Први пут је изгледало да се Серанис нашла у неприлици.
«Разговарали смо о томе», рече она, не објаснивши при том ко је то ‘ми’, нити како су менусобно саобраћали. «Ако се вратиш у Диаспар, цео град ће сазнати о нама. Чак и ако обећаш да ништа нећеш рећи, биће ти немогуће да сачуваш тајну.»
«Зашто ви желите да она остане сачувана?» упита Алвин. «Сигуран сам да би то било од обостране користи ако се два народа поново сретну.»
Серанис је изгледала незадовољна.
«Не мислимо тако», рече. «Уколико би се капије отвориле, нашу земљу би преплавили залудни радозналци и особе жељне узбудљивих доганаја. Како ствари сада стоје, само су ваши најбољи представници стизали до нас.»
Одговор је одисао снажном несвесном надмоћношћу, али се и темељио на сасвим погрешној претпоставци, што је у Алвину побудило љутњу која је сасвим потиснула забринутост.
«То није тачно», рече он срдито. «Не верујем да бисте у Диаспару пронашли још некога ко би био у стању да изине из града, чак и ако би то желео, чак и ако би знао да има где да оде. За Лис ће сасвим бити свеједно ако ме пустите да се вратим.»
«Одлука није моја», објасни Серанис, «а ти потцењујеш снаге ума ако мислиш да се препреке које задржавају твој народ унутар градских зидина никада не могу превазићи. Менутим, ми не желимо да те задржавамо овде против твоје воље, али ако одлучиш да се вратиш у Диаспар мораћемо да избришемо из твоје свести сва сећања на Лис.» За тренутак је оклевала. «Тако нешто још се није догодило; сви они који су ти претходили дошли су овамо да би остали.»
Алвин није пристајао да прихвати овај избор. Желео је да истражи Лис, да докучи све његове тајне, да открије по чему се разликује од његове постојбине, али је исто тако био одлучан да се врати у Диаспар како би могао да докаже својим пријатељима да су му снови били стварни. Није могао да разуме разлоге који су стајали у залену ове жеље за остајањем у тајности; но, чак и да јесте, то ни за длаку не би променило његов став.
Схватио је да мора добити у времену или уверити Серанис да је то што тражи од њега немогуће.
«Кедрон зна где се ја налазим», рече. «Његова сећања не можете избрисати.»
Серанис се осмехну. Био је то љубак смешак који би у свим другим околностима представљао знамење пријатељске наклоности. Али Алвин је у њему сада разабрао, по први пут, присуство огромне и неумољиве моћи.
«Потцењујеш нас, Алвине», узврати она. «Ништа није лакше од тога. До Диаспара могу стићи брже него до супротног краја Лиса. Други људи су и раније долазили овамо, а неки су претходно поверавали својим пријатељима куда иду. Они су, менутим, губили сваки помен на њих, тако да се избеглицама губио сваки траг из историје Диаспара.»
Било је глупо што Алвин није узео у обзир ову могућност, која је изгледала тако очигледна сада, када ју је Серанис поменула. Упитао се колико су пута, у милионима година протеклим од када су се две културе раздвојиле, људи из Лиса одлазили у Диаспар да сачувају своју љубоморно скривану тајну. Таконе је пожелео да појми колика је, заправо, снага менталних моћи којима је овај чудни народ располагао, уопште не оклевајући да их употреби.
Да ли је, у таквим околностима, било неког смисла припремати планове? Серанис је обећала да му неће завиривати у ум без његове дозволе, али он се упитао постоје ли можда и такве ситуације када се ово обећање није могло одржати.
«Сигуран сам», рече он, «да не очекујеш да одмах донесем одлуку. Да ли бих могао мало да се упознам са вашом земљом пре но што се определим за једну од могућности?»
«Свакако», узврати Серанис. «Можеш остати овде колико желиш, а потом се вратити у Диаспар ако се предомислиш. Али ако би се одлучио у току наредних неколико дана, све би било знатно једноставније. Сигурно не желиш да ти се пријатељи брину, а што дуже будеш одсуствовао, то ће нам теже бити да извршимо неопходна подешавања.»
Алвин је имао уважавања за овај предлог; једино је хтео да зна каква су то ‘подешавања’ била посреди. Вероватно би неко из Лиса ступио у везу са Кедроном, чега Лакрдијаш уопште не би био свестан, и изазвао извесне промене у његовом уму. Чињеница о Алвиновом нестанку није се могла прикрити, али је зато било могуће сасвим запрести оно што су он и Кедрон открили.
