И тако, Таласи није преостало ништа друго до да се наоружа стрпљењем док су Земљани постављали своје уређаје, вршили извиђања, дубоко бушили у стене острва и предузимали низове опита који као да нису стајали ни у каквој вези са њиховим проблемом. Понекад би се накратко посаветовали са научницима Таласе, али су углавном радили на своју руку. Није била ствар у томе што су се држали непријатељски или по страни; радили су тако помно и предано да готово да нису били свесни никога и ничега покрај себе.
Протекла су два дана после првог сусрета пре но што је Лора поново разговарала са Леоном. Виђала га је с времена на време како хита селом, обично са пуном ташном и одсутним изразом на лицу, али тада су имали прилике да измене само кратке осмехе. Но, и то је било довољно да јој се осећања ускомешају, да изгуби спокој и да затрује везу са Клајдом.
Колико јој је памћење досезало, он је био део њеног живота; знали су за размирице и неслагања, али још нико није угрозио његово место у њеном срцу. Кроз неколико месеци ће се венчати — премда више није била сигурна у то, као ни у било шта друго.
'Залуђеност' је била ружна реч која се примењује само на друге људе. Али како другачије објаснити ту жудњу да буде са једним мушкарцем који се наједном обрео у њеном животу ни од куда и који ће морати да оде кроз неколико дана или недеља? Нема сумње да су сјај и романтичност његовог порекла били делимично одговори али то није било довољно објашњење. Постојали су и други Земљани згоднији од Леона, али је она видела само њега и живот јој је сада изгледао празан ако не би бла у његовом друштву.
Крајем првога дана само су чланови њене породице знали за њена осећања; крајем другога сви поред којих би прошла с разумевањем би се осмехивали. Било је немогуће сачувати тајну у једној овако збијеној и брбљивој заједници као што је Залив палми и она је добро знала да нема никакве сврхе да се труди око тога.
До њеног другог сусрета са Леоном дошло је случајно у мери у којој такве ствари уопште могу бити плод случаја. Помагала је оцу око неке преписке и захтева који су просто преплавили села по доласку Земљана и настојала је да се мало разабере у властитим белешкама када се врата канцеларије отворише. Отварала су се, додуше, тако често последњих неколико дана да она више није дизала поглед; њена млађа сестра примала је странке и у њеној надлежности били су сви посетиоци. А онда је зачула Леонов глас; а папири јој се замутише пред очима, а белешке јој се наједном учинише као да су исписане на неком непознатом језику.
„Могу ли да видим градоначелника, молим вас?”
„Разуме се. Ви сте…?”
„Помоћни инжењер Карел.”
„Одмах ћу га позвати. Седите, молим вас.”
Леон се уморно сручи у једну старинску наслоњачу која је представљала најбољи комад намештаја што га је соба за пријем странака могла понудити својим ретким посетиоцима и тек тада спази да га Лора без речи посматра са другог краја просторије.
Умора му намах нестаде и он скочи на ноге.
„Здраво — нисам знао да радиш овде.”
„Живим овде; мој отац је градоначелник.”
Ова помпезна вест није на Леона оставила нарочити утисак. Он приђе до радног стола и подиже дебели том који је Лора читала у паузама између секретарских обавеза.
„Сажета историја Земље”, прочита он, „од освита цивилизације до почетка међузвезданог летења. И све то на хиљаду страна! Штета што се завршава пре три хиљаде година.”
„Надамо се да ћете нам ажурирати ствари. Да ли се много тога збило од када је написана?”
„Довољно да се испуни педесет библиотека, претпостављам. Али пре но што пођемо оставићемо вам копије наше целокупне документације, тако да ће вам историјске књиге каснити само стотину година.”
Кружили су једно око другог, избегавајући једину ствар која је била важна. Када се поново можемо срести? Лорине мисли бешумно су бубњале, неспособне да пробију баријеру говора. Да ли му се стварно допадам или он само води љубазан разговор?
Унутрашња врата се отворише и градоначелник се уз извињавања појави из своје канцеларије.
„Опростите што сте ме чекали, господине Карел, али на вези сам имао председника — долази овамо по подне. Шта могу да учиним за вас?”
