Do nedavno je dvor arkanarskih kraljeva bio jedan od najprosvećenijih u Imperiji. Na dvoru je bilo naučnika; u velikoj većini su to, (razume se) bili šarlatani, ali je među njima bilo i takvih, kao što su Bagir Kisenski, koji je otkrio sferičnost planete; glavni lekar Tata, koji je iskazao genijalnu misao o nastanku epidemija od malih, neprimetnih običnom oku, crvića koje raznose vetar i voda; alhemičar Sinda, koji je, kao i svi alhemičari, tražio način za pretvaranje gline u zlato, a koji je pronašao zakon očuvanja materije. Na arkanarskom dvoru bilo je i pesnika, uglavnom ništavila i laskavaca, ali su se među njima nalazili i takvi, kao što je bio Pepin Slavnik, autor istorijske tragedije 'Pohod na sever'; Curen Pravedni, koji je napisao preko pet stotina balada i soneta, koji su poslužili u narodu kao osnova za narodne pesme; tu je bio i Gur Literata, koji je stvorio prvi u istoriji Imperije svetski roman — tužnu istoriju princa, koji se zaljubio u predivnu varvarku. Na dvoru je bilo i odličnih glumaca, igrača, pevača. Odlični slikari su pokrivali zidove freskama koje nisu gubile svežinu svojih boja. Čuveni vajari ukrašavali su svojim delima dvorske parkove. Ne može se reći da su arkanarski kraljevi bili mecene prosvećivanja ili poznavaoci umetnosti. Jednostavno se to smatralo za nešto normalno, kao što su to bili ceremonija jutarnjeg oblačenja, ili raskošni gardisti kraj glavnog ulaza. Aristokratska trpeljivost je ponekad dolazila i do toga, da su neki naučnici i pesnici postajali zapaženi šrafići državnog aparata. Tako je pre samo pola stoleća, visokoučeni alhemičar Botsa, koji je zauzimao sada ukinut kao nepotreban položaj ministra ruda, osnovao nekoliko rudnika i proslavio Arkanar zadivljujućim legurama, čija je tajna bila izgubljena posle njegove smrti. A Pepin Slavni je sve do nedavno rukovodio državnom prosvetom, sve dok ministarstvo istorije i pismenosti, na čijem se čelu nalazio, nije bilo proglašeno za štetno jer je navodno razvraćalo umove običnih ljudi.
Dešavalo se, razume se i ranije, da su umetnika ili naučnika, koji nije odgovarao kraljevskoj ljubavnici, tupoj i sladostrasnoj osobi, prodavali u inostranstvo ili trovali arsenikom, ali se tek don Reba prihvatio ozbiljno tog posla. Za vreme svog boravka na položaju svemoćnog ministra odbrane krune, on je u svetu arkanarske kulture izvršio takva pustošenja, da je izazvao nezadovoljstvo čak i nekih blagorodnih velmoža, koji su izjavili da je dvor postao dosadan i da se za vreme balova ne može čuti ništa drugo, do glupe spletke.
Bagir Kisenski optužen za ludilo koje se navodno graničilo sa državnim zločinom, bio je bačen u tamnicu i Rumata ga je na jedvite jade uspeo da oslobodi i prebaci u metropolu. Njegova opservatorija je izgorela, a učenici, koji su ostali među živima razbežali su se. Neočekivano se ispostavilo da je glavni dvorski lekar Tata, zajedno sa još pet drugih dvorskih lekara bio trovač, koji je po nalogu vojvode irukanskog radio protiv ličnosti kralja — za vreme mučenja sve je priznao i bio obešen na Kraljevskom trgu. Pokušavajući da ga spase, Rumata je razdelio trideset kilograma zlata, izgubio četiri agenta (blagorodne donove, koji nisu znali šta u stvari rade), umalo i sam nije bio uhvaćen, bio je ranjen za vreme pokušaja otmice, ali mu svejedno ništa nije pošlo za rukom. To je bio njegov prvi poraz, posle koga je konačno shvatio da don Reba nije slučajna figura. Saznavši nedelju dana kasnije da će alhemičar Sinda biti optužen za prikrivanje tajne filosofskog kamena od državne blagajne, Rumata je, besan zbog poraza, priredio kod kuće alhemičara zasedu, i sam je, obavivši lice crnom maramom, razoružao jurišnike, koji su došli po alhemičara, pobacao ih, uvezane, u podrum i te iste noći ispratio Sindu, koji ništa nije ni shvatio, u Soan, gde je ovaj slegavši ramenima nastavio da traga za filosofskim kamenom, pod prismotrom dona Kondora. Pesnik, Pepin Slavni se najednom postrigao i otišao u monahe, u usamljeni manastir. Curen Pravednik, raskrinkan zbog svoje zločinačke dvosmislenosti i aminovanja ukusima najnižih slojeva, bio je lišen časti i imanja — pokušao je da se buni, i sada je u krčmama čitao otvoreno neprijateljske balade, dva puta su ga do smrti pretukle patriotske ličnosti i tek je tada prihvatio predloge svog velikog prijatelja i poštovaoca don Rumate i otputovao u metropolu. Rumata ga je zauvek zapamtio, plavičasto-bledog od pijanstva, kako stoji, uhvativši se tankim rukama za konopce, na palubi broda koji se udaljavao i kako svojim zvonkim, mladim glasom čita svoj oproštajni sonet 'Kako list uvenuli pada na dušu'. Što se tiče Gura Literate, on je posle razgovora u kabinetu don Rebe shvatio da arkanarski princ nije mogao da zavoli neprijateljske izrode, sam je bacio na Kraljevskom trgu svoje knjige na lomaču i sada je, povijen, mrtvačkog lica, stajao za vreme kraljevskih izlazaka u gomili dvorana i po jedva primetnom pokretu ruke don Rebe istupao napred i čitao stihove ultra patriotskog sadržaja, koji su izazivali tugu i zevanje. Glumci su sada prikazivali stalno jedan te isti komad: 'Pogibija varvara, ili maršal Toc, kralj Pic Prvi Arkanarski'. A pevači su najviše od svega voleli uglavnom koncerte za glas sa orkestrom. Oni slikari, koji su ostali živi, sada su crtali firme. Uostalom, dva ili tri slikara uspela su da ostanu pri dvoru i sada su crtali portrete kralja sa don Rebom, koji ga je sa poštovanjem pridržavao za lakat (raznovrsnost nije prihvatana: kralj je prikazivan kao dvadesetogodišnji lepotan u ratničkom odelu, a don Reba — kao zreo čovek sa značajnim izrazom lica).
