Tog Vagu bi bilo, mislio je Rumata, jako interesantno uloviti i odvesti na Zemlju. Tehnički to ne bi bilo komplikovano izvesti. To bi moglo da se uradi i sada, ovog časa. Šta bi on radio na Zemlji? Rumata je pokušao da zamisli, šta bi Vaga radio na Zemlji. U svetlu sobu sa zidovima od ogledala i er-kondišnom, u kojoj se oseća miris četinara ili mora, ubačen je ogroman, maljavi pauk. Pauk se skupio uz svetao pod, grčevito počeo da baca poglede oko sebe i — šta drugo da radi? — postrance je krenuo u najtamniji kut, skupio se, preteći iskezivši otrovne čeljusti. Razume se, Vaga bi pre svega počeo da traži uvređene. I, razume se, najgluplji uvređeni čovek bi mu se učinio suviše čist i nekoristan. Ojadio bi se starac. Pa bi čak možda i umro. A uostalom, ko to zna! U tome i jeste stvar, što je psihologija tih monstruma — potpuno nepoznata šuma. Sveti Mika! Pa snaći se u njoj je mnogo teže, nego u psihologiji nehumanoidnih civilizacija. Svi njihovi postupci mogu se objasniti, ali je vraški teško te postupke predvideti. Da, možda bi i umro od tuge. A možda bi se snašao, prilagodio, shvatio šta je šta, i počeo da radi kao šumar na nekom šumskom gazdinstvu. Jer, nemoguće je da on nema neku sitnu, neupadljivu strast, koja mu ovde samo smeta, a koja bi tamo mogla da postane suština njegovog života. Čini se da voli mačke. U njegovom brlogu, priča se, ima ih čitav čopor, i specijalni čovek se brine za njih. I on tom čoveku za to čak i plaća, iako je velika cicija i mada bi mogao jednostavno da ga natera da to radi. Ali, šta bi on na Zemlji radio sa svojim čudovišnim častoljubljem — sam bog to može da zna!
Rumata se zaustavio pred tavernom i hteo da uđe, ali je konstatovao da mu je nestao ćemer. Stajao je pred ulazom potpuno zbunjen (nikako nije mogao da se navikne na takve stvari, iako mu se to nije jedared desilo) i dugo je preturao džepove. Imao je ukupno tri vrećice sa novcem, po deset zlatnika u svakoj. Jednu je dobio prokuror, otac Kin, drugu je dao Vagi. Treća je nestala. Džepovi su mu bili prazni, sa leve nogavice su pedantno bile odrezane sve zlatne alke, a sa opasača mu je nestao nož.
Tada je zapazio da su se u blizini zaustavila dva jurišnika, da bulje u njega i keze zube. Saradnik instituta bi trebalo da pljucka na tako nešto ali blagorodni don Rumata Estorski se ražestio. Za sekundu je izgubio kontrolu nad samim sobom. Zakoračio je prema jurišnicima, ruka mu se i nehotice digla, stežući se u pesnicu. Prema svemu, lice mu se jezivo izmenilo, jer su se podsmešljivci odmah trgli i sa skamenjenim, kao u paralitičara osmesima na licima, uleteli u tavernu.
Tada se preplašio. Osetio je takav užasan strah, kakav je do tada osetio samo jedan jedini put u životu, kada je — u to doba još uvek pilot svemirske letilice — osetio prvi napad malarije. Ne zna se odakle je došla ta bolest, ali kroz dva sata su ga, šaleći se i smejući se izlečili, ali je on zauvek zapamtio potres koji je doživeo, potpuno zdrav, on koji nikada nije bio bolestan pri samoj pomisli da se u njemu nešto pokvarilo, da je postao ranjiv i da je izgubio vlast nad sopstvenim telom.