Лора се претварала да ради, али куцала је једну исту реченицу осам пута док је Леон саопштавао поруку капетана брода Магелан. Није била нимало паметнија када је завршио; изгледало је да инжењери са звездане летелице желе да поставе некакве уређаје на рту удаљеном миљу од села и да се увере да с тим у вези неће бити никаквих противљења.
„Разуме се!” рече градоначелник Фордајс великодушно, својим нарочитим тоном којим је јасно стављао до знања да за госте ништа није довољно добро. „Само напред тај терен не припада никоме и тамо нико не живи. Шта желите да урадите?”
„Поставићемо гравитациони инвертер, а генератор за њега ваља усидрити у чврсту камену основу. Може бити мало бучно када почне да ради, али мислим да вам овде у селу неће сметати. Разуме се, чим будемо завршили размонтираћемо и покупити опрему.”
Лора је осетила дивљење према оцу. Савршено је добро знала да је Леонов захтев њему звучао потпуно бесмислено баш као и њој, али то се ни по чему није могло видети.
„Савршено је у реду — драго нам је што вам можемо бити од неке помоћи. Да ли бисте казали капетану Голду да председник долази у пет по подне? Послаћу моја кола по њега; пријем је у пола шест у свечаној дворани села.”
Пошто се Леон захвалио и отишао, градоначелник Фордајс пришао је кћери и узео малу хрпу писама која је она прекуцавала не одвећ брижљиво.
„Баш пријатан младић”, рече он, „али је ли одвећ мудро много се загрејати за њега?”
„Не знам о чему говориш.”
„Ма хајде, Лора! Уосталом, отац сам ти, а и очи ме још добро служе.”
„Он се”, шмрк, „ни најмање не занима за мене.”
„А ти за њега?”
„Не знам. Ох, тата, тако сам несрећна!”
Градоначелник Фордајс није био храбар човек, тако да је постојала само једна ствар коју је могао учинити. Пружио јој је своју марамицу и брже-боље се повукао у канцеларију.
Био је то најтежи проблем са којим се Клајд суочио у животу, а није било никаквих преседана по којима би се равнао. Лора је припадала њему — сви су то знали. Да му је такмац био неки други мештанин или неко са неког другог краја Таласе, тачно би знао шта му ваља чинити. Али закони гостопримства, а понајпре његово урођено зазирање од свега са Земље, спречавали су га да љубазно замоли Леона да се окрене на другу страну. То не би било први пут да се ово догодило, а у ранијим навратима није се суочио ни са каквим потешкоћама. Понајпре стога што је Клајд био висок преко шест стопа, складно развијен и није имао нимало сувишног сала, иако је био тежак читавих сто деведесет фунти.
Током дугих сати на мору, када није имао ништа друго да ради до да се носи са властитим мислима, Клајд се забављао идејом о кратком, оштром окршају са Леоном. Сукоб би био веома кратак; иако Леон није био мршав као већина Земљана, одликовао се њиховим бледим, испосничким изгледом и очигледно није био равноправан противник некоме ко је водио живот пун физичких активности. У томе је и била невоља — двобој не би био поштен. Клајд је добро знао да би изазвао гнев јавности ако би се ухватио укоштац са Леоном, ма колико разлози тог сукоба били оправдани.
А колико су, заправо, били оправдани? Био је то велики проблем који је мучио Клајда, баш као што је морио и много милијарди мушкараца пре њега. Изгледало је да је Леон сада практично члан породице; сваки пут када би позвао градоначелникову кућу, Земљанин као да се налазио тамо под овим или оним изговором. Љубомора је била осећање које раније није задавало главобоља Клајду, а њему се нимало нису допадали њени симптоми.
Још је био силно бесан због плеса. Био је то најзначајнији друштвени догађај годинама уназад; штавише, мало је вероватно да ће се Заливу палми икада у будућности поново указати једна таква прилика.
Имати председника Таласе, половину већа и педесет посетилаца са Земље у селу у истом тренутку било је нешто што се тешко могло поново збити са ове стране вечности.
