Тисселл је остајао једнако благ према Ролверовим упорним спрдњама, Велибусовој веселости, Кершаулову повлачењу. И сваког је дана, вративши се на своју кућу-брод, уносио биљешке у табелу.
Шести, седми и осми дан су дошли и прошли. Ролвер је прилично грубом изравношћу упитао жели ли Тисселл резервирати мјесто на Буенавентури. Тисселл размисли и рече: — Да, резервирај једно мјесто.
— Натраг у свијет лица — стресе се Ролвер. — Лица! Свугдје блиједа, рибоока лица. Меснате усне, носови чворнати и шупљи: испрешана, млохава лица. Мислим да их не би могао поднијети након живота овдје. Срећом, ти ниси постао прави Сиренац.
— Али ја се не враћам — рече Тисселл.
— Мислио сам да желиш да ти резервирам мјесто.
— Да. За Хаксо Ангмарка. Он се враћа у Полиполис бродом.
— Врло добро — рече Ролвер. — Значи, препознао си га, — Наравно — рече Тисселл. — Ти ниси?
Ролвер слегне раменима: — Он је или Велибус или Кершаул, толико сам схватио. Тако дуго док носи маску и зове се Велибус или Кершаул, мени је свеједно.
— Мени није — рече Тисселл. — Када сутра полази орбитални брод?
— Точно у једанаест и двадесет и двије минуте. Ако Хаксо Ангмарк одлази, реци му да не касни, — Бит ће овдје — рече Тисселл.
Свратио је у уобичајени посјет Велибусу и Кершаулу, вратио се на кућу-брод и унио три посљедње биљешке у табелу.
Доказ је био ту, јасан и увјерљив. Не баш непобитан, али довољан да му омогући дефинитиван потез. Провјерио је пиштољ. Сутра је дан одлуке. Није могао допустити грешке.
Дан је освануо сјајнобијел, небо је било боје унутрашњости љуштуре шкољке; Миреилле је сјала кроз шарену маглу. Тобy и Рекс одвеслали су брод до дока. Три преостале куће-бродови плутале су поспано на лаганој плими.
Један је брод Тисселл нарочито проматрао, онај чијег је власника Хаксо Ангмарк убио и бацио у воду у луци. Тада се и тај брод покренуо према обали, а Хаксо Ангмарк стајао је на предњој палуби, носећи маску коју Тхиссалл није прије видио: творевину од гримизних пера, црног стакла и зашиљених зелених длака.
Тисселл се морао дивити његову миру. Паметан план, паметно замишљен и остварен — али упропаштен несавладивом тешкоћом.
Ангмарк се врати унутра. Кућа-брод дошла је до дока. Робови су бацили ужад, спустили мостић. Тисселл, с револвером спремним у џепу огртача, прође низ док и попне се на брод. Нагло гурне врата салона.
Човјек за столом изненађено подигне главу у црвеној, црној и зеленој маски.
Тисселл рече: — Ангмарк, молим те, не просвједуј и не чини никакве…
Нешто тешко и тврдо ухвати га одострага; бачен је на под, а пиштољ му је стручно одузет.
Иза њега зачегрта хyмеркин; глас запјева: — Завежи глупану руке.
Човјек који је сједио за столом устане и макне црвену, црну и зелену маску, да би открио црну тканину роба. Тисселл је окренуо главу. Над њим је стајао Хаксо Ангмарк, носећи маску коју је Тисселл препознао као Кротитеља Змајева, израђену од црне ковине, с оштрим носом, удубљеним очним дупљама и три кресте које су прелазиле преко тјемена.
Израз маске био је неразумљив, али је Ангмарков глас био тријумфалан. — Лако сам те ухватио.
— И јеси — рече Тисселл. Роб му је завезао чланке. Чегртање Ангмаркова хyмеркина га удаљи. — Устани — рече Ангмарк. — Сједни на ону столицу.
— Што чекамо? — упита Тисселл.
— Твоја два пријатеља још су на води. Неће нам требати за оно што намјеравам.
— А што је то?
