Gosti su se već bili skupili, ali dona Okana se još nije pojavljivala. Kraj pozlaćenog stočića sa zakuskama su pijuckali, savijajući leđa i ističući svoje debele stražnjice, kraljevski gardisti, proslavljeni dvobojima i seksualnim uspesima. Kraj kamina su se kikotale mršave damice u godinama, koje su bile neupadljive i koje je upravo zbog toga uzela dona Okana za svoje doušnice. One su sedele u blizini, na niskim stočicama, a pred njima su se muvala tri starca na tankim nogama koje su se neprekidno pokretale — to su bili čuveni kicoši iz doba prošlog regenstva, poslednji znalci već odavno zaboravljenih anegdota. Svi su znali da bez tih staraca nijedan salon nije u stvari salon. Na sredini sale stajao je, raširivši noge u dubokim cipelama na šniranje don Ripat, veran i dosta pametan Rumatin agent, poručnik sive čete trgovaca, sa ogromnim brcima i bez bilo kakvih principa. Zabivši ogromne crvene ruke za opasač, slušao je don Tamea, koji je nejasno izlagao novi projekat umirenja seljaka u korist trgovačke kaste, i povremeno pokretao brk u stranu dona Sere, koji je lutao od zida do zida očigledno tražeći vrata. U uglu, bacajući oko sebe poglede upozorenja, dva čuvena slikara-portretista jela su usoljenog krokodila, a pored njih je u prozorskoj niši sedela starija žena u crnini — to je bila dadilja, koju je don Reba postavio uz dona Okanu. Ona je gledala pravo ispred sebe strogim pogledom, povremeno se naginjući celim telom napred. Po strani od ostalih kockali su se jedna ličnost kraljevske krvi i sekretar soanskog poslanstva. Ličnost kraljevske krvi je preterivala, sekretar se strpljivo smeškao. To je u salonu bio jedini čovek koji se bavio nekakvim poslom: prikupljao je materijal za sledeći izveštaj poslanstva.
Gardisti kraj stočića pozdravili su Rumatu bodrim povicima. Rumata im je prijateljski namignuo i obišao goste. Poklonio se starcima-kicošima, podelio nekoliko komplimenata doušnicama koje su se odmah zagledale u belo pero za njegovim uvetom, potapšao ličnost kraljevske krvi po debelim leđima i krenuo prema don Ripatu i don Tameu. Kada je prolazio pored prozorske niše, dadilja je ponovo načinila pokret kao da će da padne, i zapahnuo ga je miris vina.
Kada je ugledao Rumatu, don Ripat je izvukao ruke iza opasača, lupio potpeticama, a don Tameo je povikao poluglasno:
„Jeste li to vi, dragi moj prijatelju? Kako je to divno što ste došli jer sam već izgubio svaku nadu…” Kao labud sa prostreljanim krilom što tužno diže glavu prema
zvezdi… „Koliko sam se samo dosađivao… Da nije bilo dragog don Ripata, umro bih od dosade!”
Osećalo se da se don Tameo otreznio za ručak, ali ipak nije uspeo da se zaustavi.
„Tako znači?” začudio se Rumata, „citiramo buntovnika Curena?”
Don Ripat se odmah skupio i besno pogledao don Tamea.
„Ehe…” izgovorio je don Tameo, zbunivši se. „Curena? A zašto, u stvari?… Pa da, ja to u ironičnom smislu, uveravam vas, blagorodni donovi! Jer, ko je to Curen? Nizak, nezahvalni demagog. I hteo sam samo da podvučem…”
„Da ovde nema, done Okane”, prihvatio je Rumata, „i da vam je dosadno bez nje.”
„Upravo sam to i hteo da podvučem.”
„Uzgred budi rečeno, gde je ona?”
„Čekamo je svakog časa”, rekao je don Ripat, i udaljio se, poklonivši se.
Doušnice su, na isti način otvorivši usta, ne odvajajući pogleda posmatrale belo pero. Starci-kicoši su se tiho cerekali. Don Tameo je na kraju takođe primetio pero i počeo da trepće.
„Moj prijatelju!” zašaptao je. „Šta će vam to? Jer, svakog časa može da dođe don Reba… Istina, danas ga ovde ne očekuju, ali ipak…”
„Nećemo o tome”, rekao je Rumata, nestrpljivo se osvrćući. Hteo je da se sve to što pre završi.
Gardisti su se već približili sa čašama.
„Tako ste bledi…” šaptao je don Tameo. „Shvatam vas, ljubav, strast… Ali, sveti Mika! Država iznad svega… I to je opasno, na kraju… Uvreda osećanja…”
Na njegovom licu se nešto promenilo, i on je počeo da se povlači, udaljava, neprekidno se klanjajući. Rumatu su opkolili gardisti. Neko mu je pružio punu čašu.
„Za čast i kralja!” rekao je jedan gardista.
„I za ljubav”, dodao je drugi.
„Pokažite joj šta je to garda, blagorodni Rumata”, rekao je treći.
Rumata je uzeo čašu i najednom je ugledao dona Okanu. Stajala je u vratima, hladeći se lepezom, i nežno njišući ramenima. Da, bila je odista privlačna! Sa razdaljine gledana bila je čak i lepuškasta. Uopšte nije bila Rumatin tip, ali je ona, u to nije bilo sumnje, bila jako zgodna, ta glupa, pohotljiva kokoška. Ogromne plave oči bez i trunke misli i topline, nežne, više nego iskusne usne, raskošno, vešto i pažljivo obnaženo telo… Gardista za Rumatinim leđima, očigledno ne mogavši da se uzdrži, glasno je cmoknuo ustima. Rumata mu je, ne gledajući ga, strpao u ruke čašu i dugačkim koracima krenuo prema dona Okani. U salonu su prestali da ih posmatraju i počeli su da govore o sitnicama.
