— Ох, да. Ролвер их је споменуо.
— Страшна бића. Нећемо о њима. — Дрхтаво трилирање зачује се из кива. — А сада, о робовима. — Покуца замишљено плави диск кажипрстом: — Рекс и Тобy ће бити добри. — Подигне глас и одсвира брзо чегртање на хyмеркину.
«Аван ескс тробу!»
Робиња се појави, носећи неколико десетака уских врпци ружичастог платна и љепушну црну маску на којој су се сјајили цекини од бисера.
«Фаску етц Рекс ае Тобy.»
Рекс и Тобy се појаве, носећи широке маске од црне тканине и црвенкастосмеђе хаљетке од коже. Велибус им се обрати резонтним чегртањем хyмеркина, предајући их њиховом новом господару, обећавши им након тога слободу да се врате на своје родне отоке.
Испружили су се на тлу и запјевали покорности Тисселлу меким, храпавим гласовима. Тисселл се нервозно насмије и проговори на сиренском. — Идите на кућу-брод, добро је очистите и донесите хране.
Тобy и Рекс тупо су гледали кроз рупе на маскама. Велибус понови наређења пратећи се хyмеркином. Робови се поклоне и оду.
Тисселл је запрепаштено гледао инструмент. — Немам благог појма како да научим свирати ове ствари.
Велибус се окрене Ролверу: — Што је с Кершаулом? Можемо ли га увјерити да да неке основне инструкције Сер Тисселлу?
Ролвер кимне замишљено: — Кершаул би могао то преузети.
Тисселл упита: — Тко је Кершаул?
— Трећи из наше мале скупине прогнаних — одговори Велибус — антрополог. Јеси ли прочитао Сјајни Зундар? Ритуали на Сирени?
Народ без лица? Не? Штета. Изврсни радови. Кершаул има велики углед и вјерујем да с времена на вријеме посјећује и Зундар. Носи Пећинску Сову, понекад Звјезданог Луталицу, па чак и Мудрог Суца.
— Прешао је на Екваторијалну Змију, — рече Ролвер. — Варијанту с позлаћеним зубима.
— Стварно! — дивио се Велибус. — Заслужио је, морам признати.
Изврстан човјек, добар друг, уистину. — И замишљено удари у зачинко.
Прошла су три мјесеца. Под покровитељством Метју Кершаула, Тисселл је вјежбао хyмеркин, гангу, страпан, кив, гомапард и зачинко. Контра-камантхил[6], кродатч, слобо, водена лутња и други инструменти могу причекати, рекао је Кершаул, док Тисселл не савлада шест основних. Посудио је Тисселлу снимке добро познатих Сиренаца како разговарају у разним расположењима и уз различиту пратњу, тако да би Тисселл могао научити мелодијске конвенције тренутно у моди и усавршити се у суптилностима интонације, различитим ритмовима, контраритмовима, сложеним ритмовима, наговијештеним ритмовима и задржаним ритмовима. Кершаул је тврдио да је сиренска глазба фасцинантна за проучавање и Тисселл се сложио да тај предмет још ни изблиза није истражен. Четврттонско угађање инструмената омогућивало је употребу двадесет и четири тоналитете помножених са пет скала у опћој употреби, а резултат су биле стотину и двадесет различитих скала. Кершаул је ипак препоручио Тисселлу да се усредоточи на учење основних тоналитета сваког инструмента користећи само двије скале.
Без неког важнијег посла у Фану, осим тједних посјета Метју Кершаулу, Тисселл је одвео кућу-брод осам миља јужно и укотвио је у завјетрини стјеновита рта. Да није било сталног вјежбања, овдје би Тисселл водио идиличан живот. Море је било мирно и кристално бистро; обала, обрубљена сивилом, зеленилом и тамнољубичастом бојом шуме, налазила се близу ако је желио протегнути ноге.
Тобy и Рекс имали су просторије у предњем дијелу, а Тисселл је остале просторије имао за себе. С времена на вријеме забављао се идејом о трећем робу, можда младој жени, да дода шарма и весеља друштву, али га је Кершаул одговорио, бојећи се да би интензитет Тисселлове концентрације могао опасти. Тисселл се невољко сложио с тиме и прионуо учењу шест инструмената.