Da, arkanarski dvor je bio dosadan. Ali i pored svega toga su velmože, besposleni blagorodni donovi, gardijski oficiri i lakomislene lepotice done — jedni iz častoljublja, drugi iz navike, treći iz straha — i nadalje svako jutro ispunjavali dvorske sale. Govoreći pošteno, mnogi od njih nisu ni zapazili nikakve promene. U koncertima i takmičenjima pesnika prošlosti oni su najviše od svega cenili pauze, za vreme kojih su blagorodni donovi diskutovali o osobinama svojih pasa, pričali viceve. Oni su još bili sposobni da izdrže kraću diskusiju o svojstvima suština sveta sa one strane pakla, ali su smatrali pitanja o formi planete i o uzročnicima epidemija za jednostavno nepristojna. Izvesnu nelagodnost je kod gardijskih oficira izazvao nestanak nekih slikara, među kojima su bili i majstori za prikazivanje obnaženih lepotica…
Rumata je stigao u dvorac sa malim zakašnjenjem. Jutarnji prijem je već bio otpočeo. Po salama su se muvali ljudi, čuo se ljutiti glas kralja i melodične komande ministra ceremonija, koji je rukovodio oblačenjem njegovog veličanstva. Dvorani su uglavnom diskutovali o noćašnjem događaju. Neki zločinac sa licem Irukanca prodro je te noći u dvorac, naoružan štiletom, ubio stražara i upao u spavaonicu njegovog veličanstva, gde ga je navodno uhvatio i razoružao lično don Reba, a na putu u Veselu Kulu ga je gomila odanih patriota rastrgla na komade. To je bio već šesti atentat tog meseca i zato sama činjenica atentata nije izazvala tako reći nikakvo interesovanje. Diskutovalo se samo o detaljima. Rumata je saznao da se njegovo veličanstvo, kada je ugledalo ubicu, pridiglo na krevetu, zaklonivši svojim telom donu Midaru i izgovorilo istorijske reči: „Gub' se napolje, stoko!” Većina je verovala u istorijske reči, smatrajući da je kralj u ubici video lakeja. I, svi su se slagali u mišljenju da je don Reba, kao i uvek, bio spreman i neuporediv ni sa kim u borbi iz blizine. Rumata se u prijatnim izrazima složio sa tim mišljenjem i kao odgovor ispričao istoriju koju je izmislio tog časa o tome, kako je don Rebu napalo dvanaest razbojnika, od kojih je on trojicu ubio na mestu, dok je ostale naterao u bekstvo. Ta priča je bila saslušana sa velikim intesovanjem i odobravanjem, posle čega je Rumata kao slučajno primetio da mu je tu priču ispričao don Sera. Interesovanje je odmah nestalo sa lica prisutnih, jer je svako znao da je don Sera — čuvena budala i lažljivac. Dona Okanu niko nije ni spominjao. O tome ili još niko ništa nije znao, ili su se svi pravili da ništa ne znaju.
Deleći komplimente i stežući ruke damama, Rumata se lagano kretao napred u prve redove doterane, namirisane gomile koja se obilato znojila. Blagorodno plemstvo je poluglasno razgovaralo. „Da, da, upravo ta kobila. Posekla se, ali neka budem proklet, ako je nisam izgubio na kocki te iste večeri don Keu.”… „A što se tiče bedara, blagorodni done, ona su odista neobičnog oblika. Kako je to rekao Curen… Hm-m-m… Brda prohladne pene… hm-m-m… ne, brežuljci prohladne pene… Sve u svemu, fantastična bedra.”… „A tada ja lagano otvaram prozor, uzimam kamu u zube i, zamislite samo, osećam, dragi moj, kako se rešetka poda mnom ugiba.”… „Lupio sam ga po zubima drškom mača, tako da se to sivo pseto dva puta preturilo preko glave. Možete da ga pogledate, eno ga, stoji tamo sa takvim izrazom lica kao da na to ima pravo.”… „…A don Tameo se ispovraćao na pod, okliznuo i uleteo glavom pravo u kamin.”… „A tada joj monah kaže: 'Ispričaj mi, lepotice, tvoj san'… Ha-ha-ha!”
Užasno uvredljivo, pomislio je Rumata. Ako me sada ubiju, ova gomila prostačina će biti poslednje što ću videti u svom životu. Samo iznenadnost. Spašće me iznenadnost. Mene i Budaha. Uloviti trenutak i iznenada napasti. Iznenaditi, ne dati mu da otvori usta, ne dati mu da me ubije, jer ja odista nemam za šta da umrem.
Probio se do vrata spavaonice i, pridržavajući obema rukama mačeve, lako savivši po etikeciji noge u kolenima, približio se kraljevoj postelji. Kralj je navlačio čarape. Ministar ceremonijala je, pritajivši disanje, pažljivo pratio pokrete veštih ruku dva sobara. Sa desne strane od razbacane postelje don Reba je nečujno razgovarao sa visokim, koščatim čovekom u vojnoj uniformi od sivog somota. To je bio otac Cupik, jedan od vođa arkanarskih jurišnika, pukovnik dvorske straže. Don Reba je bio iskusan dvoranin. Sudeći po njegovom licu, razgovarali su o nekakvim kobilama ili o dobročinstvima kraljeve rođake. A otac Cupik, kao vojnik i bivši bakalin, nije umeo da vlada svojim licem. Bio je natušten, grickao je usne, njegovi prsti na dršci mača su se skupljali i širili. Na kraju je najednom trgao obrazom, naglo se okrenuo i, kršeći sva pravila etikecije, krenuo iz spavaonice pravo na gomilu zapanjenih, od takvog nevaspitanja, dvorana. Don Reba je, smeškajući se sa izrazom izvinjavanja, bacio pogled na ovoga, a Rumata je, isprativši pogledom sivu figuru, pomislio: „Evo još jednog pokojnika.” Znao je za trvenja između don Rebe i sivog rukovodstva. Istorija mrkog kapetana Ernesta Rema mogla je uskoro da se ponovi.
