85142.fb2
У дати час, нека тајанствена биолошка сила поново би сабрала све раздвојене саставне делове и полип би започео нов циклус бивствовања. Вратила би му се свест и он би се сетио свих ранијих живота, премда често несавршено, будући да су разне незгоде понекад оштећивале ћелије са крхким схемама памћења.
Можда ниједан други облик живота не би могао остати тако дуго доследан једној вери, која је иначе била заборављена пре милијарду година. У извесном смислу, велики полип био је беспомоћна жртва своје билошке природе. Бесмртност му није допуштала да се мења, већ само да вечно понавља исти, непроменљиви склоп.
У каснијим временима, религија Великих поистовећена је са обожавањем Седам Сунаца.
Пошто су Велики упорно одбијали да се појаве, предузети су покушаји да се пошаље сигнал ка њиховом далеком пребивалишту. Веома давно, ово сигнализирање претворило се у бесмислен ритуал, који су сада упражњавали једна животиња што је заборавила како се учи и један робот који никада није умео да заборавља.
Када је неизмерно стари глас замро у утихлом ваздуху, Алвин је осетио како га преплављује плима сажаљења. Неприлична приврженост, оданост која се држала свог јаловог пута док су сунца и планете настајали и нестајали — никада не би поверовао у ту причу да све није видео властитим очима. Као никада раније, растужио га је обим његовог незнања. Сићушан део прошлости за трен је био осветљен, али сада је све поново прекрила тама.
Историја Васељене састојала се из мноштва оваквих неповезаних нити и нико није могао рећи која је од њих важна, а која безначајна. Фантастично предање о Господару и Великима изгледало је као једна од безбројних легенди које су некако преживеле из цивилизација Раних Времена. Менутим, постојање огромног полипа и робота који је немо посматрао није допуштало Алвину да целу ствар схвати као причу саткану од самообмане постављене на темељ лудила.
Упитао се каква је веза измену ова два ентитета која су, упркос томе што су се разликовала на све могуће начине, ипак остала нераздвојни садрузи током толико дуго времена? Нешто му је говорило да је робот знатно важнији члан симбиозе. Он је био Господарев повереник и сигурно зна све његове тајне.
Алвин је бацио поглед на загонетну машину, која га је и даље нетремице посматрала. Због чега не говори? Какве ли се мисли мотају њеним сложеним и можда из основе другачијим умом? Додуше, ако је била саздана да служи Господару, њен ум онда није толико другачији, тако да би требало да одговара на наренења људи.
Док је размишљао о тајнама у које је несумњиво упућена ова упорно нема машина, Алвин је искусио тако велику радозналост, да се она на крају претворила у жудњу. Изгледало је непоштено да се овакво знање траћи и крије од света; ту мора да леже чудеса која по обиму мора да надмашују и складишта Централног Компјутера у Диаспару.
«Због чега твој робот неће да разговара са нама?» упита он полипа, када је Хилвар за тренутак остао без питања. Одговор који је добио готово је очекивао.
«Господар није желео да он разговара са било којим другим гласом изузев његовим, а његов глас је сада замро.»
«Али он ће послушати тебе?»
«Да; Господар нам је то омогућио. Ми можемо да видимо кроз његове очи, ма где он ишао. Он бдије над машинама које чувају ово језеро и одржавају чистоћу воде. Додуше, прикладније је назвати га нашим сарадником него слугом.»
Алвин поче размишљати о овоме што је чуо. Једна помисао, још неодренена и полуобликована, почела је да му се зачиње у уму. Можда је била надахнута пуком жудњом за знањем и моћи; када се касније присећао тог тренутка, није био начисто којим се побудама управљао. Можда су биле сасвим себичне, али су ипак садржале и трачак сажаљења. Уколико би то био у стању, радо би окончао овај јалов ток доганаја и ослободио ова створења њихове фантастичне судбине. Није био сигуран шта се могло предузети у вези са полипом, али је можда било изводљиво излечити роботову болест и у исто време домоћи се његових непроцењивих, запретених сећања.
«Да ли си сигуран», упита он полако, обраћајући се полипу, премда су речи биле упућене роботу, «да одиста остварујеш Господареве жеље остајући на овом месту? Он је хтео да се свет упозна са његовим учењем, али оно се изгубило док си се ти скривао овде у Шалмирану. Ми смо сасвим случајно набасали на тебе, а сигурно има још много других који би волели да чују учење о Великима.»
Хилвар му упути оштар поглед, очевидно не разабирући његов наум. Полип је изгледао узбунен, а постојани откуцаји његових дисајних органа као да су изгубили ритам неколико секунди. А онда узврати, гласом који није сасвим држао под контролом: «Много година смо расправљали о том проблему. На жалост, не можемо напустити Шалмиран, тако да свет мора доћи овамо, ма колико то дуго трајало.»
