Тисселл се окрене и угледа поред себе Пећинску Сову у мрком огртачу сиво-црне боје. Тисселл препозна маску која је симболизирала ученост и стрпљиво истраживање апстрактних идеја; Метју Кершаул носио ју је приликом њихова сусрета прије тједан дана.
— Добро јутро, Сер Кершаул — промрмља Тисселл.
— Како напредујеш у учењу? Јеси ли савладао Ц-дур плус љествицу на гомапарду? Колико се сјећам, обрнути интервали су те збуњивали.
— Увјежбавао сам их — рече Тисселл тмурно. — Но, пошто ће ме вјеројатно ускоро позвати у Полиполис, све је то изгубљено вријеме.
— Ха? Што је сад?
Тисселл му објасни ситуацију у вези с Хаксом Ангмарком.
Кершаул озбиљно кимне. — Сјећам се Ангмарка. Не баш умилна особа, али изврстан музичар, брзих прстију и великим талентом за нове инструменте. — Замишљено је свијао брадицу на маски Пећинске Сове. — Какви су ти планови?
— Немам их — рече Тисселл, свирајући болну фразу на киву. — Немам појма коју маску носи, а ако не знам како изгледа, како да га нађем?
Кершаул је чупкао брадицу: — У прошлости је волио маске из Ексо Цамбијанског циклуса и мислим да је употребио цијели комплет Доњих Становника. Наравно, можда је сада промијенио укус.
— Точно — пожали се Тисселл. — Можда је удаљен десетак метара, а ја то нећу никад знати. — Огорчено погледа низ шеталиште према трговини маскама. — Нитко ми не жели ништа рећи; мислим да их и није брига што убојица шеће њиховим доковима.
— Потпуно точно — сложи се Кершаул. — Сиренски обичаји друкчији су од наших.
— Немају осјећај одговорности — изјави Тисселл. — Сумњам да би човјеку који се утапа бацили конопац.
— Истина је да се не воле мијешати у туђе ствари — сложи се Кершаул. — Истичу особну одговорност и самостојност.
— Занимљиво — рече Тисселл — али још не знам што ћу у вези с Ангмарком.
Кершаул га озбиљно погледа. — Ако пронађеш Ангмарка, што ћеш онда урадити?
— Извршит ћу наређења својег претпостављеног — рече тврдоглаво.
— Ангмарк је опасан човјек — замишљено ће Кершаул. — У предности је пред тобом.
— Не могу мислити о томе. Моја је дужност да га пошаљем натраг у Полиполис. Но, сигуран је, јер немам ни најблажег појма како да га нађем.
Кершаул је размишљао: — Странац се не може сакрити иза маске, бар не од Сиренца. Овдје у Фану смо четворица — Ролвер, Велибус, ти и ја. Ако нови странац покуша започети живјети овдје, такве ће се новости брзо раширити.
— А што ако крене у Зундар?
Кершаул слегне раменима! — Сумњам да ће се усудити. С друге стране… — Кершаул застане спазивши Тисселлову наглу незаинтересираност, те се окрене слиједећи Тисселлов поглед.
Човјек с маском Шумског Вилењака прилазио им је разметљиво низ шеталиште. Кершаул прими Тисселлову руку, задржавајући га, али Тисселл стане на пут Шумском Вилењаку са спремним пиштољем што га је посудио. — Хаксо Ангмарк — повиче — да се ниси помакнуо или ћу те устријелити. Ухапшен си.
— Јеси ли сигуран да је то Ангмарк? — упита Кершаул забринуто.
— Открит ћу — рече Тисселл. — Ангмарк, окрени се и дигни руке.
Шумски Вилењак укочено стане, изненађен и збуњен. Посебне за зачинкони, одсвира упитни арпедо и запјева: — Завто ме гњавиш, Мјесечев Мољче?
Кершаул закорачи напријед и засвира помирбену фразу на свом слобоу. — Бојим се да овдје постоји случај замијењених личности, Сер Шумски Вилењаче. Сер Мјесечев Мољац тражи једног странца с маском Шумског Вилењака.
Глазба Шумског Вилењака постаде раздражена и он нагло узме стимик. — Зар он тврди да ја сам странац? Нека докаже то или га одмазда чека.
