Није било никаквог звука, већ само изненадни трзај који је замутио видик; истог трена, Земље је нестало, као да ју је помела нека џиновска рука. Били су сами у свемиру, сами са звездама и необично смањеним сунцем, Земља је ишчезла као да је никада није било.
Поново је уследио трзај, пропраћен овога пута слабашним звуком, као да су по први пут генератори напрегли један замашнији део својих моћи. Па ипак, за тренутак је изгледало да се ништа не догана; а онда је Алвин приметио да је и само сунце нестало и да звезде лагано промичу поред брода. Осврнуо се за час уназад — и није видео ништа. Небо је позади било потпуно ишчезло, застрто полукуглом ноћи. Видео је како звезде урањају у њу, да би одмах нестале попут искрица које падају у воду. Брод се кретао знатно брже од светлости и Алвин је схватио да се више не налазе у познатом свемиру Земље и Сунца.
Када се и по трећи пут разлегао изненадни, вртоглави трзај, срце му је готово престало да куца. Необична замрљаност видног поља сада је била потпуна: за тренутак није могао да разабере своју околину, која као да се сасвим извитоперила. Смисао овог извитоперења синуо му је у магновењу луцидности чије порекло није могао објаснити. Оно што је видео била је стварност, а не само опсена ока. Док је пролазио кроз танану опну Садашњости, ухватио је одсев промена које су се збивале у простору око њега.
У истом тренутку, брујање генератора претворило се у грмљавину која је потресла брод — несумњиво упечатљив звук, пошто је то било први пут да Алвин чује крик протеста неке машине.
А онда је све било готово и изненад мук почео је да му одзвања у ушима. Велики генератори обавили су свој посао; они више неће бити потребни до краја пута. Звезде испред њих блистале су плаво-белом бојом, да би потом нестајале у ултраљубичастој. Па ипак, неком чаролијом Науке или Природе, Седам Сунаца још је било видљиво, мада су се сада њихови положаји и боје донекле променили. Брод је хрлио ка њима кроз тунел таме, са оне стране граница простора и времена, брзином која је надмашала могућности поимања људског ума.
Тешко се могло поверовати да су избачени из Сунчевог система брзином која ће их, уколико не буде смањена, убрзо провести кроз срце Галаксије и запутити у огромну празнину која је зјапила иза ње. Алвин и Хилвар нису били у стању да докуче стварну величину преваљеног пута; велике саге о истраживањима потпуно су промениле Човеково винење Васељене, а чак и сада, много милиона столећа касније, древно предање још није сасвим замрло. Легенде су причале о једном броду који је опловио Космос од изласка до заласка сунца. Пред таквим брзинама, милијарде миља које су раздвајале звезде нису представљале ништа. Алвину се ово путовање чинило само мало веће и чак можда мање опасније од прве вожње за Лис.
Хилвар је први изрекао заједничке мисли док је Седам Сунаца благо сјало пред њима.
«Алвине», примети он, «ово устројство не може бити природног порекла.»
Пријатељ му климну главом.
«Мислио сам то већ годинама, али ми и даље изгледа фантастично.»
«Можда тај систем није саздао Човек», сложи се Хилвар, «али иза његовог настанка јамачно стоји интелигенција. Природа никада не би била у стању да образује тако беспрекоран круг звезда, од којих су све подједнако сјајне. Осим тога, у видљивом делу Васељене нема ничег сличног Средишњем Сунцу.
«Због чега је онда све то створено?»
«Ох, могу навести много разлога. Можда је у питању сигнал, који би сваком страном броду при уласку у Васељену ставио до знања где да потражи живот. Можда означава средиште галактичке администрације. Или је можда... а нешто ми каже да је то право објашњење... посреди највеће уметничко дело свих времена. Али неразумно је сада мозгати о томе. Кроз неколико часова знаћемо истину.
Знаћемо истину. Није искључено, помисли Алвин, али колики ће нам њен део стварно бити доступан? Изгледало је необично што му се у овом часу, када се отиснуо из Диаспара и са саме Земље брзином која је увелико надмашала моћ поимања, мисли поново управљају на тајну његовог ронења. Можда то, ипак, није било одвећ изненанујуће; научио је многе ствари од када је први пут стигао у Лис, али до сада још није имао нимало времена да натенане размисли о свему.
Све што му је преостало било је да седи и чека; његовом непосредном будућношћу управљала је чудесна машина, сигурно једно од највећин инжењерских достигнућа свих времена, која га је тренутно носила ка срцу Васељене. Био је то час за размишљање, хтео он то или не. Али најпре ће Хилвару испричати све што му се догодило од када су се онако журно разишли пре два дана.