Pa ja to nisam hteo pomislio je. U mojim mislima nije bilo ničeg nalik na to. Oni nisu ništa posebno radili — no, stajali su, kezili se… Veoma su se glupavo kezili, ali sam sigurno užasno glupavo izgledao, kada sam preturao sopstvene džepove. Jer, umalo ih nisam ubio, shvatio je najednom. Da nisu umakli, ubio bih ih. Setio se kako je sasvim nedavno, za opkladu, jednim udarcem mača rasekao odozgo do dole lutku, obučenu u dvostruki soanski oklop, i osetio kako mu po leđima prelaze žmarci… Sada bi oni ležali ovde, kao svinjska trupla, a ja bih stajao sa mačem u ruci i ne bih znao šta da radim… Eto ti i boga! Razbesneo se potpuno…
Najednom je osetio da ga bole svi mišići, kao posle nekog teškog rada. No-no, tiho je rekao samome sebi. Nije to ništa strašno. Sve je prošlo. Jednostavno — razbesneo si se. Momentalna eksplozija besa, i sada je već sve prošlo. Ja sam ipak čovek, i ništa životinjsko nije mi tuđe… To su jednostavno živci. Živci i napetost poslednjih dana… A najvažnije — to je osećanje senke koja se nadnosi nad tebe. Ne zna se čija je, ne zna se odakle dolazi, ali ona se primiče i nemilosrdno nadnosi nad tebe…
Ta neminovnost se osećala u svemu. I u tome, što su se sada jurišnici, koji su se do nedavno skupljali uz kasarne, noseći sekire slobodno šepurili sredinom ulica, gde su ranije smeli da se kreću samo blagorodni donovi. I u tome, što su iz grada nestali ulični pevači, pripovedači, igrači, akrobate. I u tome, što su građani prestali da pevaju pesme političke sadržine, što su se jako uozbiljili i što su potpuno tačno znali, šta je neophodno činiti za korist države. I u tome, što je iznenada potpuno neočekivano bila zatvorena luka. I u tome što je 'pobunjeni narod' uništio i spalio sve radnjice, koje su prodavale raritete — a to su bila jedina mesta u kraljevini, gde su mogle da se kupe ili pozajme knjige i rukopisi na svim jezicima Imperije pa čak i na drevnim, sada mrtvim, jezicima starosedelaca Moreuza. I u tome što je ukras grada, svetlucava kula astrološke opservatorije sada štrčala u plavo nebo kao crni, istruleli zub, spaljena 'slučajnim požarom'. I u tome, što se potrošnja alkohola za dve poslednje godine povećala četiri puta — u Arkanaru, koji je od vajkada bio poznat po nezadrživom pijanstvu! I u tome što su se već naviknuto zaboravljeni, potlačeni seljaci konačno zakopali pod zemlju u svojim Blagodarnim, Rajskim vrtovima i Vazdušnim Poljupcima, ne usuđujući se da izađu iz zemunica čak ni da bi obavili najneophodnije poljske radove: I, na kraju, i u tome, što se stari strvoder Vaga Točak preselio u grad, osećajući da može da se obogati… Negde u nedrima dvora, u raskošnim odajama, gde se kralj koji je patio od podagre, koji dvadeset godina nije video sunce bojeći se svega na ovome svetu, sin sopstvenog pradede, slaboumno kikotao, potpisujući jednu za drugom surove naredbe, koje su osuđivale na mučnu smrt i najčestitije i najnekoristoljubivije ljude, negde tamo je sazrevao čudovišni čir koji će ako ne danas, a ono sutra sigurno pući…
Rumata se okliznuo na koru od dinje i digao glavu. Nalazio se u ulici Premnogo blagodarnosti; u carstvu solidnih trgovaca, menjačnica i majstora-juvelira. Po stranama su se nalazile solidne i starinske zgrade sa trgovinama i magazama, trotoari su ovde bili široki, a kolovoz popločan granitnim pločama. Obično su ovde mogli da se susretnu blagorodni i oni bogatiji, ali se sada u susret Rumati kretala samo gusta gomila uzbuđenog običnog naroda. Rumatu su oprezno zaobilazili, ulagivački ga posmatrajući, mnogi su mu se za svaki slučaj i sklanjali. U prozorima gornjih spratova promicala su debela lica, radoznalo uzbuđena. Negde napred se čulo zapovednički: „No, prolazi brže!.. Raziđi se!.. No, brže!..” A u gomili su razgovarali:
„U njima i jeste najveće zlo, njih se najviše i boj. Na prvi pogled su mirni, dobroćudni, poštovani, a ako malo bolje pogledaš — trgovac, trgovac, a u njemu — otrov gorki!”
„Kako su ga samo, đavola… Ja sam se na to barem već navikao, ali, veruj mi, i meni se smučilo kada sam video…”
„A šta je njima… To su momci! Srce čoveku da zaigra! Takvi neće izdati.”
„A možda ne bi trebalo baš tako? Ipak je čovek, živo biće… No, ako je grešan — kazni ga, pouči, a zašto sve ovo?”
„Okani se ti toga!. Ti bi mogao i malo tiše: kao prvo, ljudi su oko nas…”
„Domaćine, domaćine! Sukno nije loše, daće ga, neće se cenkati, ako pritisnete… Samo brže treba, jer će inače ponovo Pakinove poslovođe sve dograbiti…”
„A ti sine, što je najvažnije, ne sumnjaj. Poveruj, to je ono najvažnije. Ako vlasti tako postupaju — onda znači da znaju šta rade…”
Ponovo su nekog ubili, pomislio je Rumata. Poželeo je da skrene i obiđe mesto, odakle je dolazila gomila, i odakle su dopirali povici da ljudi prolaze i raziđu se. Ali, nije skrenuo. Samo je prešao šakom po kosi, da pramen, koji mu je pao na čelo, ne prekrije kamen na zlatnom obruču. Kamen u stvari nije bio kamen, već objektiv predajnika, a obruč nije bio obruč, već radio-stanica. Istoričari na zemlji su videli i čuli, sve, što je videlo i čulo dve stotine i pedeset izviđača na devet kontinenata planete. I zato su izviđači bili obavezni da gledaju i slušaju.
