Људи у свету огледала наставили су своју давно заборављену расправу, пренебрегавајући слику Алвина који је непомично стајао мену њима. Понекад је доиста било тешко не поверовати да и он сам не представља део призора, пошто је опсена била беспрекорна. Када би нека прилика у огледалу отишла иза Алвина, она је нестајала, баш као што би се то догодило и са неким стварним предметом; а када би неко прошао испред њега, онда би он бивао заклоњен.
Алвин се управо спремао да крене када му је поглед пао на необично одевеног човека, који је стајао мало по страни од главне групе. Његове кретње, одећа и све остало изгледали су помало неприлични на једном оваквом скупу; он је нарушавао поредак ствари; као и Алвин, и он је представљао анахронизам.
У ствари, био је знатно више од тога: припадао је стварности и посматрао је Алвина са благо подругљивим смешком на уснама.
У току свог кратког живота, Алвин се није упознао ни са хиљадитим делом житеља Диаспара.
Није га стога зачудила чињеница што му је човек са којим се срео био странац. Изненадило га је, менутим, то што је уопште наишао на некога овде, у овој самотној кули, тако близу границе непознатог.
Он окрену лена свету огледала и суочи се са уљезом. Али пре но што је успео да прозбори и једну реч, непознати му се први обратио.
«Ти си Алвин, ако се не варам. Када сам установио да неко долази овамо, одмах сам посумњао на тебе.»
Опаска очигледно није била изречена са намером да звучи као увреда; представљала је само пуко констатовање чињеничног стања и Алвин ју је прихватио као такву. Није га изненадило што га је човек препознао; допадало му се то или не, био је познат свима у граду по својој јединствености и по још неоткривеним способностима.
«Ја сам Кедрон», настави странац, као да тиме објашњава све. «Зову ме Лакрдијаш.»
Алвин га је празно погледао и Кедрон слегну раменима са притвореном резигнираношћу.
«Шта ћеш, таква је слава! Додуше, ти си млад и за твога века није било никаквих лакрдија. То те оправдава због незнања.»
Постојало је нешто изазовно необично у вези са Кедроном. Алвин је почео да пребира по памћењу, трагајући за значењем непознате речи ‘Лакрдијаш’; она је будила присенке досећања, али се није могла сасвим разабрати. Постојало је читаво мноштво таквих звања у сложеној социјалној структури града и био је потребан читав један животни век да би се она сва упознала.
«Долазиш ли често овамо?» упита Алвин, са призвуком љубоморе. Већ се навикао на помисао да Лоранова Кула представља његово приватно власништво, тако да га је помало онеспокојила чињеница да и неко други зна за ова чудеса. За час се упитао, да ли је и Кедрон икада бацио поглед према пустињи или посматрао звезде како пониру ка западу?
«Не», рече Кедрон, као да је одговарао на његове неизречене мисли. «Никада раније нисам био овде. Али радо се упознајем са свим необичним збивањима у граду, а протекло је веома много времена од када је неко био у Лорановој Кули.»
Алвина је у магновењу зачудило како то да Кедрон зна за његове претходне посете овом месту, али је одмах одагнао све недоумице. Диаспар је био пун очију, ушију и других још тананијих органа чула, која су град обавештавали о свему што се догана у њему. Свако кога би то у довољној мери занимало, несумњиво је могао да нане начина да се укључи у те канале.
«Чак и ако је необично да било ко наврати овамо», рече Алвин, не одустајући од вербалног окршаја, «зашто би то тебе занимало?»
«Зато што», узврати Кедрон, «необично у Диаспару спада у моју надлежност. Одавно си ми ти на оку; знао сам да ћемо се срести једног дана. Према мојим властитим назорима, и ја сам јединствен. Ах, свакако не тако као ти; ово није мој први живот. Већ сам најмање хиљаду пута изашао из Дворане Стварања. Али негде далеко, на почетку, био сам изабран да будем Лакрдијаш, а у Диаспару не може да буде више од једног Лакрдијаша одједном. Многи људи мисле да је и тај један сувишан.»
