Како су се Алвин и Алистра удаљавали из средишта града, број људи које су сретали на улицама постепено се смањивао, а када су се сасвим благо зауставили уз једну дугу платформу од светло обојеног мермера, никога више није било на видику. Закорачили су преко смрзнутог вртлога материје, где се твар од које је био саздан покретни пут претапала у своје првобитно стање, и угледали зид у коме су били пробијени сјајно осветљени тунели. Алвин се без оклевања определио за један и ушао у њега, док га је Алистра следила у стопу. Одмах их је захватило перистатично поље и управило напред, док су се они удобно завалили, посматрајући око себе.
Изгледало је сасвим невероватно да се налазе у тунелу дубоко под земљом. Уметност која је цео Диаспар употребила као своје платно овде се и те како исказала, а изнад њих чинило се да је небо отворено ка атмосферским ветровима. Свуда унаоколо уздизале су се градске куле, блистајући у сјају сунца. Није то био град који је Алвин познавао, већ Диаспар из једног знатно ранијег доба. Иако је већина великих здања изгледала позната, постојале су танане разлике које су доприносиле занимљивости призора. Алвин је пожелео да застане за час, али никада му није пошло за руком да успори вожњу кроз тунел.
Одвећ брзо су били благо изручени у велику, елиптичну просторију, коју су са свих страна окруживали прозори. Кроз њих су допирали искричави одсеви из вртова који су буктали блиставим цветовима. У Диаспару су још постојали вртови, али само у умовима уметника који су их замишљали. Разуме се, оваквог цвећа данас више није било на свету.
Алистра је била задивљена његовом лепотом, и очигледно у дубоком уверењу да ју је Алвин довео овамо да јој то покаже. Посматрао је на час како раздрагано иде од призора до призора, уживајући у њеном усхићењу приликом сваког новог открића. Постојало је на стотине таквих места у полунапуштеним зградама по периферији Диаспара, које су у беспрекорном стању одржавале скровите силе задужене да бдију над њима. Можда ће једнога дана плима живота поново похрлити овамо, али до тог тренутка ови древни вртови представјали су тајну која је припадала само њима.
«Морамо да кренемо даље», рече Алвин коначно. «Ово је тек почетак.» Он закорачи кроз један од прозора и опсене нестаде. Иза стакла није било никаквог врта, већ је почињао кружни пролаз који се стрмо закривљавао нагоре. И даље је видео Алистру на неколико стопа од себе, али је знао да она њега више не види. Девојка ипак није оклевала и тренутак касније обрела се поред њега у пролазу.
Под њиховим ногама, под је лагано почео да клизи унапред, као да је горео од нестрпљења да их поведе ка одредишту. Превалили су неколико корака по њему, али им је брзина ускоро постала тако велика да би даље кретање било сасвим сувишно.
Ходник је и даље водио навише, а после сто стопа скретао је тачно под правим углом. Али тога су само логички били свесни; сва чула су им говорила да хитају потпуно водоравним ходником. Чињеница да су се заправо кретали уз усправну цев дубоку хиљдама стопа није их испуњавала несигурношћу, пошто је отказивање поларизованог поља било незамисливо.
А онда је ходник поново почео да се спушта ‘надоле’, све док још једном није скренуо под правим углом. Кретање пода неприметно се успоравало, да би се он најзад потпуно зауставио на рубу дугачке дворане обложене огледалима, што је Алвину ставило до знања да је овде сасвим безнадежно пожуривати Алистру. Није ствар била само у томе да се неке женске особине уопште нису мењале још од Еве; нико, наиме, није био у стању да одоли опчињавајућој привлачности овог места. Колико је Алвин знао, у целом Диаспару није постојало ништа слично овоме. По ћудљивој замисли уметника, само је неколико огледала одражавало призор какав је заиста био — али и она су, Алвин је био увеен у то, стално мењала свој положај. И остала су, разуме се, одражавала нешто, али било је прилично збуњујуће видети себе како идете кроз средину која се стално преиначује и делује као да је из маште.
Понекад би се појавили људи који су некуда ишли у свету иза огледала; Алвин је у више наврата угледао прилике које је препознао. Убрзо му је постало јасно да није опазио ниједног пријатеља кога је знао из овог постојања. Кроз ум непознатог уметника он је гледао у прошлост и видео претходне инкарнације људи који живе данас. То га је растужило пошто се сетио властите јединствености; знао је да ма колико чекао пред овим непостојаним призорима, никада неће наићи на неки древни одјек самога себе.
