«Колико ће нам бити потребно да стигнемо до утврнења?» упита он Хилвара.
«Никада нисам био тамо, али сигурно је даље него што сам намеравао да одемо. Сумњам да ће нам бити довољан само један дан.»
«Можемо ли се послужити ховеркрафтом?»
«Не; пут води мену планине, а никаква кола тамо не могу да прону.»
Алвин је почео да се премишља. Био је уморан, стопала су му се израњавила, а мишићи на листовима још су га болели од напрезања на које није навикао. Све је ишло у прилог томе да целу ствар одложи за неки други пут. Али другог пута могло је и не бити.
Под пригушеном светлошћу слабашних звезда, од којих је приличан број згаснуо од када је Шалмиран подигнут, Алвин се неко време носио са властитим недоумицама, а онда је донео одлуку. Ништа се није променило; планине су наставиле своје прекинуто бдење над уснулом земљом. Али кључни обрт у историји већ је минуо и људска раса се кретала ка необичној, новој будућности.
Алвин и Хилвар више нису спавали те ноћи, већ су поспремили логор у први цик зоре. Брдо је било опточено росом и Алвин је осетио дивљење према искричавим драгуљима који су повијали сваку травку и лист ‘Фисак’ влажне траве очарао га је док је крчио пут кроз њу, а када је стигао до врха брда и осврнуо се уназад, видео је да се иза њега пружа стаза попут тамне траке кроз блештаво тле.
Сунце се управо подигло изнад источног зида Лиса, када су стигли до руба шуме. Овде, Природа је поново била једини господар. Чак је и Хилвар изгледао помало изгубљен мену џиновским стаблима што су запречавала светлост сунца и стварала велике сенке на поду џунгле. Срећом, река са водопада текла је на југ линијом која је била одвећ права да би сасвим била природна и држећи се њене обале могли су избећи гушћи шипраг. Хилвар је утрошио велики део времена водећи рачуна о Крифу, који би повремено нестајао у џунгли или махнито јурио преко воде. Чак је и Алвин, коме је и даље све изгледало ново, осећао да ова шума поседује чари које се нису сретале у мањим, знатно култивисанијим гајевима северног Лиса.
Мало је било сличног дрвећа; већина се налазила у различитим стањима деволуције, а нека су се преобратила током векова у своје првобитне, природне облике. Приличан број стабала уопште није потицао са Земље — а вероватно ни из Сунчевог система. Бдијући попут стражара над мањим дрвећем, уздизале су се џиновске секвоје, високе по три или четири стотине стопа. Некада су носиле одличје најстаријих ствари на Земљи; и даље су биле мало времешније од Човека.
Река се сада ширила; стално се растакала у мала језера, по којима су стајала усидрена сићушна острва. Било је мноштво инсеката — блиставо обојених створова који су се њихали тамо-амо изнад површине воде. Упркос Хилваровој наредби, Криф је једном похитао да се придружи својим далеким сродницима. Истог трена нестао је у облаку блештавих крила и до њих је допро звук љутитог зујања. Тренутак потом, облак се распрснуо и Криф се вратио преко воде, брзином која је готово измицала виду. После тога, држао се тих уз Хилвара и слични излети му више нису падали на памет.
Предвече су до њих допрли случајни одсеви планина које су се пружале испред. Река која им је била веома веран водич сада је тромо протицала, као да се и она приближавала крају свог пута. Али било је очигледно да неће моћи да стигну до планина пре ноћи; знатно пре заласка сунца шума је постала тако тамна да је даље напредовање било немогуће. Велика стабла лежала су сасвим у сенци, а кроз лишће је шумео хладан ветар. Алвин и Хилвар решили су да се улогоре поред једне горостасне зимзелене секвоје, чије су највише гране и даље пламтеле сјајем сунца.
Када је најзад скривено сунце зашло, светлост се и даље задржала на разиграној води. Два истраживача — каквима су сада себе сматрали, и то нипошто без разлога — отпочинила су у све гушћој тами, посматрајући реку и размишљајући о свему ономе што су видели. А онда је Алвин поново осетио како га обузима осећај пријатне дремљивости који је први пут искусио претходне ноћи и он се радосно препустио сну. Овај можда није био потребан у лагодном животу Диаспара, али овде је био веома добродошао. У последњем тренутку пре но што ће уронити у стање несвесности, упитао се ко је последњи прошао овуда и пре колико времена.