Podigavši glavu i raširivši u stranu mačeve, da bi kačio što više ljudi, krenuo je pravo na ljude sredinom kolovoza, i ljudi koji su mu dolazili u susret brzo su se sklanjali, praveći mu prolaz. Četiri nabijena nosača sa nafrakanim licima prenela su kroz ulicu srebrnastu nosiljku. Iza zavese se promolilo lepo, ledeno lice sa iscrtanim trepavicama. Rumata je skinuo kapu, poklonio se. To je bila dona Okana, sadašnja ljubavnica orla našega, dona Rebe. Ugledavši zgodno kavaljera, ona mu se maštalački i značajno osmehnula. Čovek bi mogao, ne razmišljajući se mnogo, da navede imena najmanje dvadesetak blagorodnih donova, koji bi, doživevši takav osmejak, potrčali kod žena i ljubavnica sa radosnom vešću: „Sada neka me se svi čuvaju, sve ću sada kupiti i prodati, na sve ću ih podsetiti! Takvi osmejci su — stvar retka i pokatkad neprocenjivo vredna. Rumata se zaustavio, prateći pogledom nosiljku. Treba se odlučiti, pomislio je. Treba se konačno odlučiti… Naježio se pri pomisli na to koliko će ga to stajati. Ali, potrebno je! Potrebno… Odlučeno je, pomislio je, svejedno drugog puta nema. Večeras. Došao je do radnje sa oružjem, u koju je navraćao tog jutra da bi pogledao noževe i saslušao stihove, i ponovo se zaustavio. Znači u tome je… Znači, ti si došao na red, dobri oče Gauče…”
Gomila se već bila razišla. Vrata radnje bila su odvaljena sa šarki, prozori razbijeni. U vratima je stajao, oslonivši se nogom o ragastov, ogroman jurišnik u sivoj košulji. Drugi jurišnik, nešto niži rastom, čučao je kraj zida. Vetar je valjao po ulici izgužvane, ispisane listove papira.
Ogroman jurišnik strpao je prst u usta, olizao ga, posle ga izvukao i pažljivo pogledao. Prst je bio krvav. Jurišnik je ulovio Rumatin pogled i dobroćudno prodahtao:
„Ujeda, strvina, kao hrčak…”
Drugi jurišnik se brzo nasmejao. To je bio nekako bezbojan, bled momak, nesiguran, bubuljičavog lica, odmah se videlo: novajlija, gad, štene…
„Šta se ovde desilo?” upitao je Rumata.
„Skrivenog knjigočatca smo ukebali”, nervozno je progovorilo štene.
Ljudeskara je ponovo počeo da sisa prst, ne menjajući pozu.
„Mirno!” tiho je naredio Rumata.
Štene je brzo skočilo i dograbilo sekiru. Ljudeskara se prvo zamislio, ali je konačno ipak spustio nogu i uspravio se.
„Kakvog to knjigočatca?” upitao je Rumata.
„Ne znam”, reklo je štene. „Po naređenju oca Cupika…”
„No, i šta? Jeste li ga uhvatili?”
„Upravo tako! Jesmo!”
„To je dobro”, rekao je Rumata.
To odista uopšte nije bilo loše. Vremena je još imao. Nema ničeg vrednijeg od vremena, pomislio je. Jedan sat vredi života, a čitav dan je neprocenjiv.
„I gde ste ga strpali? U kulu?”
„A?” zbunjeno je upitalo štene.
„Pitam, je li sada u Kuli?”
Na bubuljičavom licu se razlio nesiguran osmejak. Ljudeskara je počeo da rže. Rumata se brzo okrenuo. Tamo, na drugoj strani ulice, kao vreća od krpa, na prečki je visio leš oca Gauka. Nekoliko klinaca u ritama ga je, raširenih ustiju posmatralo iz dvorišta.