«Имам нешто боље на уму», рече Алвин нестрпљиво. «Тачно је да ти мораш остати овде у језеру, али не видим разлог због чега твој садруг не би пошао са нама. Можемо се вратити кад год он то пожели или када теби буде потребан. Многе ствари су се промениле од када је господар умро, ствари које би требало да знаш, али које никада нећеш разумети ако останеш овде.»
Робот се није мицао, али у агонији неодлучности полип је потпуно заронио испод површине језера и задржао се тамо неколико минута. Можда је за то време водио бешуму расправу са својим садругом; више пута је започињао да израња, а онда би се предомислио и поново уронио. Хилвар је искористио ову прилику да измења неколико речи са Алвином.
«Волео бих да знам шта намераваш», рече он благо, полушаљивим, полуозбиљним гласом.
«Или можда ни ти сам не знаш.»
«Сигурно је», узврати Алвин, «и теби жао ових јадних створења. Зар ти се не чини да би било племенито избавити их?»
«Чини ми се, али те већ довољно познајем да сам сасвим сигуран како човекољубље није једно од твојих изразитијих осећања. Сигурно имаш на уму нешто друго.»
Алвин се скрушено осмехну. Чак и ако му Хилвар није читао мисли — а није имао разлога да посумња у то — јамачно му је читао карактер.
«Твоји сународници имају задивљујуће менталне моћи», узврати он, покушавајући да скрене разговор са опасног терена. «Мислим да ће они начин начина да помогну роботу, ако већ не животињи.» Говорио је веома пригушено, како би то остало само измену њих двојице. Можда је ова мера опреза била бескорисна, али ако је робот и ухватио њихов разговор, то ничим није показао.
Срећом, пре но што је Хилвар стигао да настави испитивање, полип још једном изрони из језера.
У току последњих неколико минута величина му се прилично смањила, а покрети су му постали несрененији. Пред Алвиновим очима, један комад сложеног, прозрачног тела одвалио се од главне масе и распао у мноштво мањих груменова који су се брзо разилазили. Створење је почело да се растаче у њиховом писуству.
Када је поново проговорило, глас му је био варав и тешко разумљив.
«Следећи циклус почиње», прокркља оно својеврсним ропчућим шапатом. «Нисмо очекивали тако брзо... само неколико минута преостало... подражај одвећ велики... не можемо издржати још дуго...»
Алвин и Хилвар зурили су у створење са ужаснутом опчињеношћу. Иако је процес коме су присуствовали био природан, није било нимало пријатно посматрати разумно створење у самртном ропцу. Таконе их је прожео мрачни осећај кривице; он је био неразуман, пошто ће постати сасвим беспредметан када полип буде започео нови циклус; менутим, тиштала их је помисао да одговорност за овај прерани преображај, који је уследио као последица неуобичајеног напора и узбунења, пада искључиво на њихово присуство.
Алвин је схватио да мора брзо делати или ће сигурно пропустити прилику — можда за неколико година, а можда и за много столећа.
«Шта си одлучио?» упита Алвин журно. «Иде ли робот са нама?»
Уследила је агонијска пауза, док је полип покушавао да нагна своје тело које се распадало да се покори његовој вољи. Говорна дијафрагма је подрхтавала, али никакав чујан звук није долазио од ње. А онда, као у очајничком гесту опраштања, оно млитаво махну својим тананим израштајима, па их пусти да падну натраг у воду, где се они одмах распршише и почеше да се разилазе по језеру. Цео преображај био је готов само за неколико минута. Од створења није преостао ниједан делић који би у пречнику био већи од неколико центиметара. Вода је била пуна сићушних, зеленкастих груменова, који су изгледали као да поседују властити живот и покретљивост и који су брзо нестајали по пространству језера.
Таласање на површини воде сада се сасвим примирило; Алвин је знао да више нема постојаних откуцаја који су се оглашавали из дубине. Језеро је поново било мртво — или се бар тако чинило.
Али био је то варљив утисак; једнога дана, непознате силе које никада нису пропуштале да изврше своју дужност у прошлости поново ће се устројити — и полип ће још једном бити ронен. Била је то необична и чудесна појава, па ипак, да ли много необичнија од устројења људског тела, које и само представља огромну колонију засебних, живих ћелија?
Алвин није имао много времена за ова размишљања. Морио га је осећај погрешке, премда уопште није јасно поставио циљ ка коме је тежио. Изванредна прилика је пропуштена и можда се никада више неће поновити. Тужно је гледао преко језера; требало је да проне извесно време пре но што му је ум регистровао поруку коју му је Хилвар тихо изговорио у ухо.
«Алвине», рече му пријатељ благо, «мислим да си остварио свој наум.»