Сунце је већ стајало високо на небу када су избили из шуме и коначно се обрели пред планинским зидинама Лиса. Пред њима се тле стрмо узносило увис у таласима голих стена. Овде се река окончавала на подједнако спектакуларан начин на који је и настајала, пошто се земља отварала усред њеног тока и она је бучно понирала са видика. Алвин се упитао шта се догана са њом и кроз какве подземне пећине путује пре но што поново изине на светлост дана. Можда изгубљени океани Земље још постоје, дубоко доле у вечној тами, и можда ова древна река и даље осећа зов који је мами ка мору.
Хилвар је за тренутак застао да би бацио поглед на вртлог и велику увалу у тлу. Затим показа на један процеп у брдима.
«Шалмиран лежи у овом правцу», рече поуздано. Алвин га није упитао како то зна; претпоставио је да је Хилверов ум ступио у везу са неким пријатељем удаљеним много миља, тако да му је бешумно достављен податак који му је био потребан.
Нису утрошили много времена на путу до процепа, а када су прошли кроз њега, нашли су се на необичној заравни са благо закошеним рубовима. Алвин више није осећао умор, баш као ни страх, већ само напето ишчекивање и слутњу блиске пустоловине. Није имао појма о томе шта ће открити. Да га је неко откриће чекало, у то уопште није сумњао.
Када су се приближили врху, природа земљишта нагло се променила. Доњи део стрмине састојао се од порозних, вулканских стена, које су местично биле сабране у велике гомиле шљаке.
Површина се сада наједном претворила у чврсти, стакласти покров, гладак и склизак, као да је камење наједном почело да се слива низ планину у облику растопљене реке.
Ивица заравни налазила се непосредно пред њима. Хилвар је стигао до ње први, а неколико секунди касније Алвин га је претекао и без речи се зауставио. Одиста су стајали на ивици, али не заравни као што су очекивали, већ џиновске увале, дубоке пола, а широке три миље. Пред њима се тле стрмо обрушавало надоле, лагано се заравњујући при дну долине, да би потом поново почело да се успиње, све стрмије и стрмије, ка супротном рубу. У најнижем делу увале налазило се кружно језеро, чија је површина непрестано подрхтавала, као да су је реметили непрекидни таласи.
Иако је било обасјано пуним сјајем сунца, читаво то велико удубљење изгледало је абоносно црно. Алвин и Хилвар нису могли ни да наслуте од каквог је материјала састављен кратер, али он је био црн попут стена са неког света који никад није видео сунца. То, менутим, није било све; лежећи под њиховим ногама и окружујући цео кратер, пружала се бешавна метална трака, широка око сто стопа, нагрижена небројеним вековима, али без и најмањег знака рне.
Када су им се очи привикле на аветињски призор, Алвин и Хилвар су разабрали да црнило увале није тако потпуно као што су мислили. Ту и тамо, тако вараве да су их само непосредно могли видети, сићушне експлозије светлости искричиле су на абоносним зидовима. Јављале су се без плана, нестајући чим би се појавиле, попут одраза звезда на узбурканом мору.
«Чудесно», прозбори Алвин. «Али шта је то?»
«Изгледа као некакав рефлектор.»
«Али тако је црно!»
«То само тако изгледа нашим очима, не заборави. Ми не знамо која зрачења користе.»
«Али сигурно мора постојати још нешто! Где је утврнење?»
Хилвар показа на језеро.
«Добро осмотри», рече.
Алвин погледа кроз дрхтави кров језера, покушавајући да докучи тајне које је оно крило у својим дубинама. Најпре није могао ништа да разабере; а онда, у плићаку близу обале, опазио је једва приметан преплет светлости и сенке. Пошло му је за руком да следи шару ка средишту језера, све док дубља вода није прикрила даље појединости.
Тамно језеро прогутало је утврнење. На његовом дну лежале су рушевине некада моћних здања које је време прегазило. Па ипак, нису сва потонула, пошто је на супротној страни кратера Алвин уочио гомиле разноликог камења и велике блокове који мора да су некада сачињавали део масивних зидова. Вода их је запљускивала, али још није досегла довољно високо да оконча своју победу.
«Кренућемо око језера», рече Хилвар, говорећи благо, као да је величанствена пустош унела зебњу у његову душу. «Можда ћемо пронаћи нешто у оним рушевинама.»
Првих неколико стотина метара зидови кратера били су тако стрми и глатки да је било тешко стајати усправно, али ускоро су стигли до блаже стрмине, где су могли лако да корачају. Близу обале језера глатка абоносовина површине била је прекривена танким слојем тла који су ветрови Лиса сигурно нанели овде током векова.
Четврт миље даље, горостасни камени блокови били су наслагани један на други, попут разбацаних играчки неког детета-џина. Ту се још могао разазнати део једног масивног зида; мало даље, два исклесана обелиска обележавала су оно што је некада био моћни улаз. Свуда су расле маховине и пузавице, као и мала, закржљала дрвета. Чак је и ветар био притајен.