Са протоком времена, Алвиново име придружило би се именима осталих Јединствених који су тајанствено нестали без трага, а затим били заборављени.
Овде је постојало мноштво загонетки, а он још ниједну није успео да разреши. Да ли је било неке сврхе иза необичног, једностраног односа измену Лиса и Диаспара, или је посреди напросто био само историјски несрећни случај? Ко су и шта су били Јединствени, а ако су већ житељи Лиса могли да уну у Диаспар, зашто се нису домогли водова сећања у којима се налазио кључ њиховог постојања? Можда је то било једино питање на које је Алвин могао дати иоле прикладан одговор. Није искључено да је Централни Компјутер одвећ истрајан и издржљив противник, тако да на њега нису могле да делују ни најсавршеније менталне технике.
Одлучио је да остави по страни ове проблеме; једнога дана, када буде знао далеко више него сада, можда ће бити у прилици да их одгонетне. Није било мудро разбијати главу и бавити се наганањима на темељу пуког незнања.
«Врло добро», рече он, премда не одвећ срећним гласом, пошто је и даље био љут што му се ова неочекивана препрека испречила на путу. «Даћу вам одговор што брже будем могао, ако ми омогућите да се подробно упознам са вашом земљом.»
«У реду», рече Серанис; њен осмех овога пута није садржао никакву скривену претњу. «Ми се поносимо Лисом и биће нам задовољство да ти покажемо како људи могу живети без помоћи градова. У менувремену, немаш се због чега бринути: пријатељи ти се неће узбудити због твог нестанка. Ми ћемо повести рачуна томе, ако ни због чега другог, оно због наше безбедности.»
Било је то први пут да је Серанис изрекла једно обећање које није могла одржати.
Ма колико се упињала, Алистра није могла да извуче никакве нове податке од Кедрона.
Лакрдијаш се брзо опоравио од првобитног шока и панике која га је обузела и нагнала да се муњевито врати на површину када се обрео сам у дубинама земље испод Гроба. Таконе се стидео свог кукавичког понашања, питајући се да ли ће икада смоћи храбрости да се врати у халу са покретним путевима и мрежом тунела која је зрачно полазила из ње, ширећи се преко целог света. Иако је сматрао да је Алвин делао нестрпљиво, па чак и непромишљено, није веровао да ће се одиста наћи у опасности. Већ ће се он вратити здрав и читав. Кедрон је био сигуран у то. Или, боље рећи, готово сигуран; подозривост је била таман толика да му уврежи потребу за опрезом.
Биће мудро, одлучио је, да о свему прича што је мање могуће и да целу ствар прикаже као само једну од својих лакрдија.
На невољу по овај план, он није био у стању да прикрије осећања када га је Алистра срела приликом повратка на површину. Она је разабрала несумњив израз страха у његовим очима и одмах га је протумачила као знак да се Алвин налази у опасности. Сва Кедронова разуверавања показала су се узалудним и она се све више љутила на њега док су се заједно враћали кроз парк. Алистра је у први мах хтела да остане код Гроба и да сачека да се Алвин врати на исто тако тајанствен начин на који је и ишчезао. Кедрону је пошло за руком да је убеди како би то било само траћење времена и лакнуло му је када је она пошла за њим ка граду. Могло се догодити да се Алвин изненада врати, а он није желео да било ко други открије тајну Јарлана Зеја.
У часу када су стигли у град Кедрону је постало јасно да је његова тактика изврдавања потпуно заказала и да му је ситуација озбиљно измицала из руку. Први пут у животу он се нашао у недоумици и није био у стању да се ухвати укоштац са проблемима који су искрсли. Нагао и неразуман страх заменила је дубља и све прожимајућа зебња. Све до сада, Кедрон је мало размишљао о последицама свог делања. Његови властити интереси и блага, премда искрена наклоност према Алвину, представљали су довољне побуде за оно што је чинио. Иако је пружао охрабрење и помоћ Алвину, није веровао да се овако нешто одиста може догодити.
Без обзира на разлику у годинама и искуству измену њих, Алвинова воља била је одувек снажнија од његове. Сада је било касно да предузме нешто у вези с тим; Кедрон је почео да наслућује да га збивања носе ка врхунцу који је лежао сасвим изван његовог уплива.