Хилвар је слушао причу без коментара и не тражећи додатна објашњења; изгледало је да је одмах схватао све о чему је Алвин говорио и није испољио никакав знак изненанења, чак ни када је чуо о сусрету са Централним Компјутером и о операцији коју је овај извршио над роботовим умом. Није ствар била у томе што он није био у стању да се зачуди, већ што је историја прошлости била пуна необичности које су надмашале све о чему је Алвин причао.
«Очигледно је», рече он, када је Алвин завршио излагање, «да је Централни Компјутер када је саздан морао примити нарочита упутства у вези са тобом. Сигурно си већ погодио због чега.»
«Мислим да јесам. Кедрон ми је указао на део одговора када ми је објаснио какве су кораке предузели људи који су подигли Диаспар да би предупредили његово подлагање декаденцији.»
«Мислиш ли да си ти, и остали Јединствени који су ти претходили, део социјалног механизма који осујећује потпуну стагнацију? У том случају, Лакрдијаш би представљао краткотрајан корективни чинилац, док би ти и теби слични били дуготрајан.»
Хилвар је боље изразио срж замисли него што би то Алвину пошло за руком, па ипак то се није сасвим поклапало са оним што је он имао на уму.
«Мислим да је истина нешто сложенија од тога. Готово се чини да је, када је град подизан, постојао сукоб мишљења измену оних који су желели да га потпуно затворе од спољног света и оних који су хтели да ипак задрже извесне везе. Прва група однела је превагу, али друга није хтела да призна пораз. Мислим да је Јарлан Зеј био један од њених вона, али ипак није био довољно моћан да дела отворено. Повукао је најбољи потез, сачувавши подземни пролаз и обезбедивши да се у великим размацима појављује неко из Дворане Стварања ко неће подлегати страховима свјих сугранана. У ствари, питам се...» Алвин застаде, док му је поглед одблудео негде у даљину, тако да се чинило да на тренутак уопште није свестан онога што га окружује.
«О чему сада размишљаш?» упита га Хилвар.
«Пало ми је нешто на памет... можда сам ја Јарлан Зеј. То је сасвим могуће. Он је вероватно ускладиштио своју личност у Банке Сећања, како би осујећивао образац живота у Диаспару, пре но што он ухвати одвећ дубоке корене. Једног дана морам открити шта се догодило са претходним Јединственима можда ће то бити последњи комадић који недостаје мозаику.»
«А Јарлан Зе... или ма ко то био... таконе је наложио Централном Компјутеру да пружи посебну помоћ Јединственима, кад год буду створени», продужи Хилвар, следећи исту нит логике.
«Тако је. Иронија је у томе што сам могао добити сва неопходна обавештања непосредно од Централног Компјутера, без икакве помоћи јадног Кедрона. Мени би рекао много више него што је њему икада рекао. Па ипак, нема сумње да ми је и овако уштедео много времена и да ме је научио многим стварима до којих ја сам никада не бих дошао.»
«Мислим да твоја теорија обухвата све познате чињенице», рече Хилвар опрезно. «На жалост, она и даље оставља нерешен највећи од свих проблема: првобитну сврху Диаспара. Због чега су твоји сународници покушали да прикажу да спољни свет не постоји? Волео бих да добијем одговор на ово питање.»
«Ја намеравам да откријем тај одговор», узврати Алвин. «Али још не знам ни када... ни како.»
Наставили су да расправљају и сањаре, док се из часа у час Седам Сунаца приближавало, испуњавајући необичан тунел ноћи којим су промицали. А онда, једно за другим, шест спољних сунаца нестаде на рубу таме и на крају остаде само Средишње Сунце, иако више није могло да буде сасвим у њиховом простору, ипак је блештало бисерном светлошћу која га је истицала спрам свих осталих звезда. Сјај му се из минута у минут повећавао, све док се тачка није претворила у сићушан круг. А онда је круг почео да се шири у сусрет њима.
Уследило је готово неприметно упозорење: у делићу секунде, дубок тон сличан звуку звонца прострујао је просторијом. Алвин је чвршће стегао наслоне столице, премда је то био сасвим узалудан покрет.
Велики генератори још једном су експолозивно оживели и силином која је била готово заслепљујућа поново су се појавиле звезде. Брод је склизнуо натраг у свемир, у Васељену сунаца и планета, и природни свет где се ништа није могло кретати брже од светлости.
