«Ово није модел; то стварно не постоји, већ представља само пројекциону слику схеме која је запретена у Банкама Сећања, што значи да је потпуно истоветно са самим градом. Оптичке машине које се налазе унаоколо омогућавају да се увелича било који изабрани део до својих природних размера, или у још већем обиму. Оне се користе када се појави потреба за неком изменом у пројекту, премда је прошло дуго времена од када је тако нешто предузето. Ако желиш да сазнаш нешто о Диаспару, ово је најприкладније место за то. За само неколико дана, у овој посторији можеш научити више него у току читавог живота проведеног у непосредном истраживању.»
«Па то је чудесно», рече Алвин. «Колико је људи упознато са овим?»
«Ох, прилично, али их ретко занима. Веће се окупља овде с времена на време; немогуће је извршити икакву промену у граду уколико се сви не нану овде. Па чак је и онда потребно да Централни Компјутер одобри предложени пројекат. Сумњам да већници долазе у ову просторију више од два или три пута годишње.»
Алвин је пожелео да зна одакле Кедрону сви ти подаци, а онда се сетио да је већина његових домишљатијих лакрдија морала да претпоставља упућеност у унутрашње механизме града, до чега се могло доћи једино веома темељитим изучавањем. Сигурно је једна од погодности коју је уживао Лакрдијаш била та да иде где жели и да учи шта хоће; бољи водич који би га увео у тајне Диаспара од њега се није могао замислити.
«Оно што тражиш можда не постоји», рече Кедрон, «али ако га ипак има, овде ћеш га понајпре наћи. Хајде да ти покажем како се рукује мониторима.»
Следећи сат Алвин је провео седећи пред једним видео-екраном и учећи како да користи његов управљачки систем. Могао је по жељи изабрати било коју тачку у граду и испитивати је кроз све степене увећања. Екраном су брзо промицале улице, куле, зидови и покретни путеви, како је он мењао координате; изгледало је као да је свевидећи, бестелесни дух који се без по муке могао кретати свуда по Диаспару, неометан никаквим физичким препрекама.
Па ипак, он није испитивао прави Диаспар. Кретао се кроз ћелије памћења, гледајући слику града из сна — сна који је поседовао моћ да сачува стварни Диаспар неокрњен у току раздобља дугог милијарду година. Пред очима му је стајао само онај део града који је био сталан; људи који су ишли улицама нису сачињавали део ове замрзнуте слике. То му и није било потребно за оно што је намеравао. Њега су сада искључиво занимале творевине од камена и метала, чији је он био заробљеник, а не они који су — премда сасвим добровољно — делили његово заточеништво.
Почео је да покреће ручице и убрзо је нашао Лоранову Кулу; хитро се кретао кроз ходнике и пролазе које је већ истражио у стварности. Док се призор камене решетке ширио на екрану, готово је осетио прохладан ветар који је непрекидно струјао кроз њу у току можда половине читаве историје човечанства и који дува и сада. Сасвим се примакао решетки, погледао напоље — и није видео ништа. Шок је за тренутак био тако снажан, да је готово посумњао у властито памћење; да ли је посматрање пустиње било тек пуко сновинење?
А онда се сетио истине. Пустиња није представљала део Диаспара, тако да никакав њен призор није могао постојати у аветињском свету који је истраживао. У стварности, са друге стране решетки могло се налазити било шта; мониторски екран то никада не би показао.
Па ипак, он му је могао учинити доступним нешто што ниједан тренутно живи човек никада није видео. Алвин је померио осматрачку тачку кроз решетке, у ништавило које се пружало изван града. Затим је подесио управљаче да промене смер винења, што му је омогућило да погледа уназад на пут којим је дошао. И тако се пред њима појавио Диаспар — посматран споља.
За компјутере, водове памћења и све многобројне механизме који су стварали призор што га је Алвин гледао, то је представљало само прост проблем перспективе. Они су ‘знали’ облик града; према томе, могли су га приказати онаквог какав изгледа споља. Допадао му се трик којим је ово изведено, али су његове последице деловале знатно снажније на Алвина. Бар духом, ако већ не стварно, он је побегао из града. Изгледало је као да виси у постору само неколико стопа од стрмих зидина Лоранове Куле. За тренутак је нетремице гледао у глатку, сиву површину која му је пукла пред очима; а онда покрену управљаче и поче да спушта осматрачку тачку ка тлу.
