The Moon Moth
Превео Горан Павелић
Кућа-брод била је саграђена према најстрожим стандардима сиренског мајсторства, што значи толико близу савршенству колико то људско око може запазити. На дашчаном поду од улаштеног тамног дрвета нису се видјели спојеви, засуни од платонских заковица били су сјајно улаштени. По стилу, брод је био масиван, широких греда, чврст попут саме обале, али не и незграпан или тромих линија. Предњи дио се пропињао попут лабудових груди, прамац се високо уздизао и савијао према напријед држећи жељезну свјетиљку. Врата су била истесана из дасака шареног, црнозеленог дрвета; прозори бијаху с много окана, остакљени квадратима лискуна, попрскани ружичасто, плаво, свијетлозелено и љубичасто. У предњем дијелу бијаху радни простори и собе за робове; у средини су биле двије спаваће кабине, салон за вечере и салон за боравак из којег се излазило на проматрачку палубу на крми.
Таква је била кућа-брод Едвера Тисселла, али га власништво није испуњавало ни поносом ни задовољством. Кућа-брод се отрцала.
Сагови су се офуцали; изрезбарене плоче су напукле; жељезна свјетиљка улекнула се од рђе. Прије седамдесет година, код преузимања брода, први власник почастио је градитеља и сам био почашћен; трансакција (а тај је процес представљао нешто више од обичне примопредаје) је повећавала углед обојице. Међутим то је вријеме давно прошло; сада кућа-брод није одисала никаквим угледом. Едвер Тисселл, настањен на Сирени тек три мјесеца уочавао је тај недостатак, али није могао учинити ништа у вези с тиме: та кућа-брод била је најбоље што је могао добити. Сједио је на стражњој палуби вјежбајући гангу, инструмент налик на цитру, не већи од његове руке. Стотињак метара према обали, пјена валова обликовала је појас бијеле плаже; отрага је расла прашума и према небу оцртавала су се стјеновита црна брда. Изнад главе сјала је мутно и бијело Ми-реилле, као кроз замршену паучину; лице оцеана бљештало је и свијетлило сјајем бисера. Слика је била позната, али не и досадна као ганга на којој је вјежбао већ два сата, дрндајући сиренске скале, стварајући акорде, прелазећи једноставне прогресије.
Спустио је гангу и узео зачинко, малу звучну кутију оковану типкама које се свирају десном руком. Притисак на типке тјерао је зрак кроз трске у самим типкама, стварајући тонове као код хармонике. Тисселл одсвира десетак брзих скала без много грешака.
Од шест инструмената које је намјеравао научити свирати, зачинко се показао најмање непослушан (наравно, осим хyмеркина, клопоћућег, дрндајућег, куцкајућег предмета од дрвета и камена који се користи само за робове).
Тисселл је вјежбао још десет минута и одложио зачинко. Испружио је руке и савио прсте. Од доласка сваки је будан тренутак био посвећен инструментима: хyмеркину, ганги, зачинку, киву, страпану, гомапарду[1]. Увјежбавао је скале у деветнаест кључева и четири старе љествице, акорде без броја, интервале незамисливе на домовинским планетима. Трилирања, арпеђа, гутања; кликтави стопови и назализација; пригушивање и увећавање полутонова; вибрата и вучји тонови; испупчења и уду-бљења. Вјежбао је упорном, смртном ревношћу у којој је његов концепт глазбе као извора задовољства одавно био изгубљен, Погледавши инструменте, Тисселл се одупре жељи да их свих шест завитла у Титаниц.
Устаде, прође кроз салон за примање, салон за вечеру, кроз ходник крај кухиње и изиђе на предњу палубу. Нагне се преко ограде и завири у ограђени обор испод разине мора гдје су Тобy и Рекс, робови, упрезали голем-рибе за тједни излет до Фана, осам миља сјеверно.
Најмлађа риба, заиграна или нервозна, нагло је урањала и израњала.
Њена усиљена црна губица изрони и Тисселл осјети чудну мучнину гледајући је у лице: риба није имала маске!
Тисселл се нелагодно насмије, опипавши властиту маску Мјесечева мољца. Без сумње, навикавао се на Сирену! Значајан ниво је постигнут ако га је голо лице рибе шокирало!
Рибе напокон бијаху упрегнуте; Тобy и Рекс су се попели, црвених сјајних тијела, а црне платнене маске приањале су им уз лица.
Игнорирајући Тисселла затворили су обор и дигли сидро. Голем-рибе потегну, узде се напну и кућа-брод крене према сјеверу.
