Коначно му је постало јасно да саге, у ствари, никуда не воде. Оне су биле исликане на сасвим скученим платнима. Ту нису постојали пространи видици, валовити предели за којима је жудело његово срце. Поврх свега, није било ни трага оној бескрајности у којој су се одвијала истраживања древног човека — блистава празнина која је зјапила измену звезда и планета.
Уметници који су планирали саге патили су од исте необичне фобије која је обузела све гранане Диаспара. Чак и пустоловине доживљене кроз туна искуства морале су да се збивају у затвореном простору, у подземним јамама или складним малим долинама окруженим планинама које су одсецале читав остали свет.
Постојало је само једно објашњење. Дубоко у понорима прошлости можда још пре но што је сагранен Диаспар, догодило се нешто што не само да је угушило Човекова стремљења и радозналост, већ га је и вратило кући са звезда и нагнало да се склони у сићушан затворени свет последњег града на Земљи. Он се одрекао Васељене и повукао у вештачку утробу Диаспара.
Пламени, непоколебљив порив који га је повео путем преко Галаксије и до острва магле која леже још даље, сасвим је згаснуо. Ниједан брод није ушао у Сунчев систем већ небројене еоне; тамо далеко, мену звездама Човекови потомци вероватно и даље оснивају царства и сатиру сунца — али Земља не само да није знала за то, већ није ни марила.
Земља није. Али Алвин јесте.
Соба је била тамна, изузев једног сјајног зида на коме су се плиме и осеке боја смењивале како се Алвин рвао са властитим сновима. Део те шаре му се допадао; опчиниле су га узвинуте линије планина које су се издизале из мора. Те успињаче криве одисале су снагом и поносом; провео је дуго времена проучавајући их, а онда их је ускладиштио у јединицу сећања визуализера, где ће остати сачуване док он буде вршио опите са преосталим делом слике. Па ипак, нешто му је измицало, премда није знао шта. Непрестано је наново покушавао да испуни празне просторе, док је уренај читао покретне схеме из његовог ума и материјализовао их на зиду. То није било добро. Линије су биле мутне и нејасне, боје измешане и нечисе. Ако уметник није знао каквом циљу тежи, ни најчудеснија алатка му није могла помоћи.
Алвин обриса шкработину која га није задовољавала и мрзовољно се загледа у правоугаоник чије су три четвртине биле празне, а кога је он покушавао да испуни лепотом. Покренут изненадним поривом, он удвостручи величину постојећег цртежа и помери га у средиште оквира.
Не — тиме је само повланивао властитој лењости, а и равнотежа је била сасвим погрешна. Штавише, промена величине открила је недостатке у склопу, одсуство сигурности у тим, на први поглед задовољавајућим линијама. Мораће из почетка да се да на посао.
«Потпуно брисање», издао је наренење машини. Плаветнило мора се расточило; планине су се разишле попут магле, све док није преостао само го зид. Нестало их је, као да их никада није ни било — као да су ишчезли у лимб који је прогутао сва Земљина мора и планине пре много времена. Алвин је био ронен.
Светлост је поново преплавила собу и сјајни правоугаоник на који је Алвин пројектовао своје снове стопио се с околином и постао део зидова. Али, јесу ли то доиста били зидови? Некоме ко никада раније није видео овакво место, соба би изгледала крајње необично. Била је сасвим без облика и потпуно лишена намештаја, што је стварало утисак да Алвин стоји у средишту неке кугле.
Никаква видљива линија није раздвајала зидове од пода или таванице. Није постојало ништа на шта би се усредсредио поглед; простор у коме се налазио Алвин могао је имати десет стопа или десет миља у пречнику, ако је бар судити према утисцима чула вида. Било је тешко одолети искушењу да се не закорачи напред, испружених руку, како би се утврдиле физичке границе овог необичног места.
