Пјешчани Тигар засвира свој гомапард и запјева; — Зора над заљевом Фан обично је предиван догађај; небо је бијело, у жутим и зеленим бојама; када се Миреилле дигне, магла гори и увија се попут пламена. Онај који пјева налази веће задовољство у том сату ако пловећи леш странца не буду ту да поквари ужитак погледу.
Тисселлов зачинко испусти запањено питање готово сам; Пјешчани Тигар достојанствено се поклони. — Пјевач не признаје равног себи у постојаности нарави; ипак, не жели да га опсједају лакрдије незадовољног духа. Зато је наредио својим робовима да ременом завежу чланке леша за прамац твоје куће-брода. Вјеројатно ћеш извршити ритуале уобичајене на вањским свјетовима. Онај који пјева жели ти добро јутро и сада одлази.
Тисселл пожури на прамац. Ту је готово голо и без маске плутало тијело зрела мушкарца, држано зраком у хлачама на површини.
Тисселл је проучавао мртво лице које је изгледало без карактера и празно — можда као изравна посљедица обичаја ношења маске.
Тијело је било средњег раста и тежине, а Тисселл је процијенио старост између четрдесет и пет и педесет година. Коса је била обичне смеђе боје, црте лица подбухле од воде. Никакви трагови нису указивали на то како је човјек умро.
То мора да је Хаксо Ангмарк, мислио је Тисселл. Тко би други могао бити? Метју Кершаул? Зашто не? Тисселл је нервозно размишљао. Ролвер и Велибус већ су се искрцали и отишли за својим пословима. Погледао је преко заљева да би угледао Кершаулову кућу-брод и открио да је управо вежу уз док. И док је гледао, Кершаул скочи на обалу, носећи Пећинску Сову.
Изгледао је замишљен. Прошао је Тисселлову кућу-брод, а да није подигао очи с дока.
Тисселл се окрене према мртвацу. Значи, Ангмарк, без сумње.
Нису ли три човјека сишла с бродова Ролвера, Велибуса и Кершаула, носећи карактеристичне маске? Очито, тијело је Ангмарково… То лако рјешење одбило је смирити се у Тисселловој глави, Кершаул је истакнуо да би још један странац био лако откривен. Како хи се Ангмарк могао сакрити осим ако није… Тисселл одагна помисао. Тијело је очито било Ангмарково.
А ипак…
Тисселл позове робове, изда наређење да се погодан сандук донесе на док, да се тијело стави у њега и пренесе на погодно посљедње почивалиште. Робови нису изгледали одушевљени задатком, па је Тисселл морао снажно, ако не већ вјешто, ударити у хyмеркин да појача заповиједи.
Кренуо је низ док, изишао на шеталиште, прошао крај уреда Велибуса и кренуо малом угодном уличицом до свемирске луке.
Када је стигао, видио је да Ролвер још није дошао. Над-роб, којем је положај био означен жутом розетом на маски од црне тканине, упита како може помоћи. Тисселл рече да жели послати поруку у Полиполис.
Нема проблема, изјавио је роб. Ако Тисселл напише своју поруку јасним штампаним словима, одмах ће бити послана.
Тисселл је написао:
СТРАНАЦ ПРОНАЂЕН МРТАВ, ВЈЕРОЈАТНО АНГМАРК. ДОБ 48, СРЕДЊЕГ РАСТА, СМЕЂА КОСА. ДРУГИХ ПОДАТАКА О ИДЕНТИФИКАЦИЈИ НЕМА. ЧЕКАМ ПОТВРДУ И/ИЛИ ИНСТРУКЦИЈЕ.
Адресирао је поруку на Кастела Кромартина у Полиполису и предао је над-робу. Тренутак касније зачуо је карактеристично пуцкетање транс-свемирског емитирања.
Прошао је један сат. Ролвер се није појавио. Тисселл је нестрпљиво шеткао уредом. Није се могло знати колико ће морати чекати: транссвемирски пријенос непредвидљиво је варирао. Понекад је порука стигла у неколико микро-секунди; понекад је лутала кроз непознате просторе сатима; било је и неколико доказаних случајева да су поруке биле примљене прије него што су послане.