„Očaravajući ste”, promrmljao je Rumata, duboko se klanjajući i zveckajući mačevima. „Dozvolite mi da budem kraj vaših nogu… Da kao lovački pas legnem kraj nogu nage i ravnodušne lepotice…”
Dona Okana je prekrila lice lepezom i lukavo počela da čkilji očima.
„Vi ste odista jako smeli, blagorodni done”, progovorila je. „Mi, bedne provincijalke, nismo u stanju da se usprotivimo takvom pritisku…” Imala je dubok, malo promukao glas. „Na žalost, preostaje mi samo da otvorim vrata tvrđave i pustim pobednika…”
Rumata se, zaškrgutavši zubima od stida i besa, poklonio još dublje. Dona Okana je spustila lepezu i povikala:
„Blagorodni donovi, zabavljajte se! Don Rumata i ja ćemo se odmah vratiti! Obećala sam da ću mu pokazati svoje nove irukanske tepihe…”
„Na napuštajte nas na dugo, čarobnice!” problejao je jedan od staraca.
„Lepotice!” sladunjavim glasom je progovorio drugi starac. „Vilo!”
Gardisti su počeli da zveckaju mačevima. „Odista, usta mu nisu glupa…” razumljivo je progovorila kraljevska ličnost. Dona Okana je uzela Rumatu za rukav i povukla ga za sobom. Već u hodniku, Rumata je čuo kako je don Sera uvređenim glasom rekao: „Ne vidim zašto blagorodni don ne bi pogledao irukanske tepihe…”
Na kraju hodnika dona Okana se iznenada zaustavila, zagrlila Rumatu oko vrata i promuklo stenjući, što je trebalo da označava nezadrživu strast, upila mu se u usne. Rumata je prestao da diše. Vila je oštro mirisala pomešanim mirisima neopranog tela i estorskih parfema. Usne su joj bile vrele, mokre i lepljive od slatkiša. Sa velikim naporom je pokušao da joj odgovori na poljubac, i to mu je prema svemu i uspelo da učini, pošto je dona Okana ponovo počela da stenje i obisnula mu se na rukama zatvorenih očiju. To je trajalo čitavu večnost. No, sada ću ti pokazati, uličarko, pomislio je Rumata i stegao je u zagrljaj. Nešto je puklo, ili korset ili rebra, lepotica je žalostivo zapištala, zapanjeno otvorila oči i počela da se otima, trudeći se da se oslobodi. Rumata je brzo pustio ruke.
„Gade…” teško dašćući, rekla je oduševljeno. „Samo što me nisi polomio…”
„Gorim od ljubavi”, rekao je sa izrazom krivca.
„I ja koliko sam te samo čekala! Hajdemo što pre.” Povukla ga je za sobom kroz nekakve ledene, mračne prostorije. Rumata je izvukao maramicu i krišom izbrisao usta. Sada mu je sve ovo izgledalo glupavo. Potrebno je, pomislio je. A zar je malo toga potrebno?.. Ovde se nećeš izvući samo razgovorima. Sveti Mika, zašto se oni na dvoru nikada ne kupaju? No, to je odista temperament. Kada bi barem don Reba banuo… Vukla ga je ćutke, u jednom dahu, kao što mrav vuče za sobom mrtvu gusenicu. Osećajući se kao poslednji idiot, Rumata je počeo da lupeta nešto o brzim nožicama i purpurnim usnama — dona Okana se samo cerila. Ugurala ga je u jako zagrejani budoar, koji je odista ceo bio prekriven tepisima, bacila se na ogroman krevet i, zabacivši se na jastucima, počela da ga posmatra vlažnim, hiperasteničnim očima. Rumata je stajao kao stub. Budoar je smrdeo na stenice.
„Predivan si”, prošaptala je. „Dođi ovamo. Kako sam te samo dugo čakala!”
Rumata je zatvorio oči, osetio mučninu. Po licu su mu, golicajući, ga, tekle kapljice znoja. Ne mogu, pomislio je. U vražju mater sva ta informacija… Lisica… Majmunče… To je protivprirodno, prljavo… Đubre je bolje od krvi, ali ovo je gore od đubreta!
„Zašto gnjavite, blagorodni done?” piskavim glasom povikala je dona Okana. „Dođite ovamo, čekam vas!”
„Do đa-vo-la…” promuklo je rekao Rumata. Skočila je i pritrčala mu.
„Šta je sa tobom? Pijan si?”
„Ne znam”, uspeo je da iscedi iz sebe. „Zagušljivo mi je.”
„Da naredim da donesu lavorče?”
„Kakvo lavorče?”
„No, ništa, ništa… Proći će sve to…” Prstima koji su se tresli, počela je da raskopčava prsluk. „Predivan si…” mrmljala je ubrzano dišući. „Ali, neodlučan si kao neki novajlija. Nikada ne bih ni pomislila… To je predivno: kunem se svetom Barom!”
Morao je da je dograbi za ruke. Posmatrao je odozgo na dole i video njenu neurednu kosu koja se presijavala od laka, ovalna gola napuderisana ramena malene, ljubičaste uši. Loše je, pomislio je. Ništa neće ispasti od svega ovoga. A šteta, ona bi morala nešto da zna… don Reba govori u snu… On je vodi na saslušanja, ona mnogo voli saslušanja… Ne mogu…
„No?” rekla je Ijutito.
„Vaši tepisi su predivni”, rekao je glasno. „Ali, vreme je da krenem.”
U prvi mah ga nije shvatila, a posle joj se lice iskrivilo od besa.
„Kako se samo usuđuješ”, prosiktala je, ali je on već leđima napipao vrata, iskočio u hodnik i brzo počeo da se udaljava. Od sutra prestajem da se umivam, pomislio je. Ovde čovek mora da bude brav, a ne bog!