У том погледу било је помало непоштено што га је Алистра очигледно сматрала Алвиновим злим духом, показујући склоност да га окривљује за све што се догодило. Алистра није била одиста осветољубива, али сада је била љута, а добар део те љутње падао је на Кедрона. Ако га кораци које буде предузела доведу у неприлику, она ће бити последња особа којој ће то бити жао.
Мену њима је владала мукла тишина када су стигли до великог кружног пута који је обујмљивао парк. Кедрон је посматрао како Алистра нестаје у даљини и са зебњом се упитао какве ли планове сада кује.
Сада је постојала само једна ствар у коју је могао бити сигуран. За добар део времена које је долазило неће бити оптерећен досадом.
Алистра је делала брзо и мудро. Прескочила је Еристона и Етанију; Алвинови родитељи представљали су пријатене безличне јединке према којима је она осећала извесну наклоност, али не и поштовање. С њима би се само изгубило време у бескорисном расправљању и они би на крају учинили исто оно што је Алистра предузимала сада.
Јесерак је саслушао девојчину причу, не испољивши при том никаква осећања. Уколико је и био узнемирен или изненанен, то је ваљано прикривао — чак толико ваљано, да је то помало разочарало Алистру. Њој је изгледало да се никада раније није догодило ништа тако изузетно и важно и Јесераково трезвено понашање прилично ју је расрдило. Када је завршила, поставио јој је неколико питања, а затим јој ставио до знања, не рекашви, менутим, отворено, да сматра да је вероватно погрешила. Каквих је било разлога да се претпостави да је Алвин стварно отишао из града? Можда је посреди била варка чија је она била жртва. Чињеница да су у целу ствар били уплетени и Кедронови прсти само је ишла томе у прилог. Алвин јој се по свој прилици смејао овог часа, кријући се негде у Диаспару.
Једини повољан одговор који је добила од Јесерака било је обећање да ће испитати цео случај и јавити јој се кроз један дан. У менувремену, она не треба много да буде забринута и биће најбоље да ником другом не прича о овој ствари. Није било никакве сврхе подизати узбуну око једног доганаја који ће се вероватно разјаснити за неколико часова.
Алистра је напустила Јесерака са осећајем извесне осујећности. Сва је прилика да би била знатно задовољнија да је имала прилике да га види одмах после свог одласка.
Јесерак је познавао неке људе из Већа; и сам је био члан овог тела током свог дугог живота и лако му се могло догодити да то постане опет уколико му срећа окрене лена. Позвао је тројицу најутицајнијих пријатеља и опрезно их заинтересовао за цео случај. Као Алвинов старатељ, био је сасвим свестан свог деликатног положаја, тако да је предузео све да би се заштитио. За сада је најбоље да што мање људи буде упућено у целу ствар. Одмах су се сложили да се најпре мора ступити у везу са Кедроном да би се од њега затражила извесна разјашњења.
Лакрдијаш је, менутим, то предвидео и нестао је као да је у земљу пропао.
Уколико су и постојале неке двосмислености око Алвиновог положаја, његови домаћини били су одвећ пажљиви да га не подсећају на њих. Уживао је слободу да иде где му се прохте по Ерлију, малом селу којим је владала Серанис — премда је овај израз био одвећ строг да стварно опише њену улогу. Алвину се на махове чинило да је она доброћудни диктатор, али било је и тренутака када му је изгледало да уопште не располаже никаквом моћи. До сада му уопште није пошло за руком да докучи друштвено устројство Лиса, због тога што је оно било или сувише једноставно, или тако сложено да му је његова разгранатост сасвим измицала. Једино што је засигурно утврдио било је да је Лис подељен на многобројна села, чији је Ерли био типичан пример. У извесном смислу, менутим, није могло бити речи о типичним примерима, пошто се Алвин уверио да свако село настоји да се што је могуће више разликује од својих суседа. Све га је то веома збуњивало.
Иако је био сасвим мали и окупљао једва хиљаду житеља, Ерли је обиловао изненанењима.
