Dežurstvo kraj spavaonice princa otpočinjalo je u ponoć, i Rumata je odlučio da ode kući, da vidi da li je tamo sve u redu i da se presvuče. Ulice su bile pogružene u čarobnu tišinu, krčme su bile zatvorene. Na raskrsnicama su stajale, zveckajući gvožđem, grupe jurišnika sa fenjerima u rukama. Jurišnici su ćutali i kao da su nešto očekivali. Nekoliko puta su prilazili Rumati, zagledali se u njega i, prepoznavši ga, isto ga tako ćutke propuštali. Kada je do kuće preostajalo još jedno pedesetak koračaji, za njim je krenula grupa nekakvih sumnjivih ličnosti. Rumata se zaustavio, počeo da larma kanijama i mačevima, i ovi su zaostali, ali se tog istog časa u pomrčini začulo kako je zaškripala tetiva samostrela. Rumata je brzo krenuo dalje, držeći se zidova, okrenuo ključ u bravi, stalno osećajući da su mu leđa nezaštićena i sa olakšanjem uleteo u hol.
U holu su se okupile sve sluge, naoružane čime je ko mogao. Ispostavilo se da je neko već u više mahova pokušavao da prodre kroz vrata. Rumati se to nije dopalo. „A kako bi bilo da ne idem?” pomislio je. „Đavo neka ga nosi, tog princa.”
„Gde je baron Pampa?” upitao je.
Uno, uzbuđen do krajnosti, sa samostrelom o ramenu, odgovorio mu je da se baron probudio još u podne, popio sav raso koji je bio u kući i ponovo otišao da se veseli. Posle je, snizivši glas, izvestio da je Kira jako uznemirena i da je ne jednom pitala za gazdu.
„Dobro”, rekao je Rumata i naredio slugama da se postroje.
Slugu je bilo šest, ne računajući kuvaricu — to su sve bili ljudi koji su prošli kroz sito i rešeto, koji su umeli da se tuku po ulicama. Sa sivima se oni, razume se, neće sukobljavati, preplašiće se gneva svemoćnog ministra, ali protiv odrpanaca noćne armije mogu da se izbore, tim pre što će razbojnici te noći tražiti lak plen. Dva samostrela, četiri halebarde, teški mesarski noževi, metalne kape, vrata po običaju okovana gvožđem… Ili da možda ipak ne ide?
Rumata se popeo gore i na prstima ušao u Kirinu sobu. Kira je spavala obučena, skupivši se kao mače na neraspremljenom krevetu. Rumata je postojao nad njom sa svetiljkom u ruci. Da ide ili ne? Užasno bi želeo da ode. Pokrio je pledom, poljubio u obraz i vratio se u kabinet. Mora da ide. Ma šta se dešavalo, izviđač mora da bude u centru događaja. I istoričari će od toga imati koristi. Osmehnuo se, skinuo sa glave obruč, pažljivo izbrisao jelenskom kožicom objektiv i ponovo ga stavio na glavu. Posle je pozvao Una i naredio mu da mu donese vojnu uniformu i očišćeni metalni šlem. Ispod košulje, direktno na majicu navukao je, ježeći se od hladnoće, metalnoplastičnu košulju, napravljenu u obliku metalne oklopne košulje (ovdašnje metalne košulje su dobro branile od mača i od noža, ali ih je strela samostrela probijala kao od šale). Zatežući opasač sa metalnim ukrasima, rekao je Unu:
„Slušaj me, mali. Tebi verujem više nego svima ostalima. Ma šta se ovde desilo, Kira mora ostati živa i neozleđena. Neka izgori kuća, neka sav novac opljačkaju, ali Kiru mi čuvaj. Odvedi je ako treba po krovovima, po podrumima, kako god hoćeš, ali je sačuvaj. Jesi li me shvatio?”
„Shvatio sam”, rekao je Uno. „Ne bi trebalo danas da idete…”
„Slušaj me. Ako se ne vratim kroz tri dana, povedi Kiru i odvedi je u sajvu, u Štucavu šumu. Znaš li gde je to? No, eto, u Štucavoj šumi ćeš pronaći Pijani Brlog, ta koliba se nalazi u blizini samoga puta. Koga god upitaš — pokazaće ti. Samo pazi koga pitaš. Tamo ćeš naći jednog čoveka, zove se otac Kabani. Ispričaćeš mu sve. Jasno?”