Па ипак, овакве просторије представљале су ‘дом’ већине припрадника људске расе у претежном делу историје. Алвин је једино требало да уоквири одговарајућу мисао, и зидови би се претворили у прозоре отворене ка било ком делу града који би он изабрао. Нова жеља, и машина, коју он никада није видео, испунила би собу пројекцијама слика ма ког комада намештаја који би му био потребан. Тек је неколико људи у протеклих милијарду година било обузето размишљањем да ли је овај намештај ‘стваран’ или не. У сваком случају, он није био ништа мање стваран од оне друге обмане, чврсте материје, а када би престала потреба за њим, он се сасвим лако враћао у утварни свет градске Банке Сећања. Као ни све остало у Диаспару, ни намештај се није могао похабати — нити променити, сем у случају да његови ускладиштени обрасци буду избрисани хотимичним чином воље.
Алвин је управо делимично преуредио своју собу, када му се у ушима огласио отегнут звук сличан звоњави. Ментално је уобличио пријемни сигнал и зид на коме је малопре сликао поново се разлучио. Као што је и очекивао, појавили су се његови родитељи, а одмах иза њих стајао је Јесерак. Присуство његовог старатеља значило је да није посреди обично породично окупљање — али он је то већ раније знао.
Опсена је била савршена и нимало се није изгубила када је Еристон проговорио. Алвин је потпуно био свестан чињенице да се Еристон, Етанија и Јесерак, у ствари, налазе миљама далеко, будући да су конструктори града освојили простор у исто тако потпуној мери као што су потчинили време. Алвин чак није био сигуран где му родитељи живе, мену безбројним кулама и преплетеним лавиринтима Диаспара, пошто су се обоје преселили од када је последњи пут физички био у њиховом присуству.
«Алвине», поче Еристон, «управо је протекло двадесет година од када смо те твоја мајка и ја први пут видели. Ти знаш шта то значи. Наш надзор над тобом сада се окончао и ти си потпуно слободан да радиш шта ти је воља.»
Постојао је трачак — али само трачак — туге у Еристоном гласу. Знатно је више било олакшања, као да је Еристон био задовољан што се једно стање ствари, које је фактички било на снази већ неко време, коначно легализује. Алвин је, наиме, уживао своју слободу већ добрих неколико година.
«Разумем», одговорио је. «Захваљујем вам што сте водили рачуна о мени и сећаћу вас се у свим својим животима.» Био је то уобичајен одговор; он га је тако често слушао, да је за њега изгубио свако значење — претворивши се у пуки склоп звукова без икаквог посебног смисла.
Па ипак, оно ‘свим својим животима’ представљало је необичан израз, ако би се о томе подробније размислило. До сада је само неодренено наслућивао шта то значи; најзад је куцнуо час да сазна праву истину. Постојало је много ствари у Диаспару које он није схватао и које ће морати да научи у столећима што су се пружала пред њим.
За тренутак се учинило као да Етанија жели да говори. Она је подигла једну руку, нарушивши преливну копреност своје одежде, а затим ју је поново спустила уз бок. Онда се беспомоћно окренула према Јасераку, и Алвин је први пут схватио да му родитеље море бриге. У сећању је брзо прошао кроз збивања из протеклих неколико недеља. Не, није постојало ништа у ближој прошлости што би проузроковало ову пригушену неспокојност, овај израз притајене узбуне, који као да су окруживали Еристона и Етанију.
Срећом, ту је био Јесерак да преузме ствар у своје руке. Испитивачки је погледао Еристона и Етанију; био је задовољан што они више нису имали намеру да говоре и што му се указала прилика да најзад одржи беседу на коју је чекао много година.