Већ су се налазили унутар система Седам Сунаца, пошто је велики прстен разнобојних кугли преовланивао небом. А какво је то само небо било! Нестале су све звезде које је познавао, сва добро знана сазвежна. Млечни Пут више није представљао слабашан прамен магле дуж једне стране обзорја; сада су били у средишту стварања, чији је велики круг располућивао Васељену.
Брод се и даље кретао веома брзо ка Средишњем Сунцу, док је шест преосталих звезда система представљало разнобојне светионике распоренене по небу. Недалеко од најближе од њих виделе су се слабашне искре кружећих планета, светова који су несумњиво били огромних размера када су се могли видети са ове удаљености.
Узрок седефасте светлости Средишњег Сунца постао је сада сасвим очевидан. Велику звезду обавијала је гасна опна која је ублаживала њено зрачење и давала јој особену боју. Та окружна маглина могла се разабрати само посредно и била је извијена у необична обличја која су измицала оку. Али јамачно се налазила ту, и што би се дуже посматрала, чинила се све издуженијом.
«Добро, Алвине», рече Хилвар, «на располагању нам стоји читаво мноштво светова. Хоћемо ли изабрати неки, или, можда, мислиш да их можемо све истражити?»
«Ово последње срећом није неопходно», одврати Алвин. «Ако било где успоставимо контакт, добићемо обавештење које нам је потребно. Логична одлука би била да се упутимо ка највећој планети Средишњег Сунца.»
«Изузев ако није одвећ велика. Како сам чуо, неке планете су тако велике да на њима не може постојати људски живот, пошто би човек био згњечен под властитом тежином.»
«Сумњам да би то важило овде, пошто сам сигуран да је овај систем потпуно вештачки. У сваком случају, моћи ћемо видети из свемира да ли постоје било какви градови и здања.»
Хилвар показа на робота.
«Наш проблем је већ решен. Немој заборавити да нам је водич већ био овде. Он нас води својој кући и питам се шта мисли о свему томе?»
Алвину је то исто пало на памет. Али да ли је било основано, да ли је уопште имало неког смисла претпоставити да робот осећа нешто што би наликовало људским осећањима, сада када се после толико еона враћа древном дому Господара?
Током свих делања које је предузео са њим, од часа када је Централни Компјутер ослободио блокаду која га је спречавала да говори, робот никада није испољио ни најмањи знак осећајности. Одговарао је на Алвинова питања и извршавао му наренења, али му се права личност показала крајње недоступном. Да ова личност уопште постоји, Алвин је био уверен; у супротном, њега уопште не би прожимао мрачни осећај кривице кад год би се сетио варке којом га је изиграо, заједно са његовим сада уснулим садругом.
Он је још веровао у све чему га је Господар научио; иако је видео да обманама изводи чудеса и да вара своје следбенике, ове неугодне чињенице ипак нису утицале на његову оданост. Поседовао је способност, као и многи људи пре њега, да усклади два противречна низа података.
Сада се враћао својим незаборављеним сећњима до њиховог изворишта. Готово изгубљена у сјају Средишњег Сунца, налазила се бледа искрица светлости, око које су кружили сићушни трачци још мањих светова. Огромно путовање приближило се крају; још само мало, и знаће да ли је оно предузето узалуд.
Планета којој су се приближавали била је удаљена свега неколико милиона миља и личила је на предивну куглу вишебојне светлости. На њеној површини није могло бити таме, јер док би се окретала испод Средишњег Сунца, преко неба би јој се низале једна за другом остале звезде.
Алвин је сада јасно разабрао значајне речи које је Господар изговорио на самрти: Дивно је посматрати разнобојне сенке на планетама вечне светлости.
Сада су се налазили тако близу, да су могли уочити контитненте, океане и танану измагалицу атмосфере. Постојало је, менутим, нешто збуњујуће у вези са линијама обале и они убрзо схватише да је подела измену копна и воде необично правилна. Континети планете нису били онакви каквим их је Природа уобличила: али преобликовање једног света јамачно је морало бити тричав задатак за оне који су саздавали њена сунца!
«Ово уопште нису океани!» узвикну Хилвар изненада. «Погледај, на њима постоје неке шаре!»
Тек када је планета постала ближа, Алвин је јасно уочио шта му је пријатељ имао на уму.
Разабрао је танушне пруге и линије дуж ивица континената, прилично унутар онога што је он држао да су границе мора. Призор га је испунио изненадном сумњом, пошто је одвећ добро разумео значење ових линија. Једном их је већ видео у пустињи око Диаспара и оне су му ставиле до знања да је путовање било узалудно.