«Имаш ли појма где се налазимо?» упита Алвин Алистру, када су завршили пут кроз огледала.
Алистра одмахну главом. «Негде близу руба града, претпостављам», узврати нехајно. «Изгледа да смо превалили добар комад пута, али не знам заправо колики.»
«Сада смо у Лораној Кули», одговори Алвин. «То је једна од највиших тачака у Диаспару.
Ходи, показаћу ти.» Ухватио је Алистру за руку и повео је из дворане. Није се могао видети никакв излаз, или на различитим местима облици пода указивали су на бочне ходнике. Ако бисте се примакли огледалу у некој таквој тачки, одраз би се разлучио у засведен пролаз светлости кроз који се могло ући у други ходник. Алистра се сасвим изгубила у овим кривудањима и скретањима, када најзад стигоше у један дугачак, савршено прав тунел кроз који је стално дувао прохладан ветар. Водоравно се пружао стотинама стопа у оба смера, тако да су му удаљени рубови изгледали као сићушни кругови светлости.
«Не допада ми се овде», пожали се Алисра. «Хладно је.» Она вероватно никада раније у животу није искушила праву хладноћу и Алвин је осетио да га помало пече савест. Требало је да јој благовремено скрене пажњу да понесе огртач, и то неки ваљан, пошто су готово сви огртачи у Диаспару имали искључиво украсну, а нимало заштитну вредност.
Будући да се девојка осећала неудобно искључиво његовом кривицом, он јој без речи пружи свој огртач. У овом гесту није, менутим, било никакве галантности; равноправност полова била је остварена одвећ давно да би такве конвенционалности опстале. Да су околности биле обрнуте, Алистра би таконе дала Алвину свој огртач и он би га аутоматски прихватио.
Није било непријатно корачати док им ветар дува у лена, и они су брзо стигли до краја тунела.
Крупно мрежаст камени филигран није им дозвољавао да наставе даље, што је било добро, пошто су стајали на самом рубу ничега. Велика ваздушна цев избијала је на окомито прочеље куле, тако да је испод њих зјапио понор дубок најмање хиљаду стопа. Налазили су се високо изнад спољних бедема града, док се под њима пружао призор Диаспара који је имао прилике да види тек мали број житеља овог света.
Видик је сада био супротан ономе који је Алвин имао из Средишта парка. Поглед му се одавде спуштао низ концентричне таласе камена и метала који су се обрушавали у миљама дугим наборима ка срцу града. Далеко доле, делимично скривене врховима кула, он је видео поља, дрвеће и реку која вечито кружи. Још даље, бастиони Диаспара који су стајали са супротне стране поново су се успињали пут неба.
Стојећи поред Алвина, Алистра је уживала у призору, али није била изненанена. Она је већ небројено пута пре тога видела град са неког другог, готово подједнако доброг осматрачког места, које је, менутим, било знатно удобније.
«Ово је наш свет; одавде се цео види», рече Алвин. «Хтео бих сада да ти покажем нешто друго.» Окренуо се од решетке и кренуо ка удаљеном кружићу светлости на супротном крају тунела. Хладан ветар пробијао му се кроз лаку одећу, али он није обраћао пажњу на ову нелагодност, корачајући напред кроз ваздушну струју.
Само што је превалио неколико метара, схватио је да Алистра не иде за њим. Стајала је и гледала га, док јој је позајмљени огртач лепршао на ветру; једну руку управо је почела да диже ка лицу. Алвин је видео како јој се усне покрећу, али речи нису стизале до њега. Упутио јој је најпре изненанен, а потом и нестрпљив поглед у коме се могао назрети трачак сажаљења.
Јесерак је рекао истину. Она није била у стању да поне за њим, пошто је схватила значење оног удаљеног кружића светлости кроз који је ветар вечито струјао према Диаспару. Иза Алистре налазио се познати свет, пун чудеса али без изненанења, који се попут блиставог, али густо збијеног мехура кретао низ реку времена. Испред ње, на удаљености не већој од неколико корака пружала се празна дивљина — свет пустиње — свет Освајача.
Алвин се вратио до девојке и изненанено установио да она дрхти. «Чега се плашиш», упита је.