„Merin!” vikala je za njim. „Žena! Na kolac te treba…”
Rumata je otvorio neki prozor i iskočio u vrt. Jedno vreme je stajao pod drvetom, udišući hladan vazduh. Posle se setio blesavog belog pera, istrgao ga, besno zgužvao i bacio. Paški takođe ništa ne bi pošlo za rukom, pomislio je. Nikome ne bi ništa uspelo. „Da li si siguran?”… „Da, siguran sam.”… „Onda ne vredite ni prebijene pare!”… „ali, muka mi je od svega toga!”… „Eksperimenta se ne tiču tvoja preživljavanja. Ako ne možeš — ne prihvataj se toga.”… „Ja nisam životinja!”… „ako Eksperiment zahteva, onda treba postati i životinja.”… „Eksperiment to ne može da zahteva.”… „Kao što vidiš, može.”… „A onda!”… „Šta onda?”… „Onda… Onda… Dobro, smatraćemo da sam loš istoričar.” Slegao je ramenima. „Potrudićemo se da postanemo bolji. Naučićemo da se pretvaramo u svinje…”
Bila je skoro ponoć, kada se vratio kući. Ne skidajući se, samo opustivši pređice, sručio se na otoman u salonu i zaspao kao mrtav.
Probudili su ga negodujući povici Una i dobroćudno urlanje u basu:
„Gubi se, gubi vučiću, jer ću ti inače uvo otkinuti!”
„Pa spavaju, kada vam kažem!”
„Šic odavde, ne motaj mi se pod nogama!”
„Zabranjeno je kada vam se kaže!”
Vrata su se otvorila, i u salon je uleteo ogroman, kao životinja Peh, baron Pampa don Bau, crvenih obraza, belih zuba, sa brčićima ufitiljenim napred, u plišanoj beretki naherenoj na stranu i raskošnoj ljubičastoj kabanici, ispod koje se nejasno svetlucao oklop. Za njim se vukao Uno, koji se uhvatio baronu za desnu nogavicu.
„Barone!” povikao je Rumata, spuštajući noge sa otomana. „Odakle vi u gradu, prijatelju stari? Uno, ostavi barona na miru!”
„Odista, retko dosadan dečak”, gunđao je baron, približavajući se raširenih ruku. „Biće nešto od njega. Koliko tražite za njega? Uostalom, otom potom… Dajte da vas prvo zagrlim!”
Zagrlili su se. Baron je ukusno mirisao na prašnjavi put, konjski znoj i smešni miris raznih vina.
„Vidim da ste takoreći potpuno trezni, dragi moj prijatelju”, ogorčeno je rekao. „Pa uostalom, vi ste uvek trezni. Srećnik!”
„Sedite, dragi moj”, rekao je Rumata, „Uno! donesi nam malo više estorskog vina!”
Baron je digao ogroman dlan.
„Ni jednu jedinu kap!”
„Ni kapljice estorskog? Uno, ne treba estorsko, donosi irukansko!”
„Ne treba uopšte vino!” turobno je rekao baron. „Ne pijem.”
Rumata je seo.
„Šta se to desilo?” uznemireno je upitao. „Da se niste kojim slučajem razboleli?”
„Zdrav sam kao bik. Ali te proklete porodične scene… Kraće rečeno, posvađao sam se sa baronesom — i tako sam sada ovde.”
„Posvađali sa baronesom! Vi! Dosta, barone, kakve su to sada šale?”
„Zamislite samo! I sam kao da sam u nekoj magli. Sto dvadeset milja sam prešao na konju kao u magli!”
„Moj dragi”, rekao je Rumata, „odmah ćemo uzjahati konje i krenuti u Bau.”
„Ali moj konj se još nije odmorio!” usprotivio se baron. „I, uz sve to, hoću da je kaznim!”
„Koga to?”
„Baronesu, đavo je odneo! Jesam li ja ili nisam, konačno, muškarac? Ona je, vidite li, nezadovoljna pijanim Pampom, neka onda vidi kakav je on kada je trezan! Pre ću ovde da istrulim od vode, nego što ću se vratiti u zamak…”
Uno je natmureno rekao:
„Recite mu da mi ne čupa uši…”
„Gu-bi se, vučiću!” dobroćudno je zagrmeo baron. „I donesi pivo! Oznojio sam se i moram da nadoknadim gubitak tečnosti.”
Baron je nadoknađivao gubitak tečnosti čitavih sat i po, i malo se nacvrckao. U pauzama između gutljaja, pripovedao je Rumati svoje neprijatnosti. Nekoliko puta je proklinjao te pijanice susede, koji su se navadili da dolaze u zamak. Dolaze od ranog jutra, navodno u lov, a posle ne uspeš ni da jekneš — a već su svi pijani i uništavaju nameštaj. Počnu da se muvaju po celom zamku, sve prljaju, vređaju poslugu, ubijaju pse i pružaju loš primer mladom baronetu. Posle odlaze svojim kućama, a ti, pijan kao trupac, ostaješ nasamo sa baronesom…
Na kraju svog pripovedanja baron se potpuno iznervirao i čak je zatražio da mu donesu estorsko vino, ali se trgao i rekao:
„Rumata, prijatelju moj, idemo odavde. lmate suviše bogate podrume!.. Hajdemote!”
„Ali gde?”
„Zar to nije svejedno — gde? No, ako ništa drugo, a ono u 'Sivu Radost'…”
„Hm…” rekao je Rumata. „A šta ćemo da radimo u 'Sivoj Radosti'?”
Jedno vreme je baron ćutao, besno čupkajući brk. „No, kako to — šta?” rekao je konačno. „Čak je i čudnovato… Jednostavno ćemo posedeti, porazgovarati…”
„U 'Sivoj Radosti'?” upitao je Rumata sa sumnjom u glasu.
„Da. Shvatam vas”, rekao je baron. „To je užasno… Ali ipak, hajdemo. Ovde stalno osećam želju da pijem estorsko vino!”
„Dajte mi konja”, naredio je Rumata i otišao u kabinet da uzme predajnik.