Дани су брзо пролазили. Тисселлу никако нису досадили сјајни призори зоре и заласка сунца: бијели облаци и плаво море у подне; ноћно небо расвијетљено са двадесет и девет звијезда Роја СИ-715. Тједни излет у Фан смањивао је досаду. Тобy и Рекс набављали су храну; Тисселл је посјећивао раскошну кућу-брод Метју Кершаула ради подуке и савјета. И тада, три мјесеца након Тисселлова доласка, стигла је порука која је потпуно пореметила рутину: Хаксо Ангмарк, убојица, агент-провокатор, окрутна и лукава звијер, стигао је на Сирену.
Задржати и затворити тог човјека! гласило је наређење. Пажња!
Хаксо Ангмарк врло је опасан. Убити га без оклијевања!
Тисселл није баш имао кондиције. Трчкарао је педесетак метара док се ниие задихао, а онда је почео ходати: између ниских брежуљака окруњених бијелим бамбусом и црном великом папрати; преко ливада жутих од травнатог ораха, кроз воћњаке и дивље винограде. Двадесет минута је прошло, двадесет и пет: с тежином у желуцу Тисселл је знао да је прекасно. Хаксо Ангмарк се спустио и можда већ пролази овим путем према Фану. Али путем је Тисселл срео само четири особе: дјечачића у лажно-дивљој маски Оточана Алка; двије дјевојке са Црвеном Птицом и Зеленом Птицом; човјека маскирана као Шумског Вилењака. Прилазећи човјеку, Тисселл нагло стане. Да ли је то можда Ангмарк?
Тисселл смисли варку. Храбро приђе човјеку и загледа се у одурну маску. — Ангмарк — повиче језиком домовинских планета — ухапшен си!
Шумски вилењак зурио је не разумијевајући и поново крене својим путем.
Тисселл се постави испред њега. Посегне за гангом, а онда се сјети коњушареве реакције и умјесто тога засвира на сачинку: — Путујеш путем из свемирске луке — запјева. — Што си видио ондје?
Шумски Вилењак зграби ручни рог, који се користи за ругање противнику на бојном пољу, за дозивање животиња, а понекад за показивање грубе и чврсте окрутности. — Гдје путујем и што видим тиче се само мене. У страну стани или ћу ти на лице нагазити. — Закорачи напријед и да Тисселл није скочио у страну, Шумски Вилењак би можда испунио своју пријетњу.
Послије повлачења Тисселл је остао зурећи. Ангмарк? Вјеројатно није, с таквим сигурним руковањем ручним рогом. Тисселл је оклијевао, а затим се окренуно наставио својим путем.
Стигавши у свемирску луку, отишао је равно у уред. Тешка врата била су одшкринута; кад се Тисселл приближио, на вратима се појави човјек. Носио је маску од тамнозелених плочица лиску на, плаво лакираног дрвета и црних пера — Језерска Птица.
— Сер Ролвер — викне Тисселл забринуто — тко је изишао из Карина Крузејра?
Ролвер је дуго проматрао Тисселла. — Зашто питаш?
— Зашто питам? — зачуди се Тисселл. — Зацијело си видио свемирограм који сам примио од Кастел Кромартина!
— Ох, јесам — рече Ролвер. — Свакако. Наравно.
— Добио сам га тек прије пола сата — рече Тисселл огорчено.
— Стигао сам што сам брже могао. Гдје је Ангмарк?
— Претпостављам да је у Фану — рече Ролвер. Тисселл тихо прокуне: — Зашто га ниси задржао, зауставио на неки начин?
Ролвер слегне раменима: — Немам овлаштења, жеље ни могућности да га зауставим.
Тисселл се борио против своје зловоље. Хладним, прорачунатим гласом рече: — На путу сам сусрео човјека с прилично сабласном маском — тањурасте очи, црвене ресе.
— Шумски Вилењак — рече Ролвер. — Ангмарк је донио маску са собом.
— Али свирао је ручни рог — просвједовао је Тисселл. — Како би Ангмарк…
— Сирена му је добро позната; провео је пет година у Фану.
Тисселл зловољно прогунђа. — Кромартин то није споменуо.
— То сви знају — рече Ролвер слегнувши раменима. — Био је трговински заступник прије Велибуса.
— Јесу ли се он и Велибус познавали?
Ролвер се кратко насмије: — Наравно. Али немој сумњати у јадног Велибуса, највише што је учинио је намјештање рачуна; увјеравам те да није друг с убојицама.
— Говорећи о убојицама — рече Тисселл — можеш ли можда посудити какво оружје?
Ролвер га зачуђено погледа. — Дошао си овдје да савладаш Ангмарка голорук?
— Нисам имао избора — рече Тисселл. — Када Кромартин нешто нареди, очекује резултате. У сваком случају и ти си овдје са својим робовима.