Ležao je na brežuljku prekrivenim travom i posmatrao oblake, koji su plovili po dubokom, plavom nebu. Osećao se divno i mirno, ali na susednom brežuljku se nalazio jezivi bol. On je bio van njega a istovremeno i u njemu, naročito u desnom boku i potiljku. Neko je dreknuo: „Je li crkao, šta li? Glave ću vam poskidati!” I tada se sa neba sručila masa ledene vode. Odista je ležao na leđima i gledao u nebo, samo ne na brežuljku već u bari i nebo nije bilo sivo, već olovno crno, obasjano nečim crvenim. „Ništa”, rekao je drugi glas. „Živ je, očima koluta.” To sam ja živ pomislio je. To oni o meni. To ja kolutam očima. Ali, zašto se to podsmevaju? Jesu li to možda odlučili da govore ljudski? Pored njega je neko počeo da se meškolji teško počeo da šljapka po vodi. Na nebu se pojavila silueta glave u špicastoj kapi.
„No, blagorodni done, hoćete li sami krenuti, ili da vas vučemo?”
„Odvežite mi noge”, ljutito je rekao Rumata, osećajući oštar bol u razbijenim usnama. Prešao je jezikom po njima. No, i to su mi usne. Valjuške, a ne usne.
Neko je počeo da se muva oko njegovih nogu, bezobzirno ih vukući i cimajući. Oko njega su poluglasno vođeni razgovori.
„Dobro ste ga udesili…”
„Nego šta, samo što nije kidnuo… Začaran je, strele se od njega odbijaju…”
„Znao sam jednog takvog, možeš i sekirom da ga tučeš, ništa mu nije.”
„To je sigurno bila nekakva seljačina…”
„No, seljačina…”
„U tome i jeste stvar. A ovaj je blagorodne krvi.”
„Majka te ubila!… Ala ste čvorove zavezali, ne možeš da se snađeš… Dajte svetlost ovamo.”
„A ti to nožem.”
„Joj, braćo, ne odvezujte ga. Ako ponovo počne da zamahuje na nas… Umalo mi glavu nije razmrskao.”
„Dobro, neće valjda početi…”
„Vi, braćo, kako hoćete, a ja sam ga kopljem tukao odista. Pa tako sam i oklope probijao.”
Zapovednički glas iz pomrčine je dreknuo:
„Hoćete li već jednom?”
Rumata je osetio da su mu noge slobodne, napeo se i seo. Nekoliko nabijenih, niskog rasta jurišnika ga je ćutke posmatralo kako se pretura po bari. Rumata je stegao vilice od stida i poniženja. Počeo je da pomera lopaticama. Ruke su mu bile vezane za leđima, i to tako, da čak nije shvatao gde su mu laktovi, a gde šake. Sakupio je svu snagu, trzajem ustao na noge i takoreći odmah izgubio svest od jezivog bola u boku. Jurišnici su počeli da se smeju.
„Ovaj sigurno neće pobeći”, rekao je jedan.
„Da, neće, majka ga ubila…”
„Šta je done, nije slatko? a?”
„Dosta lupetanja”, progovorio je iz pomrčine zapovednički glas. „Dođite ovamo, don Rumata.”
Rumata je krenuo prema glasu, osećajući kako se zanosi. Odnekud se pojavio čovek sa bakljom, krenuo ispred njega. Rumata je prepoznao mesto: to je bilo jedno od mnogobrojnih dvorišta ministarstva odbrane krune, negde kraj kraljevskih konjušnica. Brzo je shvatio — ako ga povedu nadesno, onda ga znači vode u Kulu, u mučilište. Ako ga povedu nalevo — onda ga znači vode u kancelariju. Protresao je glavom. Ništa, pomislio je. Kada sam živ, onda ćemo se još znači boriti. Skrenuli su ulevo. Neće znači odmah, pomislio je Rumata. Biće prvo istraga. Jeziva stvar. Ako je već stvar stigla i do istrage, za šta onda mogu da me optuže? Čini mi se da je jasno. Pozivanje trovača Budaha, trovanje kralja, zavera protiv krune… Lako je moguće čak i ubistvo princa. I, razume se, špijunaža u korist Irukana, Soana, varvara, barona, Svetog Ordena i tako dalje i tako dalje… Odista je čudno kako sam uopšte i živ. Znači, još je nešto smislila ona bela gljiva.
„Ovamo”, rekao je čovek zapovedničkim glasom.
Otvorio je niska vrata, i Rumata je, povivši se, ušao u ogromnu prostoriju osvetljenu tucetom baklji. Na sredini, na izlizanom tepihu sedeli su i ležali uvezani okrvavljeni ljudi. Neki od njih bili su već ili mrtvi, ili bez svesti. Gotovo svi su bili bosi, u iscepanim spavaćicama. Duž zidova, nemarno se oslanjajući na sekire i halebarde, stajali su jurišnici crvenih lica, svirepi i samozadovoljni — pobednici. Pred njima se šetkao — sa rukama na leđima — oficir sa mačem, u sivoj uniformi jako umašćenog okovratnika. Rumatin saputnik, čovek u crnoj kabanici, prišao je oficiru i nešto mu šapnuo na uvo. Oficir je klimnuo glavom, sa interesovanjem pogledao Rumatu i nestao iza cvetnih zavesa na suprotnom kraju prostorije.
Jurišnici su takođe sa interesovanjem posmatrali Rumatu. Jedan od njih, zrikav je rekao:
„A ovaj don ima dobar kamičak.”
„Odličan kamen, nema šta”, složio se drugi. „Za kralja bi mogao da bude. I obruč je od žeženog zlata.”
„Sada smo mi sami kraljevi.”
„Da mu ga smaknemo?”
„Pre-ki-nuti!” tiho je rekao čovek u crnoj kabanici. Jurišnici su ga, ništa ne shvatajući, pogledali:
„Ko nam se to još sada sručio na glavu?” rekao je zrikavi jurišnik.
Čovek sa kabanicom mu je, ne odgovarajući, okrenuo leđa, prišao Rumati i stao pored njega. Jurišnici su ga neprijateljski odmeravali od glave do nogu.
„Pa da to nije kojim slučajem pop?” rekao je jurišnik sa okom. „Ehej, pope, hoćeš li u čelo?”
Jurišnici su počeli da se klibere. Zrikavi jurišnik je pljunuo na dlan, prebacujući sekiru iz ruke u ruku i krenuo prema Rumati. Oh, ala ću mu dati sada, pomislio je Rumata, lagano povlačeći unazad desnu nogu.
