«Хилваре», рече и даље се устежући да преточи мисли у речи, «знаш ли шта је ово?»
«Изгледа готово невероватно, али летели смо око ивица једног корала. Ово представља жуву ограду... ограду која није била довољно снажна.»
«Људи који држе домаће животиње, мале љубимце», рече Алвин, уз нервозан смех којим су се људи понекад користили да би прикрили престрашеност. «Требало је да поуздано знају како да их надзиру.»
Хилвар ништа није рекао на ову усиљену лакоумност; зурио је у поломљену баријеру, замишљено се мрштећи.
«Не разумем», промрмља коначно. «Одакле је могао да прибавља храну на једној оваквој планети? И зашто је провалио из свог тора? Дао бих много када бих могао да сазнам каква је то животиња била.»
«Можда су је оставили овде, а она се пробила напоље зато што је била гладна», претпостави Алвин. «Или ју је нешто наљутило.»
«Хајдемо ниже», рече Хилвар. «Хтео бих мало да погледам тле.»
Спуштали су се све док брод није готово додирнуо голу стену, и тек тада су приметили да је у равници избушено небројено много малих рупа, широких највише један или два инча. Са друге стране ограде, менутим, тле је било поштенено ове тајанствене рошавости; она се нагло прекидала на линији живице.
«У праву си», рече Хилвар. «Била је гладна. Али није у питању животиња: више би одговарало истини ако бисмо је назвали биљком. Сасвим је исцрпла тле у свом забрану, тако да је морала на неком другом месту потражити свежу храну. Сва је прилика да се кретала сасвим полако; можда су јој биле потребне године да сруши ове стубове.»
Алвинова машта брзо је употпунила појединости у погледу којих он, менутим, никада није могао бити сасвим сигуран. Није уопште сумњао да је Хилварова анализа у основи тачна и да је неко ботаничко чудовиште, које се можда кретало одвећ споро да би се то приметило, одиста водило пужевску али неуморну борбу против баријере која га је спутавала.
Можда је још живо, после веома много времена, и слободно тумара површином ове планете. Било би, менутим, безнадежно дати се у потрагу за њим, пошто би то значило прокрстарити уздуж и попреко читаву куглу. Насумице су испитали неколико квадратних миља око процепа и пронашли једно велико кружно поље рошавости, пречника готово пет стотина стопа, где се створење очигледно зауставило да би се нахранило — уколико се ова реч могла применити на организам који је на неки начин црпео хранљиве састојке из чврсте стене.
Када су поново узлетели у свемир, Алвин је осетио како га опхрвава необичан замор.
Видео је тако много, али је научио сасвим мало. Било је мноштво чудеса на свим планетама, али оно за чим је трагао нестало је веома давно. Знао је да не би имало сврхе обићи и остале светове Седам Сунаца. Ако у Васељени још постоје разумна бића, куда да крене у потрагу за њима? Бацио је поглед према звездама раштрканим попут прашине преко видео-екрана, схвативши да време које му је преостајало ипак није довољно да их све истражи.
Снажније него икада раније, почео је да га обузима осећај усмљености и потиштености.
Коначно му је постао јасан страх Диаспара од огромних пространстава Васељене, ужас који је нагнао његов народ да се збије у мали микрокосмос свог града. Било је тешко поверовати да су, после свега, они били у праву.
Окренуо се према Хилвару, тражећи неку потпору. Али Хилвар је непомично стајао, чврсто стиснутих песница и са стакластим погледом у очима. Глава му је била нагнута на једну страну; чинило се да нешто ослушкује, напрежући сва чула ка празнини око њих.
«Шта је?» упита журно Алвин. Морао је да понови питање да би Хилвар обратио пажњу на њега. И даље је зурио у ништавило када је најзад одговорио.
«Нешто долази», рече полако. «Нешто што не разумем.»
Алвину се учинило да је у кабини наједном постало веома хладно и да су кошмари његове расе о Освајачима напрасно васкрсли у свој својој ужасности. Уз напор воље који му је исцрпео готово сву снагу, успео је да одагна панику из ума.
«Је ли пријатељско?» упита. «Да ли да наредим повратак на Земљу?»
Хилвар није одговорио на прво питање, већ само на друго. Глас му је био сасвим слаб, али није одавао никакав знак узнемирености или страха. Пре је садржао велику зачуненост и радозналост; то са чиме се сусрео било је тако изненануујуће да није имао када да се бакће Алвиновим брижним распитивањем.
«Закаснио си», рече. «Већ је овде.»
Галаксија се много пута окренула око властите осе од када се свест први пут зачела у Ваномонду. Тек нејасно се присећао тих раних епоха и бића која су бдела над њим — али још је добро памтио потиштеност која га је обузела пошто су она отишла и оставила га самог мену звездама. У потоњим вековима, он је лутао од сунца до сунца, полако развијајући и повећавајући своје моћи. Некада је сањао о томе да поново сретне оне који су помогли његово ронење иако је тај сан у менувремену прилично избледео, ипак није сасвим нестао.