„Jasno. Samo, bilo bi bolje da nikuda ne idete…”
„I ja bi to najviše voleo. Ali ne mogu: služba… No, pazi.”
Lupio je dečaku čvrgu u nos i osmehnuo se na njegov nevešti osmejak. Dole je održao govor slugama, izašao kroz vrata i ponovo se našao u pomrčini. Iza njegovih leđa zagrmele su reze.
Prinčeve odaje su se u sva doba loše čuvale. Lako je moguće da upravo zbog toga nikada niko nije ni pokušavao da napadne arkanarske prinčeve. A posebno se niko nije interesovao za sadašnjeg princa. Nikome na svetu nije bio potreban ovaj jedan plavooki dečak, koji je ličio na bilo koga, samo ne na svoga oca. Dečak se dopao Rumati. Vaspitavan je jako loše, i zbog toga je bio snalažljiv, nije bio surov, nije podnosio — prema svemu instinktivno — don Rebu, voleo je naglas da peva raznovrsne pesmice na reči Gurena i da se igra brodovima. Rumata je poručivao za njega iz metropole knjige sa slikama, pričao mu o zvezdanom nebu i jednom za svagda osvojio dečaka pričom o letećim brodovima. Za Rumatu, koji je retko kada imao veze sa decom, desetogodišnji princ je predstavljao suprotnost svim slojevima ove divlje zemlje. Upravo iz takvih običnih, plavookih dečačića, jednakih u svim slojevima, izrastali su kasnije i zverstva, i neznanje, i pokornost, a u njima, u toj deci, nije bilo nikakvih ni tragova, ni začetaka svih tih gadosti. Ponekad je mislio kako bi to bilo divno, kada bi sa planete nestali svi ljudi stariji od deset godina.
Princ je već spavao. Rumata je primio dežurstvo — postojao je malo sa gardistom koga je smenjivao kraj dečaka koji je spavao, izvršavajući složene pokrete obnaženim mačem koje je zahtevala etikecija, po tradiciji proverio da li su svi prozori zatvoreni, da li su dadilje na svojim mestima, da li u svim odajama gore svetiljke, vratio se u predsoblje, odigrao sa gardistom partiju domina i zainteresovao se šta misli blagorodni don o onome što se odigrava u gradu. Blagorodni don, veoma pametan čovek, duboko se zamislio i rekao da mu se čini da se običan narod priprema za praznovanje dana svetog Mike.
Kada je ostao sam, Rumata je primakao fotelju prozoru, smestio se udobnije i počeo da posmatra grad. Prinčeve odaje su se nalazile na bregu, i danju se odavde grad video kao na dlanu sve do samoga mora. Ali, sada je sve nestajalo u pomrčini, samo su se videle raštrkane svetlosti — tamo gde su na raskrsnicama stajali i čekali signal jurišnici sa buktinjama. Grad je spavao, ili se pretvarao da spava. Bilo bi interesantno saznati da li su stanovnici grada osećali da im se primiče nešto odista užasno? Ili su, kao blagorodni, pametni don, smatrali da se neko priprema za praznovanje dana svetog Mike? Dve stotine hiljada muškaraca i žena. Dve stotine hiljada kovača, majstora za izradu oružja, mesara, bakalina, juvelira, domaćica, prostitutki, monaha, menjača, vojnika, skitnica, preživelih knjigočataca se sada vrtelo u zagušljivim, smrdljivim od stenica posteljama: spavali su, ljubili se, prebrojavali u glavama dobitke, plakali, škripali zubima od besa ili uvrede… Dve stotine hiljada ljudi! bilo je u njima nešto zajedničko za došljaka sa Zemlje. Sigurno je to bilo to, što svi oni još nisu bili u pravom smislu te reči ljudi, već zameci, komadi iz kojih će tek krvava stoleća istorije isklesati jedared pravog, ponositog i slobodnog čoveka. Oni su bili pasivni, nezasiti i neverovatno, fantastično egoistični. Psihološki su svi bili još robovi — robovi vere, robovi sebi sličnima, robovi strasti, robovi koristoljublja. I, ako se voljom sudbine neko od njih rađao ili postajao gospodin, on nije znao šta da radi sa svojom slobodom. On je ponovo hitao da što pre postane rob — rob bogatstva, rob