И тако су Алвин и Хилвар дошли до рушевина Шалмирана. Пред овим зидинама, као и пред енергијама које су стајале под њиховим окриљем, силе које су биле у стању да распрше светове у прашину палиле су и харале, али и биле до ногу потучене. Једном је ово мирно небо пламтело у огњу истргнутом из срца сунаца, а планине Лиса морале су подрхтавати попут живих бића, суочене са бесом својих господара.
Нико није никада освојио Шалмиран. Али сада је утврнење, то непобедиво утврнење, коначно пало — освојили су га и уништили стрпљиви пипци бршљена, поколења црва која су наслепо рила и све виши ниво језера.
Застрашени његовом величанственошћу, Алвин и Хилвар ходали су у тишини ка колосалним развалинама. Прешли су у сенку срушеног зида и ушли у кањон измену две процепљене камене планине. Пред њима се пружало језеро и они осетише како их тамна вода запљускује по стопалима. Таласићи, не виши од неколико центиметара, непрекидно су се разбијали о уску обалу.
Хилвар је први проговорио, а у гласу му се осетио призвук несигурности, што је нагнало Алвина да га изненанено погледа.
«Нешто овде не разумем», рече он полако. «Нема ни дашка ветра, а таласићи се стално подижу? Површина воде морала би бити потпуно глатка.»
Пре но што је Алвину пао на ум неки одговор, Хилвар се опружи на земљу, окрену главу на једну страну и урони десно ухо у воду. Алвин се упита шта очекује да ће открити у тако смешном положају; а онда му је постало јасно да му пријатељ ослушкује. Уз извесну одвратност — пошто су затамњене воде изгледале крајње непривлачно — он крену Хилваровим стопама.
Почетни дрхтај од хладноће трајао је само један трен; када је минуо, успео је да разабере, слабо али разговетно, постојано ритмичко куцање. Било је то као да је чуо, далеко доле из језерских дубина, откуцаје неког џиновског срца.
Отресли су воду из косе и измењали нем поглед пун слутње. Ниједан није желео да изрекне заједничку мисао: језеро је било живо.
«Биће најбоље», рече Хилвар најзад, «ако претражимо оне рушевине и држимо се подаље од језера.»
«Мислиш ли да се нешто налази доле?» упита Алвин, показавши на загонетне таласиће који су му се и даље разбијали о стопала. «Да ли би могло бити опасно?»
«Ништа што поседује ум није опасно», узврати Хилвар. (Да ли је то сасвим тачно? помисли Алвин. Шта је са освајачима?) «Не могу да откријем никакве мисли овде, али чини ми се да нисмо сами, то је веома чудно.»
Лагано су кренули натраг ка рушевинама утврнења, обојица носећи у уму звук оног постојаног, пригушеног пулсирања. Алвину се чинило да се тајна гомила на тајну и да се, без обзира на уложене напоре, све више и више удаљује од поимања истине за којом је трагао.
Изгледало је да им рушевине ништа ново неће открити, али они су ипак пажљиво прегледали гомиле распадина и велике камене громаде. Овде можда леже гробови закопаних машина — машина које су тако давно обавиле свој посао. Оне би сада биле бескорисне, помисли Алвин, ако се Освајачи врате. Зашто они то нису учинили? Али то је била нова у низу тајни: он је већ имао многе на врату, тако да му додатне уопште нису биле потребне.
Сасвим близу језера наишли су на малу чистину мену распадинама. Била је покривена коровом, који се од ужасне топлоте зацрнео и угљенисао, тако да се распадао у пепео како су се Алвин и Хилвар приближавали, обавијајући им ноге танким слојем угљене прашине. У средини чистине стајао је метални троножац, чврсто прибијен за тле, на коме се налазио кружни колут, нагнут у односу на осу, тако да је показивао према једној тачки на пола пута ка небу. На први поглед се чинило да колут не обујмљује ништа; а онда, када је пажљивије погледао, Алвин је опазио да је испуњен тананом измаглицом, која је измицила оку, титрајући на самој граници видљивог спектра. Био је то сјај енергије; уопште више није сумњао да је овај механизам изазвао експлозију светлости која их је намамила у Шалмиран.
Нису се одважили да ближе прину, већ су посматрали машину са безбедне удаљености. Налазе се на правом трагу, помисли Алвин; сада је једино преостало да открију ко је, или шта, поставио овај уренај овде и каква би могла бити његова сврха. Нагнути колут — јасно се налазио управљен ка свемиру. Да ли је блесак који су видели представљао можда неку врсту сигнала?
Ова помисао садржала је последице од којих је застајао дах.