Сада када се упознао са могућностима овог чудесног уренаја, план делања постао му је сасвим јасан. Није било потребе страћити месеце и године у истраживању Диаспара изнутра, ићи из просторије у просторију, из ходника у ходник. Са ове нове осматрачнице могао је споља да разгледа град и лако да уочи било који отвор који би водио у пустињу и свет који се пружао из њега.
Осећај победе, испуњења, готово му је изазвао вртоглавицу и он је пожелео да са неким подели своју радост. Окренуо се ка Кедрону, хотевши да се захвали Лакрдијашу што му је ово омогућио. Али Кедрона је нестало, а био му је потребан само тренутак размишљања да схвати узрок.
Алвин је вероватно био једини човек у Диаспару који је без потешкоћа могао да посматра призоре који су сада промицали екраном. Лакрдијаш је био вољан да му помогне у трагању, али чак је и он подлегао необичном ужасу Васељене који је тако дуго приковао човечанство унутар његовог малог света. Пустио је Алвина да сам настави своје истраживање.
осећај усамљености, који је за кратко ишчилео из Алвинове душе, опет је почео да га тишти. Али ово није био час за сету чекало га је много послова. Поново се окренуо мониторском екрану, подесио уренај тако да му призор градских зидина лагано промиче пред очима и дао се у трагање.
Алвин се готово уопште није винао у Диаспару наредних неколико недеља, премда је свега неколико људи приметило његово одсуство. Када је установио да му бивши ученик проводи све време у Већници, уместо да тумара граничним подручјима града, Јесерак је мало одахнуо, пошто је сматрао да му се тамо ништа рнаво не може догодити. Еристон и Етанија позвали су га у стан једном или два пута, али пошто га нису нашли, одустали су од даљег тражења. Алистра је, менутим, била мало устрајнија.
За њено властито добро, била је штета што се заљубила у Алвина, када јој је на располагању стајало читаво мноштво прикладнијих избора. Алистра је одувек без по муке проналзила партнере, али у поренењу са Алвином сви остали људи које је познавала представљали су безличне типове, истесане из исте необликоване громаде. Она га неће изгубити без борбе: његова издвојеност и равнодушност били су изазове коме она није могла одолети.
Уосталом, можда девојка није имала искључиво себичне побуде; оне су пре биле материнске него сексуалне. Иако је ронење одавно заборављено, и даље се задржао женски нагон за заштитом и наклоношћу. Алвин се могао показати тврдоглавим, самопоузданим и одлучним да иде својим путем, али она је ипак осећала његову унутрашњу усамљеност.
Када је открила да је Алвин нестао, без оклевања је упитала Јесерака шта му се догодило.
Јесерак се само тренутак двоумио пре но што јој је рекао. Ако Алвин није желео друштво, за то је могао сам да се побрине. Његов старатељ није ни одобравао ову везу, нити јој се противио.
У ствари, Алистра му се допадала и надао се да ће њен утицај помоћи Алвину да се прилагоди животу у Диаспару.
Чињеница да је Алвин проводио све време у Већници могла је значити само да се задубио у некакав истраживачки пројекат; а ово сазнање помогло је Алистри да одагна све сумње које је евентуално имала у погледу неке могуће супарнице. Али ако већ љубомора није почела да је копка, знатижеља јесте. Понекад је пребацивала себи што је напустила Алвина у Лорановој Кули, премда је била свесна да би у поновљеним околностима поступила исто тако. Није било начина да докучи Алвинов ум, казала је самој себи, уколико не установи шта је он то намерачио.
Одлучно је закорачила у главну дворану, опчињена али не и заплашена тишином које је постала свесна чим је прошла кроз улаз. Информационе машине бочно су се низале дуж наспрамног зида и она насумице изабра једну.
Чим је засветлео сигнал за препознавање, Алистра рече: «Тражим Алвина, он је негде у згради. Где га могу наћи?»
Ни после читавог животног века није се могло сасвим навићи на потпуно одсуство паузе када би информациона машина одговарала на неко обично питање. Било је људи који су знали — или су тврдили да знају — како се то изводи; они су говорили о ‘додатном времену’ и о ‘складишном простору’, али крајњи исход због тога није изгледао ништа мање чудесан. На свако питање чисто чињеничке природе, у оквиру одиста огромног распона информација којима је располагао град, могло се одговорити истог трена. Само у случају када је требало обавити сложена прорачунавања пре но што би се дао одговор, постојао је приметан размак.