neprirodnih viškova, rob raspusnih prijatelja, rob svojih robova. Ogromna većina njih nije bila ni za šta kriva. Oni su bili suviše pasivni a istovremeno i suviše velike neznalice. Njihovo ropstvo zasnivalo se na pasivnosti i neznanju, a pasivnost i neznanje su ponovo i ponovo rađali ropstvo. Kada bi svi bili jednaki, ruke bi se čoveku opustile i on ne bi imao čemu da se nada. Ali, oni su ipak bili ljudi, nosioci iskre razuma. I stalno su se čas ovde, čas tamo pojavljivale i raspaljivale u njima vatrice užasno daleke i neizbežne budućnosti. Palile su se, bez obzira na sve. Bez obzira na njihovo navodno ništavilo. Bez obzira na ugnjetavanje. Bez obzira na to, što su gaženi čizmama. Bez obzira na to, što nisu bili potrebni nikome na svetu i što su svi na svetu bili protiv njih. Bez obzira na to, što su u najboljem slučaju mogli da računaju na prezrivo, nerazumljivo sažaljenje…
Oni nisu znali da budućnost radi za njih, da je budućnost bez njih nemoguća. Oni nisu znali da u ovom strašnom svetu jezivih aveti prošlosti oni predstavljaju jedinu realnost budućnosti, da su oni — ferment, vitamin u organizmu društva. Ako se uništi taj vitamin, društvo će početi da truli, otpočeće socijalni skorbut, mišići će oslabiti, oči će prestati jasno da vide, zubi će početi da ispadaju. Nijedna država ne može da se razvija bez nauke — uništiće je susedi. Bez umetnosti i opšte kulture država gubi sposobnost za samokritičnost, počinje da pomaže pogrešne tendencije, počinje svakog časa da rađa licemere i podlace, razvija u građanima potrošački duh i samouverenost i na kraju krajeva ipak postaje žrtva pametnijih suseda. Mogu se koliko god čovek hoće proganjati knjigočatci, zabranjivati nauke, uništavati umetnosti, ali ranije ili kasnije ljudi se moraju trgnuti i uz škripu zuba otvarati put svemu, što je tako omrznuto vlastoljubivim glupacima i neznalicama. I, ma koliko da prezirali znanje ti sivi ljudi, što se nalaze na vlasti, oni ništa ne mogu da urade protiv istorijske objektivnosti, oni mogu samo da je koče, ali ne i da je zaustave. Prezirući i bojeći se znanja, oni ipak neizbežno počinju da potpomažu to znanje da bi ostali na vlasti. Ranije ili kasnije oni moraju da dozvole otvaranje univerziteta, naučnih udruženja, moraju da stvaraju istraživačke centre, opservatorije, laboratorije, moraju da stvaraju kadrove ljudi misli i znanja, ljudi koje oni više nisu u stanju da kontrolišu, ljudi potpuno drugačije psihologije, potpuno drugačijih potreba, a ti ljudi ne mogu da postoje i tim pre da funkcionišu u pređašnjoj atmosferi niskog koristoljublja, šićardžijskih sitnih interesa, tupog samozadovoljstva i čisto telesnih potreba. Njima je potrebna nova atmosfera — atmosfera sveopšteg i sveobuhvatnog znanja, koja će biti ispunjena stvaralačkom napetošću; njima su potrebni pisci, umetnici, kompozitori, i sivi ljudi, koji se nalaze na vlasti, prinuđeni su da čine i takve ustupke. Oni, koji se protive, biće uništeni od strane lukavijih i veštijih suparnika u borbi za vlast, ali onaj, ko čini te ustupke, neizbežno i paradoksalno, protiv svoje volje rije na taj način sam sebi grob. Jer pogibeljan je za neprosvećene egoiste i fanatike porast kulture naroda u celom dijapazonu — od prirodno naučnih istraživanja do sposobnosti čoveka da se divi muzici… A posle toga dolazi epoha gigantskih socijalnih potresa, praćenih neviđenim dotle razvojem nauke i povezanim sa tim najširim procesom intelektualizacije društva; epoha kada sivilo bije poslednju bitku, koja po surovosti vraća čovečanstvo u srednji vek, i sivilo gubi tu bitku i u društvu, slobodnom od klasnog ugnjetavanja, nestaje kao realna snaga, zauvek.
