Тисселл протрља браду и настави читати.
«Маске се носе у свако доба у складу с филозофијом да човјека не треба присиљавати да исказује сличност коју су му наметнули фактори изван његове контроле; да је слободан изабрати ону сличност која је највише у складу с његовим стракхом. У цивилизираним дијеловима Сирене, то јест у Титанском приобаљу, човјек дословце никада не показује своје лице; то је његова основна тајна.
Због тога је коцка непозната на Сирени; за сиренски осјећај самопоштовања било би катастрофално стећи предност неким другим начином осим изражавањем стракха. Ријеч» срећа «нема превода у сиренском језику.»
Тисселл напише другу биљешку: Набавити маску. Музеј? Драмско удружење?
Прочитао је чланак и пожурио да заврши припреме, а сљедећег се дана укрцао на Астрогуард, на први дио пута према Сирени.
Орбитални брод спустио се у сиренску свемирску луку, топазни круг осамљен међу црним, зеленим и тамнољубичастим бреговима. Када се брод приземљио, Едвер Тисселл изиђе. Дочекао га је Естебан Ролвер, локални заступник Свемирског транспорта. Ролвер подигне руке и коракне унатраг. — Твоја маска — повиче пригушено. — Гдје ти је маска?
Тисселл одврати прилично самосвјесно: — Нисам био сигуран…
— Стави је — рече Ролвер, окренувши се. Он сам носио је творевину од тамнозелених плочица и плаво лакираног дрвета. Црна пера избијала су из образа, а под брадом му је висио црно-бијели чуперак; крајњи ефект био је да је то особа подругљива и послушна.
Тисселл причврсти маску на лице, не знајући да из свега направи шалу или да задржи резервираност с обзиром на свој положај.
— Јеси ли маскиран? — упита Ролвер преко рамена.
Тисселл потврдно одговори и Ролвер се окрене. Маска му је скривала израз лица, али му рука несвјесно крене према типкама објешеним о бок. Инструмент зазвучи трилирањем шока и пристојне запрепаштености. — Не можеш носити ту маску! — запјева Ролвер. — Гдје си је уопће набавио?
— То је копија маске из музеја у Полиполису — изјави Тисселл укочено. — Сигуран сам да је аутентична.
Ролвер кимне, а маска је изгледала подругљивије него прије. — Аутентична јест. То је варијанта типа познатог под именом Побједник Морских Змајева, а носе је у церемонијалним процесијама особе великог угледа — принчеви, јунаци, занатски мајстори, велики глазбеници.
— Нисам знао…
Ролвер учини гесту слабог разумијевања: — Научит ћеш то у своје вријеме. Погледај моју маску. Данас носим Језерску Птицу. Особе малог угледа, као на примјер ти или неки други посјетилац с вањских планета, носи нешто овакво.
— Чудно — рече Ролвер када су кренули преко писте према ниској бетонској згради. — Претпостављао сам да човјек може носити коју год маску жели.
— Наравно — рече Ролвер. — Носи коју год маску хоћеш — ако стојиш иза ње. На примјер, ова Језерска птица. Носим је да покажем да не допуштам себи превише. Не тврдим да посједујем мудрост, жустрину, свестраност, музичку надареност, суровост или било коју од туцет сиренских врлина.
— Разговора ради — рече Тисселл — што би се догодило да прошетам улицама Зундара овако маскиран?
Ролвер се насмије пригушено испод маске: — Када би прошетао доковима Зундара — тамо нема улица — било како маскиран, био би мртав за један сат. То се догодило Бенку, твом претходнику. Није се знао владати. Нитко од нас странаца не зна се владати. У Фану нас толерирају толико дуго док се држимо нашег мјеста. Али овако опремљен не би могао прошетати чак ни Фаном. Нетко тко носи Ватрену Змију или Вилењака Грмљавине — то јест, маске — стао би ти на пут. Засвирао би кродатч и ако не би успио изазвати његову смионост пасажем на скараниију[5], вражјем инструменту, засвирао би свој хyмеркин — инструмент који користимо за робове. То је крајњи израз презира. Или би ударио у свој гонг за двобој и напао те одмах на мјесту.
— Нисам имао појма да су људи овдје толико горопадни — рече Тисселл пригушено.
Ролвер слегне раменима и отвори масивна челична врата свог уреда. — Неке се ствари могу учинити на Главном тргу Полиполиса, а да не изазову критику.
