85142.fb2
Код подножја рампе тихи глас поново је дао Алвину упутства и он је кренуо авенијом уснулих, горостасних обличја. Глас му се обратио још три пута, а онда је схватио да је стигао до циља.
Машина пред којом је стајао била је мања од већине својих садруга, али он се осећао као патуљак у односу на њу. Пет нивоа са водорованим линијама које су ишле укруг стварали су утисак неће шћућурене животиње; скренувши поглед са ње на свог робота, Алвину се учинило невероватним да обоје представљају изданке исте еволуције и да су устројени према истом начелу.
На око три стопе изнад тла широко, провидно поље пружало се целом дужином структуре.
Алвин је приљубио чело уз гладак, необично топао материјал и погледао у унутрашњост машине.
У првих мах није видео ништа; а онда, када је заклонио очи, успео је да разбере хиљаде слабашних тачака светлости које су почивале у ништавилу. Биле су поренане једна иза друге по тродимензионалној решетки, што је њему подједнако изгледало чудно и лишено значења као и древном човеку звездани свод. Иако је нетремице посматрао више минута, сасвим несвестан протока времена, разнобојне светлости нису се мицале са својих места и сјај им се уопште није мењао.
У тренутку му је синуло да, када би могао да погледа у властити мозак, и он би му се у истој мери учинио лишен смисла. Машина је изгледала непокретна и непроменљива зато што није могао видети њене мисли.
По први пут почео је да стиче извесну магловиту представу о моћима и силама које су одржавале град. Читавог живота је без икаквог питања прихватао чудо синтетизера, који су из века у век у неисцрпном приливу подмиривали све потребе Диаспара. Хиљаду пута био је очевидац тог чина стварања, али му је при том ретко падало на ум да се негде мора налазити праузор онога што је пред њим долазило на свет.
Као што се људски ум тек малчице могао задржати на само једној мисли, тако су несравњиво већи мозгови, који су представјали тек делић Централног Компјутера, били у стању да обухвате и заувек задрже и најсложеније идеје. Склопови свих створених ствари били су замрзнути у тим вечним умовима, а био је потребан само трептај човекове воље па да они постану део стварности.
Свет је заиста далеко одмакао од времена када су, из часа у час, пећински људи стрпљиво глачали вршке својих стрела и ножеве у чврстом камену.
Алвин је чекао, не хотевши да проговори док не добије нови знак распознавања. Упитао се на који је начин Централни Компјутер свестан његовог присуства, односно како га може видети и чути му глас. Нигде није било ни најмањег трага органима чула — никаквих решеткастих застора, екрана или безосећајних кристалних очију којима су нормално роботи поимали свет око себе.
«Изложи свој проблем», рече му тихи глас у ухо. Изгледало је необично што ова свеобухватна запремина машинерија изражава тако благо своје мисли. А онда му је постало јасно да сам себи ласка; њиме није био заокупљен можда ни милионити део мозга Централног Компјутера. Он је представљао само један од безбројних неправилних случајева којима је он истовремено посвећивао пажњу, бдијући над Диаспаром.
Тешко је разговарати са приказом која испуњава читав простор око вас. Алвинове речи као да су замирале у празном ваздуху истог часа када би их изговорио.
«Шта сам ја?» упита он.
Да је ово питање поставио једној од обавештајних машина из града, знао је какав би одговор добио. У ствари, он је то често чинио, а одговор је увек гласио: «Ти си Човек.» Сада се, менутим, налазио пред интелигенцијом потпуно различитог реда, тако да није било потребе за брижљивом семантичком тачношћу. Централни Компјутер ће знати на шта он мисли, али то још никако није значило и да ће му одговорити.
И одиста, уследио је управо онакав одговор каквог се прибојавао.
«Не могу да одговорим на то питање. Када бих то учинио, открио бих наум мојих твораца, а самим тим бих га и обезвредио.»
«Онда је моја улога предвинена када је град подигнут?»
«То се може рећи и за све остале људе.»
Овај одговор нагнао је Алвина на размишљање. Централни Компјутер казао је истину; људски житељи Диаспара били су пројектовани подједнако темељито као и његове машине.
Чињеница да је јединствен давала је Алвину необичан осећај властите реткости, али то није безусловно била врлина.
Постало му је јасно да овде више не може сазнати ништа што би му помогло да разреши тајну свог порекла. Било је бескорисно покушавати да се обмане ова огромна интелигенција, или се надати да ће она открити податке које јој је наложено да чува. Алвин није био прекомерно разочаран; осећао је да већ почиње да докучује истину, али то у сваком случају није представљало главни разлог његове посете.
Бацио је поглед на робота кога је довео из Лиса и упитао се како да предузме следећи корак. Овај је могао насилно да реагује, уколико сазна шта Алвин спрема, тако да је било особито важно да не чује оно што је Алвин хтео да каже Централном Компјутеру.
«Можеш ли да обезбедиш зону тишине?» упита.
У истом часу, искусио је непогрешиви осећај ‘смрти’, потпуно пригушење свих звукова, којим се одликовала оваква зона. Када му се Компјутер поново обратио, глас му је био необично звонак и опор. «Нико нас не може чути. Реци шта желиш.»
Алвин погледа робота; и даље се налазио у истом положају. Изгледало је да ништа не подозрева; можда уопште није био у праву када је претпоставио да овај кује неке своје планове. Није искључено да је пошао са њим у Диаспар као верни, поверљиви слуга; у том случају, ово што је Алвин сада намеравао да предузме могло је представљати крајње неумесну нискост.