Rumata je posmatrao zamrli u pomrčini grad. Negde tamo, u smrdljivom sobičku, skupivši se na jednom ležaju, goreo je u groznici unakaženi otac Tara, a brat Nanin je sedeo kraj njega za naherenim stočićem, pijan, veseo i besan, i završavao svoj 'Traktat o glasinama', sa uživanjem maskirajući birokratskim pasusima svoj podsmeh nad sivim životom. Negde tamo je slepo lutao u pustim raskošnim odajama Gur Literata, sa užasom osećajući kako bez obzira na sve, iz dubine njegove rastrzane, izgažene duše nastaju pod pritiskom nečeg nepoznatog i probijaju se u svest jarki svetovi, puni predivnih ljudi i potresnih osećanja. I negde tamo je bog zna kako prekraćivao noć potučen, oboren na kolena doktor Budah, proganjan, ali ipak živ… Braćo moja, pomislio je Rumata. Vaš sam, mi smo put vaše puti! Najednom je snažno osetio, da on nije nikakav bog, što u dlanovima čuva iskrice razuma, već brat, koji pomaže bratu, sin koji spasava oca. „Ubiću don Rebu.”… „Zašto?”… „On ubija moju braću.”… „On ne zna šta radi.”… „On ubija budućnost.”… „On nije kriv, on je dete svoga doba.”… „To jest, hoćeš da kažeš da ne zna da je kriv? Ali zar je malo stvari koje on ne zna? Ja znam da je on kriv.”… „A šta ćeš uraditi sa ocem Cupikom? Otac Cupik bi dao mnogo što šta, kada bi neko ubio don Rebu. Ćutiš? Mnoge bi tada morao da ubiješ, zar ne?”… „Ne znam, možda i mnoge. Jednog za drugim. Sve one, koji dignu ruku na budućnost.”… „To se već dešavalo. Trovali su otrovom, bacali bombe koje su sami pravili. I ništa se nije menjalo.”… „Ne, ipak se menjalo. Na taj način je stvarana strategija revolucije.”… „Ti ne moraš da stvaraš strategiju revolucije. Ti jednostavno hoćeš da ubiješ.”… „Da, hoću.”… „A umeš li to?”… „Juče sam ubio dona Okanu. Znao sam da je ubijam još onda, kada sam krenuo kod nje sa perom za uvetom. I žalim samo što sam je ubio a da od toga nema nikakve koristi. Tako da su me takoreći već naučili da ubijam.”… „A to je loše. To je opasno. Sećaš li se Sergeja Kožina? A Džordža Lenija? A Sabine Kriger?” Rumata je prešao dlanom po oznojenom čelu. Eto tako, misliš, misliš, razmišljaš — i na kraju izmisliš barut…
Skočio je i širom otvorio prozor. Skupine plamičaka u mračnom gradu počele su da se pokreću, rasule se i krenule u lancu, pojavljujuči se i nestajući među nevidljivim zgradama. Nekakav zvuk se pojavio nad gradom — udaljeno, više glasno urlanje. Planula su dva požara i ozarila susedne krovove. Nešto je počelo da plamti u luci. Događaji su počeli da se odvijaju. Kroz nekoliko časova biće jasno šta označava savez sivih i noćnih armija, neprirodan savez trgovaca i bandita sa velikog puta, biće jasno šta to želi don Reba i kakvu je novu provokaciju smislio. Ili, govoreći jednostavnije: saznaće se koga to danas kolju. Najverovatnije je da je otpočela noć dugih noževa, pokolj sivog rukovodstva ko je je suviše diglo nos, barona koji se nalaze u gradu a takođe i najnezgodnijih aristokrata. Šta li sada radi Pampa, pomislio je. Samo da ne spava — odbraniće se već, on nekako…
Nije uspeo da dovrši misao. O vrata su sa pomamnim povicima: „Otvorite! Dežurni, otvorite!” počeli da lupaju pesnicama. Rumata je otvorio rezu. U prostoriju je uleteo poluobučeni, modar od straha čovek, uhvatio Rumatu za okovratnik košulje i počeo da vuče, drhteći:
„Gde je princ? Budah je otrovao kralja! Irukanski špijuni su digli ustanak u gradu! Spasavajte princa!”