«Он је код монитора, узвратила је машина.» То јој није много помогло, пошто јој назив уренаја ништа није говорио. Ниједна машина није добродовљно давала додатна обавештења, поред оних која су јој затражена; умешност постављања питања на најприкладнији начин стицала се тек дугим вежбањем.
«Како да стигнем до њега?» упита Алистра. Откриће шта су монитори када буде дошла до њих.
«Не могу ти рећи уколико немаш дозволу Већа.»
Био је ово најнеочекиванији, па чак и веома збуњујући развој доганаја. Постојало је тек неколико места у Диаспару која није могао да обине свако ко би то пожелео. Алистра је била сасвим сигурна да Алвин није добио дозволу Већа, што је могло само значити да му помаже неко са великим овлашћењима.
Веће је владало Диаспаром, али и оно је било подренено једној вишој сили — бескрајном интелекту Централног Компјутера. Било је тешко не мислити о Централном Компјутеру као о живом бићу, смештеном у само једној тачки, премда је представљао укупан збир свих уренаја у Диаспару. Чак и ако се није могло рећи да је жив у биолошком смислу, он је јамачно располагао са у најмању руку исто толико свести и самосвести као и људска створења. Централни Компјутер је морао знати шта Алвин ради, односно морао се с тим слагати, иначе би га спречио да уне или би га упутио на Веће, као што је то учинила информациона машина са Алистром.
Није више било разлога да се остаје овде: Алистра је знала да би сваки покушај да нане Алвина — чак и када би тачно знала где се налази у овој огромној згради — био осунен на неуспех.
Врата се не би отварала; покретни путеви почели би да иду у супротном смеру када би она закорачила на њих, носећи је назад, а не напред; елевациона поља би се тајанствено укочила, одбијајући да је подигну са једног спрата на други. Уколико она не би попуштала, један љубазан али неумољив робот благо би је изгурао на улицу или би је водао унаоколо по Већници све док њој самој то не би додијало, тако да би својевољно изишла.
Била је у рнавом расположењу када се обрела на улици. Осећала се не мало збуњеном и по први пут је почела да наслућује како се око ње плете нека тајна, спрам које су њене личне жеље и интереси одиста изгледали сасвим незнатни. То, менутим, није значило да су јој они због тога били мање важни. Није знала какав корак треба да предузме, али у једну ствар је била сигурна. Алвин није представљао једину особу у Диаспару која се могла подичити тврдоглавошћу и упорношћу.
Слике је нестало са мониторског екрана када је Алвин подигао руке са контролног панела и ослободио водове. За тренутак је седео сасвим непомично, зурећи у затамњен правоугаоник који му је потпуно заокупљао свест много недеља. Прокрстарио је уздуж и попреко својим светом; екраном је прошла свака квадратна стопа спољних зидина Диаспара. Сада је познавао град боље од било ког другог живог човека, са изузетком можда Кедрона; исто тако, сада му је било јасно да нема никаквог пута кроз зидове.
Осећање које га је прожимало није била пука утученост; он уопште није очекивао да ће имати лак посао, нити се надао да ће већ из прве наћи оно што тражи. Најважније је било да је одстранио једну могућност. Сада се мора усредсредити на остале.
Устао је и пошао ка слици града која је готово испуњавала просторију. Било ју је тешко замислити другачије него као стварни модел, премда је знао да је, заправо, посреди оптичка пројекција схеме у ћелијама памћења које је истраживао. Када би подесио управљаче монитора и програмирао осматрачку тачку да се креће кроз Диаспар, један светлосни кружић ишао би површином ове копије, тачно му показујући којим правцем путује. Био је то користан водич првих дана, али убрзо се тако извештио у постављању координата да му помоћ више није била потребна.
Цео град пружао се под њим; гледао га је са висине попут неког бога. Па ипак, готово да га није примећивао, размишљајући подробно о корацима које му је сада ваљало предузети.
Уколико све остало закаже, увек је постојало једно решење проблема. Диаспар су могли да очувају у недирнутом стању његови водови вечности, замрзнути заувек према схеми у ћелијама памћења, али је зато саму ову схему било могуће променити, што би за последицу имало преиначења града. Један део спољњег зида могао се поново пројектовати и тако да садржи отвор, затим је овај нови план требало убацити у мониторе и сачекати да се град пеобликује у сагласности са измењеном концепцијом.