На безброј светова пронашао је трагове које је живот оставио за собом, али разум је открио само једном: менутим, од Црног Сунца побегао је главом без обзира. Васељена је, срећом, веома велика, а трагање једва да је почело.
Без обзира на то што је потицао са велике удаљености у простору и времену, џиновски прасак енергије из срца Галаксије допро је до Ванамонда кроз напон светлосних година. Сасвим се разликовао од зрачења звезда, појавивши се у његовом пољу свести исто тако ненадано као и траг метеора на ведром ноћном небу. Ванамонд се винуо кроз простор и време ка њему, ка последњем трену његовог постојања, одбацивши од себе што је боље умео мртво, непроменљиво устројство прошлости.
Дугачко, метално обличје, бескрајно сложеног склопа, изгледало му је недокучиво, пошто му је било у подједнакој мери страно као и готово све ствари физичког света. Још је имало око себе ореол енергије који га је призвао кроз Васељену, али то га сада више није занимало.
Пажљиво, уз танану снебивљивост дивље животиње која се припрема за лет, хитнуо се ка два ума која је открио.
Истог часа је схватио да је његово дуго трагање најзад уродило плодом.
Алвин је зграбио Хилвара за рамена и жестоко га продрмао, настојећи да га поврати у стварност.
«Реци ми шта се догана!» завапи. «Шта желиш да урадим?»
Одблудели, неодренени поглед полако се изгубио из Хилварових очију.
«Још ми није јасно», рече, «али нема места бојазни у то сам сигуран. Ма шта да је посреди, неће нам наудити. Изгледа само... радознало.»
Алвин је управо заустио да одговори, када га је изненада прожео осећај различит од свих које је искусио раније у животу. Изгледало је да му се телом шири некаква топла, титрава јара; трајало је само неколико секунди, али када се окончало, он више није био само пренашњи Алвин.
Нешто је делило његов мозак, преклапајући га као што би један круг делимично прекрио други.
Таконе је био свестан велике брзине Хилваровог ума, кога је исто тако обузело необично створење што се спустило на њих. Осећај је пре био необичан него пријатан: тек посредством њега, Алвин је први пут наслутио праву телепатију: способност која је код његовог народа толико закржљала да се сада могла користити једино за управљање машинама.
Алвин се сместа побунио када је Серанис покушала да му запоседне ум, али овом наметању није се успротивио. То би било узалудно, а сада је знао да ово створење, ма шта иначе било, није непријатељски расположено. Опустио се, прихвативши без отпора чињеницу да му несравњиво већа интелигенција од његове истражује ум. Ово уверење, менутим, није било сасвим тачно.
Ванамонду је одмах било јасно да је један од два ума знатно предусретљивији и пријемчивији од другог. Могао је да каже да их је његово присуство испунило чунењем, што га је веома изненадило. Било је готово невероватно да су они могли да забораве, заборавност, као и смртност, налазила се изван могућности поимања Ванамонда.
Саобраћање је било веома тешко; већина мисаоних слика њихових умова изгледала је тако необична да он готово ништа није препознао. Зачудио га је и помало уплашио склоп страха од Освајача који се стално понављао; подсетио га је на оно што је сам искусио када му је Црно Сунце први пут ушло у поље сазнања.
Али они нису знали ништа о Црном Сунцу; коначно, и њихова питања почела су да му се уобличују у свести.
«Шта си ти?»
Дао је једини одговор који је могао.
«Ја сам Ванамонд.»
Уследила је пауза (колико је само потребно њиховим мислима да се устроје!), а онда је питање било поновљено. Нису га разумели; то је било чудно, пошто му је јамачно њихова врста дала име, запревши га мену сећања на његово ронење. Тих сећања било је тек прегршт и она су ненадано почињала у једној одрененој тачки времена, али су зато изгледала кристално јасна.
Поново су му до свести допрле њихове слабашне мисли.
«Где су људи који су саздали Седам Сунаца? Шта се догодило са њима?»
Није то знао; готово да му нису поверовали, а разочарање које их је обузело дошло је оштро и јасно преко провалије која је раздвајала њихове умове од његовог. Али били су стрпљиви, а он вољан да им помогне, пошто им се предмет трагања подударао; осим тога, у њима је стекао прве пријатеље од почетка свог постојања.
У току читавог дотадашњег живота Алвин ни у сну није слутио да ће доживети тако необично искуство, као што је био овај бешумни разговор. Није се могло очекивати да ће он бити нешто више од пуког посматрача, пошто се није устезао да призна, чак и пред самим собом, да је Хилваров ум у неким погледима знатно моћнији од његовог. Преостало му је само да чека и да се чуди, полуошамућен од бујице мисли која је куљала одмах иза границе његове моћи поимања.
Блед и напрегнут, Хилвар је изненада прекинуо контакт и окренуо се ка пријатељу.
«Алвине», рече веома уморним гласом. «Има нешто чудно овде. Уопште ми није јасно.»