Брзо се окренуо на петама. Робот, који је до сада уздржано лебдео на извесној удаљености, не прилазећи им ближе од двадесет стопа, покренуо се у тишини и заузео положај метар изнад Алвинове главе. Његове непомичне очи, са широким углом винења, нису откривале на шта му је управљена пажња. Можда је погледом обухватао читаву хемисферу око себе са подједнаком јасноћом, али Алвин уопште није сумњао да је сада управо он предмет његовог занимања.
Чекао је на младићев следећи потез. У извесној мери бар, сада се налазио под Алвиновом контролом. Могао га је пратити до Лиса, па чак и до Диаспара — осим ако се не предомисли. Од тог часа, Алвин је био његов пробни господар.
Путовање натраг у Ерли трајало је готово три дана, поглавито зато што се Алвину, због његових личних разлога, није особито журило. Физикално истраживање Лиса подренено је једном знатно важнијем и узбудљивијем пројекту; полако је успостављао контакт са необичном, опседнутом интелигенцијом, која му је сада постала пратилац.
Подозревао је на робот покушава да га искористи за своје циљеве, што би представљало извесну песничку правду. Није могао бити начисто с тим какве су му побуде, пошто је и даље тврдоглаво одбијао да заподене разговор са њим. Из неког посебног разлога — можда из страха да би се тиме открило одвећ много његових тајни — Господар је јамачно поставио веома делатне запреке водовима за говор, тако да су сви Алвинови покушаји да их ослободи остали безуспешни. Чак су заказала и посредна испитивања типа: «Ако ништа не одговориш, претпоставићу да то значи слагање»; робот је био одвећ интелигентан да би подлегао тако једноставним варкама.
У другим погледима, менутим, показао се знатно предусретљивији. Извршавао би свако наренење које га не би нагонило да говори или да открива податке. Алвин је убрзо установио да може да га контролише само мислима, баш као што је управљао и роботима у Диаспару. Био је то велики корак напред, а недуго потом створење — тешко да га је могао и даље држати за пуку машину — још мало је попустило и дозволило му да види посредством његових очију. Како се чинило, није имало ништа против ових пасивних облика саобраћања, али је предупренивало сва настојања да се успостави ближа присност.
Хилварово постојање потпуно је пренебрегавало; уопште није извршавало његове наредбе, а ум му је остао неприступачан за сва његова испитивања. Ово је у почетку помало разочарало Алвина, који се надао да ће му Хилварове велике менталне моћи омогућити да силом отвори ову ризницу скривених сећања. Тек после извесног времена уочио је предности поседовања слуге који се не покорава ничијим другим наредбама на целом свету.
Члан похода који се жестоко узјогунио против робота био је Криф. Можда је уобразио да је сада добио такмаца, или је можда, према општем начелу, осећао одбојност према свему што је летело, а није имало крила. Када нико не би посматрао, он је у више наврата непосредно насрнуо на робота, који га је још више расрдио тиме што уопште није обраћао пажњу на његове нападе.
Хилвару је коначно пошло за руком да га примири и приликом повратка ховеркрафтом изгледало је да се помирио са околностима. Робот и инсект пратили су возило које је бешумно клизило кроз шуме и поља — држећи се стране на којој им се налазио господар и претварајући се да уопште не примећују такмаца.
Серанис их је већ очекивала када су кола улебдела у Ерли. Алвину је пало на ум како је немогуће изненадити овај народ. Њихови повезани умови омогућавали су им да буду упућени у све што им се збива у земљи. Упитао се како су примили извештај о његовој пустоловини у Шалмирану, о којој су у Лису сигурно већ сви знали.
Серанис је изгледала забринута и несигурнија него икада раније и Алвин се сети избора који га је чекао. У мноштву узбунења из протеклих неколико дана он га је сасвим сметнуо с ума; није желео да траћи снагу на размишљање о проблемима који су припадали будућности. Али та будућност је сада стигла; морао је одлучити у коме ће од два света наставити да живи.
Серанисин глас звучао је брижно када је почела да говори и Алвину се изненада јавио утисак да су пали у воду планови које је Лис припремао за њега. Шта ли се само догодило у току његовог одсуства? Да ли су изасланици отишли у Диаспар и посегли у Кедронов ум — и да ли су можда заказали да изврше наложено?
«Алвине», поче Серанис, «има много ствари које ти раније нисам казала, али са којима се сада мораш упознати да би разумео оно што ћемо предузети.
Упућен си у један од разлога раздвојености наших двеју раса. Страх од Освајача, та тамна сенка у срцима свих људских бића, одвратио је твој народ од света и запрео га у његове властите снове. Овде, у Лису, тај страх није био тако велики, иако је на нас пао терет завршног напада. Имали смо јачи разлог за делање, и оно што смо учинили, учинили смо отворених очију.