«Алвине», рече он, «већ двадесет година ти си мој ученик и ја сам учинио све што је стајало до мене да те што боље упознам са градом и да те изведем на прави пут. Постављао си ми многа питања, али ја на сва нисам био у стању да ти одговорим. Неке ствари још ниси био спреман да научиш, а неке ни ја сам нисам знао. Ти си сада пунолетан, премда твоје детињство једва да је почело. И даље је моја дужност да те водим, ако ти је моја помоћ потребна. Кроз две стотине година, Алвине, почећеш да упознајеш овај град и нешто мало његову историју. Чак ни ја, који се приближавам свршетку овог живота, нисам видео ни четвртину Диаспара, а једва ако ми је познат хиљадити део његових ризница.»
До сада није било ничег што Алвин већ није знао, али није постојао начин да се Јесераково излагање убрза. Старац га је нетремице посматрао преко понора векова, док су му речи биле бремените непроцењивом мудрошћу стеченом током дугог живота испуњеног односима са људима и машинама.
«Кажи ми, Алвине», рече он, «да ли си се икада упитао где си био пре но што си ронен, пре но што си угледао Етанију и Еристона у Дворани Стварања?»
«Претпостављам да нисам био нигде... да сам представљао само схему у уму града, која је чекала да буде створена... попут овога.» Ниски кауч је засветлуцао и згуснуо се у стварно обличје поред Алвина. Он седе на њега и сачека да Јесерак настави.
«Разуме се, у праву си», уследио је одговор. «Али то је само део одгонетке... и то сасвим мали део. До сада си се сретао само са децом свог узраста, која таконе нису знала истину. Она ће је се ускоро сетити, али не и ти, тако да те морамо припремити да се суочиш са истином.
Више од милијарду година, Алвине, људска раса живи у овом граду. Од како је Галактичко Царство пропало, а Освајачи се вратити на звезде, ово је био наш дом. Са оне стране зидова Диаспара постоји само пустиња о којој говоре наше легенде.
Мало знамо о нашим примитивним прецима, осим да су били веома кратковечна бића и да су се, ма како необично звучало, могла размножавати без помоћи јединица сећања или огранизера материје. Сложеним и привидно неконтролисаним процесом кључна схема сваког људског створа очивана је у микроскопским ћелијским структурама које су се стварале у самом телу.
Ако те ово занима, биолози ће те подробније упутити у ствар, али сам метод није од неког особитог значаја, пошто је био напуштен у сам освит историје.
Људско биће, као и свака друга ствар, одренено је властитом структуром, сопственим склопом. Склоп човека, а још више склоп који описује људски ум, непојмљиво је сложен. Па ипак, Природа је успела да сажме тај склоп у једну једину сићушну ћелију, која се не може видети голим оком.
А оно што Природа може да учини, Човек је таконе у стању, на свој властити начин. Не знамо колико је за то било потребно времена. Можда милион година... али зар то нешто значи.
Наши преци су коначно научили како да испитују и ускладиште податке који одренују и описују људско биће, као и да искористе те податке да би поново створили узор, баш као што си ти малочас створио тај кауч.
Знам да те ове ствари занимају, Алвине, али ја ти не могу тачно рећи како се оне одвијају.
Занемарљив је начин на који се ускладиштују подаци; једино су они сами важни. Подаци се могу регистровати у облику речи писаних на хартији, променљивих магнетских поља, или смена електричног набоја. Људи су користили све ове методе за складиштење, као и многе друге.
Довољно је рећи да су они одавно стекли способност да сами себе ускладиште, или, тачније говорећи, да рашчлане склоп из кога су поново могли да буду саздани у стварна бића.
Све си ово већ раније знао. На тај начин преци су нам практично обезбедили бесмртност, али нису решили проблеме које је постављало укидање смрти. Хиљаду година у једном телу сасвим је довољно за сваког човека; на крају тог раздобља, ум му је пренатрпан сећањима, и једино што жели јесте починак... или нови почетак.
Ја ћу се ускоро припремити, Алвине, да напустим овај живот. Пробаћу још једном своја сећања, средићу их и обрисати она која не желим да сачувам. Онда ћу се упутити у Дворану Стварања, али кроз врата која ти никада ниси видео. Ово старо тело престаће да постоји, баш као и сама свест. Од Јесерака ће остати само галаксија електрона смрзнутих у срцу кристала.