To je bio ministar dvora, čovek glup i krajnje odan. Odgurnuvši Rumatu, on je pojurio u prinčevu spavaću sobu. Počele su da ciče žene. A kroz vrata su već nadirali, isturivši napred zarđale halabarde, jurišnici u sivim košuljama, oznojenih njuški. Rumata je izvukao mačeve.
„Nazad!” rekao je hladno.
Iza njegovih leđa, iz spavaće sobe začuo se kratak, prigušeni vapaj. Loše stoje stvari, pomislio je Rumata. Ništa ne shvatam. Odskočio je u ugao i zagradio se stolom. Jurišnici su, teško dašćući, ispunili sobu. Nakupilo ih se jedno petnaestak. Napred se progurao poručnik u sivoj, tesnoj uniformi, sa mačem u ruci.
„Don Rumata?” upitao je, gubeći dah. „Uhapšeni ste. Predajte mi svoje mačeve.”
Rumata se uvređeno nasmejao.
„Uzmite ih”, rekao je, bacajući pogled na prozor.
„Uhvatiti ga!” dreknuo je oficir.
Petnaest uhranjenih trutova sa sekirama — to i nije baš previše za čoveka koji vlada veštinama borbe, pogotovu još ako se uzme u obzir da će se za njih ovde znati tek za tri stoleća. Gomila je naletela i odbila se nazad. Na podu je ostalo nekoliko sekira, dva jurišnika su se zgrčila i, oprezno pritiskajući na želuce uganute ruke, povukli se u zadnje redove. Rumata je u potpunosti vladao kružnom odbranom, kada se pred napadačima kao svetlucava zavesa počeo da vrti čelik i kada se činilo da je nemoguće probiti se kroz tu zavesu. Jurišnici su se, teško dašćući, neodlučno zgledali. Zaudarali su na pivo i beli luk.
Rumata je odmakao sto i oprezno prišao prozoru. Neko iz zadnjih redova je bacio nož, ali je promašio. Rumata se ponovo nasmejao, stavio nogu na ragastov i rekao:
„Ako pokušate još jednom — ruke ću početi da vam sečem. Poznajete me dobro.”
Poznavali su ga. Jako su ga dobro poznavali, i nijedan od njih se nije ni pomerio sa mesta, bez obzira na psovke i naredbe oficira, koji se, uzgred budi rečeno, takođe držao jako oprezno. Rumata je stao na ragastov, nastavljajući i dalje da preti mačevima, i tog istog časa ga je iz pomrčine, iz dvorišta, udarilo u leđa teško kolje. Udarac je bio strašan. On nije probio metalnoplastičnu košulju, ali je oborio Rumatu sa ragastova i bacio ga na pod. Mačeve Rumata nije ispustio, ali koristi od njih više nije bilo. Gomila se odmah sručila na njega. Svi zajedno su bili teški sigurno više od jedne tone, ali su smetali jedan drugome i njemu je ipak pošlo za rukom da stane na noge. Udario je pesnicom nečije mokre usne, neko je kao zec počeo da mu pišti pod rukom, a on je udarao i udarao laktovima, pesnicama, ramenima (odavno se nije osećao tako slobodno), ali nije mogao da ih smakne sa sebe. Na jedvite je jade, vukući za sobom gomilu tela, prišao vratima, usput se saginjući i odbacujući jurišnike koji su se hvatali za njega. Posle je osetio jak udarac u rame i pao je na leđa, dok su se pod njim koprcali prignječeni, ponovo je ustao, nanoseći kratke, ali jake udarce, od kojih su jurišnici, razmahujući rukama i nogama, teško udarali o zidove, već se videlo pred njim unakaženo od straha lice poručnika, koji je ispred sebe ispružio ispražnjeni samostrel, ali su se upravo tog časa vrata otvorila, i u susret su mu krenule nove oznojene njuške. Nabacili su mrežu na njega, stegli konopce na nogama i oborili ga na pod.
Odmah je prestao da se brani, čuvajući snagu. Jedno vreme su ga udarali čizmama — usredsređeno, ćutke, uživajući pri tome. Posle su ga dograbili za noge i povukli. Dok su ga vukli pored otvorenih vrata spavaće sobe, uspeo je da vidi ministra dvora, prikovanog za zid kopljem, i gomilu okrvavljenih čaršava na postelji. „Pa ovo je prevrat!” pomislio je. „Jadno dete…” Povukli su ga niz stepenice, i tada je izgubio svest.