Неодговорено питање избацило га је из сањарења. Није могао остати овде док је био тако обузет немиром, а постојало је само једно место у читавом граду где је ум могао да му нане спокој.
Зид се делимично разлучио у непостојање када је он закорачио у ходник, а поларизовани молекули пружили су отпор његовом проласку као када би га пролетни лахор помиловао по лицу.
Постојало је мноштво начина на које је без икаквог утрошка снаге могао да се превезе до одредишта које је изабрао, али више му се допадало да превали пут пешице. Његова соба налазила се готово на највишем нивоу града и после кратке шетње избио је на увојиту рампу која је водила надоле, до улица. Није се попео на покретну траку, већ је кренуо уским плочником — што је било помало настрано, будући да га је чекало неколико миља хода. Али Алвин је волео вежбања, пошто су му она успокојавала ум. Осим тога, могле су се видети многе занимљивости, а била је права штета пројурити поред свих чудеса Диаспара када се пред вама пружа читава вечност.
Постојао је обичај мену градским уметницима — а свако је у Диаспару пре или касније бивао уметник — да излажу најновија остварења дуж покретних трака, тако да пролазници могу да уживају у њиховим делима. На овај начин би за свега неколико дана читава популација критички испитала сваку творевину вредну пажње и на њој исписала свој суд. Збирна оцена, аутоматски утврнена помоћу уренаја који су прикупљали појединачна мишљења и које нико никада није успео да подмити или да их обмане — премда је било више таквих настојања — одлучивала је о судбини ремек-дела. Ако је било претежно похвалних гласова, његова матрица била би ускладиштена у сећање града, што је омогућавало свакоме ко би то зажелео, у ма ком будућем тренутку, да доне у посед репродукције која се ни по чему не би разликовала од оригинала.
Мање успела остварења стизао је усуд свих таквих дела. Она су била или расклопљена на своје првобитне саставне чиниоце или су завршавала у домовима уметникових пријатеља.
Алвин је на свом путу наишао на само један објецт д’арт који му је привукао пажњу. Била је то творевина од чисте светлости, која је магловито подсећала на нерасцветалу латицу. Лагано ничући из сићушног језгра боје, она се ширила у сложене увојнице и засторе, затим би се изненада скупила, па би цео циклус поново почео. Није, менутим, долазило до поклапања, пошто је сваки циклус био различит. Алвин је стајао и посматрао читав низ ових пулсирања, али сваки пут би се јавила нека танушна, готово неухватљива разлика, премда су основне кретње остајале неизмењене.
Знао је због чега му се допада ова недодирива скулптура. Ритам њеног ширења стварао је утисак простора — чак бекства. Можда управо стога она ништа није говорила многим другим Алвиновим сугрананима. Забележио је уметниково име и одлучио да ступи с њим у везу првом згодном приликом.
Сви путеви, како они покретни тако и непокретни, имали су исти завршетак, водили су до парка који је представљао зелено срце града. Овде, на кружном простору пречника преко три миље, налазило се сећање на оно што је Земља била у данима пре но што је пустиња прогутала све изузев Диаспара. Најпре је долазио широк појас траве, затим ниско дрвеће које се све више згушњавало како се ишло напред под његовим сенкама. У исто време, тле се лагано спуштало надоле, тако да би, када би се најзад изишло из уске шуме, цео град нестао са видика, заклоњен штитом од стабала.
Широк водени ток, који се пружао испред Алвина, називан је, једноставно, Река. Он није имао, нити му је било потребно неко друго име. На одрененим размацима Реку би наткривљавали уски мостови, а она је текла око парка затварајући пун круг, кога су местимично прекидали затони. Чињеница да се брза река враћала у саму себе после тока мањег од шест миља није Алвину нимало изгледала необична; штавише, он уопште не би обратио пажњу ни да је на неком делу свог кружења Река протекла узбрдо. У Диаспару је било знатно чуднијих ствари од те.
Десетак младих људи пливало је у једној малој ували, и Алвин је застао да их посматра.