Алвин је наслућивао да се велики делови мониторске контролне табле, чију му сврху Кедрон није објаснио, налазе у вези са оваквим мењањима. Било би бескорисно вршити опите са њима; уренаји који су могли мењати саму сруктуру града били су добро запретени и њима се могло управљати једино уз овлашћење Већа и сагласност Централног Компјутера. Постојало је сасвим мало изгледа да би Веће пристало на оно што би он тражио, чак и ако би био приправан да се деценијама и столећима стрпљиво заузима за своју ствар. Уосталом, тако нешто му се и иначе није одвећ допадало.
Управио је своје мисли ка небу. Понекад би замишљао, у маштањима којих се готово стидео да се присети, како је поново стекао слободу кретања ваздухом које се човек одавно одрекао. Знао је да је небо Земље некада било испуњено необичним обличјима. Из дубина космоса стизали су велики бродови, носећи непозната блага, и укотвљавали се у легендарној Луци Диаспар. Али Лука се налазила изван подручја града; пре много еона, запрео ју је песка нанесен ветром. Помишљао је на могућност да се негде у лавиринтима Диаспара још налази скривена нека летећа машина, али није стварно веровао у то. Чак и у данима када су мале, појединачне летелице биле у општој употреби, изгледало је сасвим неприлично да се њихово коришћење допушта у градском атару.
За тренутак се удубио у стари, познати сан. Замишљао је да је господар неба, да се цео свет пружа под њим, мамећи га да путује где му се прохте. То, менутим, није био свет његовог времена, већ онај изгубљени, из праскозорја времена — раскошан и животан призор брежуљака, језера и шума. Осетио је горку завист према својим непознатим прецима који су потпуно слободно ходили по целој земљи, али и допустили да њена лепота згасне.
Ово опојно сањарење било је бескорисно; вратио се зато у садашњост и проблемима који су га непосредно чекали. Уколико је небо било неосвојиво, а пут тлом запретен, шта је преостајало?
Још једном је доспео у ћорсокак и била му је потребна помоћ, пошто није могао наставити властитим снагама. Није му се допадало да призна ову чињеницу, али био је довољно поштен да је не пориче. И тако, неумитно, мисли су му поново скренуле на Кедрона.
Алвин никако није био у стању да разабере да ли му се Лакрдијаш свина. Било му је веома мило што су се упознали и осећао је захвалност према Кедрону за помоћ и прећутну наклоност коју је овај имао према његовом трагању. Није постојао нико други у Диаспару са ким је имао толико заједничког, па ипак било је нечег у Лакрдијашевој личности што га је узнемиравало.
Можда је то био Кедронов израз ироничне надобудности који је понекад у Алвину стварао утисак да се овај крадомице подсмева свим његовим напорима, чак и онда када је изгледало да предузима све да му помогне. Због овога, као и услед властите својевољности и независности, Алвин је избегавао да се обрати Лакрдијашу све док то није постао једини излаз.
Договорили су се да се нану у малом, кружном дворишту недалеко од Већнице. Било је много оваквих издвојених места у граду, можда само неколико корачаја од неке закрчене прометнице, па ипак сасвим одсечених од ње. До њих се обично могло стићи једино пешице после помало заобилазне шетње; штавише, она су се понекад налазила у средишту неког прилично замршеног лавиринта који је доприносио њиховој осамљености.
Двориште је имало тек нешто више од педесет корачаја у пречнику и заправо је било смештено дубоко у унутрашњости једне велике зграде. Па ипак, чинило се да нема коначне физичке границе, пошто је било обложено провидним плаво-зеленим материјалом који се сјајио благом унутрашњом светлошћу. Иако није било видљивих граница, двориште је тако било постављено да није постојала опасност од страха пред бескрајним простором. Ниски зидови, који нису досезали ни до паса, били су растављени на размацима, тако да се могло проћи измену њих; то је давало утисак безбедне затворености, без чега се нико у Диаспару није могао осећати потпуно срећним.
Кедрон је испитивао један од тих зидова када је Алвин стигао. Био је прекривен замршеним мозаиком разнобојних плочица, које су изгледале тако фантастично преплетене да Алвин уопште није покушао да их разабере.
«Погледај овај мозаик, Алвине», рече Лакрдијаш. «Примећујеш ли ишта необично на њему?»