„Koga sam uvek mlatio”, nastavio je jurišnik, zaustavljajući se pred njim i razgledajući čoveka u crnom, „to su bili neki popovi, razni tamo knjigočatci i majstori. Dešavalo se recimo…”
Čovek u kabanici je digao ruku dlanom nagore. Nešto je zazviždalo pod tavanicom. Ž-ž-ž! Zrikavi jurišnik je ispustio sekiru i preturio se na leđa. Iz sredine čela mu je virila kratka strela sa gustim perima iz samostrela. Zavladala je tišina. Jurišnici su se povukli, bacajući poglede prema tavanici. Čovek u kabanici je spustio ruku i naredio:
„Skloniti crkotinu, brzo!”
Nekoliko jurišnika je potrčalo, dograbilo ubijenog za noge i povuklo ga odatle. Iza zavese se pojavio oficir mahnuo im rukom da priđu.
„Hajdemo, don Rumata”, rekao je čovek u kabanici.
Rumata je krenuo prema zavesi, zaobilazeći gomilu zarobljenika. Ništa ne shvatam, razmišljao je. Iza zavese, u pomrčini neko ga je dohvatio, pretresao, smakao sa opasača prazne kanije i gurnuo na svetlost.
Rumata je odmah shvatio gde se našao. To je bio dobro mu poznati kabinet don Rebe u ljubičatim odajama, Don Reba je sedeo na istom mestu i u istovetnoj pozi, napeto se ispravivši, stavivši laktove na sto sa prepletenim prstima. A starac pati od šuljeva, najednom je sa sažaljenjem pomislio Rumata. Sa desne strane od don Rebe sedeo je otac Cupik, važan, usredsređen, stegnutih usana, a sa leve — dobroćudno nasmejan debeljko sa našivcima kapetana na sivom mundiru. U kabinetu nije bilo više nikoga. Kada je Rumata ušao, don Reba je tiho i nežno rekao:
„A evo, prijatelji, i blagorodnog don Rumate.”
Otac Cupik se sa potcenjivanjem iscerio, a debeljko je dobroćudno klimnuo glavom.
„Naš stari, i veoma principijelan neprijatelj”, rekao je don Reba.
„Kada je neprijatelj — obesite ga”, promuklo je rekao otac Cupik.
„A kakvo je vaše mišljenje, brate Aba?” upitao je don Reba, blagonaklono se okrenuvši debeljku.
„Znate li… Ja čak nekako…” Brat Aba se zbunjeno nekako dečački osmehnuo, raširivši kratke ručice. „Nekako mi je, znate li, svejedno. Ali, možda ga ipak ne treba vešati?.. Možda ga treba spaliti, šta mislite don Reba?”
„Da, u pravu ste”, zamišljeno je rekao don Reba.
„Shvatate li”, nastavio je brat Aba, ljubazno se smeškajući Rumati, „veša se šljam, sitna riba… A mi kod naroda moramo da sačuvamo poštovanje prema klasama. Ipak ste vi potomak drevnog roda, istaknuti irukanski špijun… Irukanski, čini mi se, i ne grešim valjda?” Uzeo je sa stola list papira i blizoruko se zagledao u njega. „Ah, uz to još i soanski… Tim pre!”
„Ako treba da se spali, onda neka se spali”, složio se otac Cupik.
„Dobro”, rekao je don Reba. „Dogovorili smo se. Spaliti.”
„Uostalom, čini mi se da bi don Rumata mogao da olakša svoju sudbinu. Da li me shvatate, don Reba?”
„Ne baš sasvim moram da priznam…”
„Imovina! Moj blagorodni done, imovina! Rumata — to je fantastično bogat rod!”
„U pravu ste, kao i uvek”, rekao je don Reba. Otac Cupik je zevnuo, prikrivši usta rukom, i bacio krišom pogled na teške draperije sa desne strane od stola.
„Pa šta, da počnemo onda po svim propisima”, sa uzdahom je rekao don Reba.
Otac Cupik je još gledao prema draperijama. Bilo je očigledno da je nešto čekao i videlo se da se uopšte nije interesovao za saslušanje. U čemu li je suština ove komedije? — razmišljao je Rumata. Šta sve ovo znači?
„No, dragi moj blagorodni done”, rekao je don Reba, obraćajući se Rumati, „bilo bi odista jako interesantno čuti vaše odgovore na neka pitanja koja nas jako interesuju.”
„Odvežite mi ruke”, rekao je Rumata.
Otac Cupik se trgao i sumnjičavo počeo da žvaće nešto praznim ustima. Brat Aba je brzo odmahnuo glavom.
„A?” rekao je don Reba i pogledao prvo brata Abu, a posle oca Cupika. „Shvatam vas, dragi moji. Ali, uzimajući u obzir određene okolnosti, koje don Rumata verovatno shvata…” Bacio je pogled na ćitav niz otvora pod tavanicom. „Odvežite mu ruke”, rekao je, ne dižući glas.
Neko je nečujno prišao sa leđa. Rumata je osetio kako su mu nečiji, čudnovati meki, vešti prsti dotakli ruke, začula se škripa presecanih konopaca. Brat Aba je sa neočekivanom, za njegovu korpulenciju, spretnošću izvukao ispod stola ogroman borbeni samostrel i stavio ga ispred sebe na papire. Ruke Rumate su se, kao bičevi, sručile kraj tela. Gotovo da ih nije ni osećao.
„No, da počnemo”, bodro je rekao don Reba. „Vaše ime, rod, zvanje?”
„Rumata, iz roda Rumata Estorskih. Blagorodni plemić od dvadeset i drugog kolena unazad.”
Rumata se osvrnuo, seo na sofu i počeo da masira zglavke šaka. Brat Aba ga je, uzbuđeno sopćući, uzeo na nišan svojim samostrelom.
„Vaš otac?”
„Moj blagorodni otac bio je imperatorski savetnik, odani sluga i lični prijatelj imperatora.”
„Da li je živ?”
„Umro je.”
„Odavno?”
„Pre jedanaest godina.”
„Koliko vam je godina?”
Rumata nije uspeo da odgovori. Iza ljubičaste draperije začuo je nekakav šum, brat Aba se nezadovoljno osvrnuo. Otac Cupik, je, zloslutno se smeškajući, lagano ustao.
„No, to je sve, dragi moji!” rekao je veselo i zlurado istovremeno.
Iza draperija su iskočila tri čoveka, koje Rumata nikako nije očekivao ovde da vidi. Otac Cupik prema svemu, takođe. To su bili grdosije-monasi u crnim mantijama sa kapuljačama navučenim na oči. Oni su brzo i nečujno pritrčali ocu Cupiku i uzeli ga za laktove.
„A… na…” promrmljao je otac Cupik. Lice mu je namah prekrilo samrtno bledilo. Nema sumnje, očekivao je nešto sasvim drugo.