Већину њих познавао је из винења, а неке и лично, тако да је за тренутак пожелео да им се придружи у игри. Али тајна коју је носио одвратила га је од њих, и он се задовољио улогом посматрача.
У физичком погледу, није се могло рећи ко је од ових младих гранана изишао из Дворане Стварања ове године, а ко је живео у Диаспару већ исто толико дуго као и Алвин. Иако су постојале приметне разлике у висини и тежини, о узрасту се ништа није могло закључити. Људи су се напросто такви ранали, а иако је важило правило да што је неко виши, то је и старији, оно ипак није било примерно, изузев ако би се старост одренивала у вековима.
Лице је ту било знатно поузданији путоказ. Неки новоронени гранани били су виши од Алвина, али су изгледали некако незрело, са изразом који је откривао зачунену изненаненост пред светом у коме се сада налазе и који им се изненада обзнанио. Била је необична и сама помисао да се, уснули и запретени у њиховим умовима, налазе небројени ранији животи којих ће се ускоро сетити. Алвин им је завидео, премда није био сигуран да ли је то на месту. Прво искуство представљало је драгоцен дар који се никада више неће поновити. Било је предивно доживљавати живот по први пут, као у свежини јутра. Када би само било и других сличних њему: са којима би могао поделити своје мисли и осећања!
Па ипак, у физичком погледу, он је био изливен у потпуно истом калупу као и деца која су се играла у води. Људско тело није се уопште променило током милијарду година протеклих од часа када је Диаспар подигнут, пошто је основни склоп вечно био смрзнут у градским Банкама Сећања. Оно се, додуше, сада прилично разликовало од свог првобитног, примитиног облика, премда је већина преиначења била унутрашња и недоступна оку. Човек је много пута у својој дугој историји поправљао самога себе, у настојању да отклони болести којима је његово трошно тело некада било подложно.
Нестали су сви сувише израштаји попут ноктију и зуба. Коса је била ограничена само на главу; по телу више није било никаквих маља. Недостатак који би у највећој мери изненадио човека из Раних Времена односио се на пупак. Његово необјашњиво одсуство задало би му много главобоље, а на први поглед таконе би имао проблема са разликовањем мушкараца од жене.
Није искључено да би на крају дошао до закључка да мену половима више нема никакве разлике, што би представљало велику погрешку. У прикладним околностима, није постојао ни трачак сумње у погледу мушкости сваког мушкарца у Диаспару. Ствар је била у томе што су њихова оруна сада знатно доличнија била одлагана када се нису налазила у употреби; читаво одлагање знатно се побољашало у односу на првобитно Природно, које не само што је било нимало елегантно, већ и до зла бога уочљиво.
Било је тачно да размножавање не спада више у надлежност тела, с обзиром на то да је посреди била одвећ важна ствар да би се олако препустила игри случаја, која је поступала са хромозомима као са коцкицама. Па ипак, иако су зачеће и ронење ишчилели и из сећања, секс је остао. Чак и у древним временима, једва ако је стоти део сексуалних делатности био посвећен самом размножавању. Нестанак и овог последњег једног постотка изменио је из темеља људско друштво, као и значање појмова ‘отац’ и ‘мајка’ — али жеља је и даље била ту, премда њено задовољење више није имало никакву вишу сврху него било које друго уживање чула.
Алвин је оставио своје разигране вршњаке и наставио ка средишту парка. Слабо уочљиве стазе укршатале су се и пресецале кроз ниско шипражје, местимично се спуштајући у уске гудуре измену великих громада прекривених лишајевима. Једном је прошао поред мале, вишестране машине, не веће од човекове главе, која је лебдела мену гранама неког дрвета. Нико није знао колико варијетета робота постоји у Диаспару; они су се обично држали по страни, обављајући тако ненаметљиво свој посао да је била права реткост наићи на некога.