Враћајући се на стражњу палубу, Тисселл узме страпан — округлу звучну кутију двадесетак центиметара у промјеру. Четрдесет и шест жица ширило се из средишње точке до обода гдје су се спајале са звонцем или звучном полугом. Трзањем, звончићи су звонили и шипке брујале; ударањем, инструмент се оглашавао звонким, звецкавим звуком. Вјешто свиран давао је угодно реске дисонанце и стварао изражајан дојам; у невјештој руци резултати су били мање сретни, па чак налик и на случајну буку. На страпану је Тисселл био најслабији и зато је вјежбао концентриран цијелим путем на сјевер.
Кроз одређено вријеме кућа-брод приближила се пловећем граду.
Голем-рибе су испрегнуте, кућа-брод привезана уз моло. По доку ред беспосличара проучавао је и мјерио сваки дио куће-брода, робове и самог Тисселла, по сиренском обичају Тисселл, још ненавикнут на такво детаљно испитивање, осјећао се узнемирен још више због непокретности маски. Самоувјерено поправљајући свог Мјесечева Мољца, спусти се Ијествама на док.
Један роб који је чучао устане, чланцима прстињу дотакне црну тканину на челу и запјева у три-тонској фрази питања: — Мјесечев Мољац преда мном вјеројатно сер Едвер Тисселл лично јест?
Тисселл покуца хyмеркин објешен о појас и отпјева: —«Ја јесам Сер Тисселл.»
— Почашћен сам повјерењем — запјева роб. — Три дана од зоре до мрака на доку сам чекао ја; три ноћи од мрака до зоре на сплави испод овог истог дока чучао сам, слушајући кораке Ноћника. И напокон опазим маску Сер Тисселла.
Тисселл нестрпљиво зачегрта на хyмеркину: — Која је природа тог повјерења?
— Поруку носим, Сер Тисселл. Вама је намијењена.
Тисселл испружи лијеву руку, свирајући хyмеркин десном.
— Дај ми поруку.
— Одмах, Сер Тисселл.
На поруци је било крупно исписано:
ХИТНА ВЕЗА! ПОЖУРИТИ!
Тисселл отвори коверту. Поруку је потписао Кастел Кромартин.
Главни шеф Међудвјетског полицијског одбора, а након формалног поздрава слиједило је:
«АПСОЛУТНО ХИТНО извршити слиједећа наређења! На свемирском броду Карина Крузејро, одредиште Фан, датум доласка 10. сијечња УВ, налази се познати убојица Хаксо Ангмарк. Дочекати га на доласку одговарајућим ауторитетом, задржати и затворити тог човјека. Ова наређења успјешно извршити. Неуспјех неприхватљив.
ПАЖЊА! Хаксо Ангмарк врло је опасан. Убити га без оклијевања у случају икаква отпора.»
Тисселл запрепаштено проучи поруку. Долазећи на Фан као конзуларни представник није очекивао ништа оваквог; није осјећао наклоности ни способности да се бави опасним убојицом. Замишљено протрља чупави сиви образ своје маске. Ситуација није изгледала потпуно безнадна; Естебан Ролвер, директор свемирске луке, без сумње ће помоћи, а можда и дати вод робова.
С више наде, Тисселл поново прочита поруку. Десети сијечња универзалног времена. Погледа у конверзијски календар. Данас је четрдесети дан Доба горког нектара — Тисселл повуче прст низ колону и стане. Десети сијечња. Данас.
Удаљена грмљавина привуче му пажњу. Из магле се спуштао мутан облик; орбитални такси се враћао из сусрета са Карина Крузејром.
Тисселл поново прочита поруку, подигне главу и загледа се у брод који се спуштао. На њему би требао бити Хаксо Ангмарк. За пет минута стат ће на тло Сирене. Формалности приземљења задржат ће га још којих двадесет минута. Плато за приземљење налазио се отприлике миљу и по удаљен, повезан с Фаном путем који је вијугао кроз брежуљке.
Тисселл се окрене робу. — Када је стигла порука? Роб се нагне напријед не схваћајући. Тисселл преправи питање, пјевајући уз лупетање хyмеркина: — Порука ова: колико дуго уживао си у чувању њену?
Роб отпјева: — Дуге сам дане чекао на молу, враћајући се на сплав са знацима мрака. Моје је бдјење награђено сада, ја видим Сер Тисселла.
Тисселл се окрене и разљућен крене уз док. Неспособни, неефикасни Сиренци! Зашто му нису предали поруку на кућу-брод?
Двадесет пет минута — сада већ двадесет двије…
Тисселл застане на шеталишту, погледа десно и лијево, надајући се чуду: да се бар појави некакав зрачни пријевоз и да га брзо пребаци до свемирске луке, гдје би са Ролверовом помоћи још могао задржати Хаксо Ангмарка. Или, што би било још боље, можда га затекне друга порука која поништава прву. Нешто, било што… Али на Сирени није било зрачног пријевоза и никаква друга порука није могла стићи. На крају шеталишта дизао се биједан ред сталних зграда од камена и жељеза, тако осигураних од покушаја Ноћника. Коњушар се налазио у једној од зграда и док је Тисселл гледао, изјаше на гуштероликој јахаћој животињи човјек с прекрасном маском од бисера и сребра.