Čarape su bile navučene. Sobari su se, povinujući se melodičnim naređenjima ministra ceremonija, sa strahopoštovanjem, na vrhovima prstiju, prihvatali kraljevih cipela. Tada se kralj, odgurnuvši sobare nogama, tako naglo okrenuo prema don Rebi, da mu se stomak, nalik na dobro nabijenu vreću, premestio sa jednog na drugo koleno.
„Dojadili su mi već vaši atentati!” histerično je počeo da viče. „Atentati! Atentati! Atentati!.. Noću hoću da spavam, a ne da se borim protiv ubica! Zašto ne možete da uradite da atentate pokušavaju danju? Loš ste vi ministar, Reba! Još samo jedna takva noć, i narediću da vas zadave! (Don Reba se poklonio spustivši šaku na srce). Posle atentata me boli glava!”
Iznenada je zaćutao i tupo se zagledao u svoj stomak. Momenat je bio odgovarajući. Sobari su se zbunili. Trebalo je pre svega obratiti pažnju na sebe. Rumata je oteo sobaru iz ruke desnu cipelu, spustio se pred kraljem na koleno i počeo sa poštovanjem da navlači cipelu na debelu, svilom obavijenu nogu. To je bila jedna od najdrevnijih privilegija Rumate — da sopstvenim rukama obuva desnu nogu krunisanih ličnosti Imperije. Kralj ga je posmatrao značajnim pogledom. U očima mu se pojavila iskra interesovanja.
„A, Rumata!” rekao je. „Još ste živi? A Reba mi je obećao da će vas zadaviti!” Počeo je da se kikoće. „On je loš ministar, taj Reba. Jedino što radi, to je da obećava. Obećao mi je da će uništiti otpor, a otpora je sve više. Nekakve sive idiote je dovukao u dvorac… Bolestan sam, a on je sve glavne lekare povešao.”
Rumata je završio sa navlačenjem cipele i, poklonivši se, povukao se dva koraka unazad. Uhvatio je na sebi pažljivi pogled don Rebe i pohitao je da licu da visokomeran izraz.
„Jako sam bolestan”, nastavio je kralj, „sve me boli. Hoću da se povučem. Odavno bih se već povukao, ali biste svi vi propali bez mene, ovnovi…”
Navukli su mu i drugu cipelu. Ustao je i odmah jeknuo, iskrivivši se i uhvativši se za koleno.
„Gde su lekari?” počeo je tužno da cmizdri. „Gde je moj dobri Tata! Obesili ste ga, budalo! A meni je od samog njegovog glasa bilo lakše! Ćutite, i sam znam da je bio trovač! I pljuckao sam na to! Šta sa tim, ako je trovač? On je bio le-kar! Shvatate li to, ubico? Lekar jednoga otruje, a drugoga izleči! A vi samo trujete! Najbolje bi bilo kada biste se i sami obesili! (Don Reba se poklonio, položivši šaku na srce i ostao u tom položaju.) Jer, sve ste povešali! Ostali su samo vaši šarlatani! I popovi, koji me napajaju svetom vodicom umesto lekovima… Ko će biti taj koji će mi napraviti miksturu? Ko će meni istrljati nogu mašću?”
„Gospodaru!” glasno je progovorio Rumata, i učinilo mu se da je u dvorcu sve zanemelo. „Dovoljno je da naredite, i najbolji lekar Imperije će biti u dvoru za pola sata!”
Kralj je zapanjeno počeo da ga posmatra. To je bio užasan rizik. Bilo bi dovoljno da don Reba da jedan mig… Rumata je fizički osetio, koliko ga pari očiju posmatra preko vrhova svojih strela — znao je on, zašto se pod tavanicom spavaonice nalaze nizovi okruglih otvora. Don Reba ga je takođe posmatrao sa izrazom učtive, ali isto tako i dobroćudne radoznalosti.
„Šta to znači?” gadljivo je upitao kralj. „No naređujem, no, gde je taj vaš lekar?”
Rumata se sav napeo. Učinilo mu se da mu vrhovi strela već probijaju lopatice.
„Gospodaru”, brzo je rekao, „naredite don Rebi da vam predstavi čuvenog lekara Budaha!”
Prema svemu, don Reba se ipak zbunio. Glavno je bilo rečeno, a Rumata je ostao živ. Kralj je prebacio pogled mutnih očiju na ministra odbrane krune.
„Gospodaru”, nastavio je Rumata, sada se više nikuda ne žureći i ponašajući se na odgovarajući način. „Znajući za vaše odista nepodnošljive patnje i sećajući se duga moga roda pred vladarima, pozvao sam iz Irukana čuvenog, visokoučenog lekara doktora Budaha. Na žalost, put doktora Budaha je bio prekinut. Sivi vojnici poštovanog don Rebe su ga uhvatili prošle nedelje i za njegovu daljnju sudbinu zna samo don Reba. Smatram da se lekar nalazi negde u blizini, najverovatnije u Veseloj Kuli, i nadam se da se čudnovata mržnja don Rebe prema lekarima još nije na najsudbonosniji način odrazila na sudbinu doktora Budaha.”
Rumata je ućutao, prestavši da diše. Čini se da se sve srećno završilo. Drži se, don Reba! Pogledao je ministra — i sledio se. Ministar odbrane krune uopšte nije bio zbunjen. On je klimnuo Rumati glavom sa lakim, roditeljskim prekorom. To Rumata nikako nije očekivao. Pa on je oduševljen, zapanjeno je pomislio Rumata. Zato se kralj ponašao upravo onako, kako je on i očekivao.
„Varalico!” zaurlao je. „Zadaviću te! Gde je doktor? Gde je doktor, pitam vas! Ćutati! Pitam vas, gde je doktor?”
Don Reba je iskoračio napred, ljubazno se smeškajući.