„Sada ne stiže baš svako u Kulu”, dobroćudno je prosiktao iza leđa ljudeskara. „Sada se kod nas to radi brzo. Dograbiš ga za uvo i — povedeš u šetnju…”
Štene je ponovo počelo da rže. Rumata ga je slepo pogledao i lagano prešao preko ulice. Lice tužnog pesnika bilo je crno i nepoznato. Rumata je spustio pogled. Samo su mu ruke bile poznate, dugačkih, tankih prstiju, izbrljanih mastilom…
Sada ne odlaze iz života,
Sada iz života odvode,
I čak ako i neko
Zaželi, da drugačije bude,
Nemoćan i nevešt,
Opustiće slabe ruke,
Ne znajući gde je srce hobotnice,
I ima li hobotnica srce…
Rumata se okrenuo i krenuo dalje. Dobar, slabi Gauk… Hobotnica ima srce. I mi znamo gde se ono nalazi. I to je najstrašnije od svega, moj mirni, bespomoćni druže. Mi znamo gde se ono nalazi, ali mi ne možemo da ga rasečemo, ne prolivši pri tome krv hiljade preplašenih, omamljenih, zaslepljenih ljudi, koji ne znaju šta je to sumnja. A njih je tako mnogo, jako mnogo, neupućenih, razjedinjenih, razbesnelih od večitog, nezahvalnog rada, poniženih, nesposobnih da se uzdignu iznad pomisli na jedan groš više u džepu… I njih je još nemoguće naučiti, ujediniti, usmeriti, spasti od samih sebe. Rano se, prerano, na čitava stoleća prerano digla u Arkanaru siva gomila, ona neće naići na otpor, i preostaje samo jedno jedino: spasti one malobrojne, koje mogu da se spasu. Budaha, Taru, Nanina, no, još jedno desetak, pa možda i dvadesetak…
Ali već i sama pomisao na to, da je na hiljade drugih, možda i manje talentovanih, ali isto tako poštenih, odista blagorodnih ljudi osuđeno na pogibiju izazivala je u grudima ledenu hladnoću i osećanje sopstvene podlosti. Povremeno je to osećanje postajalo tako oštro, da se svest mutila, i Rumata je kao na javi video leđa sive stoke, ozarene Ijubičastim odsjajima pucnjeva, i unakaženu životinjskim užasom neprimetnu, bledu fizionomiju don Rebe i Veselu Kulu, koja se rušila u samu sebe… Da, to bi bilo odista divno. To bi bio pravi posao. Pravo makroskopsko delovanje. Ali posle… Da, oni u Institutu su u pravu. Posle bi nastupilo ono neizbežno. Krvavi haos u zemlji. Noćna armija Gave, koja izlazi na površinu, deset hiljada glavoseča nasilnika, ubica, razvratnika koje su odbacile sve crkve; horde varvara bakarne boje kože, koje se spuštaju sa planina i uništavaju sve živo, od beba do staraca: ogromne mase oslepelih od užasa seljaka i građana, koje jure u šume, u planine, u pustinje; i tvoje pristalice — veseli ljudi, smeli ljudi! — koji paraju jedan drugom stomake u surovoj borbi za vlast i za pravo da vladaju mitraljezom posle tvoje, neizbežno nasilne, smrti… I ta odvratna smrt dolazi — iz čaše vina, koju ti daje najbolji prijatelj, ili od strele iz samostrela, koja je zazviždala iza tvojih leđa, iza neke teške zavese. I skamenjeno lice onoga, ko će biti poslat sa Zemlje da te zameni i koji će zateći ovu zemlju, obezljuđenu, zalivenu krvlju, kako dogoreva u požarima, u kojoj će sve, sve morati iznova da se stvara…
Kada je Rumata gurnuo nogom vrata svoje kuće i ušao u velelepan, zapušteni hol, bio je mračan kao oblak. Muga, zgrbljeni sluga sa četrdesetogodišnjim lakejskim stažom, sedi, naježio se kada ga je ugledao i samo je posmatrao, uvukavši glavu u ramena, kako mladi gazda skida sa sebe kapu, kabanicu i rukavice, baca na klupu opasače sa mačevima i penje se u svoje odaje. U salonu je Rumatu čekao dečak Uno.
„Naredi da donesu ručak”, zarežao je Rumata. „U kabinet.”
Dečak se nije ni pomerio sa mesta.
„Tamo vas čekaju”, turobno ga je izvestio.
„Ko to?”
„Nekakva devojka. A možda je i dona. Po ponašanju kao da je devojka — ljubazna je, a odevena je blagorodno… Lepa je.”
Kira, pomislio je Rumata nežno i sa olakšanjem. Oh, kako je to divno! Kako je samo osetila, draga moja… Postojao je malo zatvorenih očiju, usredsredujući misli.
„Da je oteram, šta li?” poslovno je upitao dečak.
„Budala si”, rekao je Rumata. „Daću ti ja — 'oterati'. Gde je?”
„Pa u kabinetu”, rekao je dečak, nevešto se osmehujući.
Rumata je brzim korakom krenuo u kabinet.