Kroz nekoliko minuta su rame uz rame jahali uskom ulicom, pogruženom u najgušću tminu. Baron je, živnuvši malo, naglas pričao kako su prekjuče ubili vepra, govorio o zadivljujućim osobinama mladog baroneta, o čudu u manastiru svetog Tike gde je otac iguman rodio iz bedra dečaka šest palaca velikog… Pri tome nije zaboravljao da se zabavlja. Povremeno je urlao kao vuk, kokodakao i lupao kamdžijom u zatvorene kapke.
Kad su stigli do 'Sive Radosti', baron je zaustavio konja i duboko se zamislio. Rumata je čekao. Jarko su bili obasjani prljavi prozori krčme, toptali su nogama privezani konji, lenjo su se međusobno psovale nafrakane devojke, koje su sedele na klupi pod prozorima, dvojica slugu su jedva dokotrljale kroz vrata ogromno bure, pokriveno mrljama šalitre. Baron je turobno rekao:
„Sam… Strašno je i da pomislim da se cela noć nalazi preda mnom i da sam — sam!.. I ona je tamo sama…”
„Ne budite ogorčeni moj prijatelju”, rekao je Rumata. „Jer, sa njom je baronet, a sa vama sam ja.”
„To je nešto sasvim drugo”, rekao je baron. „Vi ništa ne shvatate, dragi moj. Suviše ste mladi i lakomisleni… Za vas je sigurno zadovoljstvo da posmatrate ove uličarke…”
„A zašto i ne bi?” usprotivio se Rumata, radoznalo posmatrajući barona. „Po mome mišljenju, prijatne devojke.”
Baron je odmahnuo glavom i sarkastično se osmehnuo.
„Eno, onoj što stoji”, rekao je glasno, „stražnjica visi. A ona što se sada češlja, uopšte i nema stražnjicu… to su krave, u najboljem slučaju krave. Setite se samo baronese! Kakve ruke, kakva gracija! Kakav hod, dragi moj!”
„Da”, složio se Rumata. „Baronesa je odista predivna. Hajdemo odavde.”
„A gde?” tužno je rekao baron. „I zašto?” Na licu mu se odjedared pojavila odlučnost. „Ne, dragi moj, nikuda neću krenuti odavde. A vi kako hoćete.” Počeo je da silazi sa konja. „Iako bi mi bilo krivo, ako biste me ovde ostavili samoga.”
„Razume se da ću ostati sa vama”, rekao je Rumata. „Ali…”
„Nikakvih 'ali'„, prekinuo ga je baron.
Dobacili su povodce slugi koji im je pritrčao gordo, prošli pored devojaka i ušli u salu. Ovde čovek nije mogao ni da diše. Plamičci svetiljki su se jedva probijali kroz maglu isparenja, kao u ogromnom i jako prljavom amamu. Na klupama za dugačkim stolovima su pili, jeli, zaklinjali se, smejali, plakali, ljubili se, pevali nepristojne pesme oznojeni vojnici u raskopčanim mundirima, pomorske skitinice u šarenim prslucima na golom telu, žene sa jedva pokrivenim grudima, sivi jurišnici sa sekirama među nogama, zanatlije u nagorelim ritama. Sa leve strane se u magli nazirao šank, gde je vlasnik, sedeći na posebnom uzvišenju među ogromnim buradima, upravljao čitavim rojem veštih slugu lopova, a sa desne strane se kao jarki pravougaonik svetleo ulaz u čistu polovinu — za blagorodne donove, poštovane trgovce i sive oficire.
„Na kraju krajeva, zašto ne bismo nešto i popili?” ljutito je upitao baron Pampa, dograbio Rumatu za rukav i krenuo prema šanku, u uzan prolaz među stolovima, udarajući posetioce šiljcima na svom oklopu. Kraj šanka je dograbio iz ruku vlasnika ogroman bokal, kojim je ovaj razlivao vino u krigle, ćutke ga osušio do dna i izjavio da je sada sve propalo, da mu preostaje samo jedna jedina stvar — da se proveseli kako treba. Posle se okrenuo prema gazdi i glasno ga upitao da li u toj njegovoj ustanovi postoji mesto gde bi blagorodni ljudi mogli pristojno i skromno da provedu vreme. Vlasnik je počeo da ga uverava da upravo u njegovoj ustanovi takvo mesto postoji.
„Odlično!” veličanstveno je rekao baron i dobacio gazdi nekoliko zlatnika. „Donesite za mene i ovog dona ovde sve najbolje što imate, i neka nas služi ne nekakva balava vrtirepka, već poštovanja dostojna žena u godinama!”
Gazda je sam ispratio blagorodne donove u čistu polovinu. Tu je ljudi bilo malo. U uglu se mračno veselilo društvo sivih oficira — četiri poručnika u tesnim mundirima i dva kapetana u kratkim kabanicama sa našivcima ministarstva odbrane krune. Kraj prozora se za uskogrlim bokalom dosađivalo nekoliko aristokrata sa licima kiselim od razočarenja. U njihovoj blizini se smestilo društvance osiromašenih u iskrzanim odelima i zakrpljenim kabanicama. Oni su malim gutljajima pili pivo i svaki čas se osvrtali oko sebe.
Baron se sručio za slobodni sto, bacio pogled na sive oficire i progunđao: „Ah, ni ovde čovek da se otarasi gadova…” Ali, tada je jedna žena u godinama i sa keceljom donela prvo jelo. Baron je podrignuo, izvukao iza pojasa nož i počeo da se veseli. Ćutke je proždirao ogromne komade pečene srnetine, gomile mariniranih školjki, brda morskih rakova, čitave zdele salata i majoneza, zalivajući sve to čitavim jezerima vina, piva, rakije i vina pomešanog sa pivom i rakijom. Siromašni donovi su po jedan i po dvojica počeli da se sele za njegov sto, i baron ih je dočekivao junačkim pozdravom ruke i brundanjem odnekud iz želuca.