„Šta vi mislite, brate Aba?” mirno je upitao don Reba, naginjući se prema debeljku.
„No, razume se!” odlučno je odgovorio ovaj. „Razume se!”
Don Reba je načinio slab pokret rukom. Monasi su digli oca Cupika i isto tako nečujno koračajući, odneli ga kroz draperije. Rumata se gadljivo namrštio. Brat Aba je protrljao meke šake i bodro rekao:
„Sve se odlično završilo, šta vi mislite, don Reba?”
„Da, nije loše”, složio se don Reba. „Ali, da nastavimo. No, koliko vam je godina, don Rumata?”
„Trideset i pet.”
„Kada ste stigli u Arkanar?”
„Pre pet godina.”
„Odakle?”
„Pre toga sam živeo u Estoru, u svom zamku.”
„A kakav je bio cilj tog vašeg dolaska?”
„Okolnosti su me naterale da napustim Estor. Tražio sam prestonicu, koja bi po svom sjaju mogla da se uporedi sa prestonicom metropole.”
Osetio je kako su ruke konačno počele da mu gore. Rumata je strpljivo i uporno nastavio da masira otekle zglavke.
„A, kakve su to bile okolnosti?” upitao je don Reba.
„Ubio sam u dvoboju člana carske porodice.”
„Tako znači? A koga to?”
„Mladog vojvodu Ekinu.”
„Zašto ste se tukli?”
„Žena”, kratko je odgovorio Rumata.
Stekao je utisak da sva ta pitanja apsolutno ništa ne znače. Da je to ista takva igra, kao i diskusija o načinu pogubljenja. Sva trojica nešto očekuju. Ja čekam da mi se ruke povrate. Brat Aba — budala — čeka kada će mu se na kolena sručiti zlato iz blagajne dona Rumate. Don Reba takođe nešto čeka… Ali monasi, monasi! Odakle u dvoru manasi? Pa uz sve to još tako vešti, borbeni momci?
„Ime žene?”
No, i to su mi pitanja, pomislio je Rumata. Gluplja je odista nemoguće i smisliti. Pokušaću da ih malo razdrmam…
„Dona Rita”, odgovorio je.
„Nisam očekivao da ćete odgovoriti. Zahvaljujem vam se.”
„Na usluzi.”
Don Reba se poklonio.
„Da li ste imali prilike da budete u Irukanu?”
„Ne.”
„Jeste li sigurni u to?”
„Vi takođe.”
„Mi hoćemo istinu!” poučno je rekao don Reba.
Brat Aba je klimnuo glavom. „Istinu i samo istinu!”
„Aha”, rekao je Rumata. „A meni se učinilo…” Zaćutao je.
„Šta vam se to učinilo?”
„Učinilo mi se da hoćete da prigrabite moju naslednu imovinu. Odista, ne mogu da zamislim, don Reba, na koji to način imate nameru da dođete do nje?”
„A poklon? A poklon?” povikao je brat Aba.
Rumata se nasmejao što je mogao drskije.
„Ti si budala, brate Aba, ili kako se već ono zvaše… Odmah se vidi da si trgovac. Zar ne znaš da majorat ne može biti predat u tuđe ruke?”
Videlo se da se brat Aba užasno razbesneo, ali se ipak uzdržavao.
„Ne biste smeli da razgovarate takvim tonom”, meko je rekao don Reba.
„Hoćete istinu?” pobunio se Rumata. „Evo vam istine, najčistije istine i samo istine: brat Aba je — budala i trgovac.”
Ali, brat Aba je uspeo da se savlada.
„Čini mi se da smo se udaljili od predmeta našeg razgovora”, rekao je smeškajući se. „Šta vi mislite, don Reba?”
„U pravu ste, kao i uvek”, rekao je don Reba. „Blagorodni done, a da li ste ikada bili u Soanu?”
„Bio sam u Soanu.”
„Zašto?”
„Da posetim Akademiju nauka.”
„Čudnovati cilj za mladog čoveka vašeg položaja.”
„To je moj kapric.”
„A da li poznajete generalnog sudiju Soana, don Kondora?”
Rumata je postao oprezan.
„To je stari prijatelj naše porodice.”
„Blagorodan čovek, zar ne?”
„Ličnost dostojna poštovanja.”
„A da li znate da je don Kondor učesnik zavere protiv njegovog veličanstva?”
Rumata je digao glavu.
„Zapamtite jednom za uvek, don Reba”, rekao je visokomerno. „Za nas, staro plemstvo metropole, svi ti Soani i Irukani, pa i Arkanar, bili su, a uvek će i ostati vazali imperatorske krune.” Prebacio je nogu preko noge i okrenuo se.
Don Reba ga je zamišljeno posmatrao.
„Bogati ste?”
„Mogao bi da kupim ceo Arkanar, ali me pomijare ne interesuju…”
Don Reba je uzdahnuo.
„Srce će mi prepući od tuge”, rekao je. „Preseći tako slavno stablo tako čuvenoga roda! Bio bi to pravi zločin da ga ne diktiraju državne potrebe.”
„Manje mislite na državu”, rekao je Rumata, „a više na sopstvenu kožu.”
„U pravu ste”, rekao je don Reba i lupio prstom o prst.
Rumata je brzo napeo i ponovo opustio mišiće. Prema svemu, telo mu je počelo da radi. Iza draperija su ponovo iskočila tri monaha. Sa istom neulovljivom brzinom i veštinom, koji su svedočili o ogromnom iskustvu, oni su opkolili brata Abu, koji se još umilno smeškao, dograbili ga i zavrnuli mu ruke za leđa.
„Joj-jej-jej-jej!…” počeo je da urla brat Aba. Debelo lice mu se iskrivilo od bola.
„Brže, brže, ne gnjavite!” sa gađenjem je rekao don Reba.
Debeljko se besno opirao, dok su ga vukli iza draperija. Čulo se kako urla i pišti, a posle je najednom zaurlao jezivim glasom koji je bilo nemoguće prepoznati, i odmah se smirio. Don Reba je ustao i oprezno ispraznio samostrel. Rumata ga je zapanjeno posmatrao.
Don Reba se šetkao po prostoriji, zamišljeno češkajući leđa strelom iz samostrela. „Dobro, dobro”, mrmljao je gotovo nežno. „Odlično!…” Kao da je bio zaboravio na Rumatu. Koraci su mu postajali sve brži, usput je mahao strelom, kao dirigentskom palicom. Posle se najednom naglo zaustavio ispred stola, odbacio strelu, oprezno seo i rekao, smeškajući se čitavim licem:
„Kako sam ih samo, a?… Niko nije ni 'a' rekao!… Kod vas, čini mi se, ne bi mogli baš tako…”
Rumata je ćutao.