„Naredi da donesu ručak za dvoje”, naredio je usput. „I pazi, ne puštaj nikoga! Neka dođe i sam kralj, ili đavo, pa makar to bio i sam don Reba…”
Bila je u kabinetu, sedela je sa nogama podvijenim pod sebe u fotelji, oslonjena o pesnicu, i rasejano prelistavala 'Traktat o glasinama'. Kada je ušao, trgla se, ali joj nije dao da ustane, pritrčao je, zagrlio i zabio nos u njenu raskošnu, mirišljavu kosu, mrmljajući: „Na vreme si došla, Kira… Na vreme!”
U njoj nije bilo ničeg posebnog. Devojka kao sve devojke osamnaest godina stara, prćastog nosa; otac — pomoćnik pisara u sudu, brat — narednik kod jurišnika. A niko nije hteo da se oženi njome, jer je bila riđokosa, a riđokose u Arkanaru niko nije voleo. Zato je bila začuđujuće tiha i stidljiva, ničeg u njoj nije bilo od ličnih, raskošnih malograđanki, koje su bile na ceni u svim klasama. Nije ličila ni na dvorske lepotice, koje su suviše rano i za ceo život saznavale u čemu je smisao ženske sudbine. Ali, umela je da voli, kao što sada vole na Zemlji — mirno i ne obazirući se ni na šta…
„Zašto si plakala?”
„A zašto si ti tako ljut?”
„Ne, reci ti meni, zašto si plakala?”
„Posle ću ti već ispričati. A tvoje oči su sasvim premorene… Šta se to desilo?”
„Posle. Ko te je uvredio?”
„Niko me nije uvredio. Odvedi me odavde.”
„Svakako.”
„Kada ćemo otići?”
„Ne znam, draga moja. Ali, obavezno ćemo otići.”
„Daleko?”
„Daleko, jako daleko.”
„U metropolu?”
„Da… u metropolu. Kod mene.”
„Je li tamo lepo?”
„Fantastično lepo. Tamo niko i nikada ne plače.”
„To se ne dešava.”
„Da, razume se. To se ne dešava. Ali ti tamo nikada nećeš plakati.”
„A kakvi su tamo ljudi?”
„Kao ja.”
„Svi su takvi?”
„Nisu svi. Ima i boljih.”
„To se ne dešava.”
„Upravo se to i dešava!”
„Zašto mi je tako lako da ti verujem? Otac nikome ne veruje. Brat govori da su svi svinje, samo su jedni prljavi, a drugi nisu. Ali, ja im ne verujem, a tebi uvek verujem…”
„Volim te…”
„Pričekaj… Rumata… Skini obruč… Govorio si mi da je to grešno…”
Rumata se zbunjeno nasmejao, smakao sa glave obruč, stavio ga na sto i prekrio knjigom.
„To je božje oko”, rekao je. „Neka se zatvori…” Podigao ju je u naručje. „To je jako grešno, ali kada sam sa tobom, nije mi potreban bog. Zar ne?”
„Istina je”, rekla je tiho.
Kada su seli za sto, pečenje se već bilo ohladilo, a vino se, koje je bilo doneto sa leda, ugrejalo. Došao je dečak Uno, i nečujno koračajući, kako ga je učio stari Muga, krenuo pored zidova, paleći svećnjake, iako je još bilo svetlo.
„To je tvoj rob?” upitala je Kira.
„Ne; on je slobodan dečak. On je divan dečak, samo je velika cicija.”
„Novac treba brojati”, primetio je Uno, ne okrećući se.
„Tako i nisi kupio nove čaršave?” upitao ga je Rumata.
„A šta će”, rekao je dečak. „I stari su još dobri…”
„Slušaj, Uno”, rekao je Rumata. „Ne mogu čitavih mesec dana da spavam na istim čaršavima.”
„He”, rekao je dečak. „Njegovo veličanstvo po pola godine spava, i ne žali se…”
„A ulje”, rekao je Rumata, namigujući Kiri, „ulje u lampama? Zar je ono besplatno, šta li?”
Uno se za tren zaustavio.
„Pa goste imate”, rekao je na kraju odlučnim glasom.
„Vidiš kakav je!” rekao je Rumata.
„Dobar je”, ozbiljno je rekla Kira. „Voli te. Daj da ga povedemo sa sobom.”
„Videćemo”, rekao je Rumata.
Dečak ga je sumnjičavo upitao:
„A gde to? Nikuda ja neću krenuti.”
„Otići ćemo tamo”, rekla je Kira, „gde su svi ljudi kao don Rumata.”
Dečak se zamislio i prezrivo rekao: „U raj, šta li, za blagorodne?”… Posle se podsmešljivo nasmejao i izašao iz kabineta, vukući po podu iscepane papuče. Kira ga je posmatrala.
„Divan dečak”, rekla je. „Mrgodan je kao neko meče. Dobrog imaš prijatelja.”