Najednom je prestao da jede, zablenuo se u Rumatu izbuljenih očiju i zagrmeo šumskim glasom:
„Odavno nisam bio u Arkanaru, blagorodni prijatelji! I, moram vam pošteno reći, ovde mi se nešto ne dopada.”
„A šta to, barone?” sa interesovanjem je upitao Rumata, glođući pileće krilo.
Na licima osiromašenih donova bez novca videla se pažnja puna poštovanja.
„Recite mi, prijatelji!” progovorio je baron, brišući zamašćene ruke o krajeve kabanice. „Recite mi, blagorodni donovi! Od kada je to u prestonici njegovog veličanstva kralja takav poredak, da potomci najdrevnijih rodova Imperije ne mogu ni korak da načine, a da ne nalete na razne tamo trgovce i mesare?”
Donovi bez novca su se zagledali i počeli da se odmiču. Rumata je bacio pogled u ugao, gde su sedeli sivi. Tamo su svi prestali da piju i počeli da posmatraju barona.
„Moram vam reći u čemu je stvar, blagorodni donovi”, nastavio je baron Pampa. „To je sve zbog toga, što ste se vi ovde preplašili. Vi ih podnosite zbog toga, što ih se bojite. Eto, ti se na primer, bojiš!” zaurlao je, zagledavši se u najbližeg siromašnog dona bez novca. Ovaj se udaljio bledog i kiselkastog izraza lica. „Kukavice!” dreknuo je baron. Brkovi su mu se nakostrešili.
Ali, od siromašnih donova koristi nije bilo nikakve. Oni očigledno nisu hteli da se tuku, oni su jednostavno hteli da se napiju i najedu.
Tada je baron prebacio nogu preko klupe, stegao pesnicom desni brk i, uperivši pogled u ugao, gde su sedeli sivi oficiri izjavio:
„A ja se, eto ni đavola ne bojim! Ja tučem sivi ološ gde god naletim na njega!”
„Šta to tamo lupeta ona pivska bačva?” glasno je upitao sivi kapetan izduženog lica.
Baron se zadovoljno osmehnuo. Bučno je ustao od stola i popeo se na klupu. Rumata je digavši veđe, uzeo drugo krilo i počeo da ga glođe.
„Ehej, vi tamo, sivi podlaci!” zaurlao je baron. derući se, kao da su oficiri bili udaljeni od njega čitavu vrstu. „Znajte da sam pre tri dana ja, baron Pampa don Bau, zadao vašima mnogo prpe! Shvatate li, dragi moj”, obratio se Rumati odnekud ispod tavanice, „pili smo otac Kabani i ja jedne večeri u mom zamku. Najednom je dotrčao moj konjušar i izvestio me da je banda sivih počela da demolira krčmu 'Zlatna Potkovica'. Moju krčmu, na mojoj rodnoj zemlji! Naredio sam: 'Na konje!' i pravac tamo. Kunem se mamuzama, bila ih je tamo čitava banda, jedno dvadesetak! Uhvatili su neku trojicu, napili se kao svinje… A ti trgovčići ne umeju ni da piju… i počeli su sve da razbijaju i lome. Uhvatio sam jednog od njih za noge i počelo je! Terao sam ih sve do Teških Mačeva… Krvi je bilo, nećete poverovati dragi moj do kolena, a koliko je sekira ostalo…”
Na tome je priča barona bila prekinuta. Kapetan izduženog lica je zamahnuo rukom, i težak nož za bacanje je lupio o baronov oklop.
„Odavno je trebalo tako!” rekao je baron i izvukao iz kanija ogroman mač dvorukaš.
Sa neočekivanom za njega lakoćom skočio je na pod, mač je kao svetla traka zafijukao kroz vazduh i presekao krovnu gredu. Baron je opsovao. Tavanica se naherila, na glave je počela da se osipa prašina.
Sada su svi bili na nogama. Siromašni donovi bez novca zalepili su se uz zidove. Mladi aristokrati su se popeli na stolove, da bi bolje videli. A sivi su se, isturivši ispred sebe koplja, postrojili u polukrug i malim, sitnim koracima krenuli na barona. Samo je Rumata ostao da sedi, razmišljajući sa koje bi strane baronove mogao da stane, a da ne dospe pod udarac njegovog mača.
Široko sečivo je zloslutno fijuknulo, opisujući svetlucave krugove nad baronovom glavom. On je nečim podsećao na teretni helikopter sa rotorom koji se okretao na zemlji.
Opkolivši ga sa tri strane, svi su bili prinuđeni da se zaustave. Jedan od njih je ne razmišljajući stao leđima okrenut Rumati i Rumata ga je, sagavši se preko stola, dohvatio za okovratnik, bacio na leđa u tanjire sa ogriscima i lupio ivicom dlana ispod uveta. Ovaj je samo zatvorio oči i smirio se. Baron je povikao.
„Prekoljite ga, blagorodni Rumata, a ja ću dokrajčiti ostale.”
Sve će ih poubijati, nezadovoljno je pomislio Rumata.
„Slušajte”, obratio se svima. „Nećemo da kvarimo jedni drugima veselu noć. Nećete moći da se održite protiv nas. Bacite oružje i gubite se odavde.”
„Eto ti na”, ljutito se usprotivio baron „A ja želim da se tučem! Neka se tuku i oni! Tucite se, đavo vas odneo!”
Sa tim rečima krenuo je na sive, ubrzavajući stalno okretanje mača. Sivi su se povlačili, sve bleđih i bleđih lica. Oni očigledno nikada u životu nisu videli teretni helikopter. Rumata je preskočio sto.
„Pričekajte, prijatelju”, rekao je. „Nemamo zašto da se svađamo sa tim Ijudima. Ne dopada vam se što su oni ovde?”