„Da-a…” otegao je don Reba oduševljeno. „Odlično! No pa šta, sada bismo mogli da porazgovaramo, don Rumata… A možda vi i niste don Rumata? A možda čak niste ni don? A?…”
Rumata je oćutao, posmatrajući ga sa interesovanjem. Bled, sa crvenim žilicama na nosu, drhti od uzbuđenja, želi, i to užasno želi da poviče, lupkajući dlanom o dlan: „A ja znam! A ja znam!” A ništa ti u stvari ne znaš, kučkin sine. A ako jednom i saznaš, jednostavno nećeš poverovati. No, govori, govori, slušam te.
„Slušam vas”, rekao je.
„Vi niste don Rumata”, rekao je don Reba. „Vi ste samozvanac.” Strogo je posmatrao Rumatu. „Rumata Estorski je umro pre pet godina i sahranjen je u porodičnoj grobnici svoga roda. I sveci su već odavno smirili njegovu buntovnu, i da budemo otvoreni, ne baš previše čistu dušu. No, kako ćemo, hoćete li sami da priznate, ili da vam pomognem?”
„Sam ću priznati”, rekao je Rumata. „Zovem se Rumata Estorski i nisam navikao da se sumnja u moje reči.”
Da pokušam da te malo razljutim, pomislio je. Bok me boli, a inače bih te dobro povukao za nos.
„Vidim da ćemo morati da nastavimo razgovor na drugom mestu”, zloslutno je rekao don Reba.
Sa licem su mu se dešavale najčudnovatije promene. Nestao je prijatan osmejak, usne su mu se stegle u pravu liniju. Čudnovato i jezivo je počela da mu se pomera koža na čelu. Da, pomislio je Rumata, takvog čoveka odista možeš i da se preplašiš.
„Vi odista patite od šuljeva?” upitao ga je sa saučešćem u glasu.
U očima don Rebe je promaklo nešto, ali izraz lica mu se nije promenio. Napravio se kao da pitanje nije čuo.
„Loše ste iskoristili Budaha”, rekao je Rumata. „On je odličan stručnjak. Bio je…” dodao je značajno.
U bezbrojnim očima je ponovo nešto promaklo. Aha, pomislio je Rumata, Budah je znači još živ… Smestio se udobnije i obuhvatio rukama koleno.
„Znači, odbijate da priznate?” rekao je don Reba.
„A šta to?”
„To da ste samozvanac.”
„Poštovani Reba”, rekao je Rumata poučno, „takve se stvari dokazuju. Jer, vi me vređate!”
Lice don Rebe postalo je sladunjavo.
„Dragi moj don Rumata”, rekao je. „Izvinite, za sada ću još da vas nazivam tim imenom. No, eto, ja obično nikada i ništa ne dokazujem. Dokazuju tamo, u Veseloj Kuli. I za to imam iskusne, dobro plaćene stručnjake, koji pomoću vodenice za meso svetoga Mike, cipela gospoda boga, rukavica velikomučenice Pate ili recimo stolice… ehe, izvinite, fotelje Toca-Osvajača, mogu da dokažu šta god žele. Da bog postoji, i da boga nema. Da ljudi koračaju rukama i da ljudi stoje na boku. Da li me shvatate? Vi to možda i ne znate, ali postoji čitava nauka o dobijanju dokaza. Prosudite i sami: zašto da vam dokazujem ono, što i sam znam? I, uz sve to, ništa vam se neće desiti ako priznate…”
„Meni ne”, rekao je Rumata. „Ali vama može da se desi.”
Don Reba je jedno vreme razmišljao.
„Dobro”, rekao je. „Očigledno je da ću ipak morati da otpočnem ja. Dajte da pogledamo gde je sve i u čemu je bio zapažen don Rumata Astorski za pet godina svog zagrobnog života u Arkanarskoj kraljevini. A posle ćete mi objasniti smisao svega toga. Slažete li se?”
„Ne bih želeo da dajem obećanja koja ne mogu da ispunim”, rekao je Rumata, „ali vas slušam sa interesovanjem.”
Don Reba je, počevši da pretura po svom pisaćem stolu, izvukao odatle list punijeg papira i, podigavši veđe, bacio pogled na njega.
„Neka vam je znano”, počeo je on, prijateljski se češkajući, „neka vam je znano, da sam ja, ministar odbrane arkanarske krune, preduzeo akcije protiv takozvanih knjigočataca, učenih i drugih nekorisnih i štetnih po državu ljudi. Te moje akcije naišle su na čudnovatu kontraakciju. Dok mi je sav narod koji je listom, jednim porivom, kralju, a takođe arkanarskim tradicijama odan, pomogao: predavao one koji su se prikrili, sam presuđivao, ukazivao na sumnjive, koji su umakli mojoj pažnji — u to isto doba je neko nepoznati, ali veoma energičan pri tome, krao ispred našeg nosa i prebacivao van granica naše kraljevine, najteže, najopasnije i najodvratnije zločince. Tako su nam umakli: bezbožni astrolog Bagir Kisenski; zločinac-alhemičar Sinda, koji je povezan, kako je to dokazano, sa nečistom silom i irukanskim vlastima; odvratan pamfletista Curen koji remeti mir, kao i niz drugih, nižih rangom od njega, zločinaca. Negde je nestao poludeli čarobnjak i mehaničar Kabani. Neko je utrošio čitavu gomilu zlata, da bi onemogućio gnev narodni u odnosu na bogomrske špijune i trovače, bivše glavne lekare njegovog veličanstva. Neko je, pri odista fantastičnim okolnostima, koje nas teraju da se ponovo prisetimo neprijatelja roda ljudskog, oslobodio iz zatvora čudovišnog razvratnika i trovača narodnih duša, atamana seljačke pobune Aratu Grbatog…” Don Reba se zaustavio i, pokrećući kožu na čelu, značajno pogledao Rumatu. Rumata se, podigavši glavu prema tavanici, maštalački osmehnuo. Aratu Grbatog je oteo on, doletevši po njega helikopterom. Na čuvare je to ostavilo fantastičan utisak. Na Aratu, uzgred budi rečeno takođe. A ipak sam junačina, pomislio je. Dobro sam radio.
„Da znate i to”, nastavio je don Reba, „da se spomenuti ataman Arata sada nalazi na čelu pobunjenika u istočnim oblastima metropole, obilno pri tome prolivajući blagorodnu krv i ne osećajući nestašicu ni u novcu, ni u oružju.”
„Verujem”, rekao je Rumata. „Odmah mi se učinilo da je odlučan čovek.”
„Znači, priznajete?” istog časa ga je upitao don Reba.
„Šta to?” začudio se Rumata.