„Svi moji drugovi su dobri.”
„A baron Pampa?”
„Odakle ga znaš?” začudio se Rumata.
„A ti ni o kome drugome ništa i ne pričaš. Od tebe stalno čujem jedno te isto — baron Pampa pa baron Pampa.”
„Baron Pampa je odličan drug.”
„Kako to: baron a drug?”
„Hoću da kažem da je dobar čovek. Jako dobar i veseo. I mnogo voli svoju ženu.”
„Hoću da se upoznam sa njim… Ili me se stidiš?”
„Ne, ne stidim se. Samo, iako je dobar čovek, ipak je baron.”
„A…” rekla je.
Ramata je odmakao tanjir.
„A ti mi ipak reci zašto si plakala. I zašto si dotrčala sama. Zar je to pametno trćati sama po ulicama?”
„Nisam više mogla da ostanem kod kuće. Više se tamo nikada neću vratiti. Mogu li da budem služavka kod tebe? Badava.”
Rumata se nasmejao kroz knedlu koja mu se stegla u grlu.
„Otac svaki dan prepisuje dostave”, nastavila je sa mirnim očajem u glasu. „A papiri, sa kojih ih prepisuje, svi su krvavi. Dobija ih u Veseloj Kuli. I zašto si me samo naučio da čitam? Svako veče, svako veče… prepiše jedan zapisnik sa mučenja — i pije… Kako je to samo strašno, strašno!… 'Evo', kaže, 'Kira — naš sused-kaligraf je učio ljude da pišu. Šta misliš, ko je on? Pod mučenjem je priznao da je veštac i irukanski špijun. I kome sada čovek', kaže on, 'može da veruje? Ja sam', kaže, 'i sam od njega pismenost učio.' A kada brat dođe iz patrole — pijan kao tresak, ruke mu sve u sasušenoj krvi… 'Sve ćemo', kaže 'poklati do dvanaestog pretka unazad…' Oca saslušava, zašto si, kaže, pismen… Danas je sa prijateljima dovukao u kuću nekog čoveka… Tukli su ga, sve su krvlju isprljali. A on je već prestao i da kuka. Ne mogu više tako, neću da se vratim bolje me ubij!…”
Rumata je stajao kraj nje, milujući je po kosi. Gledala je u jednu tačku blistavim, suvim očima. Šta je mogao da joj kaže? Uzeo ju je u naručje, odneo na otoman, seo pored nje i počeo da joj priča o kristalnim hramovima, o veselim vrtovima koji se prostiru na mnogo milja bez truleži, komaraca i đubreta, o čaršavu-oružju, o letećim tepisima-avionima, o čarobnom gradu Lenjingradu, o svojim prijateljima — ljudima ponositim, veselim i dobrim, o divnoj zemlji za sedam mora, iza sedam gora, koja se čudnovato zove — Zemlja… Slušala ga je tiho i pažljivo i samo se sve ćvršće pribijala uz njega, kada je pod prozorima na ulici — grrum, grrrum, grrum — odjekivao bat vojničkih čizama.
Imala je ona čudesnu osobinu: sveto je i nekoristoljubivo verovala u dobro. Ispričaj takvu bajku seljaku-robu — on će se sumnjičavo nasmejati, obrisaće rukavom usta i otići bez i jedne jedine reči, bacajući samo povremeno poglede na dobrog, treznog, ali — eh, kakve li nesreće! — bleskastog blagorodnog dona. Ako bi počeo da priča tako nešto don Tameu ili don Seriju — ne bi ga ni saslušali do kraja: jedan bi zaspao, a drugi bi, podrignuvši, rekao: „To je”, reći će, „jako bla-go-rodno, a kako je tamo što se tiče žena?…” A don Reba bi ga saslušao do kraja pažljivo, a kada bi ga saslušao, dao bi mig jurišnicima, koji bi brzo dograbili blagorodnog dona za laktove i izvrnuvši ih na leđa, saznali bi tačno, od koga se to blagorodni don takvih bajki naslušao i kome je već uspeo da ih sve ispriča…
Kada je zaspala, smirivši se, poljubio ju je u mirno, usnulo lice, prekrio zimskim kaputom sa krznenim okovratnikom i na prstima izašao, pritvorivši za sobom vrata koja su odvratno zaškripala. Prošavši kroz mračan dom, sišao je u sobu za poslugu i rekao, gledajući nekuda povrh glava koje su se povile pred njim:
„Uzeo sam upraviteljicu. Zove se Kira. Živeće gore, kod mene. Sobu, koja se nalazi do kabineta, sutra pažljivo srediti. I upraviteljicu slušati kao mene.” Prešao je pogledom po slugama: da se možda neko ne ceri. Niko se nije cerio, slušali su ga sa dužnim poštovanjem. „A ako neko počne da brblja na ulici, jezik ću mu iščupati!”