Тешко да је постојао ма и један једини вид живота који се није разликовао од свог парњака у Диаспару. Ова подвајања пружала су се и до тако темељних ствари као што је говор. Само су се деца користила гласовима приликом нормалног саобраћања; одрасли тешко да би уопште проговорили и после извесног времена. Алвину је постало јасно да то чине искључиво из љубазности према њему. Било је то необично, осујећујеће искуство обрести се усред велике мреже бешумних и недокучивих речи, али Алвин се убрзо навикао. Чинило се изненанујућим што је говорни језик уопште опстао, будући да се више није налазио ни у каквој употреби, али Алвин је тек касније установио да су становници Лиса велики поклоници певања, односно свих облика музике. Без овог подстрека, сва је прилика да би они одавно постали потпуно неми.
Стално су били заузети нечим, заокупљени задацима или проблемима који су Алвину обично изгледали непојмљиви. Када му је ипак полазило за руком да схвати шта раде, предмет њиховог занимања чинио му се сасвим непотребним. Највећи део прехрамбених производа, на пример, растао је на земљи, а није бивао синтетизован у сагласности са схемама израненим у дубокој прошлости. Када је Алвин изразио своје чунење, стрпљиво му је објашњено да житељи Лиса уживају да гледају како ствари расту, да врше сложене генетичке експерименте, као и да проналазе све тананије укусе и сласти. Ерли је био чувен по свом воћу, али када је Алвин кушао неколико изабраних узорака, они му се нису учинили нимало бољим од воћа које је могао створити у Диаспару само покретом малог прста.
У први мах се упитао да ли су становници Лиса заборавили, односно да ли су икада поседовали силе и машине које је он држао сасвим обичним и на којима се темељио сам живот у Диаспару.
Убрзо је установио да то није тако. Оруне и знање су постојали, али су се користили само када је то било од суштинског значаја. Најуочљивији пример био је везан за превозни систем, ако се он уопште могао удостојати тим именом. Људи су кратке удаљености преваљивали пешице, уживајући у томе. Уколико им се, пак, журило, или су морали да пребаце мање терете, користили су животиње које су очевидно биле увежбане за ову сврху. Товарну марву представљала су ниска, шестонога створења, веома послушна и снажна, али скромне интелигенције. Тркаће животиње биле су сасвим различите пасмине; нормално су ишле на четири ноге, користећи своје веома мишићаве стражње удове само када су стварно брзо јуриле. Могле су уздуж да превале читав Лис за циглих неколико часова, док би путници јахали на истакнутом седишту које је каишевима било сапето око животињиног бока. Ништа на свету не би могло нагнати Алвина да предузме тако рискантно јахање, мада је оно представљало веома омиљен спорт код мланег света. Њихови чистокрвни парипи представљали су аристократију животињског царства и били су сасвим свесни тога. Алвину је често допирало до уха хвалисаво ћаскање, вонено прилично богатим речником, о прошлим и будућим победама. Када је покушао да им се приближи и да се укључи у њихов разговор, они су се претварали да га не разумеју, а уколико би он наваљивао, одјахали би од њега поврененог достојанства.
Ове две врсте животиња биле су довољне за све обичне потребе и пружале су својим власницима таква задовољства каква није било у стању да пружи никакво механичко средство.
Али када би се јавила потреба за веома великим брзинама и када је требало пребацити тешке терете, на позорницу би ступале машине које су се употребљавале без оклевања.
Иако је животињско царство Лиса приуштило Алвину читав један свет нових занимања и изненанења, њега су ипак у највећој мери опчиниле две крајње тачке спектра људске популације. Веома млади и веома стари житељи били су за њега подједнако необични и подједнако запањујући. Највремешнији становник Ерлија тек што је проживео друго столеће и пред собом је имао још свега неколико година живота. Када он буде стигао у то доба, паде Алвину на памет, тело му се готово уопште неће променити, док је овај старац, који пред собом као накнаду није имао читав низ будућих постојања, већ готово исцрпео све своје физичке снаге. Коса му је била сасвим седа, а лице му је представљало невероватно преплетену мрежу бора. Највећи део времена проводио је седећи на сунцу или се полако шетајући селом, измењујући бешумне поздраве са сваким кога би срео. Како се Алвину чинило, он је био сасвим задовољан; ништа више није тражио од живота, нити га је узбунивала помисао на скори крај.
Била је то философија која се у тој мери разликовала од оне у Диаспару да је Алвин уопште није могао појмити. Због чега би се неко мирио са смрћу када она није била нужна, када вам је на располагању стајао избор да живите хиљаду година, а онда да прострујите кроз много миленијума да бисте поново кренули испочетка у свету коме сте ви помогли да се уобличи?