Jedno vreme su gledali jedan drugome u oči.
„Nastavljam”, rekao je don Reba. „Za spasavanje tih razvratnika vi ste, don Rumata, po mojim skromnim i nepotpunim proračunima, potrošili najmanje tri puda zlata. Ne govorim o tome, da ste se pri tome zanavek oskrnavili družeći se sa nečistom silom. Ne govorim takođe ni o tome, da za sve vreme vašeg boravka u granicama Arkanarske države niste dobili iz svojih estorskih poseda nijednu bakarušu, a i zašto bi? Zašto snabdevati novcem pokojnika, pa makar i najrođenijeg? Ali, to vaše zlato!”
Otvorio je kutiju, koja se nalazila pod papirima na stolu i izvukao iz nje pregršt zlatnika koji su bili sa profilom Paca Šestog.
„Već bi i samo ovo zlato bilo dovoljno da vas spalimo na lomači!” zavapio je. „To je đavolsko zlato! Ljudske ruke nisu u stanju da proizvedu metal takve čistoće!”
Bušio je Rumatu pogledom. Da, velikodušno je pomislio Rumata, tu je on odista jak. Na to odista nismo ni mislili. I, mora se priznati, to je on prvi primetio. To treba uzeti u obzir… Reba se najednom ponovo pokunjio. U njegovom glasu su se čule očinske note pune saučešća:
„I sve u svemu, vi se ponašate dosta neoprezno, don Rumata. Stalno sam se brinuo za vas… Kakav ste samo duelant, kakav kavgadžija! Sto dvadeset i šest dvoboja za pet godina! I nijedan mrtav… Na kraju krajeva, iz toga su mogli da se izvuku barem neki zaključci. Ja sam ih, barem izvukao. I ne samo ja. Ove noći na primer, brat Aba — o pokojnicima ne valja govoriti loše, ali to je bio odista jako surov čovek, jedva sam ga podnosio, moram to da priznam… No, eto, brat Aba je izdvojio za vaše hapšenje ne najveštije borce, već one najdeblje i najjače. I bio je u pravu. Nekoliko iščašenih ruku, nekoliko prignječenih vratova, izbijene zube, da ne računamo… i vi ste ovde! A niste mogli da ne znate da se borite za svoj život. Vi ste majstor. Vi ste, više nego sigurno najbolji mač imperije. Vi ste, u to nema sumnje, prodali dušu đavolu, jer čovek samo u paklu može da nauči te neverovatne, kao iz bajke, načine borbe. Ja sam čak spreman da dozvolim, da vam je ta veština bila data sa tim, da ne ubijate nikoga. Iako je teško pretpostaviti zašto bi đavolu bio potreban takav uslov. Ali, neka se u tome snalaze naši skolastici…”
Prekinulo ga je skičanje praseta. Nezadovoljno je bacio pogled prema ljubičastim draperijama. Iza draperija su se tukli. Čuli su se tupi udarci, pištanje: „Pustite! Pustite!” i još nekakvi promukli glasovi, psovke, povici na nepoznatom narečju. Posle se draperija sa treskom prekinula i pala. U kabinet je uleteo i pao na kolena nekakav čovek, ćelav, okrvavljene brade, divlje iskolačenih očiju. Iza draperije su se pojavile ogromne šape, dograbile čoveka za noge i povukle ga nazad. Rumata ga je prepoznao: to je bio Raduh. Divlje je urlao:
„Prevarili su me!… Prevarili su me!… Pa to je bio otrov! I zašto samo?…”
Odvukli su ga u pomrčinu. Neko u crnom je brzo prihvatio i nanovo zakačio draperiju. U tišini koja je zavladala iza draperije začuli su se odvratni zvuci — neko je povraćao. Rumata je shvatio.
„Gde je Budah?” upitao je resko.
„Kao što vidite, desila mu se nezgoda”, odgovorio je don Reba, ali se videlo da je zbunjen.
„Ne varajte me”, rekao je Rumata. „Gde je Budah!”
„Ah, don Rumata”, rekao je don Reba, odmahujući glavom. Odmah se oporavio. „Šta će vam Budah? Da nije kojim slučajem vaš rođak? Jer, vi ga nikada niste čak ni videli!”
„Slušajte me Reba”, rekao je Rumata besno. „Ne šalim se! Ako se Budahu bilo šta desi, crćićete kao pas. Zadaviću vas.”
„Nećete uspeti”, brzo je rekao don Reba. Bio je bled.
„Budala ste, Reba. Vešt ste intrigant, ali još ništa ne shvatate. Nikada u životu se još niste prihvatili tako opasne igre kao što je ova. Čak i ne znate koliko je opasna.”
Don Reba se skupio za stolom, oči su mu gorele kao ugljevlje. Karte su otvarane. Sada je odlučivano ko će biti gazda u igri. Rumata se napeo, spreman na skok. Nikakvo oružje — ni koplje, ni strela — ne ubija momentalno. Ta misao se jasno videla na fizionomiji don Rebe. Starac koji je patio od šuljeva hteo je da živi.
„No, šta vam je, odista”, rekao je plačljivim glasom. „Posedeli smo, porazgovarali… Pa živ je vaš Budah, smirite se, živ je i zdrav. On će još i da me leči. Ne treba padati u vatru.”
„Gde je Budah?”
„U Veseloj Kuli.”
„Potreban mi je.”
„Meni je takođe potreban, don Rumata.”
„Slušajte Reba”, rekao je Rumata, „ne ljutite me. I prestanite da se pretvarate. Vi me se bojite. I pravilno radite. Budah pripada meni, da li vam je jasno? Meni!”#
Sada su obojica stajali. Reba je bio strašan. Posiveo je usne su mu se grčevito tresle, nešto je mrmljao pljujući oko sebe.
„Balavče!” prosiktao je. „Ja se nikoga ne bojim! Ja sam taj, koji može da te zgazi kao pijavicu!”
Najednom se okrenuo i trgao goblen, koji mu je visio iza leđa. Pojavio se široki prozor.
„Gledaj!”
Rumata je prišao prozoru. On je gledao na trg pred dvorom. Već je počinjalo da sviće. U sivo nebo se dizao dim požara. Na trgu su ležali leševi. A u centru trga se crneo nepokretan kvadrat. Rumata se zagledao. To su bili konjanici, koji su stajali u nestvarno preciznom poretku, u dugačkim crnim kabanicama, u crnim kapuljačama, koje su im skrivale oči, sa crnim trouglastim štitovima na levoj ruci i sa dugačkim kopljima u desnicama.