„Bez oružja nećemo otići”, natmureno je progovorio jedan od poručnika. „Dobićemo preko nosa. Ja sam u patroli.”
„Đavo vas odneo, gubite se onda sa oružjem”, dozvolio je Rumata. „Sečiva u kanije, ruke na glave, prolaziti jedan po jedan! I — nikakvih podlosti! jer ću vam inače kosti polomiti!”
„A kako da odemo?” besno je upitao kapetan izduženog lica. „Ovaj don nam preprečuje put!”
„I nadalje ću to činiti!” uporno je rekao baron. Mladi aristokrati su se uvredljivo nasmejali.
„No, dobro”, rekao je Rumata. „Ja ću držati barona, a vi protrčite, ali što brže — dugo neću moći da ga zadržim! Ehej, tamo, na vratima, oslobodite prolaz! Barone”, rekao je grleći Pampu za široki struk. „Čini mi se, dragi moj, da ste zaboravili na jednu veoma važnu okolnost. Jer, taj vaš slavan mač su upotrebljavali vaši preci samo za blagorodnu borbu, jer, rečeno je: 'Ne potrži ga po tavernama.'„
Na licu barona, koji je nastavio da vrti mačem, pojavio se izraz zabrinutosti.
„Ali ja nemam drugi mač”, rekao je neodlučno.
„Tim pre!” značajno je rekao Rumata.
„Mislite?” Baron se još kolebao.
„Pa vi to znate bolje od mene.”
„Da”, rekao je baron. „U pravu ste.” Pogledao je uvis, na svoju šaku, koja se vrtela kao poludela. „Nećete mi verovati, dragi moj Rumata, ali ja mogu ovako i po tri-četiri sata bez prekida — i uopšte se neću zamoriti… Ah, zašto me ona ne vidi sada!?”
„Ispričaću joj”, obećao je Rumata.
Baron je uzdahnuo i spustio mač. Sivi su, sagavši se, projurili pored njega. Baron ih je ispratio pogledom.
„Ne znam, ne znam…” neodlučno je rekao. „Šta mislite, da li sam pravilno uradio, što ih nisam ispratio udarcima noge u stražnjicu?”
„Potpuno pravilno”, počeo je da ga uverava Rumata.
„No, pa šta onda”, rekao je baron, uvlačeći mač u kanije. „Kada nam nije pošlo za rukom da se potučemo, onda sada imamo prava da malo popijemo i založimo se.”
Svukao je sa stola, za noge, sivog poručnika, koji je još ležao u nesvesti, a zatim je dosta prodornim glasom dreknuo:
„Ehej, domaćice! Vina i hrane!”
Prišli su nam mladi aristokrati i uljudno mu čestitali na pobedi.
„Sitnice, sitnice”, dobroćudno je rekao baron. „Šest šarenih junačina, plašljivih kao i svi trgovci. U 'Zlatnoj Potkovici' sam ih porasturao dvadesetak… Kako je to dobro”, obratio se Rumati, „što tada sa sobom nisam imao svoj borbeni mač! Koliko sam zaboravan, mogao sam i da ga izvučem. I, mada 'Zlatna Potkovica' nije taverna, već obična krčma…”
„Neki govore i tako”, rekao je Rumata. „Ne potrži ga po krčmama.”
Domaćica je donela nove tanjire sa mesom i nove bokale sa vinom. Baron je zasukao rukave i prionuo na posao.
„Uzgred budi rečeno”, rekao je Rumata. „Ko su bila ona tri zarobljenika, koje ste oslobodili u 'Zlatnoj Potkovici'?”
„Oslobodio?” Baron je prestao da žvaće i zablenuo se u Rumatu. „Ali, blagorodni moj prijatelju, ja se verovatno nisam dovoljno precizno izrazio! Nikoga nisam oslobađao. Jer, oni su bili uhapšeni, to je već državni posao… I zašto bi ih oslobađao? Nekakav don, prema svemu velika kukavica, starac knjigočatac i sluga…” slegao je ramenima.
„Da, razume se”, tužno je rekao Rumata.
Baronovo lice se najednom nalilo krvlju i on je jezivo iskolačio oči.
„Šta? Ponovo?!” zaurlao je.
Rumata se osvrnuo. U vratima je stajao don Ripat. Baron je počeo da se okreće, obarajući klupe i tanjire. Don Ripat je značajno pogledao Rumatu u oči i izašao.
„Izvinite molim vas, barone”, rekao je Rumata, ustajući. „Kraljeva služba…”
„A…” razočarano je progovorio baron. „Saučešće… Ni za šta na svetu ne bih sada pošao na službu!”
Don Ripat ga je čekao ispred vrata.
„Šta je?” upitao je Rumata.
„Pre dva sata”, poslovno ga je izvestio don Ripat, „po naređenju ministra odbrane krune don Rebe uhapsio sam i odveo u Veselu Kulu dona Okanu.”
„Tako”, rekao je Rumata.
„Pre jedan sat dona Okana je umrla, ne izdržavši munje vatrom.”
„Tako”, rekao je Rumata.
„Zvanično je optužena za špijunažu. Ali…” Don Ripat se zbunio i spustio pogled. „Mislim… Čini mi se…”
„Shvatam”, rekao je Rumata.
Don Ripat je digao na njega oči krivca.
„To nas se ne tiče”, promuklo je rekao Rumata.
Oči don Ripata ponovo su postale kao nalivene olovom. Rumata mu je klimnuo glavom i vratio se za sto. Baron je upravo završavao pečene prepelice.