Završivši svoj govor, postojao je još neko vreme da bi bio uverljiviji, a onda se okrenuo i ponovo popeo u svoje odaje. U salonu, po čijim je zidovima visilo zarđalo oružje, u kome se nalazio čudnovat, izgrižen crvima nameštaj, stao je kraj prozora i, gledajući napolje, naslonio se čelom na hladno, mračno staklo. Začuli su se udarci prve straže. U prozorima preko puta palili su svetiljke i zatvarali kapke, da ne bi privlačili pažnju bandita i zlih duhova. Bilo je tiho, samo je jednom, negde tamo dole, užasnim glasom zaurlao pijanac — ili su ga svlačili, ili je pokušavao da provali u tuđa vrata.
Najstrašnije od svega su bile te večeri, mučne, jednolične, bez i jednog zračka svetlosti. Mislili smo da će to biti večita borba; jeziva i pobedonosna. Smatrali smo da ćemo uvek moći da sačuvamo jasne predstave o dobru i zlu, o neprijatelju i prijatelju. I mislili smo sve u svemu pravilno, samo mnoge stvari ipak nismo uzeli u ozbir. Na primer, ovakve večeri nismo mogli ni da zamislimo, iako smo tačno znali da će postojati…
Negde dole začuo se zveket metala — počele su da se pokreću reze, pripremajući se za noć. Kuvarica se molila svetom Miki, da joj pošalje bilo kakvog muža, samo da bude čovek samostalan i sa razumevanjem. Stari Muga je zevao, mašući oko sebe palcem. Sluge u kuhinji su ispijale večernje pivo i ogovarale, a Uno im je, dok su mu se presijavale oči, pune jeda, govorio kao odrastao: „Dokle ćete jezike da češete, pastuvi jedni…”
Rumata se udaljio od prozora i počeo da se šetka po salonu. To je beznadežno, pomislio je. Nema takve snage, koja bi mogla da ih istrgne iz uobičajenog kruga briga i predstava. Može im se dati sve. Čovek bi mogao da ih preseli u najsavremenije zgrade od stakla i obuči ih jonskim procedurama, i ipak će se oni uveče okupljati u kuhinji, igrati karte i podsmevati se susedu, koga tuče žena. I za njih neće postojati bolji provod. Što se toga tiče don Kondor je u pravu: Reba je — glupost, sitnica u poređenju sa ogromnim tradicijama, pravilima postojanja koja ozaruju stoleća, koja su dostupna i najglupljem među najglupljima, a koja oslobađaju od potrebe da čovek misli i interesuje se za bilo šta. A dona Rebe neće biti, sigurno, čak ni u školskom programu. 'Sitan avanturista u doba jačanja apsolutizma'.
Don Reba, don Reba! Nije visok, ali nije baš ni mali rastom, nije debeo, a nije ni suviše mršav. Kosa mu nije ni suviše gusta, a nije ni ćelav. I pokreti mu nisu nagli, ali nije ni spor, lice mu je neupadljivo, liči na hiljade lica istovremeno. Učtiv je, galantan prema damama, pažljiv sagovornik, a uz sve to i ne blista nekim posebnim mislima…
Pre tri godine izronio je iz nekakvih ubuđalih podruma dvorske kancelarije, sitan, neprimetan činovničić, koji je želeo svakome da ugodi, bled, čak nekako sivkast. Posle je tadašnji prvi ministar najednom bio uhapšen i pogubljen, pod mučenjem je podleglo nekoliko poludelih od užasa stanovnika koji ništa nisu shvatali, i kao da je na njihovim leševima izrastao kao ogromna bleda pečurka taj čvrst, nepoštedan genije osrednjosti. On nije niko. On je bez porekla. To nije snažan um pri slabom gospodaru, koji daje ceo svoj život ideji borbe za ujedinjenje zemlje a u ime autokratije. To nije srebroljubac-privremeni čovek, koji misli samo na zlato i žene, koji ubija i desno i levo od sebe vlasti radi i koji vlada da bi ubijao. Šapuće se takođe da on i nije nikakav don Reba, da je don Reba — sasvim drugi čovek, a da je ovaj bog zna ko, vukodlak, dvojnik, podmetnuta ličnost…