— Да, то је истина — рече Тисселл. Погледа по уреду. — Чему толико осигурање? Бетон, челик?
— Заштита од дивљака — рече Ролвер. — Силазе с планина ноћу, краду што могу и убијају сваког кога нађу на обали.
Приђе ормару и извади маску. — Ево. Употријеби овог Мјесечевог Мољца; неће ти донијети неприлике.
Тисселл без одушевљења прегледа маску. Била је направљена од крзна мишје боје, с обје стране уста имала је чуперке длака и пар пера налик на антене на челу. Бијеле чипкасте ресе висиле су са сљепочица, а под очима су били црвени набори — све скупа тугаљив и комичан ефект.
— Означава ли ова маска некакав углед — упита Тисселл.
— Не баш велики.
— Али ја сам конзуларни представник — рече Тисселл. — Представљам домовинске планете, стотине милијарди људи.
— Ако домовинске планете желе да њихов представник носи маску Побједника Морских Змајева, онда је боље да пошаљу таква човјека.
— Разумијем — скрушено рече Тисселл. — Па, ако баш морам…
Ролвер пристојно погледа у страну док је Тисселл скидао Побједника Морских Змајева и навукао скромнијег Мјесечевог Мољца преко главе — Претпостављам да могу наћи нешто згодније у некој трговини — рече Тисселл. — Рекли су ми да човјек једноставно уђе и узме оно што жели, зар не?
Ролвер критички погледа Тисселла: — Ова је маска, бар привремено, савршено погодна. И важно је да ништа не узимаш у трговинама док не знаш стракх вриједност ствари које желиш. Власник губи углед ако особа малог стракха слободно оде с његовим најбољим радом.
Тисселл огорчено затресе главом: — Ништа од тога ми нису рекли!
Знао сам за маске, наравно, и помно поштење занатлија, али ово инзистирање на угледу, стракху, како год да се зове…
— Није важно — рече Ролвер. — Након годину-двије почет ћеш се сналазити. Претпостављам да говориш језик?
— Ох. да. Свакако.
— Које инструменте свираш?
— Па, колико сам разумио, било који мали инструмент је погодан, а могу и само пјевати.
— Врло неточно. Само робови пјевају без пратње. Предлажем ти да научиш свирати сљедеће инструменте чим прије: хyмеркин за робове. Гангу за разговор с блиским пријатељима или неким тек мало мањим по стракху. Кив за пригодно, пристојно питање. Зачинко за формалне ствари. Страпан или кродатч за теби друштвено ниже — у твом случају ако желиш неког увриједити. Гомапард или контракамантхил за церемонијале. На тренутак размисли. — Цребарин, водена лутња и слобо такођер су врло корисни, али можда је боље да прво научиш инструменте које сам набројао. Они би ти требали омогућити најрудиментарније начине комуницирања.
— Да не претјерујеш? — упита Тисселл. — Или се шалиш?
Ролвер се сјетно насмије — Никако. Прије свега, треба ти кућа-брод. А онда ће ти требати робови.
Ролвер је одвео Тисселла из луке на докове Фана, шетали су сат и по угодним путем испод големог дрвећа препуног воћа, житних махуна, врећица шећерног сока.
— Тренутно — рече Колвер — у Фану се налазе само четири странца, укључујући и тебе. Одвест ћу те до Велибуса, нашег трговачког заступника. Мислим да има једну стару кућу-брод коју би ти могао дати.
Цорнеиy Велибус живио је у Фану петнаест година, стекавши довољно стракха да би могао носити маску Јужног Вјетра с ауторитетом. Била је направљена од плавог диска с инкрустацијама од лапис-лазулија. окружена ауреолом свјетлуцаве змијске коже. Срдачнији и веселији од Ролвера, не само да је опскрбио Тисселла кућомбродом него и разним музичким инструментима и паром робова.
Сметен том дарежљивошћу, Тисселл промрмља нешто о плаћању, али га Велибус пресијече великодушном гестом. — Моје драге момче, ово је Сирена. Овакве ситнице не стоје ништа.
— Али кућа-брод…
Велибус одсвира уљудну малу фразу на киву. — Бит ћу искрен, Сер Тисселл. Брод је стар и помало отрцан. Ја га не могу користити; шкодило би мом статусу. Љупка мелодија попратила је његове ријечи.
— Тебе статус још не мора бринути. Теби је потребно само склониште, комфор и сигурност од Ноћника.
— Ноћника?