„Vaše veličanstvo”, rekao je, „vi ste odista srećan vladar, jer imate tako mnogo vernih podanika, da oni čak ponekad smetaju jedan drugome u težnji da vam budu na usluzi. (Kralj ga je tupo posmatrao). Neću da sakrijem; kao i sve, što se dešava u vašoj zemlji, znao sam i za blagorodnu zamisao žustroga don Rumate. Neću da krijem da sam poslao u susret doktoru Budahu naše sive vojnike — jedino zbog toga, da bih sačuvao poštovanja dostojnog čoveka u godinama od slučajnosti dalekoga puta. Neću da krijem ni to, da nisam hitao da predstavim Budaha irukanskog, vašem veličanstvu…”
„Kako ste se usudili?” prekorno ga je upitao kralj.
„Vaše veličanstvo, don Rumata je mlad i isto tako neiskusan u politici, koliko je iskusan u blagorodnim porivima. On i ne zna na kakve je sve niskosti sposoban vojvoda irukanski u svojoj besnoj zlobi protiv vašeg veličanstva. Ali, vi i ja to znamo, gospodaru, zar ne? (Kralj je klimao glavom.) I zbog toga sam smatrao za neophodno da prvo izvršim kratku istragu. Ja ne bih nikuda žurio, ali ako vi, vaše veličanstvo (nizak poklon kralju), i don Rumata (pokret glavom prema Rumati) insistirate, onda će se još danas posle ručka doktor Budah, vaše veličanstvo pojaviti pred vama, da otpočne sa lečenjem.
„A vi niste glupi, don Reba”, rekao je kralj, porazmislivši malo. „Istraga — to nije loša stvar. To nikada ne može da smeta. Prokleti Irukanac…” Zastenjao je i ponovo se uhvatio za koleno. „Prokleta noga! No, znači posle ručka? Čekaćemo, čekaćemo.”
I kralj je, oslanjajući se na rame ministra ceremonija lagano krenuo u prestonu dvoranu pored zapanjenog Rumate. Kada je nestao u gomili dorana koji su se sklanjali pred njim, don Reba se prijateljski osmehnuo Rumati i upitao ga:
„Vi, ako ne grešim, noćas dežurate kod spavaće sobe princa?”
Rumata se ćutke poklonio.
Rumata je bez ikakvog cilja lutao po beskonačnim hodnicima i prelazima dvora, mračnim, vlažnim, koji su zaudarali na vlagu i amonijak, pored raskošnih, tepisima ukrašenih soba, pored prašnjavih kabineta sa uskim prozorima na kojima su se nalazile rešetke, pored magacina prepunih raznih nepotrebnih stvari sa pozlatom koja je otpadala. Ovde ljudi gotovo da nije ni bilo. Retko je koji dvoranin rizikovao da poseti ovaj lavirint u zadnjem delu dvora, gde su kraljevski apartmani neprimetno prelazili u kancelarije ministarstva odbrane krune. Ovde je bilo lako zalutati. Svi su se sećali slučaja, kada je patrola garde, obilazeći dvorac, bila preplašena sumanutim povicima čoveka, koji je kroz rešetke pružao ispružene ruke. „Spasite me!” vikao je čovek. „Ja sam dobar! Ne znam kako da se odavde izvučem! Dva dana ništa nisam jeo! Oslobodite me odavde!” (Deset dana je između ministra finansija i ministra dvora vođena živa prepiska, posle čega je doneta odluka da se rešetka iseče, i tokom tih deset dana nesrećni sobar je hranjen mesom i hlebom, koji su mu doturani na vrhu koplja.) Osim toga, ovde je bilo dosta opasno. U tesnim hodnicima sudarali su se pripiti gardisti koji su čuvali kralja i podnapiti jurišnici, koji su čuvali ministarstvo. Tukli su se očajnički, a kada bi tuča bila završena, razilazili su se, odnoseći ranjenike. Konačno, ovde je bilo i puno leševa. Za dva stoleća, ovde ih se nakupilo poprilično.
Iz duboke niše u zidu pojavio se jurišnik-stražar sa halebardom na gotovs.
„Zabranjeno je”, mračno je rekao.
„Šta se ti u to razumeš, budalo!” nemarno je rekao Rumata, uklanjajući ga rukom.
Čuo je kako jurišnik neodlučno trupka nogama iza njega, i najednom je uhvatio samoga sebe u tome kako uvredljive reči i nemarni pokreti ispadaju kod njega nekako refleksno, da se on čak i ne trudi da glumi nadmenog gospodina, već da je to u velikoj meri odista i postao. Zamislio je sebe takvoga na Zemlji, i najednom je osetio gađenje i stid. Zašto? Šta se to desilo sa mnom? Gde je nestalo vaspitano i gajeno od detinjstva poštovanje i poverenje prema sebi sličnima, prema čoveku, prema divnom biću, koje se zove 'čovek'? A meni više ništa ne može da pomogne, pomislio je sa užasavanjem. Jer, ja ih odista mrzim i prezirem… Ne sažaljevam ih, ne — mrzim ih i prezirem. Mogu koliko hoću da pravdam tupost i zverstvo ovoga momka, pored koga sam upravo prošao, socijalne uslove, strogo vaspitanje, sve šta hoću, ali ja sada jasno vidim da je to moj neprijatelj, neprijatelj svega što volim, neprijatelj mojih prijatelja, neprijatelj onoga što ja smatram za najsvetije. I ne mrzim ga teoretski, ne mrzim ga kao, kao 'tipičnog predstavnika', već ga mrzim lično, kao ličnost. Mrzim njegovo balavo lice, smrad njegovog neopranog tela, njegovu slepu vezu, njegovu zlobu prema svemu što prelazi granice polnih odnosa i pijančenja. Evo, on sada trupka, ta stoka, koju je još pre samo pola godine njegov debeli otac tukao, pokušavajući da ga privoli da trguje ubuđalim brašnom i ušećerenim džemom, sopće, bukovo drvo; pokušavajući da se priseti paragrafa loše nabubanih pravila i nikako ne može da se snađe da li treba da napadne blagorodnog dona halebardom, poviče 'straža!' ili jednostavno da odmahne rukom — jer, svejedno niko nikada neće saznati da je on ovuda prošao. I on će mahnuti na sve rukom, vratiće se u svoju nišu, gurnuće u usta komad kore za žvakanje i mljackaće, puštajući pljuvačku i cmokćući. I on ne želi da zna ništa na svetu, i ne želi ni o čemu da misli. Misliti! A čime je pa bolji orao naš, don Reba? Da, razume se, njegova psihologija je komplikovanija i refleksi su mu složeniji, ali misli su mu nalik na ove pune amonijaka i zločina hodnike dvora, i on je isto tako nezadrživo odvratan — jezivi zločinac i pauk bez srama i stida. Došao sam ovamo da volim ljude, da im pomognem da se isprave, da vide nebo. Ne, loš sam ja izviđač, pomislio je kajući se. Ja sam istoričar koji ni za šta nije. I kada sam to samo uspeo da upadnem u močvaru, o kojoj je govorio don Kondor? Zar bog ima pravo na neko drugo osećanje, osim na sažaljenje?