И поред крупноће и незграпности Клајд је био добар играч, нарочито када му је партнерка била Лора. Али те ноћи мало је имао прилике да то покаже, Леон је био одвећ заузет показивањем најновијих плесова са Земље најновијих, наиме, уколико пређете преко чињенице да су тамо већ стотину година били изван моде — осим ако се нису вратили у међувремену и поново постали модни хит. Према Клајдовом мишљењу, Леонова техника била је сасвим скромна, а и игре ружне; занимање које је Лора показала за њих изгледало му је крајње смешно.
Поступио је довољно будаласто да јој то каже када му се указала прилика; и то је био последњи плес који је одиграо са Лором те вечери. Што се ње тиче после тога њега као да уопште и није било тамо. Клајд је издржао бојкот колико је могао, а онда је отишао до бара са једном помишљу у глави. Брзо је прионуо на њу а тек када је невољно дошао к себи наредног јутра схватио је шта је пропустио.
Плес се рано завршио; уследио је кратак председников говор трећи те вечери у коме је он представио заповедника звезданог брода и обећао једно мало изненађење. Капетан Голд такође је био кратак; био је то човек који се очигледно боље сналазио у издавању наређења него у држању говора:
„Пријатељи”, поче он, „познато вам је због чега смо овде и мислим да не морам да кажем колико ценимо ваше гостопримство и вашу љубазност. Никада вас нећемо заборавити и једино нам је жао што нећемо имати довољно времена да се боље упознамо са овим прелепим острвом и његовим житељима. Надам се да ћете нам опростити сваку привидну неуљудност, али оправка брода и безбедност наших садруга стално су нам најпречи на памети.
Посматрано на дуге стазе, невоља која нас је довела овамо може се за обе заједнице показати као срећна околност. Боравак овде остаће нам у најлепшем сећању и представљаће право надахнуће за нас. Оно што смо видели овде за нас је добар наук. Када бисмо сама успели да свет што нас чека на крају нашег путовања учинимо подједнако погодним домом за човека као што је то Таласа.
Пре но што наставимо путовање биће нам и дужност и задовољство да вас опскрбимо свим расположивим архивским материјалом који ће вам помоћи да премостите бездан који зјапи од вашег последњег контакта са Земљом. Сутра ћемо позвати ваше научнике и историчаре на наш брод како би могли да прекопирају све траке са информацијама које пожеле. Уздамо се да ћемо вам на тај начин оставити легат који ће обогатити ваш свет током много потоњих поколења. То је најмање што можемо да учинимо.
Али вечерас наука и сторија могу да чекају, јер имамо и друга блага. Земља није доколичила током столећа од када су ваши преци отишли. Послушајте сада један део нашег заједничког наслеђа који ћемо оставити на Таласи када кренемо.”
Светла се притулише; музика поче. Нико ко је био присутан никада неће заборавити тај тренутак; у трансу чуђења Лора је слушала оно што су људи написали у звуцима током столећа раздвојености. Време није ништа значило; није била чак ни свесна Леона који је стајао поред ње, држећи је за руку, док је музика протицала крај њих.
Биле су то ствари које она никада није упознала, ствари које су припадале Земљи и једино Земљи. Споро одзвањање моћних звона које се дизало попут невидљивог дима са торњева старе катедрале; пој стрпљивих бродара, на хиљаду језика сада заувек изгубљених, док веслају кући спрам надолазеће плиме у сам смирај дана; песме војски што марширају у битке које су у међувремену постале лишене сваког бола и зла; измешани жамор десет милиона гласова док се човекови највећи градови буде у сусрет зори; хладан плес поларне светлости поврх бескрајних мора леда; грмљавина моћних мотора који се успињу друмовима за звезде. Све је то чула у музици и песмама који су изронили из ноћи у напевима далеке Земље који су до ње стигли преко многих светлосних година…
Кристално бистар сопран, који је понирао и узлетао попут какве птице на самом рубу чујности, певао је тугованку без речи која је дирала право у срце. Била је то нарицаљка за све љубави изгубљене у самотности свемира, за пријатеље и домове који више не могу бити виђени и коначно морају да ишчиле из сећања. Била је то песма за све изгнанике и она је подједнако јасно говорила како онима које је од Земље раздвајало десет поколења тако и путницима којима су њена поља и градови изгледали удаљени тек неколико недеља.