Постојала је извесна ироничност у Кедроновим речима, што је Алвина још више доводило у пометњу. Није било баш најприличније постављати отворена лична питања, али Кедрон је први начео тај предмет.
«Жао ми је што нисам упућен», рече Алвин, «Али шта је то Лакрдијаш и шта он ради?»
«Ти си питао ‘шта’, узврати Кедрон, «али ја ћу ти радије одговорити ‘зашто’. У питању је дуга прича, али уверен сам да ће те занимати.»
«Мене све занима», рече Алвин, прилично уверљиво.
«Врло добро. Људи (ако су то уопште били људи, у шта ја понекад сумњам) који су пројектовали Диаспар морали су да реше један невероватно сложен проблем. Диаспар није пука машина, знаш, већ живи организам, и то бесмртан. Ми смо се у тој мери навикли на наш облик друштва да нам је сада непојамно колико је оно морало да изгледа необично нашим првим прецима. Овде имамо сићушан, затворени свет који се уопште не мења, изузев у ситним појединостима, и који је савршено постојан у временском току. Он вероватно већ траје дуже и од читаве остале историје људског рода, па ипак сматра се да је у тој историји било на хиљаде засебних култура и цивилизација које су кратко постојале, а затим се брзо гасиле. Како је Диаспар постигао ову изузетну постојаност?»
Алвина је зачудило да неко уопште може поставити тако једноставно питање, и његове наде да ће стећи нека нова знања почеле су полако да копне.
«Помоћу Банака Сећања, наравно», узврати он. «У Диаспару се увек налазе исти људи, премда се њихово периодично груписање мења на тај начин што им се тела стварају или унуштавају.»
Кедрон одмахну главом.
«То је тек мали део одговора. Са потпуно истим људима могу се начинити сасвим другачији склопови друштва. Ја то нисам у стању да докажем, нити имам неко поуздано јемство, али уверен сам да је тачно. Творци града нису напросто фиксирали његове житеље; они су утврдили законе који управљају њиховим понашањем. Ми смо готово несвесни постојања ових закона, али им се ипак покоравамо. Диаспар представља замрзнуту културу која се не може мењати изван уских граница. У Банкама Сећања налазе се ускладиштене и многе друге ствари, осим наших тела и личности. Ту је заптивена и слика самог града, у којој се сваки атом противи променама које време може да донесе. Баци поглед на овај под: постављен је ту пре много милиона година и небројено мноштво стопала прешло је преко њега. Можеш ли да приметиш и најмањи знак трошности? Незаштићена материја, ма како чврста, одавно би се претворила у прах.
Али докле год постоји енергија неопходна за рад Банака Сећања и док матрице које оне садрже буду управљале склопом града, физичка струкура Диаспара никада се неће променити.»
«Али неких промена је ипак било», успротиви се Алвин. «Много зграда је порушено од када је град саздан, а нове су подигнуте.»
«Разуме се, али само коришћењем информација ускладиштених у Банкама Сећања, које су искомбиноване у нови поредак. У сваком случају, нисам то имао на уму када сам говорио о начину на који се град може физички очувати. Суштина ствари је у томе да у Диаспару постоје и такве машине које чувају нашу социјалну структуру. Оне воде рачуна о свакој промени, исправљајући је пре но што постане одвећ велика. Како машине то чине? Не знам: можда одабирајући оне који ће изаћи из Дворане Стварања; можда манипулишући склоповима наших личности. Ми можемо мислити да располажемо слободном вољом, али ко би био потпуно сигуран у то?
Но, без обзира на све, проблем је био решен. Диаспар је опстао и безбедно плови низ векове, попут неког великог брода који као товар има све оно што је преостало од људске расе. Посреди је задивљујуће достигуће социјалног инжењеринга, премда је сасвим друго питање да ли је оно вредно труда.