„Mo-lim!” rekao je don Reba glasom koji je od zvanjao. Tresao se. „Smirena deca gospoda našega, konjica Svetog Ordena. Iskrcala se noćas u arkanarskoj luci da bi ugušila varvarsku pobunu noćnih bandita Vage Točka koji su se udružili sa trgovcima, koji su zaboravili šta su! Ustanak je ugušen. Sveti Orden vlada gradom i zemljom, od sada Arkanarskom oblašću Ordena…”
Rumata se nervozno počešao po potiljku. To je već nešto pomislio je. Eto za koga su, znači, popločavali put nesrećni trgovci. To je odista prava provokacija! Don Reba je svečano iskezio zube.
„Mi se još ne poznajemo”, nastavio je tim istim ulagivačkim glasom. „Dozvolite da vam se predstavim; namesnik Svetog Ordena u arkanarskoj oblasti, episkop i borbeni magistar rab božji Reba!”
A mogao sam da se setim, pomislio je Rumata. Tamo, gde vlada sivilo, na vlast uvek dolaze crni. Eh, istoričari, repom vas treba po glavi… Stavio je ruke na leđa i počeo da se njiše sa prstiju na petu.
„Sada sam premoren”, rekao je gadljivo. „Hoću da spavam. Da se okupam u vreloj vodi i sperem sa sebe krv i bale vaših glavoseča. Sutra… ili tačnije, danas… recimo jedan sat posle izlaska sunca, doći ću u vašu kancelariju. Naređenje za oslobođenje Budaha mora da me već čeka.”
„Ima ih dvadeset hiljada!” povikao je don Reba, pokazujući prstom kroz prozor.
Rumata se namrgodio.
„Malo tiše, molim vas”, rekao je. „I zapamtite, Reba: odlično znam da vi niste nikakav episkop. Vidim vas skroz. Običan ste izdajnik i nevešti, jeftini intrigant…” Don Reba je olizao usne, oči su mu postale nekako staklaste. Rumata je nastavio: „Nemilosrdan sam. Za svaku podlost učinjenu mene ili mojim prijateljima odgovaraćete mi lično. Uzmite u obzir da vas mrzim. Podnosiću vas, ali ćete morati da naučite da mi se na vreme sklanjate sa puta. Jeste li me shvatili?”
Don Reba je rekao brzo, sa osmehom i izrazom krivca:
„Želim samo jedno. Želim da budete uz mene, don Rumata. Ne mogu da vas ubijem. Ne znam zašto, ali ne mogu.”
„Bojite me se”, rekao je Rumata.
„Da, bojim vas se”, složio se don Reba. „Možda ste čak i satana. Možda ste i sin boga. Ko to zna? A možda ste čovek iz moćnih prekomorskih zemalja: priča se da takve postoje… Čak i ne pokušavam da bacim pogled u bezdan, koji vas je izbacio na površinu. Vrti mi se u glavi, i osećam da padam u jeres. Ali, i ja mogu vas da ubijem. U bilo kom trenutku. Sada. Sutra. Juče Shvatate li to?”
„To me ne interesuje”, rekao je Rumata.
„A šta onda? Šta vas interesuje?”
„Ništa me ne interesuje”, rekao je Rumata. „Jednostavno se zabavljam. Nisam ni đavo, a nisam ni bog, ja sam kavaljer Rumata Estorski, koji je opterećen kapricima i predrasudama i koji je naviknut na slobodu u svakom smislu. Da li ste zapamtili?”
Don Reba se već bio osvestio. Obrisao je znoj maramicom i prijatno se osmehnuo.
„Cenim vašu upornost”, rekao je. „Na kraju krajeva, vi takođe težite nekim idealima. I ja poštujem te ideale, iako ih ne shvatam. Drago mi je što smo se objasnili. Lako je moguće da ćete mi jednom izložiti svoje poglede, i nije isključeno da ćete me naterati da revidiram svoje stavove. Ljudi su skloni da prave greške. Možda grešim i težim pogrešnom cilju, radi koga ne bi vredelo raditi tako usrdno i nekoristoljubivo, kao što to ja radim. Ja sam čovek širokih pogleda, i lako mogu da zamislim, da ću jednom raditi rame uz rame sa vama…”
„Videćemo”, rekao je Rumata i krenuo ka vratima. No, pravi gmizavac! — pomislio je. I to mi je neki saradnik. Rame uz rame…
Grad je obuzeo neopisivi užas. Crvenkasto jutarnje sunce osvetljavalo je puste ulice, ruševine koje su se još dimile, odvaljene kapke, provaljena vrata. U prašini su se krvavo presijavali komadići stakla. Nebrojena jata vrana spustila su se na grad, kao na čisto polje. Na trgovima i raskrsnicama po dvojica i trojica stajali su konjanici u crnom i lagano su okretali u sedlima tela, gledajući kroz proreze u nabijenim na čelo kapuljačama. Sa stubova zabijenih u zemlju na brzu ruku, visila su na lancima ugljenisana tela nad ugašenim lomačama. Činilo se da u gradu nije ostalo ništa čitavo — samo vrane koje su graktale i zaposlene ubice u crnom.
Pola puta je Rumata prešao zatvorenih očiju. Gubio je dah, mučno ga je bolelo pretučeno telo. Jesu li to ili to nisu ljudi? Šta je u njima uopšte ljudsko? Jedne kolju direktno na ulicama, drugi sede po svojim domovima i pokorno čekaju da i oni dođu na red. I svaki misli: bilo koga drugoga, samo ne mene. Hladnokrvno zverstvo onih koji kolju, i hladnokrvna pokornost onih koji su klani. Hladnokrvnost — to je ono najstrašnije. Deset ljudi stoji, premrevši od užasa, i pokorno čeka, a jedan prilazi, odabira žrtvu i hladnokrvno je kolje. Duše tih ljudi pune su podlosti, i svaki čas pokornog iščekivanja ih zagađuje sve više i više. Evo, sada se u tim pritajenim domovima nevidljivo rađaju podlaci, doušnici, ubice, hiljade ljudi, obuzetih strahom za ceo život, nepoštedno će učiti strahu svoju decu i decu svoje dece. Ne mogu više, ponavljao je Rumata samome sebi. Još malo, pa ću poludeti i postati isti takav, još malo, i prestaću sasvim da shvatam zašto sam uopšte i došao ovamo… Potrebno je odležati, okrenuti se od svega toga, smiriti se…
„…Krajem godine vode — ta i ta godina po novom kalendaru — centrifugalni procesi u drevnoj Imperiji su postali jači. Iskoristivši to, Sveti Orden, koji je u suštini predstavljao interese najreakcionarnijih grupa feudalnog društva, koje su ne birajući sredstva težile da zaustave disipaciju…” A kako su zaudarali leševi koji su goreli na stubovima, znate li to? A da li ste ikada videli golu ženu sa rasparanim želucem, kako leži u uličnoj prašini? A da li ste videli gradove, u kojima ljudi ćute i u kojima grakću samo vrane? Vi, dečaci i devojčice, koji se još niste ni rodili, pred školskim sterovizorom u školama Arkanarske Komunističke Republike?