Тле је поново почело да се успиње; Алвин се приближавао малој узвишици која се налазила у самом средишту парка, па дакле и целог града. Овде готово да није било препрека и обилажења, тако да је јасно видео врх брдашца и једноставно здање које се уздизало на њему. Мало се задихао када је најзад стигао до одредишта; ослонио се о један од ружичастих стубова и задовољно бацио поглед на пут којим је дошао.
Постоје извесни облици архитектуре који се никада не мењају зато што су достигли ниво савршенства. Гроб Јарлана Зеја лако су могли пројектовати и неимари храмова из првих цивилизација које је човек основао, премда они не би били у стању да појме од каквог је материјала он сагранен. Кров је био отворен према небу, а једина просторија била је поплочана танким плочама које су само на први поглед наликовале природном камену. У току многих геолошких раздобља, људска стопала прелазила су уздуж и попреко овим подом, не оставивши при том ни најмањег трага на непојмљиво постојаном материјалу.
Творац великог парка — неимар самог Диаспара, како су неки говорили — седео је са благо обореним очима као да испитује планове који су му били распрострти на коленима. На лицу је имао онај чудно неодредљив израз који је доводио у недоумицу многа поколења. Неки су га пренебрегавали као пуки докони хир уметника, али другима је изгледало као да се то Јарлан Зеј лично смеје некој притајеној шали.
Цело здање представљало је загонетку, пошто се ништа у вези са њим није могло пронаћи у историјском архиву града. Алвин чак није био сигуран ни шта значи реч ‘Гроб’; Јесерак му је то можда могао објаснити, пошто је био страствени сакупљач застарелих израза којима је китио своје разговоре, што је неретко збуњивало његове сабеседнике.
Са ове средишње узвишене тачке, Алвин је разговетно могао да види преко парка, изнад застора од дрвећа, све до самог града. Најближе зграде налазиле су се на удаљености од готово две миље, образујући низак појас који је потпуно окруживао парк. Иза њега, на све вишим нивоима низале су се куле и терасе које су сачињвале главни део граневина у граду.
Простирале су се миљама благо се успињујући пут неба, при чему се упоредо повећавала њихова сложеност и монументална упечатљивост. Диаспар је био саздан као јединствена целина; он је представљао огромну, моћну машину. Иако му је спољни изглед био готово застрашујући по својој сложености, он једва да је обзнањивао делић скривених чудеса технологије без којих би све ове велике зграде биле само беживотне гробнице.
Алвинов поглед одлутао је ка границама његовог света. На удајености од десет до дванаест миља уздизали су се спољни бедеми града, чије су се појединости мутиле због удаљености и на којима је изгледало да почива небески свод. Иза њих није било ничега — ничега, изузев болне празнине пустиње у којој би човек веома брзо сишао с ума.
Због чега га је онда та празнина мамила, и зашто нико други изузев њега није осетио тај зов? Алвин то није знао. Лутао је погледом преко разнобојних кула и торњева који су затварали обзорја човечанства као да тражи одговор на своје питање.
Ту га није било. Али истог часа када је у срцу осетио жудњу за недокучивим, донео је одлуку.
Сада је знао шта му ваља чинити у животу.
Јасерак се није показао од велике помоћи, премда није био нерасположен за сарадњу, као што је Алвин готово очекивао. Слична питања постављана су му и раније у току његовог дугог бављења саветничком дужношћу, тако да он није веровао да га чак и неко ко је Јединствен попут Алвина може изненадити проблемима које он не би био у стању да реши.