Кершаул нелагодно погледа у гомилу што се окупила и још једном одсвира улагујућу мелодију. — Сигуран сам да Сер Мјесечев Мољац…
Шумски га Вилењак прекине фанфарама тонова из скараниија. — Нека докаже то или се припреми да крв потече.
Тисселл рече: — У реду, доказат ћу тврдњу своју. — Иступи, зграби маску Шумског Вилењака. — Да видимо ти лице, које доказат ће тко си!
Шумски Вилењак одскочи запањен. Гомила хукне и удари у злокобно трзање струна и свирање разних инструмената.
Шумски вилењак посегне према шији и повуче конопчић свог гонга за двобој, а другом руком крене према кривој сабљи.
Кершаул иступи, свирајући слобо врло узбуђено. Посрамљен, Тисселл се макне у страну, свјестан ружног мрмљања гомиле.
Кершаул је пјевао објашњења и испричавања, Шумски Вилењак је одговарао; Кершаул преко рамена рече Тисселлу: — Трчи, или ће те убити! Пожури!
Тисселл је оклијевао: Шумски Вилењак стави руку на Кершаула да га одгурне. — Трчи! — врисне Кершаул. — У Велибусов уред, закључај се!
Тисселл даде петама вјетра. Шумски Вилењак гонио га је неколико метара и затим затопће ногама и пошаље за њим склоп храпавих и подругљивих врисака из ручног рога, док је гомила одговарала презирним контрапунктом чегртавих хyмеркина.
Нису га даље прогонили. Умјесто да се склони у уреду за увозизвоз, Тисселл скрене и послије пажљивог извиђања продужи на док гдје је био привезан његов брод.
Остало је још мало времена до заласка када се напокон вратио на брод. Тобy и Рекс чучали су на предњој палуби, окружени намирницама које су донијели: плетеним кошарама воћа и житарица, вином у врчевима од плавог стакла, уљем и реским соком, три одојка у плетеном обору. Ломили су орахе зубима, пљујући љуске преко палубе. Спазили су Тисселла и чинило се да су устали неком новом немарношћу. Тобy нешто промрмља испод гласа; Рекс се засмијуљи.
Тисселл љутито удари у хyмеркин. Запјева: — Одвезите кућуброд од обале; ноћас остајемо у Фану.
У миру кабине скинуо је Мјесечева Мољца и зурио у огледало, у готово непознате црте лица. Подигне Мјесечева Мољца и загледа се у црте које је мрзио чупаву сиву кожу, плаве бодљике, смијешне чипкасте висуљке. Тешко да је то било обличје достојно конзуларног представника домовинских планета. Ако још уопће буде био на том мјесту кад Кромартин чује да је Ангмарк остао на слободи!
Тисселл се баци у столицу, зурећи у празно. Данас је начинио неколико погрешака, али још није био побијеђен, никако. Сутра ће посјетити Метју Кершаула; расправит ће како да најлакше открију Ангмарка.
Као што је Кершаул рекао, још један странац неће се моћи лако сакрити; идентитет Хаксо Ангмарка ускоро ће бити познат. Сутра мора набавити и другу маску. Ништа екстремног или испразно-славног, већ маску која ће тек назначити дигнитет и самопоштовање.
У том трену један од робова закуца на врата и Тисселл у журби навуче омрзнутог Мјесечева Мољца преко главе.
Рано слиједећег јутра, још прије него су боје зоре нестале с неба, робови су довеслали кућу-брод на док у дијелу одређеном за странце.
Ни Ролвер, ни Велибус, ни Кершаул још нису стигли и Тисселл је нестрпљиво чекао. Прошао је један сат и Велибус приведе свој брод доку. Не желећи разговарати с Велибусом, Тисселл је остао у својој кабини.
Након неколико тренутака стигне и Ролверова кућа-брод на док.
Кроз прозор Тисселл је угледао Ролвера с његовом уобичајеном Језерском Птицом како се пење на док. Овдје га је дочекао човјек са жутом, ресастом маском Пјешчаног Тигра, који је формално попратио на гомапарду оно што је саопћио Ролверу.
Ролвер је изгледао изненађен и узнемирен. Након тренутка размишљања и он се прими гомапарда и док је пјевао покаже на Тисселлову кућу-брод. Тада, поклонивши се, оде својим путем.
Човјек с маском Пјешчаног Тигра попне се на сплав прилично достојанствено и покуца на палубну ограду Тисселлове куће-брода.