Постојаност, менутим, није довољна. Она лако води у стагнацију, па, дакле, и у декаденцију. Пројектанти града предузели су обимне мере да се то избегне, мада ове напуштене зграде наговештавају да им то није сасвим пошло за руком. Ја, Кедрон Лакрдијаш, представљам таконе део плана. Сасвим мали део, можда. Волео бих да су околности другачије, али шта се може.»
«Колики је, у ствари, тај део?» упита Алвин, и даље пипајући у мраку и већ помало раздражен.
«Рецимо да ја уносим прорачунату количину нереда у град. Ако би се сасвим разјаснио мој делокруг, обезвредила би се његова ефикасност. Просунуј о мени према мојим делима, којих је мало, а не према мојим речима, којих има читаво обиље.»
Алвин никада раније није срео некога попут Кедрона. Лакрдијаш је представљао праву личност — карактер који је за главу изнад општег нивоа једнообразности типичног за Диаспар.
Било је, додуше, мало наде да се открије шта су тачно његове дужности и како их он спроводи, али преко тога се још могло прећи. Алвин је осећао да је најзначајније то што најзад постоји неко са ким може да разговара — када би се појавио известан предах у монологу — и ко је у стању да му пружи одговоре на многе проблеме који га одавно заокупљују.
Вратили су се заједно ходницима Лоранове Куле и изишли поред празног покретног пута. Тек када су се поново обрели на улицама, Алвину је пало на памет да га Кедрон уопште није запитао шта је радио тамо, на рубу непознатог. Подозревао је да Кедрон зна разлог, да га то занима, али да није изненанен. Нешто му је говорило да би било веома тешко изненадити Кедрона.
Разменили су бројеве индекса, тако да су могли ступити у везу кад год би то нашли за сходно. Алвин је пожелео да чешће вина Лакрдијаша, премда се прибојавао да би се дуже остајање у његовом друштву могло показати исцрпљујућим. Пре но што се поново буду срели, менутим, он је одлучио да испита шта му пријатељи, а особито Јесерак, могу рећи о Кедрону.
«До нашег следећег сусрета», рече Кедрон и брзо ишчезну. Алвина је то мало наљутило. Ако наинете на некога када се пројектујете и нисте телесно присутни, представљало је ствар доброг владања ставити то до знања одмах од почетка. У супротном, саговрник би понекад долазио у нимало пријатне ситуације. Можда је Кедрон све ово време сасвим спокојно провео код куће — ма где да му се налазио дом. Број који је дао Алвину јемчио је да ће свака порука стићи до њега, али није откривао где станује. То је, додуше, било у сагласности са општим обичајем. Са бројем индекса могли сте поступати прилично широкогрудо, док је адреса представљала нешто што се поверава само присним пријатељима.
Док се враћао натраг у град, Алвин је размишљао о свему ономе што му је Кедрон испричао о Диаспару и његовом друштвеном устројству. Изгледало је чудно што никада није срео још неког ко би био незадовољан својим начином живота. Диаспар и његови житељи били су саздани као део једног главног плана; они су образовали савршену симбиозу. Током својих дугих живота, људи у граду се никада нису досанивали. Премда је њихов свет био сасвим сићушан према мерилима ранијих раздобља, његова сложеност била је запањујућа, а обиље чуда и ризнице непроцењиви. Човек је овде сабрао све плодове свог генија, све што је било сачувано из рушевина прошлости. Сви градови који су икада постојали, говорило се, дали су понешто Диаспару; пре доласка Освајача, његово име било је познато на свим световима које је Човек изгубио. У здању Диаспара стекла су се сва умећа, све вештине Царства. Како су се дани славе полако приближавали крају, гениј људи сазидао је град и опремио га машинама које су га учиниле бесмртним. Ма шта се заборавило, Диаспар ће живети и безбедно носити потомке Човека низ реку времена.