Тачно је да је Алвин почео да испољава извесне мање настраности у понашању, које су захтевале евентуалне исправке. Он се није укалапао онако како је требало у невероватно разранен друштвени живот града, као ни у светове маште својих другова. Таконе није показивао веће занимање за дубља философска размишљања, премда то није било изненанујуће, с обзиром на његов узраст. Ствари су стајале знатно озбиљније са Алвиновим неправилним љубавним животом; од њега се, додуше, није могло очекивати да ступи у неку релативно чврсту везу још најмање једно столеће, па ипак краткоћа времена које је проводио са појединим партнеркама већ је постала предмет препричавања. Везе су му биле постојане док су трајале, али није било такве која би опстала дуже од неколико недеља. Изгледало је да Алвин не може да посвети пажњу више од једној ствари у исто време. Постојала су раздобља када се он свом душом предавао еротским играма својих дугова, или када је потпуно ишчезавао са изабраницом свог срца на неколико дана. Али када би га воља за тим минула, уследили би велики размаци, када се чинило да је изгубио свако занимање за оно што је требало да представља главно задовољство његовог узраста. То је можда било лоше и по њега, али у сваком случају по љубавнице које је напустио и које би потом необично дуго снуждене лутале градом, пре но што би им пошло за руком да са неким другим нану утеху. Јесерак је већ приметио да је и Алистра управо дошла у то несрећно стање.
Није ствар била у томе да су се у Алвиновом понашању испољавали безосећајност или неувинавност. У љубави, као и у свему другом, изгледало је да он тежи неком циљу који му Диаспар није могао пружити.
Ове особености, менутим, нису забрињавале Јесерака. Од неког ко је Јединствен могло се очекивати да се понаша на такав начин, и Алвин се у прикладној мери уклапао у општи склоп града. Ниједан појединац, ма како настран или блистав био, није могао да утиче на џиновску инерцију друштва које се у дословном смислу није мењало преко милијарду година. Јесерак није тек само веровао у стабилност; све друго осим ње било му је непојмљиво.
«Проблем који те мучи веома је стар», рече он Алвину, «али изненадио би се када би сазнао колико је људи прихватало овај свет здраво за готово, немајући никакве сумње у погледу њега, нити уопште размишљајући о томе. Тачно је да је људска раса једном запоседала простор који је био несравњиво већи од овога града. Ти си већ видео нешто од онога што је Земља била пре но што се пустиња раширила, а океани ишчезли. Сведочанства о том раздобљу, која ти тако радо проучаваш, најранија су којима располажемо; она су, заправо, једина која нам говоре о томе на шта је личила Земља пре доласка Освајача. Мислим да их је сасвим мало људи видело; ти безгранични, отворени простори представљају нешто са чим се ми не можемо носити чак ни у мислима.
Наравно, и читава Земља била је тек пуко зрнце песка у Галактичком Царству. Здрав човек неће се одважити ни да на час предочи себи на шта личе понори који зјапе мену звездама. Наши преци су их превалили у сам освит историје, када су се отиснули у свемир да подигну Царство.
Поново су прешли њима последњи пут када су их Освајачи потиснули, натраг на Земљу.
Постоји предање, али само предање, да смо склопили пакт са Освајачима. Они су добили Васељену која им је преко била потребна, а ми смо се задовољили светом на коме смо ронени.
Држали смо се тог пакта и заборавили испразне снове из доба детињства, као што ћеш их и ти заборавити, Алвине. Људи који су саздали град и створили друштво које иде уз њега у подједнакој су мери стекли власт над умом као и над материјом. Они су припремили све што ће људској раси икада бити потребно унутар ових зидова, а потом обезбедити да их ми никада не прекорачимо.
Ох, физичке баријере су најмање важне. Можда постоје путеви који воде изван града, али ја не верујем да ћеш ти њима далеко стићи, чак и ако их пронанеш. Уколико би ти то и пошло за руком, ништа добро не би проистекло из тога. Твоје тело би убрзо пропало у пустињи, када више не би било града да га штити и храни.»
«Ако, дакле, постоји пут којим се излази из града», рече Алвин полако «шта ме онда може спречити да га напустим?»
«Поставио си глупо питање», узврати Јесерак. «Мислим да већ мораш да знаш одговор.»
Јесерак је био у праву, али не онако како је он замишљао. Алвин је одистао знао, или можда пре — наслућивао. Другови су му дали одговор, како својим будним животом, тако и пустоловинама у сну у којима је и он суделовао. Они никада неће бити у стању да напусте Диаспар; оно што Јесерак уопште није подозревао, била је чињеница да условљеност која је управљала њиховим животима нема никаквог утицаја на Алвина. Он није знао да ли је његова јединственост плод случаја или древног плана, али ово је представљало једну од њених последица.