Iza njega se začulo užurbano trupkanje čizama po hodniku. Rumata se okrenuo i spustio ruke na drške mačeva. Ka njemu je trčao don Ripat, držeći u ruci komad papira.
„Don Rumata!… Don Rumata!…” počeo je da viče još iz daljine promuklim šapatom.
Rumata je ostavio mačeve. Pritrčavši mu, don Ripat se osvrnuo i prošaptao mu jedva čujno na uvo:
„Tražim vas već čitav jedan sat. U dvoru je Vaga Točak! Razgovara sa don Rebom u ljubičastim odajama.”
Rumata je čak za tren i zažmurio. Posle je, udaljivši se malo, rekao sa učtivim čuđenjem:
„Mislite na čuvenog razbojnika? Ali, on je ili pogubljen, ili je čak i sasvim izmišljen.”
Poručnik je olizao suve usne.
„On postoji. U dvoru je… Mislio sam da će vas to interesovati.”
„Najdraži moj don Ripate”, podvlačeći reči, rekao je Rumata, „mene interesuju glasine. Spletke, Vicevi… Život je tako dosadan… Vi me, očigledno, pogrešno shvatate… (Poručnik ga je pogledao izbezumljenim očima). Razmislite i sami — šta se mene tiču prljave veze don Rebe, koga ja, uostalom, i suviše poštujem, da bih ga osuđivao? I onda, izvinite me, ali u žurbi sam… Čeka me jedna dama.”
Don Ripat je ponovo olizao usne, nevešto se poklonio i postrance počeo da se udaljava. Rumati je najednom pala na pamet srećna misao.
„Uzgred budi rečeno, dragi moj”, pozvao ga je, „kako vam se dopala sitna intriga, koju smo izveli jutros sa don Rebom?”
Don Ripat se spremno zaustavio.
„Jako smo zadovoljni”, rekao je.
„Zar ne, bilo je to divno?”
„To je bilo fantastično! Sivi oficiri su obradovani, što ste konačno otvoreno prešli na našu stranu. Tako pametan čovek kao što ste vi, don Rumata, a muva se sa baronima, sa blagorodnim izrodima…”
„Dragi moj Ripate!” visokoparno je rekao Rumata, okrećući se da krene. „Vi zaboravljate, da sa visine mog porekla nema razlike čak ni između kralja i vas. Do viđenja.”
Krenuo je širokim korakom po hodnicima, samouvereno skrećući u poprečne prolaze i ćutke uklanjajući sa puta stražare. On još nije shvatao šta će da uradi, ali je shvatao da je to odista začuđujući, redak slučaj. On mora da čuje razgovor između dva pauka. Nije tek onako don Reba obećavao za živog Vagu četrdeset puta više, nego za mrtvoga…
Iza ljubičastih zavesa u susret su mu krenula dva poručnika sa isukanim mačevima u rukama.
„Dobar dan, prijatelji”, rekao je don Rumata, zaustavivši se među njima. „Ministar je u svom kabinetu?”
„Ministar je zauzet, don Rumata”, rekao je jedan od poručnika.
„Sačekaću”, rekao je Rumata i prošao kroz zavesu.
Ovde je vladala užasna pomrčina. Rumata se pipajući oko sebe probijao između fotelja, stolova i metalnih svetiljki. Nekoliko puta je jasno čuo nečije soptanje nad uvetom, i tada je osećao kako ga je zapahnuo miris belog luka i piva. Posle je ugledao slabu traku svetlosti, začuo poznati, unjkavi tenor poštovanog Vage i zaustavio se. Tog istog sekunda oštrica koplja mu se oprezno zabila između lopatica. „Tiše, budalo”, rekao je besno, ali tiho. „To sam ja, don Rumata.” Koplje se udaljilo. Rumata je privukao fotelju traci svetlosti, seo, ispruživši noge i zevnuo tako, da se to dobro čuje. A onda je počeo da posmatra.
Pauci su se susreli, Don Reba je sedeo napeto, nalaktivši se na sto isprepletenih prstiju. Sa desne strane mu je na gomili papira ležao težak nož za bacanje sa drvenom drškom. Lice ministra je bilo ozareno prijatnim, mada i malo sleđenim osmejkom. Dostojan poštovanja Vaga je sedeo na sofi, leđima okrenut Rumati. Ličio je na nekog starog čudaka-velmožu, koji je poslednjih trideset godina proveo u svom dvoru van grada, a da nijednom nije izašao iz njega.
„Moramo se ofrkestiti”, govorio je, „i peglom im laćarno raskantati fajercage. Za to tumamo dvadeset dobrih fergajna. Bilo bi gotivno zigaraknuti baljuške. Ali, fergajni šukar dikljaju. Na tome i da tomujemo šatroviranje. To je naše komisovanje.”
Don Reba je protrljao neobrijani podbradak.
„Puki”, rekao je zamišljeno.
Vaga je slegao ramenima.
„To mi dikljamo. Ne tomujemo vam da se šegebedečite sa nama. Knjiži li?”
„Knjiži”, odlučno je rekao ministar odbrane krune.
„Gilta”, rekao je Vaga, dižući se.
Slušajući zapanjeno taj galimatijas, Rumata je otkrio na licu Vage raskošne brkove i špicastu sedu bradicu. Pravi plemić iz doba prethodne vladavine.
„Bilo mi je neobično prijatno što smo ovako lepo porazgovarali”, rekao je Vaga.
Don Reba je takođe ustao.
„Razgovor sa vama je bio odista izuzetno prijatan”, rekao je. „Po prvi put vidim tako smelog čoveka, kao što ste vi, poštovani…”
„I ja”, glasom u kome se osećala dosada, rekao je Vaga. „Takođe sam zapanjen i ponosim se smelošću prvog ministra naše kraljevine.”
