— Та информација дошла је до мене кроз Ролверове руке. Он има плаву косу. Ако је Ангмарк преузео Ролверов идентитет, он би свакако промијенио информацију коју сам јутрос примио. Ти и Велибус имате црну косу.
— Хм — рече Кершаул. — Да видим да ли слиједим твој начин размишљања. Мислиш да је Хаксо Ангмарк убио Ролвера, Велибуса или мене и преузео идентитет умореног. Точно?
Тисселл га зачуђено погледа: — Сам си рекао да се Ангмарк не би могао овдје смјестити а да се не открије? Зар се не сјећаш?
— Ох, свакако. Да наставим. Ролвер ти је предао поруку у којој стоји да је Ангмарк црнокос и изјавио да је плавокос.
— Да. Можеш ли то потврдити? Мислим, за старог Ролвера?
— Не могу — рече Кершаул тужно. — Нисам видео ни Ролвера ни Велибуса без маске.
— Ако Ролвер није Ангмарк — рече Тисселл — ако Ангмарк уистину има црну косу, онда сте ти и Велибус сумњиви.
— Врло занимљиво — рече Кершаул и пажљиво погледа Тисселла. — Кад смо већ на томе, и ти би могао бити Ангмарк.
Какве ти је боје коса?
— Смеђа — рече Тисселл отресито. Подигне сиво крзно маске Мјесечева Мољца на стражњем дијелу главе.
— Али можда ме вараш што се тиче текста поруке — изјави Кершаул.
— Не варам те — рече Тисселл уморно. — Можеш провјерити код Ролвера, ако хоћеш.
Кершаул затресе главом: — Није потребно. Вјерујем ти. Али још нешто: што је с гласовима? Све си нас чуо већ прије и послије Ангмаркова доласка. Има ли ту каквих индикација?
— Нема. Толико пазим да спазим било какав доказ промјене код вас да ми сви звучите друкчије. А маске пригушују глас.
Кершаул је чупкао брадицу: — Не видим тренутног рјешења проблема. — Насмије се. — У сваком случају, треба ли га бити? Прије Ангмаркова доласка били су Ролвер, Велибус, Кершаул и Тисселл.
Сада су ту, из практичних разлога, још Ролвер, Велибус, Кершаул и Тисселл. Тко каже да нови члан неће бити бољи од старог?
— Занимљива мисао — сложи се Тисселл — али случајно ме занима да идентифицирам Ангмарка. Моја је каријера у питању.
— Схваћам — промрмља Кершаул. — Ова ситуација је сада питање између тебе и Ангмарка.
— Нећеш ми помоћи?
— Не активно. Прожео ме сиренски индивидуализам. Мислим да ће ти Ролвер и Велибус слично одговорити — уздахне. — Сви смо овдје предуго.
Тисселл је стајао дубоко замишљен. Кершаул је стрпљиво причекао и рекао: — Имаш ли још питања?
— Немам — рече Тисселл. — Хтио бих те још само замолити за услугу.
— Помоћи ћу, ако могу — пристојно одговори Кершаул.
— Дај ми, заправо ми посуди једног од твојих робова на тједан или два.
Кершаул одсвира зачуђен израз на ганги: — Не волим се баш одвајати од својих робова; познају моје навике и мене…
— Када ухватим Ангмарка, вратит ћу ти га..
— Врло добро — рече Кершаул. Зачегрта позив на хyмеркину и роб се појави. — Антхонy — запјева Кершаул — отићи ћеш са Сер Тисселлом и служити му кратко вријеме.
Роб се поклони, незадовољан.
Тисселл одведе Антхонyја на своју кућу-брод, гдје га је надуго испитивао, биљежећи одређене одговоре у табелу. Тада му је забранио да о томе прича и предао га на бригу Тобyју и Рексу. Још је заповједио да се кућа-брод одведе што даље од дока и да нитко не смије ступити на палубу док се он не врати.
Још једном је кренуо путем према свемирској луци и нашао је Ролвера како руча зачињену рибу, нарибану кору салатног дрвета и здјелицу бобица. Ролвер удари наредбу на хyмеркину и роб постави мјесто за Тисселла.
— Како напредује твоја истрага?
— Тешко да напредујем — рече Тисселл. — Претпостављам да могу рачунати на твоју помоћ?
Ролвер се кратко насмије — Имам добре жеље да буде тако.
— Конкретније — рече Тисселл — волио бих посудити роба од тебе. Привремено.
Ролвер застане с јелом. — Зашто?
— Радије не бих објашњавао — рече Тисселл. — Али буди сигуран да не тражим то ни због чега.
Без икакве финоће Ролвер позове роба и додијели га у Тисселлову службу.
На повратку на кућу-брод, Тисселл се заустави у Велибусову уреду.
Велибус дигне главу с посла. — Добар дан, Сер Тисселл.
Тисселл одмах пријеђе на ствар. — Сер Велибус, хоћете ли ми посудити роба на неколико дана?
Велибус је оклијевао, а онда слегне раменима. — Зашто не?
Прочегрта хyмеркином; појави се роб. — Је ли добар? Или би ти више одговарала дјевојка? — насмијао се прилично увредљиво, по Тисселлову мишљењу.
— Бит ће добар. Вратит ћу га за неколико дана.
— Нема журбе — одмахне Велибус руком и врати се послу.
Тисселл продужи према кући-броду, гдје је одвојено разговарао са сваким робом и унио нове биљешке у табелу.
Сумрак се тихо спустио на Титански оцеан. Тобy и Рекс одвеслали су кућу-брод од дока преко свиленкасте воде. Тисселл је сједио на палуби, слушајући тихе гласове, цвркутање и жамор инструмената.
Свјетла с плутајућих кућа-бродова сјала су жуто и блиједоцрвено. Обала је била тамна; ускоро ће Ноћници сићи да чепркају по отпацима и завидно гледају преко воде.
За девет дана Буенавентура ће по редовном распореду проћи крај Сирене; Тисселл је имао наређење да се врати у Полиполис. Може ли за девет дана пронаћи Хаксо Ангмарка?
Прошла су два дана, три, четири и пет. Сваки је дан Тисселл силазио на обалу и бар једном дневно посјећивао Ролвера, Велибуса и Кершаула.