Тисселл скочи. Још је било времена; уз мало среће још може пресрести Хаксо Ангмарка. Пожури преко шеталишта.
Испред низа преградака стајао је коњушар, брижно прегледајући животиње, повремено лаштећи љуску или тјерајући кукца. Било је пет животиња у изврсном стању, свака висине до човјекових рамена, масивних ногу, збијених тијела, тешких клинастих глава. Са предњих очњака, који су били умјетно продужени и заокружени у готово пун круг висили су златни прстени; љуске сваке животиње биле су обојене у облику ромбова: тамнољубичастих и зелених, наранчастих и црних, смеђих и ружичастих, жутих и сребрних.
Тисселл се задихан заустави пред коњушаром. Посегне за кивом и застане, оклијевајући. Може ли се ово сматрати случајним особним сусретом? Можда треба употребити зачинко? Али изражавање његових потреба тешко да захтијева формални приступ. Онда је ипак бољи кив[2]. Ударио је акорд, али грешком је засвирао гангу. Испод маске Тисселл се насмијеши испричавајући; његов однос с коњушарем никако није био основан на интимности. Надао се да је коњушар доброћудне природе, а у сваком случају хитност ситуације није допуштала времена за избор потпуно пригодног инструмента. Ударио је други акорд и изражавајући задиханост, узбуђеност и помањкање вјештине, запјева питање: — Сер Коњушару, имам хитну потребу за брзом животињом. Допустите да изаберем једну из вашег стада.
Коњушар се носио маску знатно сложену, коју Тисселл није успио разазнати: творевину од смеђе лакиране тканине, наборане сиве коже и високо на челу двије велике зелене и гримизне кугле ситних оканаца као очи у кукаца. Дуго је проматрао Тисселла и онда прилично разметљиво одабере свој стимик[3] и одсвира сјајну прогресију трилирања и кругова чију важност Тисселл није схватио. Коњушар запјева: — Сер Мјесечев Мољче, бојим се да пастуси моји погодни нису особи важности ваше.
Тисселл искрено удари у гангу. — Никако; погодно сви изгледају. У журби сам великој и радо ћу прихватити било којег из групе.
Коњушар одсвира крхак спуштајући крешендо: — Сер Мјесечев Мољче — пјевао је — пастуси болесни и прљави јесу. Поласкан сам да вриједним их сматрате за потребе ваше. Прихватити заслужност коју ми нудите ја не могу. И — промијенивши инструменте, засвира хладан цилик на кродатчу[4] — не успијевам препознати побратима и сурадника који ме ословљава тако присно својом гангом.
Значење је било јасно. Тисселл неће добити животињу. Окрене се и потрчи према платоу за спуштање. Иза њега одјекне чегртање коњушарева хyрнеркина — Тисселл није застао да открије да ли је било намијењено коњушаревим робовима или њему.
Претходни конзуларни представник домовинских планета на Сирени био је убијен у Зундару. Маскиран као Убојица из кичме приступио је дјевојци у маски Ноћног Става и због тог кршења правила владања одмах су га главе лишили Црвени Полубог, Сунчев Вилењак и Чаробни Обад. Едвар Тисселл, који тек што је дипломирао на Институту, наименован је његовим насљедником и дата су му три дана да се припреми. Уобичајено контемплативне, чак и опрезне нарави, Тисселл је ово именовање сматрао изазовом. Научио је сиренски језик субцеребралном техником и нашао га једноставним. Тада је у часопису свемирске антропологије прочитао: Глазбених повлачи по струнама ноктом или их удара врховима прстију да произведе разне тихе формалне звуке. Кродатч се користи и као инструмент за вријеђање.
«Становништво Титанског обалног појаса крајње је индивидуалистичко, вјеројатно као посљедица богате околине која не награђује скупно дјеловање. Језик, као одраз ове црте, изражава расположење појединца, његов емоционални став према одређеној ситуацији. Чињенична информација сматра се секундарно важном. Што више, језик се пјева, карактеристично уз пратњу малог инструмента. Резултат је велика потешкоћа у добивању чињеница од становника Фана или забрањеног града Зундара. Човјека ће обасути елегантним аријама и демонстрирањем запањујуће вјештине на једном од бројних музичких инструмената. Посјетилац тог фасцинирајућег свијета због тога мора научити изражавати се у складу с локалним обичајем ако не жели да према њему поступају с потпуним презиром.»