Okrenuo je don Rebi leđa i krenuo prema izlazu, oslanjajući se na svoj štap — žezlo. Don Reba je, ne spuštajući sa njega zamišljeni pogled, rasejano stavio prste na dršku noža. Tog istog časa iza leđa Rumate je neko počeo ubrzano da diše, i dugačka mrka cev za izduvavanje strelica pojavila se pored njegovog uveta, uperena prema prorezu između zavesa. Jedan tren je don Reba stajao, kao da je nešto osluškivao, a onda je seo, izvukao iz fijoke svog pisaćeg stola gomilu raznih papira i udubio se u čitanje. Iza Rumatinih leđa neko je pljunuo, cev je nestala. Sve je bilo jasno. Pauci su se dogovorili. Rumata je ustao i, gazeći nečije noge, počeo da se probija ka izlazu iz ljubičastih odaja.
Kralj je ručao u ogromnoj sali iz dva dela. Sto, trideset metara dugačak, bio je postavljen za sto osoba; tu su bili sam kralj, don Reba, osobe kraljevske krvi (dvadesetak punokrvnih ličnosti, proždrljivaca i pijanaca), ministri dvora i ceremonija, grupa aristokrata koji su po tradiciji pozivani (između ostalih tu je bio i Rumata), tuce barona sa blesavim baronetima, i na samom kraju stola — razna aristokratska sitnurija, koja je na razne moguće načine došla do pozivnica za kraljevski ručak. Ti poslednji su, kada su im uručivane pozivnice i brojevi za fotelje, upozoravani: „Sedite nepokretno, kralj ne voli kada se gosti mnogo vrpolje. Ruke držite na stolu, on ne voli kada se ruke kriju ispod stola. Ne osvrćite se jer kralj ne voli kada mu se zvanice osvrću.” Za svaki takav obed proždirana je ogromna količina prefinjene hrane, ispijana su čitava jezera starih vina, razbijana i uništavana gomila posuđa od čuvenog estorskog porculana. Ministar finansija se u jednom svom izveštaju kralju hvalio da jedan jedini obed njegovog veličanstva staje isto koliko i polugodišnje izdržavanje Soanske Akademije nauka.
Očekujući kada će ministar ceremonija pod zvuke truba tri puta izgovoriti: „Za sto!” Rumata je stajao u gomili dvorana i po deseti put slušao priču don Tamea o kraljevskom ručku, kome je on, don Tameo, imao tu čast da prisustvuje prvih pola godine. „…Nalazim svoju fotelju, stojimo, ulazi kralj, seda, sedamo i mi. Ručak teče svojim tokom. I najednom, zamislite samo dragi moji donovi, osećam da je poda mnom mokro… Mokro! Niti da se okrenem, niti da se promeškoljim, niti rukom da opipam ispod sebe — ne usuđujem se. Ali, ipak sam iskoristio jedan trenutak, spustio sam ruku pod sebe i — šta mislite? Odista — mokro! Omirisao sam prste — ne, ne miriše ni na šta posebno. Šta je sada to? U međuvremenu je ručak bio završen, svi ustaju, a ja se, zamislite samo, dragi moji blagorodni donovi, ne usuđujem da ustanem… Vidim da ka meni ide kralj — kralj! — ali nastavljam i dalje da sedim na mestu, kao neki tamo baron-tupoglavac, koji ne zna za etikeciju. Njegovo veličanstvo mi prilazi, milostivo se smeška i stavlja mi ruku na rame. 'Dragi moj don Tameo', govori mi, 'mi smo već ustali i idemo da gledamo balet, a vi još sedite. Šta vam je, da vam nije kojim slučajem pozlilo?'… 'Vaše veličanstvo', govorim ja, 'odsecite mi glavu, ali poda mnom je mokro…' Njegovo veličanstvo se izvolelo nasmejati i naredilo mi je da ustanem. Ustao sam i — šta mislite? Unaokolo su svi počeli da se kikoću. Blagorodni donovi, ja sam ceo ručak presedeo na torti od ruma! Njegovo veličanstvo se izvolelo smejati. 'Reba, Reba', rekao je na kraju, 'to su sve vaše šale! Izvolite očistiti blagorodnog dona, isprljali ste mu pevalo!' Don Reba je, pućkajući od smeha, izvukao kamu i počeo da čisti tortu sa mojih pantalona. Možete li da zamislite kako sam se osećao, dragi blagorodni donovi? Neću da krijem, tresao sam se od straha pri pomisli da će mi se don Reba, ponižen pred svima, ipak osvetiti. Na sreću, sve se dobro završilo. Uveravam vas, blagorodni donovi, to je bio najsrećniji trenutak u mom životu! Kako se samo smejao kralj! Kako je bilo zadovoljno njegovo veličanstvo!”
Dvorani su se kikotali. Uostalom, takve šale su bile normalne za kraljevim stolom. Zvanice su puštane da sednu u paštete, na fotelje sa podrezanim nožicama, na guščija jaja. Sedali su ponekad i na otrovane igle. Kralj je voleo da se zabavlja. Rumata je najednom pomislio: zanimljivo, a kako bih se ja ponašao na mestu tog idiota? Bojim se da bi kralj onda morao da traži drugog ministra odbrane, a Institut bi u tom slučaju morao da pošalje u Arkanar drugog čoveka. I, sve u svemu, treba biti na oprezi. Kada naš orao, don Reba…
Zagrmele su trube, melodično je zapevao ministar ceremonijala, ušao je ramljući kralj, i svi su počeli da sedaju. Po uglovima sale, oslonivši se na mačeve dvorukaše, nepokretno su stajali gardisti na straži. Rumata je imao ćutljive susede. Sa desne strane je fotelju ispunjavala mešina natmurenog proždrljivca don Pife, supruga čuvene lepotice, a sa leve strane je besmisleno u prazan tanjir zurio Gur Literata. Gosti su zamrli, posmatrajući kralja. Kralj je gurnuo za okovratnik sivu salvetu, bacio pogled na jela i dohvatio kokošju nogu. Samo što ju je zagrizao zubima, a stotinak noževa se zvekećući spustilo u tanjire i stotinak ruku se isrpužilo prema tanjirima. Sala se ispunila mljackanjem i zvucima sisanja, počelo je da klokoće vino. Gardistima, koji su nepomično stajali oslonjeni na mačeve dvorukaše, počeli su halapljivo da se pomiču brci. Svojevremeno je Rumata na tim ručkovima osećao mučninu. Sada se već bio navikao.