„Estorsko vino!” naredio je Rumata. „I neka donesu još!” Zakašljao se. „Veselićemo se. Sada ćemo se, đavo ga odneo, veseliti…”
…Kada je Rumata došao k sebi, konstatovao je da se nalazi nasred ogromne ledine. Otpočinjalo je sivo svitanje, u daljini su prozuklim glasovima kukurikali petlovi. Graktale su vrane, koje su u gustim jatima letele nad nekakvom nejasnom gomilom u blizini, osećala se vlaga i miris truleži. Magla u glavi počela je brzo da se razilazi, pojavljivalo se dobro poznato stanje izuzetne jasnoće i preciznosti opažanja, jezik je palio mentol. Prsti desne šake bili su mu utrnuli. Rumata je prineo očima stegnutu pesnicu. Koža na zglobovima mu je bila odrana, a u pesnici mu je bila stegnuta ampula od kasparamida, jakog sredstva protiv trovanja alkoholom, kojim je Zemlja redovno snabdevala svoje izviđače na ostalim planetama. Prema svemu je on već ovde, na ledini, pre nego što će se konačno pretvoriti u svinju, nesvesno, takoreći instinktivno sasuo u usta sadržaj ampule.
Ovo mesto je dobro poznavao — tačno ispred njega crnela se kula spaljene opservatorije, a nešto malo ulevo nazirale su se u sumraku tanke, kao minareti, kule kraljevskog dvora. Rumata je duboko udahnuo ledeni vazduh i krenuo kući.
Baron Pampa se te noći dobro veselio. U pratnji gomile siromašnih donova, koji su brzo gubili ljudski lik, načinio je gigantsku turneju po arkanarskim krčmama, propivši pri tome sve, pa čak i raskošni opasač, uništivši neverovatnu količinu alkohola i jela, potukavši se usput najmanje osam puta. U svakom slučaju, Rumata se jasno sećao osam tuča, u koje se nije mešao, trudeći se da razdvoji borce i ne dozvoli da dođe do ubistva. Dalje njegove uspomene su se gubile u magli. Iz te magle su se pojavljivale čas grabljive njuške sa noževima u zubima, čas besmisleno gorko lice poslednjeg siromašnog dona bez novca, koga je baron Pampa pokušao da proda kao roba u luci, čas opet pobesneli, nosati Irukanac, koji je zlobno zahtevao da mu blagorodni donovi predaju njegove konje…
U prvo vreme je još bio izviđač. Pio je barabar sa baronom: irukansko, estorsko, soansko, arkanarsko, ali je pred svaku promenu vina krišom stavljao pod jezik tabletu kasparamida. Uspevao je da sačuva logičnost i jasno je zapažao gomile sivih patrola na raskrsnicama i kraj mostova, zasedu varvara — konjanika na soanskom putu, gde bi barona sigurno ubili, da Rumata nije znao dijalekt varvara. Jasno se sećao kako ga je zapanjila pomisao na to, da su nepokretni nizovi neobičnih vojnika u dugačkim crnim kabanicama sa kapuljačama koji su bili postrojeni pred Patriotskom školom — u stvari manastirska družina. Kakve veze sa svim tim ima crkva? — pomislio je tada. Od kada se to crkva u Arkanaru meša u svetovne stvari?
U pijanstvo je padao lagano, ali se ipak na kraju napio, nekako najednom, kao da je u to uskočio; i kada je u trenutku kada mu se razbistrila svest ugledao pred sobom rasečeni hrastov sto u potpuno mu nepoznatoj prostoriji, obnaženi mač u svojoj ruci i siromašne donove koji su mu aplaudirali, onda je pomislio da je vreme da krene kući. Ali, bilo je već kasno. Talas besa i odvratne, nedolične radosti oslobađanja od svega ljudskog već ga je bio oduzeo. On je još bio Zemljanin, izviđač, naslednik ljudi ognja i gvožđa, koji se nisu štedeli i koji nikoga nisu štedeli u ime velikog cilja. On nije mogao da postane Rumata Estorski, put puti dvanaest pokoljenja ratničkih predaka, proslavljenih pljačkama i pijanstvom. Ali, on više nije bio ni komunar. On više nije imao obaveza pred Eksperimentom. Njega su sada brinule samo obaveze pred samim sobom. On više nije sumnjao ništa. Bilo mu je jasno sve, apsolutno sve. Tačno je znao ko je kriv za sve, i tačno je znao šta hoće: da seče mačem, predaje vatri, baca sa dvorskog stepeništa na koplja i vile gomile koja urla…
Rumata se trgao i izvukao iz kanija mačeve. Sečivo je bilo izubljeno, ali čisto. Sećao se da se tukao sa nekim, ali sa kim to? I kako se sve to završilo?…
…Konje su propili. Siromašni donovi su nekuda nestali. Rumata je — toga se takođe sećao, odvukao barona kod sebe kući. Pampa don Bau je bio dobar, potpuno trezan i spreman da nastavi da se veseli — on jednostavno više nije mogao da stoji na nogama. Pored toga, on je zbog nečega smatrao da se upravo maločas oprostio od divne baronese i da se sada nalazi na borbenom pohodu protiv svog iskonskog neprijatelja, barona Kaskua, koji se jako izbezobrazio. („Pomislite i sami, dragi moj, to ništavilo je rodilo iz bedra dečka dugog šest palaca i dalo mu ime Pampa…”) „Sunce zalazi”, izjavio je, posmatrajući goblen, koji je prikazivao izlazak sunca. „Mogli bismo da se proveselimo ove noći, blagorodni donovi, ali ratni podvizi zahtevaju i traže san. Ni kapi vina u pohodu. A i baronesa je bila nezadovoljna.”
Šta? Krevet? Kakvi kreveti u čistom polju? Naš krevet to je konjska haša! Sa tim rečima je smakao sa zida nesrećni goblen, umotao se u njega preko glave i sručio u ugao sa svetiljkom. Rumata je naredio dečaku Unu da pored barona postavi kofu rasola i činiju sa marinadom. Dečak je imao ljutito, sanjivo lice. „Ala ste se udesili”, gunđao je. „Oči vam u raznim pravcima gledaju…”.. „Ćuti, budalo”, rekao je tada Rumata i… Nešto se posle toga desilo. Nešto jako loše, što ga je poteralo preko celog grada na ledinu. Nešto jako, jako loše, neoprostivo, sramno…
Setio se toga kada je već prilazio kući, i, setivši se, zaustavio se.