Ma šta preduzimao, sve je propadalo. Napujdao je jedan na drugi dva uticajna roda u kraljevstvu, da bi ih oslabio i da bi otpočeo široki napad na plemstvo. Ali, rodovi su se pomirili, uz zveckanje čaša proglašen je večiti savez i od kralja je otet ogroman komad zemlje, koji je oduvek pripadao Tocovima Arkanarskim. Objavio je rat Irukanu, sam je poveo armiju prema granici, utopio je u močvarama i izgubio po šumama, prepustio je sve sudbini i pobegao nazad, u Arkanar. Zahvaljujući naporima don Huga, za čije postojanje nije ni znao, uspeo je da izvojuje od vojvode Irukanskog mir — po ceni dva granična grada, a posle je kralj morao da isprazni do dna već ionako praznu blagajnu, da bi se borio protiv seljačkih ustanaka koji su obuzeli celu zemlju. Za takve neuspehe bi bilo koji drugi ministar bio obešen za noge na vrhu Vesele Kule, ali je don Reba na neki način ostao na vlasti. Ukinuo je ministarstva obrazovanja i blagostanja, uveo ministarstvo odbrane krune, uklonio je sa vladajućih položaja plemstvo i malobrojne naučnike, konačno uništio privredu, napisao traktat 'O životinjskoj suštini seljaka', i, na kraju, pre godinu dana organizovao 'odbrambenu gardu' — 'Sive čete'. Iza Hitlera su se nalazili monopoli. Iza dona Rebe nije stajao niko, i bilo je očigledno da će ga jurišnici na kraju krajeva pojesti kao muvu. Ali, on je nastavio da okreće i vrti, da čini jednu glupost za drugom, izvlačio se kao da se trudio da prevari samoga sebe kao da nije znao ni za šta drugo do za paranoični Zadatak — da uništi kulturu. Kao i Vaga Točak, on je bio bez ikakve prošlosti. Pre dve godine je svaki plemić sa prezirom govorio o 'ništavnom gradu, koji je prevario gospodara', ali zato sada, ma kog aristokratu upitao, svako će se proglasiti rođakom ministra odbrane krune po majčinoj liniji.
A sada mu je zbog nečega bio potreban Budah. Ponovo glupost. Ponovo nekakva podvala. Budah je — knjigočatac. Knjigočatce na kolac. Bučno, sa pompom, da svi znaju. Ali, nema ni buke ni pompe. Znači, potreban mu je živi Budah. A zašto? Nije Reba valjda baš toliko glup, da bi se nadao da će uspeti da natera Budaha da radi za njega? A možda je ipak i glup? A možda je don Reba jednostavno glupav i srećan intrigant, koji u stvari ni sam ne zna šta hoće, i koji lukavog izraza lica čini glupost za glupošću na očigled svih? Smešno, tri godine ga posmatram i do sada još nisam uspeo da shvatim šta je on u suštini. Uostalom, ako bi on posmatrao mene, on takođe ništa ne bi shvatio. Jer sve može da bude posredi, to je ono najinteresantnije! Bazna teorija konkretizuje samo osnovne oblike psihološke usmerenosti, a u samoj stvari tih oblika ima isto koliko i ljudi, na vlasti se može naći bilo ko! Na primer, čovečuljak, koji se celog života bavio time kako da ponizi i povredi svoje susede. Pljuvao je u tuđe lonce sa čorbom, podmetao srču u tuđe seno. Njega će, razume se, smaći, ali će on uspeti da se dovoljno napljuje, napakosti, naraduje… A njega se ne tiče, što u istoriji o njemu neće ostati ni traga, i što će njegovi daljnji potomci lupati glavom, pokušavajući da uvrste njegovo ponašanje pod razvijenu teoriju i istorijske doslednosti.
Sada mi nije do teorije, pomislio je Rumata. Znam samo jedno: čovek je objektivni nosilac razuma; sve, što smeta čoveku da razvija razum je — zlo, i to zlo se mora ukloniti u najkraćem mogućem roku i na bilo koji način. Bilo koji? Da li baš na bilo koji?… Ne, sigurno ipak ne baš na bilo koji. Ili ipak na bilo koji? Žutokljunac! — pomislio je o sebi. — Treba se odlučiti. Ranije ili kasnije moraće da se odluči.
Najednom se setio done Okane. Eto i odluči se, sada, pomislio je. Počni upravo od toga. Ako se bog prihvata toga da čisti nužnik neka onda ne misli da će mu prsti ostati čisti… Osetio je gađenje pri pomisli na ono što ga očekuje. Ali, to je ipak bolje nego ubijati. Đubre je bolje od krvi. Na prstima je, da ne probudi Kiru, ušao u kabinet i tamo se presvukao. Počeo je da vrti u rukama obruč sa otpremnikom, i odlučno ga strpao u fioku svoga stola. Posle je zatakao u kosu iza desnog uveta belo pero — simbol strastvene ljubavi, opasao mačeve i prebacio preko ramena najbolju kabanicu. Već dole, pomerajući reze, pomislio je: a ako sazna don Reba, biće to kraj done Okane. Ali, bilo je već kasno da se vrati.