Ја ћу спавати, Алвине, али нећу сањати. А онда, једнога дана, можда сто хиљада година касније, обрешћу се у новом телу и упознаћу се са онима који ће бити изабрани да бдију нада мном. Они ће се бринути о мени баш као што су Еристон и Етанија водили рачуна о теби, пошто у почетку уопште нећу познавати Диаспар, нити ћу се сећати онога што сам био раније. Сећање на прошлост полако ће ми се вратити, када будем био на прагу пунолетства, и ја ћу му придодавати нове слојеве како се будем кретао новим циклусом биствовања.
То је образац наших живота, Алвине. Ми смо сви већ били овде много, много пута раније, премда, пошто се раздобља непостојања разликују према привидно насумичним законима, садашња популација се никада неће поновити. Нови Јесерак имаће нове и другачије пријатеље и интересовања, али ће и даље постојати и стари, односно онолико колико ја будем желео да сачувам од њега.
Ово није све. У сваком часу, Алвине, само стоти део гранана Диаспара живи и хода његовим улицама. Огромна већина спава у Банкама Сећања, чекајући сигнал који ће их поново призвати на позорницу постојања. Тако смо стекли непрекидност, али и промену… бесмртност, али не и стагнацију.
Знам шта се питаш, Алвине. Хтео би да знаш када ћеш бити у стању да активираш сећања на своје раније животе, што твоји другови већ чине.
Ти, менутим, немаш ова сећања, пошто си јединствен. Настојали смо да прикријемо ово сазнање од тебе докле год смо могли, како би имао што безбрижније детињство, мада ја сматрам да си ти и сам већ наслутио део истине. Ми ништа нисмо подозревали до пре само пет година, али сада више нема никакве сумње.
Ти, Алвине, представљаш нешто што се у Диаспару догодило само неколико пута од тренутка оснивања града. Можда си притајено лежао у Банкама Сећања све то време, или си настао пре само двадесет година неком случајном пермутацијом. Можда су те конструктори града предвидели још на почетку, али је исто тако могуће да представљаш исход несврховите игре случаја која се збила у наше време.
Ми не знамо одговор. Познато нам је само ово: ти си једини представник људске расе, Алвине, који никада раније није живео. У дословном смислу, ти си прво дете које је ронено на Земљи за последњих најмање десет милиона година.»
Када су Алвинови родитељи и Јесерак ишчезли са зида, он је остао дуго да лежи, настојећи да из ума изгна све мисли. Зачаурио је собу око себе, тако да га нико није могао прекинути у трансу.
Алвин није спавао; сан је представљао нешто што он никада није искусио, пошто је та појава потицала из света где су се смењивали ноћ и дан, а у Диаспару је вечно владао дан. На овај начин се највише приближавао том заборављеном стању; иако му није било ни од какве особите користи, Алвин је знао да му оно ипак помаже да прибере мисли.
Мало је новог научио; готово све што му је Јесерак рекао, он је већ раније подозревао.
Али једно је било подозревати нешто, а сасвим друго знати то засигурно, изван сваке могућности оповргавања.
Како ће, и хоће ли уопште, ова извесност утицати на његов живот? Није био начисто са тим, а несигурност је представљала сасвим нови осећај за Алвина. Можда неће оставити никаквога трага; ако се већ није сасвим прилагодио Диаспару у овом животу, учиниће то у следећем... или оном после тога.
Још док му се уобличавала ова мисао, Алвинов ум ју је одбацио. Диаспар је могао бити довољан читавом преосталом делу човечанства, али не и њему. Није нимало сумњао да се може утрошити хиљаду живота, а да се при том не исцрпе сва чудеса града, или искусе сви видови искустава које је он нудио. Алвин је могао да им се у потпуности преда, али уколико не би предузео ништа више од тога, никада не би био задовољан.