Прошло је још пола сата и Ролвер је напокон стигао, носећи уобичајену Језерску Птицу. Тог трена Тисселл зачује пискута-ње поруке која је стизала.
Ролвер је изгледао изненађен што је видио Тисселла. — Што те доводи тако рано?
Тисселл објасни: — Ради се о тијелу које си ми упутио јутрос. Јавио сам својим претпостављенима о томе.
Ролвер подигне главу и послуша звук поруке која је стизала: — Чини се да ти стиже одговор. Боље да се побринем око тога.
— Чему се гњавити? — упита Тисселл. — Твој роб изгледа способан.
— То је мој посао — изјави Ролвер. — Одговоран сам за точне пријеносе и пријеме свих свемирограма.
— Идем с тобом — рече Тисселл. — Одувијек сам желио видјети како ради та апаратура.
— Бојим се да је то протупрописно — рече Ролвер. Отишао је до врата од унутрашњег одјељка. — Добит ћеш своју поруку за који трен.
Тисселл је просвједовао, али га је Ролвер игнорирао и ушао унутра.
Пет минута касније вратио се носећи малу жуту коверту… — Вијести нису баш добре, — објави с неувјерљивим сажаљењем.
Тисселл потиштено отвори коверту. Порука је гласила:
ТИЈЕЛО НИЈЕ АНГМАРКОВО. АНГМАРК ИМА ЦРНУ КОСУ. ЗАШТО НИСИ БИО НА ПРИЗЕМЉЕЊУ. ТЕЖАК ПРЕКРШАЈ. ЈАКО НЕЗАДОВОЉАН. ВРАТИ СЕ У ПОЛИПОЛИС ПРВОМ ПРИЛИКОМ.
Тисселл спреми поруку у џеп. — Уз пут, какве је боје твоја коса?
Ролвер засвира изненађено трилирање на свом киву: — Плавокос сам. Зашто питаш?
— Чиста радозналост.
Ролвер засвира још једну фразу на киву: — Сада разумијем. Драги мој момче, како си ти сумњичав!
Гледај! — окрене се и раствори наборе маске на шији. Тисселл угледа да је Ролвер стварно плавокос.
— Јесам ли те увјерио? — упита весело Ролвер.
— Стварно јеси — рече Тисселл. — Него, имаш ли какву маску коју би могао посудити? Већ ми је мука од овог Мјесечева Мољца.
— Бојим се да немам — рече Ролвер. — Али требаш само ући у трговину маскама и изабрати.
— Да, наравно — рече Тисселл. Напустио је Ролвера и вратио се у Фан. Пролазећи крај Велибусова уреда, оклијевао је, а тада уђе.
Данас је Велибус носио блиставу творевину од зелених стаклених призми и сребрних куглица, маску коју Тисселл никад прије није видио.
Велибус га опрезно поздрави уз пратњу кива: — Добро јутро, Сер Мјесечев Мољче.
— Нећу ти одузети превише времена — рече Тисселл — али имам једно прилично особно питање. Какве ти је боје коса?
Велибус је оклијевао који трен, а тада се окрене и подигне заслон своје маске. Тисселл угледа тешке црне коврче: — Да ли ово одговара на твоје питање? — занимао се Велибус.
— Сасвим — рече Тисселл. Прешао је шеталиште и одшетао доком до Кершаулове куће-брода. Кершаул га поздрави без одушевљења и позове га на брод нехајним покретом руке.
— Волио бих те нешто питати — рече Тисселл. — Какве ти је боје коса?
Кершаул се тугаљиво насмије: — Оно мало што је преостало је црно. Зашто питаш?
— Радозналост.
— Хајде, хајде — рече Кершаул неуобичајеном отреситошћу. — Кријеш нешто.
Тисселл, осјећајући да му је потребан савјет, призна: — Ситуација је оваква. Мртав странац пронађен је јутрос у луци. Коса му је смеђа. Нисам сасвим сигуран, али прилике су — само мало, да, два напрама три, да је Ангмаркова коса црна.