…Odgurnuvši Una, popeo se uz stepenice na sprat, otvorio vrata i upao kod nje kao gazda, i pri svetlosti noćne lampe ugledao belo lice, ogromne oči ispunjene užasom i gađenjem, i u tim očima — samoga sebe, kako se zanosi opuštene donje usne sa koje se slivala pljuvačka, oguljenih pesnica, u isprljanoj odeći, odvratnog i podlog gada plave krvi, i taj pogled ga je odbacio nazad, na stepenište, nadole, kroz vrata, na mračnu ulicu i još dalje, dalje, dalje što je moguće dalje…
Stegavši zube i osećajući da mu se unutar njega sve smrzlo i sledilo, tiho je otvorio vrata i na prstima ušao u hol. U uglu, kao gigantsko morsko čudovište sisar, soptao je u mirnom snu baron. „Ko je to?” povikao je Uno, koji je dremao na klupi sa samostrelom na kolenima. „Tiho”, prošaptao je Rumata. „Hajdemo u kuhinju. Kofu vode, sirćeta, novo odelo, brže ovamo!”
Dugo se, besno, sa uživanjem polivao vodom i brisao sirćetom, skidajući sa sebe noćnu prljavštinu. Uno, suprotno svom običaju ćutljiv, muvao se oko njega. I tek posle, pomažući donu da zakopča idiotske ljubičaste pantalone sa pređicama pozadi, obavestio ga je natmureno:
„Noćas, kada su odjurili, Kira je sišla dole i pitala da li se don vraćao ili nije; zaključila je, prema svemu da je nešto prisnila. Rekao sam joj, da se niste vraćali od kako ste juče otišli na stražu…”
Rumata je duboko uzdahnuo, okrenuvši se na drugu stranu. Ali, od toga mu nije bilo ništa lakše. Bilo mu je samo gore.
„…A ja sam probdeo celu noć sa samostrelom nad baronom. Bojao sam se da će onako pijan krenuti gore.”
„Hvala ti, mali”, jedva je uspeo da iscedi iz sebe Rumata.
Navukao je cipele, ušao u hol, postojao malo pred tamnim, metalnim ogledalom. Kaspiramid je delovao besprekorno. Iz ogledala ga je posmatrao kicoški obučen, blagorodni don sa licem istina malo izmorenim posle teškog noćnog dežurstva ali pristojnim u najvećoj mogućoj meri. Vlažna kosa, obuhvaćena zlatnim obručem, meko je i lepršavo padala po licu. Rumata je mahinalno popravio objektiv nad prekonosnicom. Dobre su scene mogli da posmatraju danas na Zemlji, pomislio je mračno.
U međuvremenu je svanulo. U prašnjave prozore je počelo da zaviruje sunce. Kapci su počeli da lupaju. Na ulici su se dovikivali zaspali glasovi. „Kako ste spavali, brate Kirisu?”… „Neka je hvala gospodu, mirno, brate Tiko. Noć je prošla, i neka je hvala bogu.”… „A kod nas je neko pokušavao da kroz prozor upadne. Blagorodni don Rumata je, pričaju, noćas lumpovao.”… „Priča se da ima gosta.”… „Pa zar se sada lumpuje? Pri mladom kralju, sećam se, lumpovali su — nisu ni zapažali, kako su pri tome pola grada spalili.” „Šta da vam kažem, brate Tiko. Neka je hvala bogu, što za suseda imamo takvog dona. Jedared godišnje lumpuje, pa i to je mnogo…”
Rumata se popeo gore, i zakucavši na vrata, ušao u kabinet. Kira je sedela u fotelji, kao i juče. Digla je oči i sa zebnjom i uznemirenošću mu se zagledala u lice.
„Dobro jutro, mala moja”, rekao je i prišao, poljubio joj ruke i seo u fotelju preko puta.
Stalno ga je ispitivački posmatrala, a onda ga je upitala.
„Jesi li umoran?”
„Da, malo. I moram opet da idem.”
„Da ti pripremim nešto?”
„Ne treba, hvala. Uno će mi sve pripremiti. Jedino možda ako bi mi okovratnik namirisala…”
Rumata je osetio kako se među njima pojavljuje zid laži. Isprva tanak, a posle sve deblji i čvršći. Za ceo život, gorko je pomislio. Sedeo je, pritvorivši oči, dok je ona oprezno mirisala raznim parfemima njegov raskošni okovratnik, obraze čelo, kosu. Posle toga je rekla:
„Čak me i ne pitaš kako sam spavala.”
„Kako, mila?”
„Usnila sam san. Shvataš li, strašan, jeziv san.”
Zid je postao debeo, kao bedemi tvrđave.
„Na novom mestu je uvek tako”, rekao je Rumata lažnim glasom. „A i baron je, sigurno, dole bio jako bučan.”
„Da naredim da donesu doručak?” upitala ga je.
„Naredi.”
„A kako vino voliš izjutra?” Rumata je otvorio oči.
„Naredi da donesu vode”, rekao je. „Izjutra ne pijem ništa drugo.”
Izišla je i čuo je kako je mirnim i zvonkim glasom razgovarala sa Unom. Posle se vratila, sela na naslon njegove fotelje i počela da mu priča svoj san, a on je slušao, dižući veđe i osećajući kako zid sa svakim trenutkom postaje sve deblji i čvršći i kako ga on zauvek odvaja od jedinog odista bliskog čoveka u ovom odvratnom svetu. I tada je iz zaleta udario po zidu celim telom.
„Kira”, rekao je. „To nije bio san.”
I ništa se naročito nije desilo.
„Jadni moj”, rekla je Kira. „Pričekaj, sada ću da ti donesem rasola…”