Sečući kamom ovnujsku lopaticu, bacio je pogled udesno i odmah se okrenuo: don Pifa se bio nadneo nad ispečenog jarca i radio kao neki automat za kopanje zemlje. Na tanjiru nisu ostajale čak ni kosti. Rumata je zaustavio dah i na dušak iskapio čašu irukanskog vina. Posle je bacio pogled ulevo. Gur Literata je nešto muvao viljuškom u tanjiriću sa salatom.
„Šta novo pišete, oče Gur?” upitao je Rumata poluglasno.
Gur se trgao.
„Pišem?… Ja?… Ne znam… Mnogo toga.”
„Stihovi?”
„Da… stihovi…”
„Stihovi su vam odvratni, oče Gur. (Gur ga je čudnovato pogledao). Da, da, vi niste pesnik.”
„Nisam pesnik… Ponekad mislim — ko sam ja? I čega se bojim? Ne znam.”
„Gledajte u tanjir i nastavite da jedete. Reći ću vam ko ste vi. Vi ste genijalni prozaik, osnivač novog i najplodotvornijeg puta u literaturi (Na Gurovim obrazima se pojavilo rumenilo). Kroz jedno stotinak, godina, a možda i pre, vašim stopama će krenuti desetine literata.”
„Neka im je bog u pomoći!” otelo se Guru.
„A sada ću vam reći čega se bojite.”
„Bojim se tame.”
„Neznanja?”
„Neznanja takođe. U neznanju smo u vlasti aveti. Ali, najviše od svega se bojim tame, jer je u tami sve podjednako sivo.”
„Odlično rečeno, oče Gur. Uzgred budi rečeno, da li još može da se dobije vaše poslednje delo?”
„Ne znam… A neću ni da znam.”
„Za svaki slučaj da znate; jedan primerak se nalazi u metropoli, u biblioteci imperatora. Drugi se čuva u Muzeju rariteta u Soani. A treći je kod mene.”
Gur je drhtavom rukom sipao u svoj tanjir kašiku želea.
„Ja… ne znam…” tužno je pogledao Rumatu, ogromnim, upalim očima. „Hteo bih da čitam… pročitam…”
„Sa zadovoljstvom ću vam pozajmiti…”
„I onda?…”
„I onda ćete mi vratiti.”
„I posle ću vam vratiti!” resko je rekao Gur.
Rumata je odmahnuo glavom.
„Don Reba vas je jako naplašio, oče Gur.”
„Preplašio… Da li ste ikada morali da spaljujete sopstvenu decu? Šta vi znate o strahu, blagorodni done?…”
„Savijam glavu pred onim što ste morali da preživite, oče Gur. Ali vas iz dubine duše osuđujem zbog toga što ste se predali.”
Gur Literata je najednom počeo da šapuće tako tiho, da ga je Rumata jedva čuo kroz mljackanje i buku glasova:
„A čemu sve to?… Šta je to istina?… Princ Haar je odista voleo prelepu Jainevnioru bakarne boje kože… Imali su i decu… Znam njihovog unuka… Ona je odista otrovana… Ali, objasnili su mi da je sve to laž… Objasnili su mi da je istina — ono, što je u korist kralja… Sve ostalo je laž i zločin. Celog života sam pisao samo laži… I tek sada pišem istinu…”
Najednom je ustao i glasno, zapevajući, povikao:
Velik je i slavan, kao večnost
Kralj sa imenom — Blagorodstvo!
I povukla se sada beskonačnost.
Ustupivši svoje prvo mesto!
Kralj je prestao da žvaće i tupo se zagledao u njega. Gosti su uvukli glave u ramena. Samo se don Reba smeškao i nekoliko puta je nečujno lupio dlanom o dlan. Kralj je ispljunuo kosti iz usta na čaršav i rekao:
„Beskonačnost!… Tačno je. I odista, ustupila je mesto… Pohvalno. Možeš da jedeš.”
Mljackanje i razgovori su se nastavili. Gur je seo.
„Lako je i slatko govoriti istinu u lice kralju”, rekao je sipljivim glasom.
Rumata je oćutao.
„Daću vam primerak vaše knjige, oče Gur”, rekao je. „Ali, pod jednim uslovom. Odmah ćete početi da pišete sledeću knjigu.”
„Ne”, rekao je Gur. „Kasno je. Neka Kiun piše. Otrovan sam. I, sve u svemu, mene to više ne interesuje. Sada hoću samo jedno — da naučim da pijem. A ne mogu… Želudac me boli…”
Još jedan poraz, pomislio je Rumata. Zakasnio je.
„Slušajte, Reba”, najednom je progovorio kralj. „A gde je lekar? Obećali ste mi posle ručka lekara.”
„Ovde, je, vaše veličanstvo”, rekao je don Reba. „Naređujete li da ga dovedu?”
„Naređujem li? Nego šta! Kada bi vas toliko bolelo koleno, urlali biste kao svinja!… Dajte ga ovamo što pre!”
Rumata se zavalio na naslon fotelje i pripremio se da gleda. Don Reba je digao ruke iznad glave i lupio prstom o prst. Vrata su se otvorila, i u salu je, neprekidno se klanjajući, ušao pogureni čovek u godinama, dugoj mantiji, ukrašenoj slikama srebrnih pauka, zvezda i zmija. Pod rukom je nosio pljosnatu, izduženu torbu. Rumata je bio zapanjen: zamišljao je Budaha sasvim drugačije. Nije mogao mudrac i humanista, autor sveobuhvatnog 'Traktata o otrovima' da ima tako nemirne, izbledele očice, usne koje su drhtale od straha, jedan, molećivi osmejak na licu. Ali, setio se Gura Literate. Verovatno je istraga nad osumnjičenim irukanskim špijunom vođena u duhu literarnog razgovora u kabinetu don Rebe. Uzeti i povući Rebu za uvo, pomislio je slatko. Dovući ga u mučilište. Reći dželatima: „Evo, ovo je irukanski špijun, koji se preobukao u našeg slavnog ministra, a kralj je naredio da se od njega izvuče gde se nalazi pravi ministar. Otpočnite svoj posao, i teško vama, ako izdahne ranije nego za nedelju dana…” Čak se prikrio rukom, da mu niko ne vidi lice. Odista, čudovišna je stvar mržnja…
„No, no, priđi ovamo, doktore”, rekao je kralj. „Ala si mi ti glavonja. No, no, čučni, čučni, kada ti se kaže!”