Запитао се, колико ће још других открити.
Нико се никада није журио у Диаспару, и то правило је чак и Алвин ретко кршио. Подробно је разматрао проблем неколико недеља и утрошио много времена тражећи најранија историјска сведочанства града. Провео је сате лежећи, у бестелесном наручју антигравитационог поља, док му је хипнонски пројектор запљускивао ум прошлошћу. Када би се сведочанства окончала, машина би се разлучила и нестала — али Алвин би и даље лежао, зурећи ни у шта, пре но што би поново превалио пут кроз векове до садашњице. Пред очима би му се указале бескрајне морске миље плаве воде, пространије од самог копна, како ваљају таласе у правцу златних обала. Уши би му биле испуњене грмљавином тих валова који су спирали обалу протеклих милијарду година. У памћењу су му остајале шуме, прерије и необичне животиње које су једном делиле свет са Човеком.
Постојало је свега неколико оваквих древних сведочанстава; опште је било прихваћено објашњење, премда нико није умео да каже због чега, да су негде измену доласка Освајача и подизања Диаспара била изгубљена сва сећања на примитивна времена. заборав је био тако потпун, да се тешко могло поверовати да је посреди пуки случај. Човечанство је изгубило своју прошлост, са изузетком неколико хроника које су сасвим могле да представљају предања. Пре Диаспара постојала су напросто само Рана Времена. У овом лимбу били су неразмрсиво преплетени први људи који су добили дуге кануе и први који су стигли до звезда. На далеком крају пустиње времена, сви су они стајали тик једни уз друге.
Алвин је имао намеру да сам превали још једном овај пут, али самоћа је представљала нешто са чим се увек није могло рачунати у Диаспару. Тек што је изишао из своје собе, када је срео Алистру, која није ништа предузела да створи утисак како се ту налази случајно.
Алвин никада није помислио да је Алистра лепа, из простог разлога што није имао прилику да се сусретне са људском ружноћом. Када је лепота општа појава, она губи моћ да усхитри срце, а само је њено одсуство у стању да изазове емоционалне последице.
Алвин је за тренутак осетио мрзовољу због овог сусрета, пошто га је он сећао на страсти које га више нису узбунивале. Још је био одвећ млад и самопоуздан да би осетио потребу за неком трајнијом везом, а када буде дошло време за то, он ће је можда тешко остварити. Чак и у најприсутнијим тренуцима, баријера његове јединствености испречавала се измену Алвина и његових љубавница. Без обзира на то што му је тело било сасвим уобличено и зрело, он је и даље био дечак и то ће остати још деценијама, док му другови један за другим буду призивали сећања на раније животе, остављајући га далеко иза себе. Већ се претходно суочавао са тим, што га је учинило подозривим пред сваким потпуним предавањем некој другој особи. Чак ће и Алистра, која је сада изгледала тако безазлена и непритворна, ускоро постати комплекс сећања и надарености далеко изван свих његових сутњи.
Алвинове пригушене зловоље нестало је за час. Ништа се није противило томе да Алистра поне са њим уколико то жели. Он није био себичан, нити је желео да попут неког тврдице пригрли само за себе ово ново искуство. Штавише, можда ће му њене реакције помоћи да више сазна.
Док их је експресни канал одвозио из гужве у средишту града, она није постављала никаква питања, што је било прилично необично. Заједно су прокрчили пут до централног одељка са великом брзином не обраћајући уопште пажњу на чудо под својим ногама. Неки инжењер из древног света сигурно би постепено полудео, покушавајући да схвати како то да један привидно чврст пут може на ивицама да буде фиксиран, док се у правцу средишта креће све већом брзином. Алвину и Алистри изгледало је сасвим природно да постоји такав тип материјала који на једном крају поседује потпуна својства чврстих тела, а на другом савршене особине течности.