«И даље смо на сигурном, у Диаспару. Погледала си кроз овај прозор испред нас; зар не можеш да бациш поглед и кроз онај тамо?»
Алистра је зурила у њега као да пред собом има неко необично чудвиште. У ствари, по њеним мерилима, он је то и био.
«Не могу», рече најзад. «Чак и при помисли на то обузме ме већа језа него од овог ветра.
Немој ићи даље, Алвине?»
«Али то уопште није логично!» неумољиво је настављао Алвин. «Шта ти се рнаво може догодити ако одеш до краја овог ходника и погледаш напоље? Призор је тамо необичан и самотан, али није ужасан. У ствари, што га дуже гледам, постаје ми све лепши...»
Алистра није сачекала да Алвин заврши мисао. Окренула се на петама и појурила дугом рампом која их је довезла горе кроз под тунела. Алвин није ништа предузео да је заустави, пошто би то представљало рнав гест наметања своје воље другоме. С друге стране, било му је јасно да је свако убенивање потпуно узалудно. Знао је да Алистра неће стати све док се не врати својим друговима. Није постојала опасност да ће се изгубити у лавиринтима града, пошто је без тешкоћа могла да иде својим траговима. Нагонска способност да се снане и у најзапетљанијим околностима представљала је само једну од особина које је Човек стекао од када је почео да живи у градовима. Одавно истребљен пацов био је принунен да прибегне сличним довитљивостима када је напустио поља и почео да дели усуд са људским родом.
Алвин је оклевао тренутак, као да је помислио да би се Алистра могла вратити. Није га изнеадила девојчина реакција, већ само њена жестина и неразумност. Иако му је искрено било жао што је она отишла, ипак ју је прекоревао у себи што је заборавила да му остави огртач.
Није само било хладно, већ се и тешко могло кретати уз ветар који је улазио кроз плућа града.
Алвин се борио како против ваздушне струје, тако и против непознате силе која ју је покретала.
Тек када је стигао до камене решетке и обгрлио рукама њене шипке, могао је да предахне.
Било је таман толико простора да промоли главу кроз отвор, али му је чак и тако видно поље било мало ограничено, пошто је улаз џиновске цеви био делимично увучен у зидине града.
Па ипак, видео је сасвим довољно. Хиљадама стопа испод, светлост сунца повлачила се са пустиње. Готово водоравни зраци продирали су кроз решетку, истикивајући чудесан мозаик злата и сенке који се пружао дубоко кроз тунел. Алвин је руком заклонио очи од снажног сјаја и погледао надоле према земљи којом људска нога није ступила већ незнано много векова.
Учинило му се да пред собом има неко вечно смрзнуто море. Безбројним миљама, пешчане дине стајале су заталасане ка западу, док су им обличја изгледала прекомерно увеличана под закошеним светлом. Несташна игра ветра местимично је исклесала необична вртложја и жлебове у песку; на махове, било је тешко не поверовати да ове скулптуре представљају плод делања разума. На веома великој удаљености, коју он више није био у стању да процени, уздизао се ланац благо заобљених брда, која су га помало разочарала; Алвин би дао много да је могао да у стварности види високе планине из древних сведочанстава и властитих снова.
Сунце је стајало на ивици брда, а стотине миља атмосфере кроз коју је пролазила његова светлост чинило ју је пригушенијом и црвеном попут крви. На диску су се разабирале две велике црне мрље; Алвин је већ био упознат са овом појавом, али изненадило га је то што ју је могао сасвим лако видети. Мрље су изгледале готово као два ока која га посматрају како се згрчио на својој малој осматрачници, док му је ветар непрекидно звиждао поред ушију.
Није било сумрака. Када је сунце зашло, базени сенке који су лежали мену пешчаним динама брзо су се разлили и спојили менусобно, образујући огромно језеро таме. Боја је нестала и са неба; топле црвене и златне пруге постепено су се повукле, остављајући иза себе антарктичко плаветнило које је све више понирало у ноћ. Алвин је сачекао онај тренутак пред којим застаје дах и чији је једино он био очевидац у читавом људском роду — тренутак када се на небу пале звезде.
Протекло је много недеља од када је последњи пут био на овом месту, а знао је да се изглед ноћног неба могао променити у менувремену. Но, и поред тога, он још није био приправан да по први пут угледа Седам Сунаца.