«Чуо си како сам наишао на овог робота», поче Алвин. «Он сигурно располаже непроцењивим знањем о прошлости, чак до оних времена када још није постојао град какав ми познајемо. Можда ће моћи да нам каже нешто и о другим световима осим Земље, будући да је пратио Господара на његовим путовањима. На невољу, говорни водови су му блокирани.
Не знам у којој је мери ова блокада отпорна, али молим те да је отклониш.»
Глас му је звучао загробно и шупље, пошто је зона тишине упијала сваку реч пре но што би ова произвела одјек. Чекао је у невидљивој и муклој празнини да му молба буде услишена или одбијена.
«Твој захтев се суочава са два проблема», узврати Компјутер. «Један је моралне, а други техничке природе. Овај робот је програмиран да извршава наренења само једног одрененог човека. Каква права имам да изменим ово, чак и ако могу?»
Алвин је предвидео ово питање и припремио неколико одговора на њега.
«Није нам познат тачан вид Господареве забране», узврати он. «Уколико можеш да разговараш са роботом, пробај да га убедиш да су се сада промениле околности у којима је блокада постављена.»
Наравно, био је то очигледан потез. Алвин га је и сам повукао, но без успеха; надао се да ће Централни Компјутер, са својим несравњиво већим менталним моћима, моћи да учини оно што њему није пошло за руком.
«То искључиво зависи од природе блокаде», уследио је одговор. «Могуће је, на пример, поставити такву блокаду која би, уколико би неко неовлашћено посегао у њу, изазвала брисање садржаја ћелија сећања. Не верујем, менутим, да је Господар располагао са довољно умећа за тако нешто; за то је потребна веома специјализована техника. Питаћу твоју машину да ли се у њеним јединицама памћења налази вод за брисање.»
«Али шта», узбунено узвикну Алвин, «ако и само питање о постојању вода за брисање доводи до брисања памћења?»
«Постоји уобичајени поступак за овакве случајеве и ја ћу га се придржавати. Издаћу другостепена упутства, рекавши машини да пренебрегне моје питање, уколико таква замка постоји. Она ће се онда неминовно суочити са логичким парадоксом; без обзира на то да ли ми одговори или се уздржи од одговора, прекршиће првостепена упутства. У таквим околностима сви роботи поступају на исти начин како би заштитили себе. Они једноставно искључе улазне водове и делају као да им није постављено питање.»
Алвин је пожалио што је повео реч о овом предмету и после кратког менталног колебања закључио је да би и он требало да прибегне истој тактици и да се претвара да му никакво питање није упућено. У сваком случају, поуздано је утврдио бар једну ствар: Централни Компјутер био је потпуно приправан да се ухвати укоштац са сваком неочекиваном замком која може постојати у роботовим јединицама сећања. Алвин није желео да види машину сведену на гомилу гвожнурије; уместо тога, знатно би је радије вратио у Шалмиран са неугроженим тајнама.
Чекао је што је могао стрпљивије да се збије неми, бестелесни сусрет два интелекта. Било је то огледање два ума, које је створио људски геније у давно запретеном златном добу свог највећег достигнућа. Сада су се обојица налазила далеко изван моћи поимања било ког живог човека.
Много минута касније поново је прозборио шупаљ, неодренен глас Централног Компјутера.
«Успоставио сам делимичан контакт», рече. «Сада бар знам природу блокаде и мислим да сам открио због чега је постављена. Постоји само један начин на који се она може отклонити.
Тек када Велики дону на Земљу, овај робот ће поново проговорити.»
«Али то је бесмислено», успротиви се Алвин. «И други Господарев следбеник веровао је у њих и покушао је да објасни шта су они значили по нас. Али углавном је причао неразумљивости.
Велики никада нису постојали, нити ће икада постојати.»
Изгледало је да се нашао у ћорсокаку и осетио је горко, беспомоћно разочарање. Пут до истине запречиле су му жеље једног човека који је био сишао с ума и који је умро пре милијарду година.
«Можда си у праву», рече Централни Компјутер, «када кажеш да Велики никада нису постојали.
Али то не значи да они никада неће постојати.»
Поново је уследила дуга тишина, док је Алвин размишљао о значењу ове опаске, а умови двају робота поново успостављали свој танани контакт. А онда, без икаквог предзнака, он се обрео у Шалмирану.
Све је било у длаку исто као и прошли пут: велика абоносна увала упијала је светлост сунца, али је није одражавала ка оку. Стајао је мену рушевинама утврнења, гледајући преко језера, чија је непомична водена површина указивала да џиновски полип сада представља само разлучени облак анималкула, а не више устројено биће, способно да осећа.
Робот се и даље налазио уз њега, али од Хилвара није било ни трага. Није имао времена да размисли о овој необичности, нити да се забрине због одсуства пријатеља, пошто се готово истог трена догодило нешто тако фантастично, да су му све остале ствари ишчилеле из ума.
Небо је почело да се располућује на двоје. Танак клин таме пружао се од обзорја до зенита, лагано се ширећи, као да се тмина и хаос заривају у Васељену. Клин је неумољиво продирао, све док није обухватио четвртину неба. И поред све упућености у чињеничку стварност астрономије, Алвин се није могао отети свепрожимајућем утиску да се он и његов свет налазе под великом, плавом куполом — коју сада нешто пробада споља.