— Убрзо ћеш сазнати — рече Ангмарк. — Имамо још отприлике сат времена за нас.
Тисселл испроба везове. Чврсти, без сумње.
Ангмарк сједне и сам. — Како си ме препознао? Признајем да сам радознао… Хајде, хајде — корио је Тисселла који је сједио без ријечи. — Зар не схваћаш да сам те побиједио? Немој си отежавати ствари.
Тисселл слегне раменима. — Радио сам према основном принципу. Човјек може маскирати своје лице, али не и личност.
— Аха — рече Ангмарк. — Занимљиво. Настави.
— Посудио сам роба од тебе и остале двојице странаца и пажљиво их испитао. Које су маске носили њихови господари мјесец дана прије твог доласка? Направио сам табелу и унио њихове одговоре. Ролвер је носио Језерску Птицу отприлике осамдесет посто времена, преосталих двадесет посто подијељено је између Софистичке Апстракције и Црне Замршености. Велибус је волио јунаке циклуса Кан-Дачан. Носио је чалекуна, Неустрашивог Принца, а највише Севаина: шест од осам дана. Преостала два дана носио је свог Јужног Вјетра или Веселог Судруга. Кершаул, конзервативнији, давао је предност Пећинској Сови, Звјезданом Луталици и двије или три маске које је повремено носио.
Како сам рекао, ове сам податке добио из вјеројатно најпоузданијих извора, од робова. Мој идући корак био је да вас стално проматрам. Сваки сам дан биљежио које сте маске носили и успоређивао то с табелом. Ролвер је носио Језерску Птицу шест пута и Црну Замршеност два пута. Кершаул је носио Пећинску Сову пет пута, Звјезданог Луталицу једном, као и Куин-цункса и Идеал Савршености, Велибус је носио Смарагдну Планину двапут, Троструког Феникса трипут, Неустрашивог Принца једном и Бога Морског Пса двапут.
Ангмарк замишљено кимне. — Видим у чему сам погријешио.
Бирао сам између Велибусових маски, али по свом укусу — и као што кажеш, издао сам се. Али само теби. — Устао је и пришао прозору.
— Кершаул и Ролвер прилазе обали; ускоро ће кренути за својим послом — иако сумњам да би се мијешали; обојица су постали добри Сиренци.
Тисселл је чекао у тишини. Прошло је десет минута. Тада Ангмарк пружи руку према полици и узме нож. Погледа Тисселла.
— Устани.
Тисселл полако стане на ноге. Ангмарк му се приближи са стране, испружи руку и подигне Мјесечева Мољца с Тисселлове главе.
Тисселл јекне и узалудно је покуша узети. Прекасно; лице му је било голо и откривено.
Ангмарк се окрене, скине властиту маску и навуче Мјесечева Мољца. Позове на хyмеркину. Два роба уђу и шокирани застану угледавши Тисселла.
Ангмарк одсвира жустру фразу; пјевајући: — Овог човјека однесите на док.
— Ангмарк — викне Тисселл — без маске сам!
Робови га зграбише, и успркос Тисселловој очајничкој борби, изведу га на палубу и превезу са сплава на док.
Ангмарк учврсти коноп око Тисселлова врата и рече: — Сада си Хаксо Ангмарк, а ја сам Едвер Тисселл. Велибус је мртав, а ускоро ћеш бити и ти. Могу обављати твоје послове без тешкоћа. Свират ћу инструменте попут Ноћника и пјевати као врана.
Носит ћу Мјесечева Мољца док не иструне, а онда ћу набавити другу маску. У Полиполис ће отићи извјештај, Хаксо Ангмарк је мртав. Све ће бити мирно.
Тисселл га је једва чуо: — Не можеш то учинити — шаптао је. — Моја маска, моје лице…
Велика жена с плавом и ружичастом цвјетном маском ишла је низ док. Угледала је Тисселла и испустила продоран крик, бацивши се на док.
— Пођи — рече Ангмарк весело. Повуче коноп и Тисселла низ док. Човјек с маском Пиратског Капетана који је силазио с брода укочено стане запањен.