkve Imperije zbog neumerenog ponosa, jer je sebe nazivao mlađim bratom vladara. On je bio komandant noćne armije od deset hiljada ljudi, posedovao je bogatstvo od nekoliko stotina hiljada zlatnika, a njegova agentura je znala i najbrižljivije čuvane tajne državnog aparata. Poslednjih dvadeset godina četiri puta je pogubljivan, svaki put pred velikim brojem prisutnih; po zvaničnoj verziji, on se u tom trenutku nalazio istovremeno u tri najmračnije tamnice Imperije, a don Reba je ne jednom izdavao naređenja 'koja su se odnosila na to da državni zločinci i drugi zlomišljenici šire legende o takozvanom Vagi Točku, koji u stvari ne postoji, a to znači da je legendaran'. Taj isti don Reba je pozivao kod sebe, po glasinama koje su se širile, nekoliko barona, koji su imali jake družine i predlagao im nagradu: pet stotina zlatnika za mrtvog i sedam hiljada zlatnika za živog Vagu. Sam Rumata je svojevremeno morao da utroši dosta snage i zlata, da bi uspostavio kontakte sa tim čovekom. Vaga je izazivao u njemu najveće moguće gađenje, ali ponekad je bio i jako koristan, bukvalno nezamenljiv. Osim toga, Vaga je jako interesovao Rumatu kao naučnika. To je bio odista interesantan primerak u njegovoj kolekciji srednjovekovnih monstruma, ličnost koja je prema svemu, bila bez apsolutno ikakve prošlosti…
Vaga je ostavio pero, ispravio se i rekao promuklo:
„Eto tako, deco moja. Dve i po hiljade zlatnika za tri dana. A rashodi su bili hiljadu devet stotina devedeset i šest. Pet stotina četiri mala, okrugla zlatnika za tri dana. Nije loše, deco moja, nije loše…”
Niko se nije ni pomerio. Vaga se udaljio od pulta, seo u ugao i počeo da trlja suve dlanove.
„Imam čime da vas obradujem, deco moja”, rekao je. „Vremena nastupaju dobra, bogata… Ali, moraćemo da zapnemo. I to kako samo! Moj stariji brat, kralj Arkanarski, odlučio je da uništi sve učene ljude u njegovoj i mojoj kraljevini. No pa šta, on bolje zna šta radi. Pa i ko smo mi, da bismo diskutovali o njegovim visokim odlukama? Ali, korist od te njegove odluke možemo i moramo da izvučemo. I, pošto smo mi njegovi verni noćni podanici, mi svoj mali udeo nećemo ispustiti. On to neće primetiti, i neće se ljutiti na nas. Šta?”
Niko se nije ni pomerio.
„Učinilo mi se da je Piga uzdahnuo. Da li je to tačno Piga, sine moj?”
U pomrčini su ljudi počeli da se meškolje i kašljucaju.
„Nisam uzdisao, Vaga”, rekao je grubi glas. „Kako bih i mogao…”
„Ne smeš, Piga, ne smeš? Pravilno! Svi sada treba da me slušate, pa čak i da prestanete i da dišete. Svi ćete se vi razići odavde i prihvatiti se teškog posla, i neće biti nikog ko bi mogao da vas posavetuje. Moj stariji brat, njegovo veličanstvo, ustima ministra svoga dona Rebe obećao je za glave nekih učenih ljudi koji su izbegli i sada se skrivaju, veliki novac. Mi moramo da mu dostavimo te glave i da ga, starca, obradujemo. A sa druge strane, neki učeni ljudi žele da se sakriju od gnjeva mog starijeg brata i neće požaliti za to novaca. U ime milosrđa i da bih olakšao dušu mog starijeg brata od bremena nepotrebnih zločina, mi ćemo pomoći tim ljudima. Uostalom, kasnije, ako njegovom veličanstvu budu potrebne i te glave, on će ih dobiti. Jeftino, jako jeftino…”
Vaga je ućutao i opusiio glavu. Niz njegove obraze su najednom potekle staračke spore suze.
„A ja starim, deco moja”, rekao je, zajecavši. „Ruke mi drhte, noge mi klecaju, a pamćenje počinje da me izdaje. Zaboravio sam, sasvim sam zaboravio, da se među nama u ovoj zagušljivoj, tesnoj gajbi muči blagorodni don, koga se uopšte ne tiču naši računi. Otići ću ja. Otići u pokoj. A sada, deco moja, da se izvinimo blagorodnom donu…”
Ustao je i, teško dišući se poklonio. Ostali su takođe ustali i poklonili se, ali sa očiglednom neodlučnošću pa čak i strahom. Rumata je bukvalno čuo kako pucketaju njihovi tupi, primitivni mozgovi u uzaludnom naporu da shvate smisao reči i postupaka tog zgrbljenog starca.
Stvar je, razume se, bila jasna: razbojnik je iskoristio još jednu šansu, da obavesti don Rebu da će noćna armija u predstojećem programu raditi zajedno sa svima. A sada, kada je nastupilo vreme da se daju konkretni zadaci, da se navode imena i rokovi operacija; prisustvo blagorodnog dona postajalo je, blago rečeno, neprijatno, i njemu, blagorodnom donu, predlagano je da brzo izloži svoje poslove i gubi se napolje. Mračan starac. Strašan. I zašto li je samo u gradu? Jer, Vaga nikako ne podnosi gradove.
„U pravu si, poštovani Vago”, rekao je Rumata. „Nemam vremena. Ali, ja sam taj koji mora da se izvini, jer ja tebe uznemiravam zbog jedne sitnice.” Nastavio je da sedi, a svi su ga slušali stojeći. „Desilo se, eto, da mi je potreban tvoj savet… Možeš da sedneš.”
Vaga se još jednom poklonio i seo.
„Evo u čemu je stvar”, nastavio je Rumata. „Pre tri dana je trebalo da se u Kanjonu Teških Mačeva sastanem sa svojim prijateljem, blagorodnim donom iz Irukana. Ali, sastanak nije održan. On je nestao. Znam sigurno da je irukansku granicu prešao srećno. Da li možda znaš nešto o njegovoj daljnjoj sudbini?”
Vaga dugo nije odgovarao. Banditi su šaptali i uzdisali. Posle se Vaga nakašljao.
„Ne, blagorodni done”, rekao je. „Mi ništa ne znamo o svemu tom.”
Rumata je odmah ustao.
„Zahvaljujem ti se, poštovani”, rekao je. Iskoračio je na sredinu prostorije i stavio na pult vrećicu sa deset zlatnika. „Ostavljam ti ovo sa molbom: ako kojim slučajem saznaš nešto, obavesti me.” Dodirnuo je kapu. „Da si mi zdravo.”
Kraj samih vrata se zaustavio i nemarno dobacio preko ramena:
„Govorio si maločas nešto o učenim ljudima. Pala mi je na pamet jedna misao. Osećam, da naporom kralja u Arkanaru kroz mesec dana neće moći ni svećom da se pronađe ni jedan jedini iole pismeniji čovek. A ja u metropoli moram da osnujem univerzitet, jer sam dao takav zavet, ako se izlečim od crne kuge. Budi dobar, kada uloviš te knjigočatce, obavesti prvo mene, a tek posle toga don Rebu. Može se desiti da ću odabrati par od njih za univerzitet.”
„To neće biti jeftino”, upozorio ga je sladunjavim glasom Vaga. „Roba je retka, ne ostaje dugo u rafovima.”
„A čast je još skuplja”, visokomerno je rekao Rumata i izašao.