Udario je grudima u nešto tvrdo i oštro. Pred njim se nalazio crni konjanik. Dugačko koplje sa širokim, pedantno zaoštrenim vrhom upereno u Rumatine grudi. Konjanik ga je ćutke gledao crnim prorezima u kapuljači. Ispod kapuljače su se videla samo usta sa tankim usnicama i malim podbradkom. Nešto treba uraditi, pomislio je Rumata. Samo, šta? Oboriti ga sa konja? Ne, konjanik je u međuvremenu lagano počeo da zamahuje kopljem da bi naneo udarac. Ah, da!.. Rumata je mlitavo digao levu ruku i zavrnuo na njoj rukav, pokazujući gvozdenu brazletu, koju je dobio kada je izlazio iz dvora. Konjanik se zagledao, digao koplje i odjahao. „U ime gospoda”, rekao je muklo, sa stranim akcentom. „U ime njegovo”, promrmljao je Rumata i krenuo dalje pored drugog konjanika, koji je pokušavao da dohvati kopljem vešto izrezbarenu drvenu figuru veselog đavolčića, koja se videla pod samim krovom zgrade. Iza poluodvaljenih kapaka na drugom spratu pomolilo se polumrtvo od užasa debelo lice — prema svemu, jednog od trgovaca, koji su pre samo tri dana za kriglon piva oduševljeno urlali: „Ura don Reba!” sa uživanjem slušajući bat potkovanih čizama po ulicama. Eh, sivilo, sivilo… Rumata se okrenuo na drugu stranu.
A kako li je kod mene kući? — setio se najednom i ubrzao korak. Poslednji blok zgrada pred kućom je pretrčao. Kuća je bila čitava. Na stepenicama su sedela dva monaha, sa smaknutim kapuljačama izloživši suncu svoje loše izbrijane glave. Ugledavši ga, ustali su. „U ime gospoda”, rekli su u horu. „U ime njegovo”, odazvao se Rumata. „Šta vam je potrebno?” Monasi su se poklonili, sklopivši ruke na grudima. „Došli ste, i mi sada odlazimo”, rekao je jedan od njih. Sišli su sa stepenica i lagano krenuli odatle, pogurivši se i zabivši ruke u rukave. Rumata je gledao za njima i setio se da je hiljadama puta video na ulicama te smirene figure u dugačkim crnim mantijama. Samo se ranije za njima po prašini nisu vukle kanije teških mačeva. Propustili su ih, ah, kako su ih samo propustili! — pomislio je. Kakva je to odista bila zabava za blagorodne donove — prikačiti se za nekog usamljenog monaha i pričati jedan drugome, preko njegove glave pikantne pričice. A ja sam, budala, pretvarajući se da sam pijan, išao za njima, smejao se što sam jače mogao i tako se radovao što Imperija nije obuzeta ako ničim drugim, a ono religioznim fanatizmom… A šta je tu moglo da se uradi? Da, šta je tu odista moglo da se uradi?
„Ko je to?” upitao je drhtavi glas.
„Otvori Muga, ja sam”, rekao je Rumata tiho.
Zagrmele su reze, vrata su se odškrinula, i Rumata se provukao u hol. Ovde je sve bilo kao i obično, i Rumata je odahnuo sa olakšanjem. Stari, sedi Muga je, odmahujući glavom, sa uobičajenim poštovanjem pružio ruke da prihvati šlem i mačeve.
„Kako je Kira?” upitao je Rumata.
„Kira je gore.”
„Odlično”, rekao je Rumata, oslobadajući se opasača sa mačevima. „A gde je Uno? Zašto me nije dočekao?”
Mugo je prihvatio mač.
„Uno je ubijen”, rekao je mirno. „Leži u sobi za poslugu.”
Rumata je zatvorio oči…
„Uno je ubijen…” ponovio je. „Ko ga je ubio?”
Ne sačekavši odgovor, otišao je u prostoriju za poslugu. Uno je ležao na stolu, pokriven do pojasa čaršavom, ruke su mu bile složene na grudima, oči širom otvorene, usta zgrčena. Potištene sluge su stajale oko stola i slušale kako monah u uglu nešto mrmlja. Kuvarica je jecala. Rumata je, ne spuštajući pogleda sa lica dečaka, počeo neposlušnim prstima da smiče prsluk.
„Gadovi…” rekao je. „Kakvi su to samo gadovi!”
Zanjihao se, prišao stolu, zagledao u mrtve oči, digao čaršav i odmah ga ponovo spustio.
„Da, prekasno je”, rekao je. „Prekasno… Beznadežno… Ah, gadovi! Ko ga je ubio? Monasi?”
Okrenuo se prema monahu, jednim trzajem ga digao i nadneo mu se nad lice.
„Ko ga je ubio?” rekao je. „Vaši? Govori!”
„Nisu monasi”, tiho je za njegovim leđima progovorio Muga. „Sivi vojnici…”
Rumata je još neko vreme gledao u mršavo lice monaha, u njegove zenice, koje su se lagano širile. „U ime gospoda…” prodahtao je monah. Rumata ga je pustio, seo na klupu kraj Unovih nogu i zaplakao. Plakao je, prekrivši lice dlanovima i slušao monotoni glas Muge. Muga je pričao kako su posle druge straže počeli da lupaju na vrata u ime kralja i kako je Uno vikao da ih niko ne otvara, ali su ipak morali da ih otvore, jer su sivi pretili da će potpaliti kuću. Upali su u hol, pretukli i vezali sluge, a posle su počeli da se penju gore. Uno, koji je stajao kraj vrata koja su vodila u odaje, počeo je da puca iz samostrela. Imao ih je dva, i uspeo je da opali dva puta, ali je jednom promašio. Sivi su počeli da bacaju noževe, i Uno je pao. Povukli su ga nadole i počeli da gaze nogama i tuku sekirama, ali su tada u kuću ušli crni monasi. Ubili su dva siva, a ostale su razoružali, stavili im omče oko vrata i odvukli ih na ulicu.
Glas Muge je umukao, ali je Rumata još dugo sedeo, oslonivši se laktovima na sto kraj Unovih nogu. Posle je teško ustao, obrisao rukavom suze koje su mu se zadržale u bradi koja je narasla za dva dana, poljubio dečaka u ledeno čelo, i, jedva pokrećući noge, počeo da se penje uz stepenice.