Није било ни трачка сумње; речи су му саме наврле са усана. Она су образовала малу, веома збијену и задивљујуће симетричну групу спрам одблеска сунца на небу. Шест сунаца било је размештено по благо спољоштеној елипси, за коју је Алвин био сигуран да представља савршен круг мало нагнут ка линији вида. Свака звезда била је различите боје; разабрао је црвену, плаву, златасту и зелену, али остале преливе није могао одредити. У тачном средишту формације налазио се један бели џин — најсветлија звезда на целом видљивом небу. Читава група савршено је подсећала на неку драгуљарску рукотворину; изгледало је невероватно и изван сваког домашаја закона случаја да је Природа у стању да створи тако беспрекоран поредак.
Када су му се очи полако привикле на таму, Алвин је разазнао велики магличасти вео који се некада називао Млечни Пут. Он се протезао од зенита ка обзорју, а Седам Сунаца налазило се под његовим окриљем. Као да им пркосе, почеле су да се помаљају и друге звезде, а њихове неправилне скупине само су још појачале загонетку савршене симетрије. Готово је изгледало да се то нека сила хотомице супротставила нереду природне Васељене, оставивши свој белег на звездама.
Не више од десет пута Галаксија се окренула око властите осе од часа када се Човек појавио на лицу Земље. Према њеним мерилима, то је представљало само трен. Па ипак, и у том кратком раздобљу она се потпуно променила — заправо, знатно више него што би то смела само по природном току ствари. Велика сунца која су некада моћно пламтела у сјају младости одавно су већ згасла. Али Алвин никада није видео небо у његовој древној раскошности, тако да уопште није био свестан онога што је заувек изгубљено.
Хладноћа, која му се увлачила у кости, нагнала га је да се врати у град. Искобељао се некако из решетке, и крвоток му је поново почео нормално да струји удовима. Светлост која је кроз ходник пред њим допирала из Диаспара била је тако блистава да је он на час морао да заклони очи. Изван града постојао је циклус дана и ноћи, али овде је вечно владао дан. Када би сунце зашло, небо изнад Диаспара испунило би се светлошћу и нико не би опазио када је ишчезло природно осветљење. Још пре но што су људи изгубили потребу за сном, они су изгнали таму из својих градова. Једина ноћ која се икада спуштала у Диаспару било је ретко и непредвидљиво затамњивање које се понекад збивало у парку, претварајући га у поприште тајанствености.
Алвин се полако вратио кроз дворану огледала, док су му у уму и даље обитавали ноћ и звезде. Осећао се надахнуто, али и потиштено. Изгледало је да нема начина на који би утекао у ону огромну празнину — баш као ни неког разумног разлога због чега би то учинио. Јесерак је казао да би човек убрзо умро напољу у пустињи и Алвин није видео зашто му не би веровао.
Можда ће једнога дана открити како да изине из Диаспара, али чак и у том случају знао је да ће брзо морати да се врати. Отићи у пустињу — то би била само забавна игра и ништа више, ту игру он није могао ни са ким да подели, и то га никуда не би одвело. Али можда би она ипак била вредна труда, уколико би му помогла да утажи чежњу коју је осећао у души.
Невољан да се одмах врати у познати свет, Алвин се задржао мену одразима из прошлости.
Стао је испред једног од највећих огледала и посматрао призоре који су се одигравали у његовим дубинама. Без обзира на то какав је механизам стварао ове слике, он је био условљен његовим присуством, а у извесној мери и његовим мислима. Огледала су била празна када је Алвин ушао у просторију, али су намах оживела чим је закорачио мену њих.
Чинило се да стоји у великом, отвореном парку који никада у стварности није видео, али који можда још постоји негде у Диаспару. Било је необично много света, пошто је изгледало да се управо одржава некакав јавни скуп. Два човека нешто су угланено расправљала на издигнутим платформама, док су они који су их подржавали стајали унаоколо и с времена на време правили упадице. Потпуна тишина доприносила је привлачности призора, пошто је одмах на сцену ступала машта да надокнади одсуство звукова. О чему ли су се говорници спорили? упитао се Алвин.
Можда то уопште није био стварни доганај из прошлости, већ сасвим измишљена епизода. Брижљива равнотежа прилика, помало формалне кретње — све је то призор чинило одвећ вештачким.