Они су остварили само пуки опстанак, али били су задовољни њиме. Постојало је на милионе ствари којима су могли осмислити своје животе од оног часа када би изишли, готово потпуно одрасли, из Дворане Стварања, до тренутка када би се, тек незнатно остарелих тела, враћали у Банке Сећања града. У свету где су сви мушкарци и жене располагали интелигенцијом која би се некада сматрала одличјем генијалности, није могло бити опасности од досаде. Уживање у разговорима и расправама, сложене формалности друштвеног опхонења — већ је и то било довољно да заокупи претежан део једног људског века. Осим тога, постојала су и велика формална претресања, када би читав град као опчињен слушао док би се најизврснији умови огледали и борили да досегну оне планинске врхове философије, који су били неосвојиви, али и чији изазов никада није јењавао.
Ниједан мушкарац или жена нису били без неког интелектуалног интересовања коме би се предавали. Еристон је, на пример, проводио највећи део времена у распредањима са Централним Компјутером, који је дословце бдио над целим градом, али је ипак имао времена да води мноштво истовремених расправа са сваким ко би пожелео да опроба своју домишљатост спрам његове. Већ три стотине година, Еристон се упирао да створи логичке парадоксе које машина не би била у стању да разреши. Није очекивао да ће постићи неки већи успех бар у још неколико живота.
Етанијина занимања била су више естетке природе. Она је замишљала и правила, уз помоћ организера материје, тродимензионалне плетенасте творевине тако задивљујуће сложености да су одиста представљале крајње замршене тополошке проблеме. Њена дела могла су се видети свуда по Диаспару, а било је и таквих која су стајала утеловљена у подовима великих кореографских дворана, где су се користила као потке за поставке нове балетске уметности или као играчки мотиви.
Оваква бављења могла су изгледати јалова онима који нису располагали са довољно продуховљености којом би просудили њихове тананости. Али у Диаспару није било никога ко није разумео понешто од онога што су Еристон и Етанија покушавали да остваре, и ко и сам није имао неко слично интересовање.
Атлетика и разни спортови, укључујући ту и многе који су се могли упражњавати само контролом силе теже, чинили су пријатним првих неколико векова младости. Што се пустоловина и вежбања маште тиче, саге су нудиле све што се могло пожелети. Оне су представљале неизбежан завршни производ настојања да се створи савршена опсена стварности — настојања које је почело када су људи по први пут репродуковали покретне слике и снимили звук, а затим употребили ове технике да би опатворили призоре из стварног или замишљеног живота. У сагама, све опсене биле су беспрекорне, пошто су сви утисци чула потицали непосредно из мозга, док су ометајући подражаји бивали одстрањивани. Учесник посматрач остајао је потпуно одсечен од стварности докле год је пустоловима трајала, било је то као да је живео у сну, а ипак веровао да је будан.
У свету поретка и постојаности, који се у својим главним одликама није мењао милијарду година, можда није било изненанујуће установити замашно интересовање за игре на срећу.
Људски род је одувек био опчињен тајнама окретања коцкица, распореда карата у шпилу, кружења куглице на рулету. На својим најнижим нивоима, ово интересовање имало је у залену пуку похлепу; таквом једном осећању није, менутим, било места у свету где је свако могао да поседује оно што му је с разлогом било потребно. Када је ова побуда отпала, остала је само чистоинтелектуална опчињеност случајем, која је заводљиво мамила и најумније духове.
Машине које су се понашале потпуно насумично и збивања чији се исход никако није могао предвидети, ма са колико се информација располагало, пружали су подједнака и изванредна уживања како философима, тако и коцкарима.
Коначно, свим људима су стајали на располагању још и спојени светови љубави и уметности.
Спојени, зато што љубав без уметности представља само пуко утаживање жеље, а у уметности се не може уживати уколико јој се не прине с љубављу.