Nesrećni Budah je počeo da se spušta. Lice mu se iskrivilo od užasa.
„Još, još”, podsmevao se kralj. „Još jedared! Još! Kolena te ne bole, izlečio si svoja kolena. A zube, pokaži mi zube! Eh, kada bih ja takve imao… I ruke su ti jake, čvrste. Zdrav si, zdrav, iako si glavonja… No, hajde, golupčiću, leči, zašto stojiš…”
„Va-vaše veličanstvo… iz-izvolite mi pokazati nogu. Nogu…” začuo je Rumata. Digao je oči.
Lekar je čučao pred kraljem i oprezno mu stezao nogu.
„Ehe… Ehe!” rekao je kralj. „Šta ti je sada? Ne hvataj je! Ako si se prihvatio da je lečiš, onda je i leči!”
„Sve mi je jasno, vaše veličanstvo”, promrmljao je lekar i počeo brzo da pretura po svojoj torbi.
Gosti su prestali da žvaću. Aristokračići na drugom kraju stola su se čak pridigli i ispružili vratove, goreći od radoznalosti.
Budah je izvukao iz torbe nekoliko kamenih flašica, otvorio ih i prinoseći nosu jednu po jednu, poređao ih u nizu po stolu. Posle je uzeo kraljev pehar i nalio ga do polovine vinom. Praveći pokrete obema rukama nad peharom i prošaptavši nekakve kletve, brzo je sasuo u vino sadržinu svih svojih flašica. Po sali je počeo da se širi miris amonijaka. Kralj je stegao usne, zavirio u pehar i iskrivivši nos, pogledao don Rebu. Ministar se osmehnuo. Dvorani su prestali da dišu.
Šta on to radi, začuđeno je pomislio Rumata, pa starac pati od podagre! Šta je on to tamo izmešao? U traktatu je jasno rečeno: trljati otekle zglobove travaricom sa trodnevnim otrovom bele zmije Ku. Možda je to za trljanje?
„Je li ovo za trljanje?” upitao je kralj, sa strahom posmatrajući pehar.
„Ne, vaše veličanstvo”, rekao je Budah, koji je već malo došao k sebi. „To je lek koji treba popiti.”
„Po-piti?” kralj se naduo i zabacio u fotelju. „Ne želim da pijem. Trljaj.”
„Kako hoćete, vaše veličanstvo”, pokorno je rekao Budah. „Ali, usuđujem se da vam kažem, da od trljanja neće biti nikakve koristi.”
„Zbog nečega svi trljaju”, sa gađenjem je rekao kralj. „A ti hoćeš da u mene sipaš ovu gadost.”
„Vaše veličanstvo”, rekao je Budah, gordo se uspravivši. „Ovaj lek znam samo ja! Izlečio sam njim strica vojvode Irukanskog. Što se tiče trljanja, lekari koji su vas tako lečili nisu vas izlečili…”
Kralj je pogledao don Rebu. Reba se smeškao.
„Ti si bitanga”, rekao je kralj lekaru neprijatnim glasom. „Seljačina. Glavonja odvratni.” Uzeo je pehar… „Kada te odalamim ovim peharom po zubima…” Zavirio je u pehar. „A ako mi bude muka?”
„Moraće da se ponovi, vaše veličanstvo”, tužno je rekao Budah.
„No, dobro, bog neka je sa nama”, rekao je kralj i već prineo pehar ustima, kada ga je najednom odmakao, tako da se malo tečnosti prosulo na čaršav na stolu. „No, popij prvo sam! Znam ja vas, Irukance, vi ste i svetog Miku Varvarima predali! Pij, kada ti se kaže!”
Budah je sa uvređenim izrazom lica uzeo pehar i otpio nekoliko gutljaja.
„No, kako je?” upitao je kralj.
„Gorko, vaše veličanstvo”, prigušenim glasom je izgovorio Budah. „Ali moraćete da popijete.”
„Mora-ti, mo-ra-ti…” počeo je da gunđa kralj. „I sam znam šta moram da radim. Daj to ovamo. No, eto, pola pehara je popio dograbio je…”
U jednom dahu je ispraznio pehar. Duž stola su se začuli povici saučešća — i najednom se sve smirilo. Kralj kao da se skamenio otvorenih ustiju. Iz očiju su počele da mu liju suze. Pocrveneo je, a zatim poplaveo. Ispružio je nad stolom ruku, grozničavo nešto hvatajući prstima. Don Reba mu je brzo strpao u ruku kiseli krastavac. Kralj je ćutke bacio krastavac u lice don Rebi i ponovo ispružio ruku.
„Vina…” prodahtao je.
Neko je pojurio, dodao bokal. Kralj je, besno okrećući oči, glasno klokotao. Crvene struje su mu se slivale na belu košulju. Kada je bokal bio prazan, kralj ga je bacio u Budaha, ali ga je promašio.
„Strvino!” rekao je neočekivanim basom. „Zašto si me ubio? Malo su vas vešali! Crkao, da bog da!”
Zaćutao je i počeo da pipa koleno.
„Boli!” počeo je da cmizdri pređašnjim glasom. „I ipak boli!”
„Vaše veličanstvo”, rekao je Budah. „Da bi se bolest izlečila, potrebno je piti ovu miksturu svakodnevno najmanje nedelju dana…”
U kraljevom grlu je nešto zapištalo.
„Napolje!” zaurlao je. „Svi napolje!”
Dvorani su, obarajući fotelje, u gomili potrčali ka vratima.
„Na-po-lje!…” urlao je besno kralj. Obarajući posuđe sa stola.
Istrčavši iz sale, Rumata je uleteo iza neke teške draperije da se kliberi. Iza susedne draperije takođe se čuo kikot — neko se smejao štucajući, gubeći dah, pišteći.