Bio je polumrtav od umora i potresa. Na jedvite jade savladavši stepenice, prošao je kroz salon, stigao do postelje i stenjući sručio se na jastuke. Dotrčala je Kira. Bio je tako izmučen, da nije mogao čak ni da joj pomogne da ga svuče. Svukla mu je sa nogu visoke cipele, a onda je, plačući nad njegovim oteklim licem, smakla sa njega pocepani mundir, metaloplastičnu košulju i još malo poplakala nad njegovim pretučenim telom. Tek tada je osetio da je premoren. Kira ga je brisala sunđerom zamočenim u sirće, a on je, ne otvarajući oči, šištao kroz stegnute usne i mrmljao: „A mogao sam da ga smaknem… Pored njega sam stajao. Sa dva prsta sam mogao da ga prignječim… zar je to život, Kira? Da otputujemo odavde… To je Eksperiment nada mnom, a ne nad njima.” Nije čak ni zapažao da govori ruski. Kira ga je preplašeno posmatrala staklastim od suza očima i samo ga je ćutke ljubila u obraze. Posle ga je pokrila pohabanim ćebićima — Uno tako nije ni uspeo da kupi nova — i potrčala dole, da pripremi kuvano vino, a on je skliznuo sa kreveta i stenjući od bola koji ga je lomio, krenuo bosim nogama u kabinet, otvorio u stolu tajnu fijoku, počeo da pretura po apoteci, pronašao nekoliko tableta sporamina. Kada se Kira vratila sa posudom koja se dimila na teškom srebrnom poslužavniku, ležao je na leđima i osećao kako bol prolazi, kako se buka u glavi smiruje i kako mu se telo ispunjava novom snagom i bodrošću, Ispraznivši kotlić, počeo je da se oseća dobro, pozvao je Mugu i naredio mu da mu pripremi odelo.
„Ne idi, Rumata”, rekla je Kira. „Ne idi. Ostani kod kuće.”
„Moram, mala moja.”
„Bojim se, ostani… Ubiće te.”
„Šta ti je? I zašto bi me ubili? Oni me se boje.” Ponovo je počela da plače. Plakala je tiho, bojažljivo, kao da se bojala da će se naljutiti. Rumata ju je posadio sebi na kolena i počeo da joj miluje kosu.
„Najstrašnije je već prošlo”, rekao je. „A uz sve to, spremali smo se da odemo odavde…”
Smirila se, priljubivši se uz njega. Muga je, odmahujući glavom ravnodušno stajao kraj njih, držeći spremne gazdine pantalone sa zlatnim praporcima.
„Ali, prethodno ovde treba uraditi još mnogo stvari”, nastavio je Rumata. „Noćas su mnogi ubeđeni. Potrebno je saznati ko je ostao živ, a ko je ubijen. I moram pomoći da se spasu oni, koje se oni spremaju da ubiju.”
„A ko će tebi pomoći?”
„Srećan je onaj, ko misli na druge… A uz sve to, tebi i meni pomažu moćni ljudi.”
„Ne mogu da mislim na druge”, rekla je. „Vratio si se jedva živ. Vidim: tukli su te. Una su ubili. Šta su radili tvoji moćni prijatelji? Zašto ih nisu omeli da ubijaju? Ne verujem… Ne verujem…”
Pokušala je da se oslobodi, ali ju je on čvrsto držao.
„Šta da se radi”, rekao je. „Ovoga puta su malo zakasnili. Ali, sada nas oni ponovo posmatraju i bde nad nama. Zašto mi danas ne veruješ? Jer, uvek si mi verovala. I sama si videla: vratio sam se jedva živ, a pogledaj me samo sada!…”
„Neću da te gledam”, rekla je, krijući lice. „Ne želim ponovo da plačem.”
„Ipak, pogledaj me! Nekoliko ogrebotina! Sitnice… Najstrašnije je za nama. Barem za tebe i mene. Ali, postoje divni, dobri ljudi, za koje ovaj užas još nije završen. I ja moram da im pomognem.”
Duboko je uzdahnula, poljubila ga u vrat i tiho se oslobodila iz njegovog zagrljaja.
„Dođi večeras”, zamolila je. „Hoćeš li doći?”
„Svakako!” vrelo je obećao. „Doći ću rano i sigurno neću biti sam. Čekaj me na ručak.”
Udaljila se, sela u fotelju i stavivši ruke na kolena, posmatrala kako se oblači. Rumata je, mrmljajući ruske reči navukao pantalone sa praporcima (Mugo je odmah čučnuo pokraj njega i počeo da kopča mnogobrojne pređice i dugmad), ponovo je preko čiste majice navukao blagoslovenu oklopnu košulju i, na kraju rekao sa vidnim očajanjem u glasu:
„Mala, shvati već jednom, shvati molim te, da moram da idem — šta da radim? Ne mogu da ne idem!”
Najednom je rekla zamišljeno:
„Ponekad ne mogu da shvatim zašto me ne tučeš.”
Rumata, koji je upravo zakopčavao košulju sa raskošnom čipkom, najednom kao da se skamenio.
„To jest, kako to — zašto te ne tučem?” zbunjeno je upitao. „Zar tebe čovek može da tuče?”
„Ti nisi jednostavno dobar, divan čovek”, nastavila je ne slušajući ga. „Ti si uz sve to još i čudnovat. Kao da si pravi arhanđel… Kada si sa mnom, postajem hrabra. Sada sam, eto smela… Jednom ću te obavezno upitati za jednu stvar. Hoćeš li mi, ne sada, već kasnije, kada sve prođe — da li ćeš mi ispričati sve o sebi?”
Rumata je dugo ćutao. Muga mu je pružio narandžasti dugački prsluk, sa crvenim trakama. Rumata ga je sa gađenjem navukao i čvrsto se opojasao.
„Da” rekao je konačno. „Jednom ću ti ispričati sve o sebi, mala moja.”
„Čekaću te”, rekla je ozbiljno. „A sada idi, ne obraćaj više na mene pažnju.”
Rumata joj je prišao, čvrsto poljubio u usta svojim ispucanim nateklim usnama, a posle je smakao sa ruke gvozdenu brazletu i pružio joj je.
„Stavi je na levu ruku”, rekao je. „Danas u našu kuću više ne bi trebalo da dolaze, ali ako dođu — pokaži im ovo.”
Gledala je za njim dok je odlazio i tačno je znao šta misli: „Znam, možda si đavo, a možda sin boga, ili čovek iz prekomorskih zemalja iz bajki, ali bio ko bio — ako se ne vratiš, umreću.” I zbog toga što je ćutala, bio joj je beskrajno zahvalan pošto mu je bilo jako teško da ode, činilo mu se — kao da se sa smaragdne sunčane obale bacao glavom u smrdljivu, ustajalu baru.